Oliver Saks (Oliver Sacks): Šta halucinacije govore o našem umu

Neurolog i autor Oliver Saks nam skreće pažnju na Šarl-Boneov sindrom - kada ljudi oštećenog vida doživljavaju halucinacije. On opisuje takva iskustva svojih pacijenata do dirljivih detalja i uvodi nas u biologiju ovog slabo razjašnjenog fenomena.

Gledamo pomoću očiju,

ali i pomoću mozga.

Gledanje pomoću mozga se često naziva imaginacijom.

Nama su poznati pejzaži naše sopstvene imaginacije,

naše unutrašnje strukture. Živimo s njima ceo svoj život.

Ali postoje i halucinacije,

a one su nešto sasvim drugačije.

Čini se da ih nismo sami stvorili.

Čini se da nisu pod našom kontrolom.

Čini se da one dolaze spolja,

i da su imitacija našeg opažanja.

Dakle, govoriću o halucinacijama,

i o jednoj vrsti vizualne halucinacije

koju srećem kod svojih pacijenata.

Pre nekoliko meseci, primio sam telefonski poziv

iz staračkog doma u kom radim.

Rečeno mi je da je jedna od njihovih štićenica, devedesetogodišnja starica,

počela da halucinira,

pa su se pitali da li je poludela

ili je, s obzirom na to da je stara,

imala infarkt ili možda Alchajmera.

Pitali su me da dođem i posetim Rozali,

staricu.

Otišao sam da je obiđem.

Odmah je bilo očigledno

da je bila savršeno zdrava

i razumna i vrlo inteligentna,

ali da je bila unezverena i zbunjena,

jer je imala halucinacije.

Rekla mi je -

sestre mi ovo nisu bile pomenule -

da je slepa,

da je potpuno slepa već 5 godina jer je patila od makularne degeneracije (bolest mrežnjače).

Ali tada, u tih poslednjih nekoliko dana, počela je da halucinira.

Pitao sam je: "Kakve stvari vidite?"

a ona je rekla: "Ljude u istočnjačkim haljinama,

u zavesama, koji šetaju stepenicama.

Čoveka koji se okreće meni i osmehuje se.

Ali ima ogromne zube na jednoj strani usta.

Vidim i životinje.

Vidim belu zgradu. Veje sneg, lagan sneg.

Vidim upregnutog konja koji odnosi sneg.

Onda, jedne noći, prizor se menja.

Vidim mačke i pse koji hodaju prema meni.

Stignu do određene tačke i zaustave se.

Onda se menja opet.

Vidim mnogo dece. Penju se uz i silaze niz stepenice.

Obučeni su u vedre boje, roze i plavu,

kao u istočnjačkoj odeći."

Ponekad, reče ona, pre nego što ljudi naiđu,

vidi ružičaste i plave kvadrate na podu,

koji izgledaju kao da se penju do plafona.

Pitao sam: "Da li je to kao neki san?"

Ona je rekla: "Ne, nije kao san. Već kao film."

Rekla je: "Prisutne su boje. I pokreti.

Ali je potpuno nemo, kao nemi film."

I rekla je da je to kao neki mnogo dosadan film.

Rekla je: "Svi ti ljudi nose istočnjačku odoru,

šetaju gore i dole, neprestano i u ograničenom prostoru."

(Smeh)

Ima smisla za humor.

Znala je da halucinira.

Ali bila je preplašena. Za svojih 95 godina

nikada nije imala halucinacije.

Rekla je da halucinacije nisu vezane

ni za šta od onoga što je mislila ili osećala ili radila,

da, izgleda, dolaze i nestaju same od sebe.

Nije mogla da ih kontroliše.

Rekla je da nije prepoznala

nijednog čoveka niti ijedno mesto

u halucinacijama.

I nijedan čovek niti životinja,

nisu bili svesni njenog prisustva.

Nije znala šta se događa.

Pitala se da li ludi

ili gubi razum.

Dakle, osmotrio sam je pažljivo.

Bila je vedra starica,

savršeno zdrava. Nije imala zdravstvenih problema.

Nije uzimala nikakve lekove koji bi mogli da izazovu halucinacije.

Ali bila je slepa

Onda sam joj rekao:

"Mislim da znam šta je u pitanju."

Rekao sam: "Postoji poseban oblik vizualne halucinacije

koja se javlja usled pogoršanja vida ili slepila.

To je prvi put definisao", rekao sam,

"još u 18. veku,

čovek po imenu Šarl Bone.

A vi imate Šarl-Boneov sindrom.

Sa Vašim mozgom je sve u redu. Sa Vašim umom je sve u redu.

Vi imate Šarl-Boneov sindrom."

Tada joj je laknulo,

što nije u pitanju nešto ozbiljno,

ali je bila i znatiželjna.

Pitala je: "Ko je taj Šarl Bone?"

"Da li je i on imao halucinacije?"

Rekla je: "Recite svim sestrama

da imam Šarl-Boneov sindrom."

(Smeh)

"Nisam luda. Nisam senilna. Imam Šarl-Boneov sindrom."

I tako sam rekao sestrama.

Ovo je, za mene, uobičajena situacija.

Dosta radim u staračkim domovima.

Viđam mnogo starih ljudi

čiji je sluh ili vid znatno oštećen.

Oko 10% ljudi oštećenog sluha

ima muzičke halucinacije.

A oko 10% ljudi oštećenog vida

ima vizualne halucinacije.

Ne morate biti potpuno slepi,

samo prilično slabovidi.

Prema opisu iz 18. veka,

Šarl Bone nije imao halucinacije.

Imao ih je njegov deda.

Njegov deda je bio sudija za prekršaje, star čovek.

Imao je operaciju katarakte.

Vid mu je bio dosta slab.

1759. godine, opisao je svom unuku

različite stvari koje je video.

Prva stvar za koju je rekao da je video

je bila maramica koja lebdi u vazduhu.

Velika plava maramica

sa četiri narandžasta kruga.

Ali znao je da je to halucinacija.

Ne lebde maramice u vazduhu tek tako.

A onda je video ogromni točak koji isto tako lebdi u vazduhu.

Ipak, ponekad nije bio siguran da li halucinira ili ne,

zato što su se halucinacije uklapale

u kontekst vizija.

Tako je, jednom prilikom, kad su ga unuke posetile,

rekao: "A ko su ovi zgodni momci sa vama?"

A one su rekle: "Ah, deko, nema nikakvih momaka."

I istog trenutka momci su iščezli.

Karakteristično je za ove halucinacije

da se mogu javiti samo na momenat i sledećeg momenta iščeznu.

Obično se ne magle i ne blede.

Javljaju se iznenada i nestaju iznenada.

Šarl Lulin, deda,

video je na stotine različitih likova,

različitih predela svih vrsta.

Jednom prilikom, video je čoveka u bade-mantilu kako puši lulu,

i shvatio da je to ustvari bio on, lično.

To je bio jedini lik koji je on prepoznao.

Jednog dana, dok je šetao ulicama Pariza,

ugledao je - ovo je bilo stvarno - skelu.

Ali kada se vratio kući, video je minijaturu te skele

oko 15 centimetara visoku, na svom radnom stolu.

Ovo perceptivno ponavljanje

se naziva palinopsija.

Na ono što se dešavalo,

sa njim i sa Rozali -

a Rozali je rekla: "Šta se dešava?" -

ja sam odgovorio da usled slabljenja vida,

delovi mozga zaduženi za vid ne primaju nikakve signale,

i postaju hiperaktivni i lako nadražljivi,

počinju da se uključuju spontano.

I tako počinjete da vidite razne stvari.

Stvari koje vidite mogu zaista biti veoma komplikovane.

Kod moje druge pacijentkinje,

koja je, takođe imala vizije,

one su umele da budu uznemiravajuće.

Jednom prilikom, rekla je da je videla

čoveka u prugastoj majici u restoranu.

Koji se potom okrenuo. I onda

se podelio u 6 likova u prugastim majicama,

koji su počeli da hodaju prema njoj.

Zatim se tih 6 likova opet sjedinilo u jednog, kao meh na harmonici.

Jednom, dok je vozila,

ili, pre će biti, dok je njen muž vozio,

put se rascepio na 4 dela

a ona je osećala kako se kreće po sva 4 puta istovremeno.

Imala je dosta pokretnih halucinacija.

Veliki broj njih je bio vezan za automobil.

Ponekad bi videla tinejdžera

koji sedi na haubi auta.

Čvrsto se držao i kretao bi se graciozno

kada god bi auto skrenuo.

A kada bi se auto zaustavio,

dečak bi iznenada poleteo, tridesetak metara uvis,

a zatim nestao.

Sledeća pacijentkinja imala je drugačiji tip halucinacija.

To je bila žena koja nije imala problema sa vidom,

već sa delovima mozga zaduženim za vid,

mali tumor u potiljačnom korteksu.

Ona je viđala crtaće.

Ti crtaći su bili providni

i prekrivali su polovinu vidnog polja, kao ekran.

Najčešće je viđala crtaće Žapca Kermita.

(Smeh)

Ja ne gledam "Ulicu Sezam",

ali mi je bilo jasno kada je rekla

"Zašto Kermit? Kermit mi ne znači ništa.

Znate, razmišljala sam i Frojdovim determinantama.

Zašto Kermit?

Kermit Žabac mi ne znači ništa."

Nisu joj smetali crtaći mnogo.

Ono što joj je smetalo je to što su joj se uporno javljale

slike ili halucinacije lica

a lica su, kao kod Rozali, bila često izdeformisana,

sa krupnim zubima ili ogromnim očima.

I to ju je plašilo.

Dakle, šta se dešava sa ovim ljudima?

Kao lekar, moram da pokušam da objasnim šta se događa,

i da razuverim ljude,

naročito da ih uverim da ne počinju da lude.

Nešto oko 10%, kao što sam već rekao,

slabovidih ljudi susreće se sa halucinacijama.

Ali samo 1% ovih ljudi to priznaje,

jer se plaše da će ih drugi smatrati ludima ili tako nešto.

A ako ih pomenu svojim doktorima

može im biti postavljena pogrešna dijagnoza.

Uglavnom, poenta je da ste, ako vidite

ili čujete čudne stvari, prolupali,

ali psihotične halucinacije su dosta drugačije.

Psihotične halucinacije Vam se, bilo da su vizualne ili zvučne,

direktno obraćaju. Osuđuju Vas.

Zavode Vas. Ponižavaju Vas.

Rugaju Vam se.

Komunicirate sa njima.

Ništa od ovoga nema veze

sa Šarl-Boneovim halucinacijama.

Gledate film koji nema nikakve veze sa Vama,

ili bar tako ljudi misle.

Postoji, takođe, nešto što se zove privremena epilepsija slepoočnog režnja,

i ponekad, onaj koga to zadesi,

može se osetiti kao da je vraćen

u vreme i mesto iz prošlosti.

Recimo, nalazite se na nekoj raskrsnici.

Osetite miris pečenog kestenja.

Čujete saobraćaj. Sva čula su uključena.

I čekate svoju devojku.

Ustvari ste se vratili u utorak veče, 1982.

Jer su privremene halucinacije u slepoočnom režnju

svečulne halucinacije,

pune osećanja, pune prisnosti,

locirane u prostoru i vremenu,

koherentne, dramatične.

Šarl-Boneove halucinacije su potpuno drugačije.

Kod njih su prisutni,

različti nivoi halucinacija,

od geometrijskih halucinacija -

sa ružičastim i plavim kvadratima kakve je ona žena imala -

do izuzetno složenih halucinacija

sa razčitim ličnostima i naročito licima.

Lica, koja su nekad deformisana,

su uobičajena pojava

kod ovih halucinacija.

Druga česta pojava su crtaći.

Dakle, šta se dešava?

Fascinirajuće je da je u poslednjih nekoliko godina

moguće uspešno izvesti snimanje mozga,

uraditi magnetnu rezonancu dok ljudi haluciniraju.

Tačnije, moguće je videti koji su vizualni

delovi mozga aktivni

tokom halucinacija.

Kada ljudi doživljavaju jednostavne geometrijske halucinacije,

primarni vizualni korteks je aktivan.

To je deo mozga koji opaža ivice i sheme.

Slike se ne formiraju pomoću primarnog vizualnog korteksa.

Kada su slike već formirane,

viši deo vizualnog korteksa

je povezan sa temporalnim režnjem.

Jedna oblast temporalnog režnja

se naziva vretenasta vijuga

A poznato je da ljudi kojima je ta vijuga oštećena

mogu izgubiti sposobnost prepoznavanja lica.

Ali ukoliko postoji abnormalna aktivnost vretenaste vijuge,

ljudi mogu da dožive halucinacije lica

i to je upravo ono što se javlja kod nekih od ovih ljudi.

Postoji oblast u prednjem delu ove vijuge

gde su predstavljeni zubi i oči,

i taj deo vijuge postaje aktivan

kada ljudi doživljavaju deformisane halucinacije.

Postoji drugi deo mozga

koji se aktivira

kada osoba vidi crtaće.

Postaje aktivan u trenutku kada ta osoba prepozna crtać,

kada ga crta ili kada ima halucinacije o njemu.

Veoma je interesantno da je specifično.

Neki drugi delovi mozga učestvuju

u prepoznavanju i halucinacijama

građevina i pejzaža.

Oko 1970. godine, otkriveno je da nisu u pitanju delovi mozga,

već određene ćelije.

''Facijalne ćelije" su otkrivene oko 1970.

A sada znamo da postoji još na stotine drugih

vrsta ćelija,

koje mogu biti vrlo, vrlo specifične.

Tako da ne morate imati samo

"automobil" ćelije,

možete imati čak "Aston Martin" ćelije.

(Smeh)

Video sam Aston Martin jutros.

Morao sam da ga pomenem.

I sad je tu negde.

(Smeh)

E sad, u ovom stadijumu, u onome što se zove inferotemporalni korteks,

nalaze se samo vizualni prizori,

ili plod mašte ili njeni odlomci.

Samo na višim nivoima

se ostala čula pridružuju

i povezuju sa pamćenjem i emocijama.

Kada se radi o Šarl-Boneovom sindromu,

do tih viših nivoa se ne stiže.

Na ovim nivoima inferiornog vizualnog korteksa

gde imate hiljade i desetine hiljada

i milione slika

ili segmenata koji su plod mašte,

šifrovanih

u posebnim ćelijama ili malim grupama ćelija.

Obično je sve ovo deo

integrisanog toka percepcije ili imaginacije,

čega osoba nije svesna.

Samo u slučaju ako je osoba slabovida ili slepa

taj proces je prekinut.

Pa umesto uobičajene percepcije,

osoba prima zbrkane,

haotične stimulacije ili oslobađanja

svih onih vizualnih ćelija

smeštenih u inferotemporalnom korteksu.

Tako da, iznenada, osoba vidi lice. Iznenada vidi auto.

Iznenada ovo, iznenada ono.

Um čini sve što je u njegovoj moći da to organizuje

i da sve to poveže,

ali ne čini to naročito uspešno.

Kada je ovo bilo prvi put objašnjeno,

smatralo se da može biti tumačeno kao san.

Međutim, ljudi kažu:

"Ne prepoznajem ljude. Ne mogu ništa da povežem."

"Kermit mi ne znači ništa."

Tumačenje halucinacija kao snova, ne vodi nikuda.

Pa, manje-više sam rekao ono što sam želeo.

Hoću samo da zaokružim

i kažem da je ovo uobičajena pojava.

Pomislite koliko ima slepih ljudi.

Mora da postoje stotine hiljada slepih ljudi

koji doživljavaju ove halucinacije,

ali se plaše da to pomenu.

Zato o ovakvoj stvari treba

podići svest kod pacijenata, doktora, u javnosti.

Na kraju krajeva, mislim da je

izuzetno interesantno i bitno,

pružiti ljudima uvid u to kako mozak funkcioniše.

Šarl Bone je rekao, pre 250 godina -

da se pita kako, pritom misleći na ove halucinacije,

kako, kako je on rekao, pozorište uma,

može biti proizvedeno u fabrici zvanoj mozak.

Sada, 250 godina kasnije,

mislim da počinjemo da shvatamo kako se ovo dešava.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)

Kris Anderson: Ovo je bilo sjajno. Hvala Vam mnogo.

Govorite o tim stvarima sa toliko razumevanja

i saosećanja prema svojim pacijentima.

Jeste li Vi iskusili neke od ovih sindroma o kojima pišete?

Oliver Saks: Plašio sam se da ćete me to pitati.

(Smeh)

Pa, jesam, dosta njih.

U stvari, i sam sam slabovid.

Slep sam na jedno oko a na drugo ne vidim naročito dobro.

I imam geometrijske halucinacije.

Ali to je sve.

KA: I ne uznemiravaju vas?

S obzirom na to da razumete šta se događa, zar Vas to ne zabrinjava?

OS: Pa uznemiravaju me koliko i zujanje u ušima.

koje ignorišem.

Povremeno me zainteresuju,

pa imam mnogo njihovih slika u svojoj svesci.

Išao sam na magnetnu rezonancu,

da vidim kako moj vizualni korteks reaguje.

I kad vidim sve te šestougaonike

i sve te kompleksne stvari, koje takođe viđam,

tokom vizualne migrene,

pitam se da li i svi ostali vide takve stvari,

i da li su se stvari kao što su pećinska umetnost ili ornamentalna umetnost

delom razvile iz halucinacija.

KA: Ovo je bio jedan potpuno izvanredan govor.

Hvala Vam mnogo što ste to podelili sa nama.

OS: Hvala vama. Hvala vama.

(Aplauz)