Појава драме као књижевне уметности - Минди Плокелман (Mindy Ploeckelmann)

Погледајте целу лекцију: http://ed.ted.com/lessons/the-emergence-of-drama-as-a-literary-art-mindy-ploeckelmann

Суочене са проблемом гомиле неписменог простог становништва, енглеско свештенство је у 11. веку створило представе да би проширила реч Библије. На крају су се представе преселиле из цркве на улице. Минди Плокелман прати развој драме од миракула до драма о моралу до Шекспира, на крају.

Лекцију припремила: Минди Плокелман, анимација: Џони Чу.

У 11. и 12. веку,

већина енглеског простог народа
била је неписмена.

Пошто није постојао
начин да уче о Библији,

свештенство је смислило
инвентивно решење -

направиће представе
од извесних библијских прича,

па их чак и људи
који не знају да читају могу научити.

Оне су назване драме о мистерији

јер су откривале мистерију божанске речи.

У отприлике исто време,

свештенство је развило и представе

о црквеним свецима,

под именом миракули.

На почетку,

припадници свештенства
играли су у библијским причама

на степеништу испред катедрала.

Публика је толико добро реаговала

да им је ускоро требало
да се преселе на улицу

око градског трга.

Грађењем покретних кола
за изведбу сваке представе

и њиховим ређањем у линију
једних за другима,

могли су да изводе циклусе прича,

који би спровела посматрача

од Постања до Откровења.

Ова покретна кола, названа поворке,

изгледала су
као огромне кутије на точковима.

Свака су имала два спрата.

Доњи спрат био је прекривен завесом

и коришћен је за костиме,
реквизите и пресвлачење.

Горња платформа била је
сцена за изведбу.

Гледаоци би се окупили
у различитим деловима града,

а поворка кола би се кретала кружно

док сељани не би одгледали
целокупни серијал.

Ускоро је представама
било потребно више глумаца

него што је свештенство
могло да обезбеди.

Тако, до 13. века,

тражено је од различитих
удружења занатлија

да глуме у различитим деловима циклуса.

Требало је да задаци одражавају

професију удружења.

На пример, удружење столара
могло је да изведе

причу о Нојевој барци,

а удружење пекара могло је
да одглуми Последњу вечеру.

Да ли можете да замислите
шта би се десило са причом

ако би касапско удружење
извело Христово распеће?

Да, без свештенства,

представе су ускоро почеле да се мењају

у односу на праве библијске приче.

До краја 14. века, нови облик драме,

представе о моралу, су се развиле.

Вера, истина, милосрђе
и добра дела -

све се то претворило у ликове на сцени.

У исто време, супротне особине -

неистина, лакомост,
земаљско тело и ђаво -

постали су негативни ликови.

Драме о моралу биле су алегоријске приче

у којима су се ликови
борили за превласт над душом.

Публика је волела неморалне ликове,

а гледаоци су охрабривани

да улазе у интеракцију са глумцима.

Бацање труле хране,

па чак и започињање туче
са другим гледаоцима,

постало је уобичајена ствар.

Лик ђавола

често би лутао кроз масу

и повлачио неприпремљене гледаоце

у пакао који је представљен
као змајева уста.

Библијске приче пуне врлина
претвориле су се

у грубе, а некада и комичне приче.

Намера свештенства била је
да проповеда против неморала.

Како је, онда, иронично
да су драме о моралу

заправо охрабривале грехове
као популарније особине.

До средине 15. века,

црква је почела да забрањује ове изведбе.

Градске повеље захтевале су
да било које позориште

мора бити изван градских зидина.

Једно од првих позоришта

изграђено је
као пространија верзија поворке,

са нивоима галерија за седење

који су окруживали травнату површину
испред позорнице.

Звучи познато?

Млади Вилијам Шекспир

развио је своју вештину
баш овде у позоришту

које је на крају преименовано у „Глоб”.

Средњовековна драма о моралу

била је звезда водиља
за ренесансне писце

које су инспирисале унутрашње борбе

и људска савест

и то је, у бити, како се драма јавила

као књижевна уметничка форма.