Čimamanda Adići: Opasnost pojedinačne priče

Naši životi, naša kultura, stvoreni su od mnogo priča koje se prepliću. Književnica Čimamanda Adići govori o tome kako je našla svoj autentični kulturološki glas i upozorava da ukoliko čujemo samo jednu priču o dugoj osobi ili zemlji, rizikujemo kritično nerazumevanje.

Ja sam pripovedač.

I želela bih da vam ispričam nekoliko ličnih priča

o nečemu što volim da zovem "opasnost pojedinačne priče".

Odrasla sam u univerzitetskom kampusu u istočnoj Nigeriji.

Moja majka tvrdi da sam počela da čitam sa dve godine,

iako ja mislim da je to verovatnije bilo sa 4.

Dakle, rano sam počela da čitam. A čitala sam

britanske i američke knjige za decu.

Isto tako, počela sam rano i da pišem.

A kad sam počela da pišem, negde oko sedme godine,

priče pisane olovkom i ilustrovane bojicama,

koje je moja jadna majka imala obavezu da čita,

pisala sam upravo onakve priče kakve sam i čitala.

Svi moji likovi su bili beli i plavooki.

Igrali su se u snegu.

Jeli su jabuke.

(smeh)

I mnogo su razgovarali o vremenu,

kako je bilo lepo što je izašlo sunce.

(smeh)

Sad, ovo je uprkos činjenici da sam živela u Nigeriji.

Nikada nisam bila izvan Nigerije.

Nismo imali sneg. Jeli smo mango.

I nikada nismo govorili o vremenu,

jer nije bio potrebe za tim.

Moji likovi su takođe pili mnogo piva od đumbira,

jer su likovi u britanskim knjigama koje sam čitala

pili pivo od đumbira.

Nije bilo važno što nisam imala pojma šta je pivo od đumbira.

(smeh)

I mnogo godina nakon toga, ja sam imala očajničku želju

da probam pivo od đumbira.

Ali to je druga priča.

Mislim da ovo pokazuje

kako smo ranjivi i impresionirani

pred nekom pričom

naročito kao deca.

Jer jedino što sam čitala bile su knjige

gde su likovi bili stranci.

Postala sam ubeđena da knjige,

po svojoj prirodi, moraju da imaju strance u sebi,

i da moraju su da budu o stvarima sa kojima

lično nisam mogla da se identifikujem.

E sad, stvari su se promenile kad sam otkrila afričke knjige.

Nije bilo mnogo dostupnih. I nisu bile

tako lake za pronaći, poput stranih knjiga.

Ali zbog pisaca poput Ćinua Aćibe i Kamara Laje

prošla sam kroz mentalni pomak u mojoj percepciji

književnosti.

Shvatila sam da ljudi poput mene,

devojke sa kožom boje čokolade,

čija kovrdžava kosa nije mogla da se veže u konjski rep,

takođe mogu da postoje u književnosti.

Počela sam da pišem o stvarima koje sam mogla da prepoznam.

Volela sam te američke i britanske knjige koje sam pročitala.

One su pokrenule moju maštu. Otvorile su nove svetove za mene.

Ali nenamerna posledica

je da nisam znala da ljudi poput mene

mogu da postoje u literaturi.

Tako da je otkriće afričkih pisaca učinilo sledeće za mene:

spasilo me je od imanja samo jedne priče

o tome šta su knjige.

Potičem iz konvencionalne nigerijske porodice, srednje klase.

Moj otac je bio profesor.

Moja majka administrativni radnik.

Tako da smo imali, jer tako su norme nalagale,

osoblje, koje je živelo sa nama u kući, a dolazilo je iz susednih ruralnih sela.

Te godine kada sam napunila osam, stigao nam je novi dečak na ispomoć.

Njegovo ime je bilo Fide.

Jedina stvar koju nam je majka o njemu rekla

jeste da je njegova porodica veoma siromašna.

Moja majka je poslala povrće i pirinač,

i našu staru odeću njegovoj porodici.

I kada ne bih završila svoju večeru, majka bi rekla,

"Pojedi svoju večeru! Zar ne znaš? Ljudi poput Fideove porodice nemaju ništa."

Tako da sam užasno sažaljevala Fideovu porodicu.

Onda, jedne subote, otišli smo do njegovog sela u posetu.

I njegova majka mi je pokazala divno išaranu korpu

napravljenu od obojene palme, koju je njegov brat napravio.

Trgla sam se.

Nije mi palo na pamet da bi bilo ko u njegovoj porodici

mogao nešto da napravi.

Sve što sam čula o njima, jeste koliko su oni siromašni,

tako da je postalo nemoguće za mene da ih vidim

drugačije nego siromašne.

Ovo siromaštvo je bila moja pojedinačna priča o njima.

Godinama kasnije kada sam napustila Nigeriju, da bih studirala u Americi,

razmišljala sam o tome.

Imala sam 19 godina.

Moja američka cimerka je bila šokirana mnome.

Pitala me je gde sam naučila engleski tako dobro,

i bila je zbunjena kada sam joj rekla da Nigerija

slučajno ima engleski kao zvanični jezik.

Pitala me je da li može da čuje moju "plemensku muziku" - kako ju je nazvala

i bila je posledično veoma razočarana

kada sam joj pustila moju Maraja Keri kasetu.

(smeh)

Pretpostavila je da ne znam

da koristim štednjak.

Ono što me pogodilo je sledeće: Sažaljevala me je

i pre nego što me je upoznala.

Njen podrazumevani stav prema meni, kao Afrikanki,

bio je starateljski, dobronamerni i sažaljevajući.

Moja cimerka je imala pojedinačnu priču o Africi.

Pojedinačnu priču katastrofe.

U ovoj pojedinačnoj priči nije bilo šanse

da afrikanci liče na nju, na bilo koji način.

Nema mogućnosti za osećanja složenija od sažaljenja.

Nema mogućnosti za povezivanje kao ravnopravnih pojedinaca.

Moram da kažem da se pre odlaska u SAD nisam

svesno identifikovala kao Afrikanka.

Ali u Sjedinjenim Državama, kad god se spomenula Afrika, ljudi su se okretali meni.

Nema veze što ništa nisam znala o mestima poput Namibije.

Ali sam došla do toga da prihvatim ovaj identitet.

I na mnogo načina sada mislim o sebi kao o Afrikanki.

Mada se još uvek prilično uznemirim kada

Afriku pominju kao zemlju.

Najnoviji primer je moj inače divan let

iz Lagosa pre dva dana, gde je

na Virdžin letu najavljen

humanitarni rad u "Indiji, Africi i drugim zemljama."

(smeh)

Nakon što sam provela nekoliko godina u Sjedinjenim Državama kao Afrikanka,

počela sam da razumevam kako me je cimerka doživela.

Da nisam odrasla u Nigeriji i da sve što znam o Africi

dolazi od popularnih slika,

i ja bih mislila o Africi kao o mestu

prelepih panorama, prelepih životinja,

i neshvatljivih ljudi,

koji vode besmislene ratove, umiru od siromaštva i SIDE,

nisu u stanju da govore u svoje ime,

i čekaju da ih spase

dobri, beli stranac.

Videla bih afrički narod na isti način na koji sam ja,

kao dete, videla Fideovu porodicu.

Ova priča dolazi, bar mislim, iz Zapadne literature.

Ovo je citat iz

pisanja londonskog trgovca, Džona Loka,

koji je plovio prema zapadnoj Africi 1561.

i vodio fascinantan dnevnik svog putovanja.

Nakon što govori o crnim Afrikancima

kao o "zverima koje nemaju kuću",

on piše, "Oni su takođe ljudi bez glava,

sa ustima i očima na grudima."

E sad, smejala sam se svaki put kad bih ovo pročitala.

I moramo se diviti mašti Džona Loka.

Ali ono što je važno u vezi sa ovim, jeste

da to predstavlja početak

tradicije zapadnjačkog pričanja afričkih priča.

Tradiciju sub-saharske Afrike kao negativnog mesta,

različitog, mračnog,

sa ljudima koji, po rečima divnog pesnika,

Radjarda Kiplinga,

su "pola đavo, pola dete".

Tako da sam počela da shvatam da je moja američka cimerka

morala tokom svog života

videti i čuti različite verzije

ove jedne priče,

poput profesora,

koji mi je jedanput rekao da moj roman nije bio "autentično afrički".

Bila sam prilično voljna da tvrdim da je bilo mnogo stvari u knjizi

koje su bile pogrešne,

da je podbacila na mnogo mesta.

Ali nisam mogla da zamislim da nije uspela

da dostigne nešto što se zove afrička autentičnost.

Ustvari, ja nisam znala šta je

to afrička autentičnost.

Profesor mi je rekao da moji likovi

previše podsećaju na njega,

obrazovanog čoveka iz srednje klase.

Moji likovi su vozili kola.

Nisu bili izgladneli.

Prema tome, nisu bili autentično afrički.

Ali moram brzo da dodam da sam i ja kriva

kada je u pitanju jedna priča.

Pre nekoliko godina, otišla sam iz Amerike u posetu Meksiku.

Politička klima u Americi, u to vreme, je bila napeta.

I postojale su debate u vezi sa imigracijom.

I kao što to često biva u Americi,

imigracija je postala sinonim za Meksikance.

Nije bilo kraja pričama o Meksikancima

kao o ljudima koji

potkradaju zdravstveni sistem,

koji se šunjaju preko granica,

bivaju uhapšeni na granicama, takve stvari.

Sećam se svoje prve šetnje kroz Gvadalaharu,

gledala sam mlade ljude kako idu na posao,

zavijaju tortilje na pijaci,

puše, smeju se.

Sećam se da je prvi utisak bio malo iznenađujuć.

A onda sam bila preplavljena sramom.

Shvatila sam da sam toliko utonula

u medijsku priču o Meksikancima

da su oni postali jedna stvar u mojim mislima,

bedni imigranti.

Prihvatila sam jednu priču o Meksikancima

i mnogo sam se stidela same sebe.

Dakle tako kreirate jednu priču,

pokažete neki narod kao jednu stvar,

samo jednu,

iznova i iznova

i oni to i postanu.

Nemoguće je govoriti o pojedinačnoj priči,

bez spominjanja moći.

Postoji reč, Igbo reč,

o kojoj mislim svaki put kada razmišljam o

strukturi moći u svetu, a to je "nkali."

To je imenica koja u slobodnom prevodu

znači "biti veći od onog drugog."

Poput naših ekonomskih i političkih svetova,

i priče su definisane

"nkali" principom.

Kako su ispričane, ko ih je ispričao,

gde su ispričane, koliko je priča ispričano,

ustvari zavisi od moći.

Moć je sposobnost ne samo da ispričate priču o drugoj osobi,

već i da je načinite isključivom pričom o toj osobi.

Palestinski pesnik Murid Bargoti piše

da ukoliko želite da iselite ljude,

najjednostavniji način je da ispričate njihovu priču,

i da počnete sa, "drugo".

Počnite priču sa strelama američkih urođenika,

a ne sa dolaskom Britanaca,

i imate potpuno drugačiju priču.

Počnite priču sa

neuspehom afričke države,

a ne sa kolonijalnim stvaranjem afričke države,

i imate potpuno drugu priču.

Nedavno sam govorila na univerzitetu gde

mi je student rekao kako

je sramotno

što su nigerijski muškarci fizički zlostavljači

poput lika oca u mojoj knjizi.

Rekla sam mu da sam upravo pročitala knjigu

"Američki psiho" -

(smeh)

i da je prava šteta

to što su mladi amerikanci serijske ubice.

(smeh)

(aplauz)

Očigledno sam nastupila iz pozicije blage iritiranosti.

(smeh)

Ne bi mi nikada palo na pamet da pomislim

da samo zato što sam pročitala knjigu

u kojoj je lik bio serijski ubica

da je on nekako predstavnik

svih Amerikanaca.

E sad, to nije zato što sam bolja osoba od tog studenta,

već zbog američke kulturne i ekonomske moći,

imala sam mnogo priča o Americi.

Pročitala sam Taljera i Apdajka i Stajnbeka i Gejtskila.

Nisam imala jednu priču o Americi.

Kada sam naučila, pre nekoliko godina, da se od pisaca očekuje

da imaju zaista nesrećno detinjstvo

da bi bili uspešni,

počela sam da razmišljam kako bih mogla da izmislim

strašne stvari koje su mi roditelji radili.

(smeh)

Ali istina je da sam imala veoma srećno detinjstvo,

puno smeha i ljubavi, u veoma bliskoj porodici.

Ali sam takođe imala dede koji su umrli u izbegličkim kampovima.

Moj rođak Poli je umro zato što nije mogao da dobije odgovarajuću negu.

Jedna od mojih najbližih prijateljica, Okoloma, umrla je u avionskoj nesreći

zato što naša vatrogasna kola nisu imala vodu.

Odrasla sam pod represivnim vojnim vladama

koje su obezvredile obrazovanje,

tako da moji roditelji nekad nisu dobijali svoje plate.

Tako da sam, kao dete, videla kako džem nestaje sa stola za ručavanje,

onda kako margarin nestaje,

kako hleb postaje previše skup,

kako mleko počinje da se deli u porcijama.

Ali najviše od svega, neka vrsta normalizovanog političkog straha

izvršila je invaziju na naše živote.

Sve ove priče me čine onim što sam.

Ali insistirati samo na ovim negativnim pričama

značilo bi izravnati moje iskustvo,

i preći preko mnogih drugih priča

koje su me oblikovale.

Jedna priča stvara stereotipe.

A problem sa stereotipima

nije to što su neistiniti,

nego što su nepotpuni.

Oni čine da jedna priča postane jedina priča.

Naravno, Afrika je kontinent prepun katastrofa.

Postoje one ogromne, poput strašnih silovanja u Kongu.

I depresivne, poput činjenice da

5 000 ljudi konkuriše za jedan posao u Nigeriji.

Ali postoje druge priče koje nemaju veze sa katastrofom.

I veoma je važno, jednako je važno, da govorimo o njima.

Uvek sam osećala da je nemoguće

povezati se na pravi način sa mestom ili osobom

bez povezivanja svih priča tog mesta i te osobe.

Posledica pojedinačne priče

je sledeća: oduzima ljudima dostojanstvo.

Otežava priznavanje jednakog čovečanstva.

Ističe kako smo različiti

pre nego koliko smo slični.

Šta da sam pre mog puta za Meksiko

pratila debate o imigrantima sa obe strane,

SAD-a i Meksika?

Šta da nam je moja majka rekla da je Fideova porodica siromašna

i vredna?

Šta da smo imali afričku televizijsku mrežu

koja je emitovala različite afričke priče širom sveta?

Ono što nigerijski pisac Činua Ačebe naziva

"ravnoteža pirča".

Šta da je moja cimerka znala o mom nigerijskom izdavaču

Mukti Bakaraju,

izuzetnom čoveku koji je napustio svoj posao u banci

kako bi pratio svoj san i otvorio izdavačku kuću?

Sada, konvencionalno shvatanje je bilo da Nigerijci ne čitaju literaturu.

On se nije slagao. Osetio je

da ljudi koji mogu da čitaju, bi čitali,

ukoliko učinite da im literatura bude dostupna i da mogu da je priušte.

Ubrzo nakon što je izdao moj prvi roman

otišla sam u TV stanicu u Lagosu da uradim intervju.

I žena koja je radila tamo kako kurir došla je do mene i rekla,

"Zaista mi se dopao vaš roman. Nije mi se dopao kraj.

Sada morate da napišete nastavak i evo šta će se dogoditi..."

(smeh)

I nastavila je da mi govori šta da napišem u nastavku.

Nisam bila samo očarana, već i pogođena.

Ovde je bila žena, deo obične nigerijske mase,

koja nije trebala da bude čitalačka.

Ona ne samo da je pročitala knjigu, već ju je prisvojila

i osećala je pravo da mi kaže

šta da napišem u nastavku.

E sad, šta da je moja cimerka znala za moju prijateljicu Fumi Onda,

neustrašivu ženu koja je domaćin TV emisije u Lagosu,

i odlučna je da ispriča priče koje mi volimo da zaboravljamo?

Šta da je moja cimerka znala za operaciju srca

koja je izvedena u bonici u Lagosu prošle nedelje?

Šta da je moja cimerka znala za savremenu nigerijsku muziku?

Talentovani ljudi koji pevaju na engleskom i pidžinu

i na lgbou i jorubanskom i Ijou,

mešajući uticaje od Džej Zija do Fela

do Bob Marlija do njihovih deda.

Šta da je moja cimerka znala za ženu advokata

koja se nedavno pojavila na sudu u Nigeriji

kako bi raspravljala o smešnom zakonu

prema kojem žene moraju da dobiju saglasnot muža

pre obnove pasoša?

Šta da je moja cimerka znala za Nolivud,

prepun inovativnih ljudi koji prave filmove uprkos velikim tehničkim teškoćama?

Filmove koji su toliko popularni

da su zaista najbolji primer

da nigerijci konzumiraju ono što proizvedu.

Šta da je moja cimerka znala za moju divno ambicioznu frizerku

koja je upravo počela sopstveni biznis prodavanja umetaka za kosu?

Ili za milione drugih Nigerijaca

koji započnu biznis i ponekad ne uspeju,

ali nastave da neguju svoju ambiciju?

Svaki put kad sam kod kuće suočavam se sa

uobičajenim izvorom iritacije za većinu Nigerijaca:

našom propalom infrastrukturom, našom propalom vladom.

Ali i neverovatnom otpornošću ljudi koji

su napredovali uprkos vladi,

a ne zbog nje.

Svakog leta u Lagosu, dajem časove pisanja.

I zapanjujuće je koliko ljudi se prijavljuje,

koliko ljudi je zainteresovano da piše,

da ispriča priče.

Moj nigerijski izdavač i ja pokrenuli smo neprofitnu organizaciju

zvanu "Farafina Trust".

I imamo velike snove o gradnji biblioteka

o renoviranju postojećih,

i obezbeđivanju knjiga za državne škole

koje nemaju ništa u svojim bibliotekama,

i takođe o oragnizovanju mnogo radionica

pisanja i čitanja,

za sve one ljude koji su zainteresovani da ispričaju naše mnogobrojne priče.

Priče su važne.

Mnoge priče su važne.

Priče su bile korišćene da oteraju ljude i da ih otruju.

Ali priče mogu da se iskoriste da ojačaju i da humanizuju.

Priče mogu slomiti dostojanstvo ljudi.

Ali priče takođe mogu da poprave to slomljeno dostojanstvo.

Američka spisateljica Elis Voker napisala je ovo

o svojim rođacima južnjacima

koji su se preselili na sever.

Predstavila im je knjigu o

južnjačkom životu koji su ostavili iza sebe.

"Sedeli su i sami čitali knjigu,

slušali su mene kako čitam knjigu i nekakav raj je ponovo dostignut."

Volela bih da završim sa sledećom misli:

Kada odbacimo jednu priču,

kada shvatimo da nikada ne postoji samo jedna priča

o bilo kojem mestu,

mi ponovo stižemo do raja.

(Hvala vam)

(aplauz)