Srećna tajna boljeg posla | Šon Ejkor | TEDxBloomington

Verujemo da treba da radimo da bismo bili srećni, ali možda je obrnuto? U ovom brzom i zabavnom govoru sa TEDxBloomington, psiholog Šon Ejkor nas ubeđuje da zapravo srećan podstiče produktivnost.

Kada sam imao sedam godina,
a moja sestra pet,

igrali smo se na krevetu na sprat.

Tada sam bio dve godine stariji od nje -

mislim, i sad sam stariji od nje
dve godine -

ali tada je to značilo da je ona morala
da radi sve što sam ja želeo da radim,

a ja sam hteo da se igram rata.

Dakle, bili smo na krevetu na sprat.

Sa jedne strane kreveta,

sam postavio sve svoje
plastične vojnike i naoružanje.

A sa druge strane su bili
svi Mali Poniji moje sestre

spremni za konjički juriš.

Postoje oprečni stavovi o tome
šta se dogodilo tog popodneva,

ali s obzirom da moja sestra
danas nije ovde sa nama,

dozvolite mi da vam ispričam
istinitu verziju priče -

(Smeh) -

a to je, da je moja sestra malo nespretna.

Bez pomoći ili guranja
od strane njenog starijeg brata,

Ejmi je iznenada nestala
sa kreveta na sprat

i pala uz tresak na pod.

Nervozno sam provirio preko ivice kreveta

da vidim šta je snašlo moju palu sestru

i video kako se bolno prizemljila

sa sve četri na zemlji.

Bio sam uplašen
jer su me roditelji zadužili

da vodim računa da se moja sestra i ja

igramo što bezbednije i što tiše moguće.

Uzimajući u obzir
da sam slučajno slomio Ejminu ruku

svega nedelju dana ranije...

(Smeh)

...junački je gurnuvši kako bi izbegla

zamišljeni snajperski metak
koji joj se približavao,

(Smeh)

još uvek mi se nije zahvalila,

trudio sam se koliko sam mogao -

nije ga ni videla -

trudio sam da se ponašam
najbolje što mogu.

Video sam sestrino lice,

plač bola i patnje i iznenađenja

koji je pretio da izbije
iz njenih usta i probudi moje roditelje

iz dubokog zimskog sna koji su usnuli.

Stoga sam uradio jedinu stvar

koju je moj sedmogodišnji mozak
mogao da smisli i izbegne ovu tragediju.

Roditelji su ovo videli na stotine puta.

Rekao sam, "Ejmi, stani. Nemoj plakati.

Jesi videla kako si se prizemljila?

Nijedno ljudsko biće ne sleće tako.

Ejmi, mislim da to znači
da si ti jednorog."

(Smeh)

Nije postojalo ništa na svetu
što bi moja sestra više želela

nego da ne bude Ejmi
petogodišnja povređena sestra,

već Ejmi specijalni jednorog.

To je bila mogućnost koja nikada
u prošlosti njoj nije bila dostupna.

I moglo se videti kako je moja
jadna sestra suočena sa konfliktom,

dok je njen mozak posvećivao resurse

osećanju bola i patnje i iznenađenja

koje je upravo iskusila,

ili razmišljanju o novootkrivenom
identitetu jednoroga.

Potonji je pobedio na kraju.

Umesto da zaplače,
da prekine naše igranje,

i probudi moje roditelje,

sa svim negativnim posledicama po mene,

umesto toga osmeh se raširio njenim licem

i uspentrala se nazad na krevet
sa svom gracioznošću bebe jednoroga...

(Smeh)

...sa jednom slomljenom nogom.

Na šta smo naleteli

u tom nežnom dobu od samo pet i sedam -

tada nismo imali pojma -

je bilo nešto što će biti avangarda
naučne revolucije

koja će se odigrati dve decenije kasnije
u načinu na koji shvatamo ljudski mozak.

Naleteli smo na nešto
što se zove pozitivistička psihologija,

koja je razlog što sam ja danas ovde

i što se budim svakog jutra.

Kada sam počinjao da pričam
o ovim istraživanjima

izvan akademskih krugova,
u kompanijama i školama,

prvo što su mi rekli je

da nikad ne počinjem predavanja grafikom.

Prvo što želim da uradim
je da počnem govor grafikom.

Ovaj grafik izgleda dosadno,

ali on je razlog mog uzbuđenja
i ustajanja svakog jutra.

Ali on nema značaj, to su lažni podaci.

Ono što smo otkrili -

(Smeh)

Kada bih dobio ovakve podatke proučavajući
vas koji sedite ovde, bio bih oduševljen,

jer očigledno postoji trend na tom grafiku

što znači da moj rad može da se objavi,

što je jedino stvarno važno.

Činjenica da postoji
jedna crvena tačka iznad krive,

postoji jedan čudak u prostoriji -

znam ko ste, video sam Vas malopre -

to nije problem.

To nije problem, kao što većina vas zna,

jer mogu jednostavno da obrišem tu tačku.

Mogu da je obrišem jer je ona očigledno
greška pri merenju.

A znamo da je to greška pri merenju

jer kvari moje podatke.

Jedna od prvih stvari koje učimo ljude

u kursevima o ekonomiji i statistici
i poslovanju i psihologiji

je kako, na statistički pravilan način,
eliminisati čudake.

Kako eliminišemo neprilagođene

u traganju za linijom
najboljeg poklapanja?

Što je izvanredno ako me zanima

koliko Advila bi prosečna osoba
trebalo da uzima - dva.

Ali ako sam zainteresovan za potencijal,
za vaš potencijal,

ili za sreću ili produktivnost

ili energiju ili kreativnost,

mi stvaramo kult prosečnosti putem nauke.

Kada bih postavio pitanje poput,

koliko brzo dete uči da čita u učionici?

naučnici menjaju odgovor
u: "Koliko brzo prosečno dete

nauči da čita u toj učionici?"

a potom usmeravamo razred
pravo ka proseku.

Ako se nađete ispod proseka na krivoj,

to oduševljava psihologe,

jer to znači da ste ili depresivni
ili imate nekakav poremećaj,

ili sa malo sreće oba.

Mi se nadamo da su oba
jer je naš poslovni model,

ako nam dođete sa jednim problemom,

želimo da budemo sigurni da ćete izaći
znajući da imate 10,

kako biste nastavili
da dolazite iz dana u dan.

Ako treba vratićemo se u vaše detinjstvo,

ipak naš cilj je
da vas ponovo učinimo normalnim.

Ali normalno je naprosto prosečno.

Ono što ja i pozitivistička psihologija
zastupamo

je da proučavanjem
nečega što je samo prosečno,

mi ostajemo samo prosečni.

Stoga umesto da brišem
te pozitivne neprilagođene,

ja dolazim u grupu poput ove

i kažem, zašto?

Zašto su neki od vas toliko iznad krive

po pitanju intelektualnih,
atletskih, muzičkih sposobnosti,

kreativnosti, nivoa energije,

vaše otpornosti pri suočavanju
sa izazovom, vašeg smisla za humor?

Štagod da je, umesto da vas obrišem,
ja želim da vas proučavam.

Zato što možda možemo
prikupiti informacije -

ne samo kako podići ljude ka proseku,

već kako podići celokupan prosek

u našim firmama i školama širom sveta.

Razlog zbog kojeg mi je ovaj grafik važan

je, kada uključim vesti,
čini mi se da većina informacija

nije pozitivna, već zapravo negativna.

Većina je o ubistvima, korupciji,
bolestima, prirodnim katastrofama.

Veoma brzo moj mozak počinje da misli

da je to tačan odnos
negativnog i pozitivnog u svetu.

To stvara sindrom medicinske škole -

koji, ako znate ljude koji su išli
u medicinsku školu,

tokom prve godine obuke,

dok čitate spisak
raznih simptoma i bolesti,

iznenada shvatate da ih imate sve.

Imam zeta po imenu Bobo -
što je priča sama po sebi.

Bobo se oženio jednorogom Ejmi.

Bobo me je pozvao telefonom

sa Medicinske škole Jejla,

i Bobo je rekao, "Šone, imam lepru."

(Smeh)

Što je, čak i na Jejlu, izuzetna retkost.

No, nisam imao nikakvu ideju
kako da utešim jadnog Boboa

koji je upravo preboleo
čitavu nedelju menopauze.

(Smeh)

Vidite, otkrivamo da nas ne oblikuje
prvenstveno stvarnost,

već sočiva kroz koja vaš mozak
posmatra svet.

Ako možemo promeniti sočiva,
ne samo da možemo promeniti svoju sreću,

možemo istovremeno promeniti svaki
pojedinačni obrazovni ili poslovni ishod.

Prijavio sam se na Harvard kao izazov.

Nisam očekivao da upadnem,
moja porodica nije imala novca za koledž.

Dve nedelje kasnije dobivši
vojnu stipendiju, dozvolili su mi da odem.

Iznenada, nešto što nije bilo
ni mogućnost postalo je stvarnost.

Pri odlasku, pretpostavljao sam da će
i svi ostali to smatrati privilegijom,

da će biti uzbuđeni što su tamo.

Čak i u učionici punoj ljudi
pametnijih od sebe,

bio bi srećan samo što si tamo,
što sam ja osećao.

Ali tamo sam otkrio da,

mada se neki tako osećaju,

kada sam diplomirao nakon četiri godine

i proveo sledećih osam godina
živeći u studentskom domu -

Harvard me je zamolio;
nisam bio taj momak.

(Smeh)

Vršio sam savetovanje studenata
kroz teške četiri godine.

U svojim istraživanjima
i podučavanju sam otkrio

da ovi studenti, ma koliko bili srećni

sa svojim prvobitnim uspehom
pri upisu u školu,

dve nedelje kasnije fokus njihovog mozga
nije bio na privilegiji što su tamo,

ili filozofiji ili fizici.

Njihov mozak je bio fokusiran
na konkurenciju, obaveze,

muke, stresove, žalbe.

Prvi put tamo,
ušao sam u brucošku trpezariju,

što su moji prijatelji iz Vejka u Teksasu,
gde sam odrastao -

znam da su neki od vas čuli za Vejko.

Prilikom posete, razgledali bi okolo,

rekli bi: "Ova brucoška trpezarija izgleda

kao iz Hogvortsa iz filma Hari Poter,"
što je istina.

Ovo je Hogvorts iz filma "Hari Poter"
a ovo je Harvard.

I kada to vide,

kažu, "Šone, zašto gubiš vreme
proučavajući sreću na Harvardu?

Zaista, zbog čega student Harvarda

ima da bude nesrećan?"

Utisnut u to pitanje

je ključ za razumevanje nauke o sreći.

Ono što to pitanje pretpostavlja

je da naš spoljašnji svet
predviđa nivoe naše sreće,

dok u stvarnosti,
znajući sve o vašem spoljnom svetu,

mogu predvideti svega 10 posto
vaše dugoročne sreće.

90 posto vaše dugoročne sreće

ne predviđa vaš spoljni svet,

već način na koji vaš mozak obrađuje svet.

I ako promenimo formulu za sreću i uspeh,

možemo promeniti način

kojim potom utičemo na stvarnost.

Otkrili smo da je svega 25 posto
uspeha na poslu

predviđeno IQ-om

75 posto uspeha na poslu

određuju vaši nivoi optimizma,
vaša društvena podrška

i vaša sposobnost da shvatate stres
kao izazov umesto kao pretnju.

Razgovarao sam sa izuzetno prestižnim
internatom u Novoj Engleskoj,

i oni su rekli, "To već znamo.

Svake godine pored podučavanja
naših učenika, imamo i nedelju zdravlja.

Zaista smo uzbuđeni. Ponedeljkom uveče
vodeći svetski ekspert

nam govori o adolescentskoj depresiji.

U utorak uveče je školsko nasilje
i maltretiranje.

Sredom uveče su poremećaji u ishrani.

Četvrtkom uveče je upotreba opojnih droga.

Petkom uveče pokušavamo da odlučimo
između rizičnog seksa i sreće."

(Smeh)

Rekao sam,
"To je petak veče većine ljudi."

(Smeh)

(Aplauz)

Drago mi je da vam se dopalo,
njima se nije nimalo svidelo.

Tišina na telefonu.

U tišinu sam rekao,
"Rado bih govorio u vašoj školi,

ali čisto da znate to nije
nedelja zdravlja, to je nedelja bolesti

Istakli ste sve negativne stvari
koje mogu da se dese,

ali niste govorili o pozitivnim."

Nedostatak bolesti nije zdravlje.

Evo kako dolazimo do zdravlja:

moramo da promenimo formulu
za sreću i uspeh.

Zadnje tri godine, proputovao sam
45 različitih zemalja,

radeći sa školama i kompanijama

usred ekonomskog usporavanja.

Otkrio sam da većina kompanija i škola

primenjuje formulu za uspeh, koja glasi:

ako napornije radim, biću uspešniji.

A ako sam uspešniji, biću srećniji.

To prožima naše stilove roditeljstva,
i upravljanja,

načine kojima vodimo svoje ponašanje.

To je naučno neispravno
i nazadno iz dva razloga.

Prvo, svaki put kada vaš mozak
ostvari uspeh,

vi samo promenite granicu uspeha.

Imate dobre ocene,
morate da imate još bolje,

upisali ste se u dobru školu,
upisujete se u još bolju,

imate dobar posao, morate imati još bolji

ostvarili ste prodajnu kvotu,
promenićemo vam prodajnu kvotu.

Ako je sreća suprotno od uspeha,
vaš mozak nikada ne stiže tamo.

Kao društvo smo pomerili sreću

izvan sopstvenog spoznajnog vidika.

Zato što smatramo da moramo biti uspešni,

kako bismo bili srećniji.

Pravi problem je što naši mozgovi
rade suprotnim redosledom.

Ako možete povisiti nečiji nivo
pozitivnosti u sadašnjosti,

tada njihov mozak oseća nešto
što zovemo prednost u sreći,

tj. vaš mozak u pozitivnom stanju

je značajno učinkovitiji

nego u negativnom,
neutralnom ili stresnom stanju.

Vaša inteligencija, kreativnost,
vaši nivoi energije rastu.

Zapravo, otkrili smo

da se svaki pojedinačni
poslovni rezultat unapređuje.

Vaš mozak u pozitivnom
je 31 procenat produktivniji

nego u negativnom,
neutralnom ili stresnom stanju.

37 procenata ste bolji u prodaji.

Doktori su 19 procenata brži, precizniji

u postavljanju tačne dijagnoze

kada su pozitivni umesto negativni,
neutralni ili u stresu.

To znači da možemo promeniti formulu.

Ako smo u stanju da pronađemo način
da budemo pozitivni u sadašnjosti

onda naši mozgovi rade još uspešnije

jer smo sposobni da radimo
napornije, brže i pametnije.

Treba da smo sposobni
da izmenimo ovu jednačinu

kako bismo otpočeli da uviđamo
koliko su zapravo naši mozgovi sposobni.

Zato što dopamin,
koji preplavljuje vaš sistem

kada ste pozitivni, ima dve funkcije.

Ne samo da vas čini srećnijima,

nego i uključuje sve centre učenja
vašeg mozga

omogućavajući vam da se prilagodite
svetu na drugačiji način.

Otkrili smo načine za treniranje mozga

da bude sposoban da postane pozitivniji.

U svega dvominutnom periodu
tokom 21 uzastopnog dana,

možemo reprogramirati vaš mozak

omogućavajući mu da radi

optimističnije i uspešnije.

To smo uradili u istraživanjima

u svakoj kompaniji sa kojom sam sarađivao,

dali smo im da 21 dan zaredom zapisuju

tri nove stvari za koje su zahvalni.

I na kraju,

njihov mozak počinje da usvaja šablon

skeniranja sveta, ne za negativne,
već prvo za pozitivne stvari.

Pisanjem o pozitivnom iskustvu
tokom zadnjih 24 sata

omogućavate vašem mozgu
da ga ponovo proživi.

Vežba uči vaš mozak
važnosti vašeg ponašanja.

Meditacija omogućava vašem mozgu

da preboli društveni deficit pažnje
koji već dugo stvaramo

obavljanjem više poslova odjednom

i omogućava našim mozgovima
da se skoncentrišu na tekući problem.

Nasumični činovi dobrote
su svesni činovi dobrote.

Govorimo ljudima da,
kada otvore svoje sanduče,

napišu jedan pozitivan imejl

hvaleći nekoga ili se zahvaljujući nekome.

Čineći takve aktivnosti

i vežbajući vaš mozak poput svojih tela,

otkrili smo da možemo promeniti
jednačinu za sreću i uspeh,

i usput, ne samo stvoriti
male talase pozitivnosti,

već izazvati pravu revoluciju.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)