Sir Ken Robinson: Započnimo revoluciju učenja!

U ovom dirljivom, duhovitom nastavku svog slavnog govora iz 2006., Sir Ken Robinson zagovara radikalan prelaz sa standardizovanih škola na personalizovano učenje - i kreiranje uslova u kojima dečiji prirodni talenti mogu da procvetaju.

Bio sam ovde pre četiri godine

i sećam se, u to vreme,

prezentacije nisu postavljane online;

mislim da su ih davali TEDovcima u kutiji,

u kutiji u setu DVD-a

koje su oni stavili na svoje police, gde se i sada nalaze.

(smeh)

Ustvari Kris me je pozvao

nedelju dana posle mog govora

i rekao, "Počećemo da ih stavljamo na net.

Možemo li i Vaš da stavimo?" Ja sam rekao, "Naravno."

I četiri godine kasnije,

kako rekoh, gledalo ga je četiri...

Pa, četiri miliona puta je skinut.

Pretpostavljam da to možete pomnožiti sa 20 ili nekim brojem,

da biste dobili broj ljudi koji ga je pogledao.

I kako Kris kaže, postoji glad

za mojim snimcima.

(smeh)

(aplauz)

... zar ne mislite tako?

(smeh)

Znači ceo ovaj događaj je jedan složeni uvod

kako bih ja održao još jednu prezentaciju, pa evo je.

(smeh)

Al Gor je govorio

na TED konferenciji kad i ja pre četiri godine

i pričao je o klimatskoj krizi.

I ja sam to pomenuo

na kraju mog prethodnog govora.

Dakle, želim da nastavim odatle

jer iskreno, imao sam samo 18 minuta.

Dakle, kao što sam rekao...

(smeh)

Vidite, u pravu je.

Mislim, očigledno postoji velika klimatska kriza.

I mislim da ako ljudi ne veruju u to, trebalo bi više da izlaze.

(smeh)

Ali ja verujem da postoji i druga klimatska kriza,

koja je podjednako oštra,

ima isto poreklo,

i s kojom treba da se suočimo sa istom hitnošću.

Pod ovim mislim -

a usput, vi možete reći, "Vidi, ja sam ok.

Imam jednu klimatsku krizu;

zaista mi nije potrebna i druga."

Ali ovo nije kriza prirodnih resursa,

mada verujem da je to istina,

nego je kriza ljudskih resursa.

Iskreno verujem,

kao što su mnogi govornici rekli tokom proteklih nekoliko dana,

da veoma slabo koristimo

naše talente.

Mnogo ljudi ide kroz cele svoje živote

nemajući nikakvog pojma o tome šta su možda njihovi talenti

ili da li ih uopšte imaju.

Srećem svakojake ljude

koji ne misle da su dobri u bilo čemu.

Ustvari, ja nekako sad delim svet u dve grupe.

Džeremi Bentam, veliki utilitaristički filozof,

jednom je rekao ovo.

Rekao je, "Postoje dve vrste ljudi na svetu,

oni koji dele svet na dve vrste

i oni koji to ne rade."

(smeh)

Pa, ja to radim.

(smeh)

Srećem svakakve ljude

koji ne uživaju u onome što rade.

Jednostavno idu kroz život

odrađujući ga.

Nemaju veliko zadovoljstvo iz onoga što rade.

Oni izdržavaju, umesto da uživaju,

i čekaju vikend.

Ali takođe srećem i ljude

koji vole to što rade

i ne mogu da zamisle da rade bilo šta drugo.

Da im kažete, "Nemoj više to da radiš", pitali bi se o čemu pričate.

Jer to nije ono što oni rade, nego šta oni jesu. Oni kažu,

"Ali znaš, ovo sam ja.

Bilo bi glupo od mene da napustim ovo, jer

to se odnosi na najautentičniji deo mene."

A to za mnoge ljude nije istina.

Ustvari, naprotiv, mislim

da se sigurno odnosi na manjinu ljudi.

I mislim da postoji mnogo

mogućih objašnjenja za to.

A visoko među njima

je obrazovanje,

jer obrazovanje, na neki način,

udaljava veoma mnogo ljudi

od njihovih prirodnih talenata.

A ljudski resursi su kao prirodni resursi;

često se nalaze duboko.

Moramo da ih tražimo.

Ne leže samo tako na površini.

Morate da napravite okolnosti u kojima će se oni pokazati.

I možete pomisliti

da se to dešava obrazovanjem.

Ali previše često se ne dešava.

Svaki obrazovni sistem u svetu

se trenutno reformiše.

A to nije dovoljno.

Reforma nije više od koristi,

jer to je samo popravljanje pokvarenog modela.

Ono što nam je potrebno -

i ta reč je mnogo puta korišćena poslednjih nekoliko dana -

nije evolucija,

nego revolucija u obrazovanju.

Ono mora biti transformisano

u nešto drugo.

(aplauz)

Jedan od pravih izazova

je iz osnova menjati

obrazovanje.

Promena je teška

jer to znači da radite nešto

što ljudima većinom nije lako.

To znači preispitivanje onoga što uzimamo zdravo za gotovo,

stvari za koje mislimo da su očigledne.

Veliki problem reforme

ili transformacije

je tiranija zdravog razuma,

stvari o kojima ljudi misle,

"Pa, ne može se raditi nikako drugačije, jer tako se to radi."

Naišao sam nedavno na jedan odličan citat Abrahama Linkolna,

za koga sam mislio da će vam biti drago da ga u ovom momentu citiram.

(smeh)

Rekao je ovo decembra 1862.

na drugom godišnjem sastanku Kongresa.

Moram da objasnim da nemam pojma šta se tada dešavalo.

Ne predajemo američku istoriju u Britaniji.

(smeh)

Potiskujemo je. Znate, to je naša politika.

(smeh)

Dakle, bez sumnje, nešto fascinantno se dešavalo u decembru 1862.,

čega će Amerikanci među nama

biti svesni.

Ali on je rekao ovo:

"Dogme

tihe prošlosti

ne odgovaraju uzburkanoj sadašnjosti.

Okolnosti

su pune teškoća

i moramo da se izdignemo sa okolnostima."

Obožavam to.

Ne da dorastemo, nego da se zajedno izdignemo.

Kako je naš slučaj nov,

moramo misliti na nov način

i činiti na nov način.

Moramo se odčarati

i onda ćemo spasiti svoju zemlju."

Obožavam tu reč, "odčarati".

Znate li šta znači?

Da postoje ideje kojima smo svi začarani,

koje jednostavno uzimamo zdravo za gotovo,

kao prirodni poredak stvari, stanje stvari.

I mnoge naše ideje su nastale

ne da se suoče sa okolnostima ovog veka,

nego da izađu na kraj sa okolnostima prošlih vekova.

Ali naši umovi su još uvek njima hipnotisani.

I moramo se odčarati od nekih od njih.

Sad, ovo je lakše reći nego učiniti.

Usput, veoma je teško znati šta je to što uzimate zdravo za gotovo.

A razlog je taj što ga uzimate zdravo za gotovo.

Dozvolite mi da vas pitam nešto što možda uzimate zdravo za gotovo.

Koliko vas ovde ima preko 25 godina?

Ne mislim da to uzimate zdravo za gotovo.

Siguran sam da vam je to već poznato.

Ima li ovde ljudi mlađih od 25 godina?

Odlično. Sad, vi preko 25,

možete li podići ruke ako nosite sat?

To je dosta nas, zar ne?

Pitajte istu stvar u sobi punoj tinejdžera.

Tinejdžeri ne nose ručne satove.

Ne mislim da ne mogu ili da im nije dozvoljeno,

samo često biraju da ne nose.

A razlog je u tome, vidite, što smo mi preko 25

odrasli u pre-digitalnoj kulturi.

I ako mi želimo da znamo koliko je sati,

moramo da nosimo nešto što to pokazuje.

Deca sada žive u digitalizovanom svetu,

i za njih je vreme svuda.

Ne vide razlog da nose sat.

I usput, ni vi ne morate to da radite;

ali uvek ste tako radili i nastavljate to da radite.

Moja ćerka, Kejt, koja ima 20 godina, nikada ne nosi sat.

Ne vidi svrhu u tome.

I kaže, "To je sprava sa samo jednom funkcijom".

(smeh)

"Mislim, koliko je to jadno?"

A ja kažem, "Ne, ne, može i datum da se vidi."

(smeh)

"Ima više funkcija".

Ali vidite, postoje stvari kojima smo začarani u obrazovanju.

Daću vam par primera.

Jedan od njih je ideja o linearnosti,

da počinje ovde i idete putem

i ako sve dobro uradite, završite

obezbeđeni do kraja života.

Svi koji su pričali na TED-u rekli su nam implicitno,

ponekad i eksplicitno, drugačiju priču,

da život nije linearan, nego organski.

Stvaramo svoje živote simbiotički

kako istražujemo svoje talente

u odnosu na okolnosti koje nam oni stvaraju.

Ali znate, postali smo opsednuti

tim linearnim narativom.

I verovatno je vrhunac obrazovanja

upis na fakultet.

Mislim da smo opsednuti time da upišemo ljude na fakultet,

određene vrste fakulteta.

Ne mislim da ne bi trebalo da idete na fakultet, ali nema potrebe da svi idu,

i ne treba svi da idu sada.

Možda da odu kasnije, ne odmah.

Nedavno sam bio u San Francisku,

potpisivao sam knjigu.

Bio je jedan tip koji je kupio knjigu, tridesetih godina.

Pitao sam, "Čime se bavite?"

Rekao je, "Ja sam vatrogasac."

Pitao sam ga, "Koliko dugo ste već vatrogasac?"

Rekao je, "Oduvek, oduvek sam vatrogasac."

Rekao sam, "Pa, kada ste odlučili?"

Rekao je, "Kao klinac". Rekao je, "Ustvari, imao sam problema u školi,

jer u školi su svi želeli da budu vatrogasci."

Rekao je, "Ali ja sam želeo da budem vatrogasac."

I rekao je, "Kada sam došao do završne godine škole,

moji nastavnici nisu to ozbiljno shvatali.

Ovaj jedan nastavnik nije me ozbiljno shvatao.

Rekao je da odbacujem svoj život

ako je to sve što ću da radim,

da bi trebalo da idem na fakultet, da postanem profesionalac,

da imam veliki potencijal,

i da traćim svoj talenat ako to uradim."

I rekao je, "Bilo je to ponižavajuće

jer je to rekao pred celim razredom i osećao sam se užasno.

Ali to sam želeo i čim sam završio školu

prijavio sam se u vatrogasnu službu i bio primljen."

I rekao je, "Znate, mislio sam na tog tipa nedavno,

na tog učitelja, pre samo par minuta dok ste pričali",

rekao je, "jer pre šest meseci

sam mu spasio život."

(smeh)

Rekao je, "Bio je u slupanom automobilu

i ja sam ga izvukao, dao mu veštačko disanje,

i spasio i njegovu ženu."

Rekao je, "Mislim da sad ima bolje mišljenje o meni."

(smeh)

(aplauz)

Znate, za mene,

ljudska društva zavise od

raznolikosti talenata,

a ne na jedinstvenoj koncepciji sposobnosti.

I u srcu naših izazova -

(aplauz)

U srcu tog izazova

je da preispitamo naše shvatanje sposobnosti

i inteligencije.

Problem je linearnost.

Kada sam stigao u Los Anđeles,

pre nekih devet godina,

naišao sam na izjavu

koja ima veoma dobru nameru,

koja glasi, "Fakultet počinje u obdaništu".

Ne, ne počinje.

(smeh)

Ne počinje.

Da imamo vremena, udubio bih se u ovo, ali nemamo.

(smeh)

Obdanište počinje u obdaništu.

(smeh)

Jedan moj prijatelj je jednom rekao,

"Znaš, trogodišnjak nije pola šestogodišnjaka."

(smeh)

(aplauz)

Oni imaju tri godine.

Ali kao što smo čuli u poslednjoj sesiji,

postoji takva konkurencija da se uđe u zabavište,

da se uđe u pravo zabavište,

da se ljudi intervjuišu već s tri godine.

Deca sede ispred neimpresioniranih panela,

znate, sa njihovim biografijama,

(smeh)

koji ih listaju i kažu, "Dakle, to je to?"

(smeh)

(aplauz)

"Ovde ste već 36 meseci i to je sve?"

(smeh)

Ništa niste postigli, sramoto.

Vidim ja da ste prvih šest meseci proveli sisajući."

(smeh)

Vidite, to je smešno kao koncept, ali privlači ljude.

Drugi veliki problem je konformizam.

Izgradili smo naše obrazovne sisteme

po modelu brze hrane.

O tome je Džejmi Oliver pričao pre neki dan.

Znate da ima dva modela kontrole kvaliteta u keteringu.

Jedan je brza hrana,

gde je sve standardizovano.

Drugi su restorani kao Zagat ili Mišelin,

gde sve nije standardizovano,

oni su prilagođeni lokalnim okolnostima.

A mi smo se prodali modelu brze hrane u obrazovanju.

A to osiromašuje naš duh i energiju,

isto koliko i brza hrana prazni naše fizičko telo.

(aplauz)

Mislim da ovde treba da prepoznamo par stvari.

Jedna je ta da je ljudski talenat beskrajno raznolik.

Ljudi imaju vrlo različite sposobnosti.

Nedavno sam saznao

da sam dobio gitaru kao klinac,

otprilike u isto vreme kad je i Erik Klepton dobio svoju prvu gitaru.

Znate, Eriku je uspelo, to želim da kažem.

(smeh)

U neku ruku, meni nije uspelo.

Nisam mogao tu stvar da pokrenem,

koliko dog često ili jako da sam u nju duvao.

Jednostavno nije radila.

Ali ne radi se samo o tome.

Radi se o strasti.

Često su ljudi dobri u stvarima do kojih im nije stalo.

Radi se o strasti i

tome šta uzbuđuje naš duh i energiju.

I ako radite stvar koju volite, u kojoj ste dobri,

vreme potpuno drugačije prolazi.

Moja žena je upravo završila pisanje romana,

ja mislim da je to sjajna knjiga,

ali ona nestaje satima.

Znate to, ako radite nešto što volite,

sat izgleda kao pet minuta.

Ako se bavite nečim što nije u skladu sa vašim duhom,

pet minuta izgleda kao sat.

I razlog zašto toliko ljudi napušta obrazovanje

je zato što ono ne hrani njihov duh,

ne hrani njihovu energiju ili strast.

Dakle mislim da treba da promenimo metafore.

Moramo poći od onoga što je u osnovi industrijski model obrazovanja,

proizvodni model,

koji je zasnovan na linearnosti

i konformizmu i gomilanju ljudi.

Moramo da se pomerimo na model

koji je više zasnovan na principima poljoprivrede.

Moramo prepoznati da ljudski napredak

nije mehanički proces,

to je organski proces.

I ne možete predvideti ishod ljudskog razvoja;

sve što možete, kao farmer,

je da stvorite uslove pod kojim

će oni procvetati.

Znači kada pogledamo reformu i transformaciju obrazovanja,

to nije kao kloniranje sistema.

Postoje odlični, kao KIPP (Knowledge Is Power Program), to je odličan sistem.

Postoje mnogi odlični modeli.

Radi se o prilagođavanju okolnostima,

personalizovanju obrazovanja

spram ljudi koje ustvari podučavate.

To je, po mom mišljenju,

odgovor za budućnost,

jer ne radi se o nalaženju novog rešenja;

radi se o stvaranju pokreta u obrazovanju

u kom ljudi razvijaju svoja rešenja,

ali sa spoljnom podrškom koja je zasnovana na personalizovanom rasporedu.

Sad, u ovoj prostoriji

se nalaze ljudi koji predstavljaju

neverovatne izvore u poslovanju,

u multimediji, u internetu.

Ove tehnologije,

kombinovane sa izvanrednim talentima nastavnika,

pružaju priliku za revoluciju obrazovanja.

I podstičem vas da se uključite u to,

jer to je bitno, ne samo za nas,

nego za budućnost naše dece.

Ali moramo da pređemo sa industrijskog modela

na poljoprivredni model,

gde svaka škola može sutra da procveta.

Tu deca doživljavaju život.

Ili kod kuće, ako izaberu da se tu školuju

sa svojim porodicama ili prijateljima.

Mnogo se govorilo o snovima

poslednjih nekoliko dana.

I želeo sam samo veoma brzo -

veoma su me dirnule pesme Natali Merčant sinoć,

stare pesme.

Želeo sam da vam pročitam vrlo kratku pesmu

od V.B. Jejtsa, koga možda znate.

Ovo je napisao svojoj ljubavi,

Mod Gon,

i žalio je za činjenicom da

nije mogao da joj pruži ono što je mislio da ona želi od njega.

I kaže, "Imam nešto drugo, ali to možda nije za tebe."

On kaže ovo:

"Da imam nebeske tkanine vezene,

zlatnim

i srebrnim svetlom ispletene,

tkanine plave

i zagasite i tamne,

od noći i svetla i polutame,

ja bih ih raširio pred tvoja stopala;

ali siromašan sam,

imam tek snove;

raširio sam snove pred tvoja stopala;

hodaj nežno,

jer hodaš po mojim snovima."

I svakog dana, svuda,

naša deca šire svoje snove pred naša stopala.

I trebalo bi da hodamo nežno.

Hvala vam.

(aplauz)

Hvala vam mnogo.