Nepoznata priča o Davidu i Golijatu

To je klasična priča o slabijem protivniku: David, mladi pastir naoružan samo praćkom, savladava Golijata, moćnog ratnika. Priča je prevazišla biblijske korene i postala uobičajena izreka za neočekivanu pobedu. Ali, Malkolm Gledvel se pita da li se u priči o Davidu i Golijatu stvarno radi o tome?

Hteo bih da vam
ispričam priču

kojom sam bio opsednut dok
sam pisao moju novu knjigu.

To je priča o nečemu
što se dogodilo

pre 3000 godina

kada je Izrailjsko kraljevstvo
bilo tek u povoju.

Radnja se dešava u
oblasti zvanoj Šefela,

u današnjem Izraelu.

Razlog zbog koga sam toliko
bio opsednut ovom pričom je to

što sam mislio da je razumem,
a kada sam joj se vratio

shvatio sam da je uopšte
nisam razumeo.

Drevna Palestina je,
duž istočne granice,

imala planinski venac.

Isto važi i za
današnji Izrael.

Na tom planinskom vencu
su svi drevni gradovi

te oblasti, dakle:
Jerusalim, Vitlejem, Hebron.

Tu postoji i priobalna ravnica

duž Mediterana, gde
je danas Tel Aviv.

Ono što povezuje planinski
venac sa priobalnom ravnicom

je oblast zvana Šefela,

koju čini nekoliko dolina i planinskih grebena
koji se prostiru od istoka ka zapadu.

Kada pređete Šefelu možete

da se iz priobalne ravnice
popnete na planine.

Ako ste bili u Izraelu
znate da je Šefela

otprilike najlepši deo Izraela.

Prosto je divna,
sa hrastovim šumama

i pirinčanim poljima i vinogradima.

Ali, najvažnija je, ipak,
istorija te oblasti.

Ona je imala
pravu stratešku funkciju,

a to je da su njome
neprijateljske vojske

probijale put od
priobalne ravnice,

penjući se ka planinama,
i ugrožavale ljude koji su gore živeli.

Upravo se to dešavalo
pre 3000 godina.

Filistejci, najljući neprijatelji

izrailjskog kraljevstva,

živeli su u priobalnoj ravnici.

Poreklom su sa Krita.
I bili su pomorci.

Jednom su se uputili

kroz jednu šefelsku dolinu

ka planinama,

zato što su hteli da
zauzmu brdsko područje

blizu Vitlejema i da podele
izrailjsko kraljevstvo na dva dela.

A izrailjsko kraljevstvo,
na čelu sa kraljem Saulom,

očigledno čuje glas o tome,

te Saul dovede svoju
vojsku sa planina

i suoči se s Filistejcima
u Dolini Ila,

jednoj od najlepših
dolina u Šefeli.

Izrailjci se tako ukopaše
duž severnog grebena

a FIlistinci duž južnog,

te tako dve vojske
nedeljama sedeše tu

i gledaše se,
jer su blokirane.

Ne mogu da napadnu jedna
drugu, jer da bi se napalo

mora se sići sa
planine u dolinu

zatim se popeti na drugu stranu,
i pritom se potpuno izložiti.

Naposletku, da bi se
otkočila blokada,

FIlistinci poslaše
svog najmoćnijeg ratnika

dole u dolinu,
te on uskliknu,

reče narodu Izrailja:

"Pošaljite dole svog
najmoćnijeg ratnika,

da ovo rešimo samo nas dvojica."

U drevnom ratovanju je postojala
tradicija zvana duel najjačih.

Na taj način su se
rešavale rasprave

bez upuštanja u
krvoproliće velike bitke.

A FIlistejac koji je poslat,

njihov moćni ratnik,
je jedan džin.

Visok je nešto iznad 2 metra.

Od glave do pete je okovan
sjajnim bronzanim oklopom,

i poseduje mač, džilit

i koplje. Apsolutno
je zastrašujuć.

Toliko je zastrašujuć da nijedan vojnik
izrailjske vojske neće da se bori s njim.

To je prevelik rizik, zar ne? Nema šanse
da i pomisle da mogu da ga savladaju.

Na kraju, jedina osoba
koja sme da istupi

je jedan mladi pastir,

koji priđe Saulu i kaže:
"Ja ću se boriti s njim."

A Saul odgovori: "Ne možeš se boriti
s njim. To je suludo.

Ti si samo dečak. On
moćni ratnik."

Ali pastir ne popušta.
Kaže: "Ne, ne, ne,

ne razumeš, ja
branim moje stado

od lavova i vukova godinama.
Mogu se boriti s njim."

Saul nema izbora. Niko
drugi neće da istupi.

Tako da kaže: "U redu."

I onda se okrenu i reče dečku:

"Ali moraš nositi ovaj oklop.
Ne možeš tek tako."

Te on pokuša da pastiru
da svoj oklop

ali on odvrati: "Ne."

Reče: "Ne mogu to da nosim."

Biblijski stih kaže: "Ne mogu da
ga nosim jer nisam navikao",

što znači: "Nisam nikad nosio
oklop. Mora da si lud."

Potom se saginje i sa zemlje

podiže pet kamenova

i stavlja ih u svoju
pastirsku torbu

te se uputi padinom
da se suoči sa džinom.

Džin uoči da mu se
nekakva prilika približava

i povika: "Priđi mi da
tvojim mesom nahranim

ptice na nebu i
zveri na polju."

To govori da bi se
narugao toj osobi

koja dolazi da se bori s njim.

Kako se pastir približava,

džin uočava da on nosi štap.

To je sve što pastir nosi.

Umesto oružja, samo
pastirski štap,

- uvređen je - i kaže:

"Jesam li kakav pas da
mi dolaziš sa štapovima?"

Mladi pastir izvadi jedan kamen

iz džepa, stavi ga u praćku,

zavrte njome i otpusti
kamen da odleti,

te pogodi džina
tačno među oči -

baš ovde, u ovu
najslabiju tačku -

i džin pade dole
mrtav ili bez svesti,

a mladi pastir pritrča
i isuče džinov mač

i odseče mu glavu.

Čim videše ovo, Filistinci
se okretoše i pobegoše.

Naravno, džinovo ime je Golijat

a ime mladog
pastira je David,

a razlog zbog kog sam
bio opsednut ovom pričom

tokom pisanja moje knjige

je to što se sve što sam
mislio da znam o toj priči

ispostavilo kao netačno.

David je u u toj priči
pretpostavljen kao slabiji, zar ne?

Taj izraz - David i Golijat -

ušao je u engleski jezik
kao metafora za

neočekivanu pobedu

slabijeg nad mnogo
jačim protivnikom.

Ali zašto Davida nazivamo slabijim?

Zovemo ga slabijim zato što je dečak,

mladić, a Golijat je veliki, jaki džin.

Takođe ga zovemo slabijim

jer je Golijat
iskusan ratnik,

a David je jedan
običan pastir.

Ali, najvažnije,
zovemo ga slabijim

jer ima samo -
Golijat je prekriven

modernim naoružanjem,

sjajnim oklopom,

mačem, džilitom i kopljem -

a David ima samo praćku.

Hajde da počnemo
od te rečenice:

"David ima samo praćku",

jer je to prva greška
koju pravimo.

U drevnom ratovanju,
postojale su tri vrste ratnika.

Postojala je konjica -
ljudi na konjima i sa kočijama.

Postojala je teška pešadija -
vojnici na zemlji,

vojnici na zemlji u oklopu
i sa mačevima i štitovima

i nekom vrstom oklopa.

Postojala je i artiljerija -
iliti strelci,

ali najvažnije - strelci s praćkama.

Strelac s praćkom je
osoba koja ima kožni remen

za koji su zakačena dva kanapa,

i u to se stavi projektil -
kamen ili olovna kugla -

u taj remen, i time se
vrti ukrug, ovako,

i onda se jedan kanap otpusti

čime se projektil
pošalje napred

ka meti.

To je David imao, i
važno je shvatiti

da ta njegova praćka
nije praćka kakvu znamo.

Nije ovakva, zar ne?
Nije dečija igračka.

Zapravo, ona je neverovatno
razorno oružje.

Kada David ovako zavrti praćkom,

okreće je verovatno

šest ili sedam puta u sekundi

što znači da, kada
otpusti kamen,

on će leteti unapred
velikom brzinom,

verovatno oko 35 m/s.

To je znatno brže i od
loptice za bejzbol

koju baci čak i najbolji bacač.

Uz to, kamenje u dolini Ila

nije bilo obično.
Bilo je od barita,

dvostruko veće gustine
od običnog kamenja.

Ako uradite balističko merenje

zaustavne snage kamena
ispaljenog iz Davidove praćke,

videćete da je približno
jednako zaustavnoj snazi

metka iz pištolja kalibra 45 mm.

To je neverovatno
razorno oružje.

Preciznost - iz
istorijskih zapisa znamo

da iskusni strelci s praćkom
mogu pogoditi

i osakatiti, ili čak ubiti, metu
na razdaljni i do skoro 180 m.

Preko srednjovekovnih tapiserija
znamo da su strelci s praćkom

bili sposobni da
pogode pticu u letu.

Bili su neverovatno precizni.

Kada David nišani - a od
Golijata nije udaljen 180 m,

prilično mu je blizu -

kada nanišani i ispali
kamen ka Golijatu,

on ima nameru i očekuje

da ga pogodi u
najslabiju tačku

između očiju.

Ako se vratimo istoriji
drevnog ratovanja,

naići ćemo na
bezbroj primera

u kojima su strelci s praćkom
bili ključni faktor protiv pešadije

u jednoj ili drugoj vrsti borbe.

A šta je Golijat?
On je teški pešadinac

i kada izazove Izrailjce
na dvoboj, on očekuje

da će se boriti sa istim
takvim pešadincem.

Kada kaže: "Priđi mi da

tvojim mesom nahranim ptice
na nebu i zveri u polju",

ključni deo je: "Priđi mi."

Priđi mi jer ćemo
se boriti,

prsa u prsa, ovako.

Saul isto očekuje.

David je kazao: "Hoću da se
borim s Golijatom",

a Saul je pokušao
da mu da svoj oklop,

jer misli: "Kada kažeš da
se boriš s Golijatom

misliš 'boriš se prsa u prsa',

pešadinac na pešadinca."

Ali David ništa ne očekuje.

Neće se s njim tako boriti.
I zašto bi?

On je pastir.
Čitav vek je koristio

praćku da stado
odbrani od lavova i vukova.

U tome leži
njegova snaga.

I eto njega, pastira,
iskusnog

u upotrebi tog
razornog oružja,

kako se suočava s
jednim gorostasom,

opasanim oklopom
od oko 60 kg

i neverovatno
teškim oružjem

koje je korisno samo
u borbi prsa u prsa.

Golijat je kao glineni golub.
Nema nikakve šanse.

Pa zašto onda Davida
nazivamo slabijim

i zašto njegovu pobedu
zovemo neverovatnom?

Postoji još jedna bitna stvar.

Nismo pogrešno shvatili
samo Davida

i njegov izbor naoružanja.

Suštinski smo pogrešno
shvatili i Golijata.

Golijat nije onakav
kakav nam se čini.

Postoje razne naznake
u biblijskom tekstu,

stvari koje su prilično zbunjujuće
kada se pogleda unazad

i koje nisu u skladu sa
tom slikom moćnog ratnika.

Za početak, Biblija
kaže da Golijata

do doline dovodi sluga.

Nije li to čudno?

Jedan moćni ratnik

izaziva Izrailjce na
borbu jedan-na-jedan.

Zašto ga za ruku vodi

neki, možda, mladić,

na liniju borbe?

Druga stvar, biblijska priča
posebno beleži

kako se Golijat sporo kreće,

što je još jedna čudna stvar
kada se opisuje

najmoćniji ratnik do
tada poznat čoveku.

Potom je tu i taj
neobičan podatak

o tome koliko Golijatu
treba da odreaguje

kada se David pojavi.

Dakle, David silazi
s planine

i očigledno se ne sprema
za borbu prsa u prsa.

Ništa na njemu ne
ukazuje na to da

će da se tako bori s njim.

Ne nosi čak ni mač.

Zašto Golijat ne
reaguje na to?

Kao da nije svestan
šta se tog dana dešava.

Tu je i čudna opaska
koju uputi Davidu:

"Jesam li kakav pas da
mi dolaziš sa štapovima?"

Štapovima? David
ima samo jedan štap.

Ispostavilo se da se

tokom godina u medicini
dosta raspravljalo

o tome da li nešto

stvarno nije u redu s Golijatom.

Pokušano je traženje smisla
u tim očiglednim anomalijama.

Napisano je mnogo članaka.

Prvi je objavljen 1960. u časopisu
Medicinskog udruženja države Indijana,

i pokrenuo je
niz pretpostavki

koje počinju objašnjavanjem
Golijatove visine.

Golijat je bio za glavu viši

od svih vršnjaka u to doba,

i obično, kada je neko
toliko iznad proseka,

postoji objašnjenje.

Najčešći oblik gigantizma

je stanje poznato
kao akromegalija.

koju uzrokuje dobroćudni tumor

na hipofizi,

a koji uzrokuje prekomerno
lučenje hormona rasta.

Tokom istorije, mnogi
poznati džinovi

imali su akromegaliju.

Najviši čovek svih vremena

bio je Robert Vadlou,

koji je i dalje rastao kada
je umro u 24. godini

a bio je visok oko 2,5 m.

Imao je akromegaliju.

Pamtite li rvača, Džina Andrea?

Bio je poznat. Imao
je akromegaliju.

Postoje čak i pretpostavke da je i
Abraham Linkoln imao akromegaliju.

Za bilo čiju neobičnu visinu

to je prvo objašnjenje
koje nam padne na pamet.

A akromegalija ima
izrazite propratne

nuspojave,

a prvenstveno
se tiču vida.

Kako se povećava,
tumor na hipofizi

obično pritiska
vizuelni nerv u mozgu,

što rezultira da
ljudi s akromegalijom

ili duplo vide ili
su kratkovidi.

Kada su ljudi počeli
da prave pretpostavke

o tome šta nije u
redu s Golijatom,

rekli su: "Čekaj malo,

on veoma podseća na osobu

koja ima akromegaliju."

To bi objasnilo
mnoge čudne stvari

u njegovom ponašanju
toga dana.

Zašto se sporo kreće

i zašto do doline
mora da bude

u pratnji sluge?

Zato što ne može da se snađe sam.

Zašto uopšte nije svestan
Davidovog prisustva,

toliko da ne shvata
da će ga pogoditi

do poslednjeg trenutka?

Zato što ga ne vidi.

Kada kaže: "Priđi mi da tvojim mesom

nahranim ptice na nebu
i zveri na polju",

poziv 'priđi mi' nagoveštava
njegovu ranjivost.

Priđi mi jer te ne vidim.

A kada kaže: "Jesam li kakav pas
da mi dolaziš sa štapovima?"

On vidi dva štapa, a
David nosi samo jedan.

A Izrailjci ga
s tog planinskog venca

posmatraju i misle
da je on samo

jedan veoma
moćan neprijatelj.

Oni nisu shvatali da

je očigledni izvor
njegove snage

takođe izvor njegove
najveće slabosti.

I u svemu tome mislim da

leži jedna vrlo
važna pouka svima.

Džinovi nisu tako
moćni kako se čini.

A mladi pastir nekad
drži praćku u džepu.

Hvala.

(Aplauz)