Srećna tajna boljeg rada

Verujemo da treba da radimo da bi bili srećni, ali nije li to naopako? U ovom brzom i zabavnom TEDxBlumington predavanju, psiholog Šon Ejkor izlaže tezu da sreća zapravo inspiriše produktivnost.

Kada sam imao sedam godina, a moja sestra pet,

igrali smo se na krevetu na sprat.

Tada sam bio dve godine stariji od nje --

mislim, i sad sam stariji od nje dve godine --

ali tada je to značilo da je ona morala raditi sve što sam ja želeo da radim,

a ja sam hteo da se igram rata.

Dakle, bili smo na krevetu na sprat.

Sa jedne strane kreveta,

sam postavio sve svoje plastične vojnike i naoružanje.

A sa druge strane su bili svi Mali Poniji moje sestre

spremni za konjički juriš.

Postoje oprečni stavovi o tome šta se dogodilo tog popodneva,

a s obzirom da moja sestra danas nije ovde sa nama,

dozvolite mi da vam ispričam istinitu verziju priče --

(Smeh) --

a to je, da je moja sestra malo nespretna.

Bez pomoći ili guranja od strane njenog starijeg brata,

Ejmi je iznenada nestala sa kreveta na sprat

i pala uz tresak na pod.

Nervozno sam provirio preko ivice kreveta

da vidim šta je snašlo moju palu sestru

i video kako se bolno prizemljila

sa sve četri na zemlji.

Bio sam uplašen jer su me roditelji zadužili

da vodim računa da se moja sestra i ja

igramo što bezbednije i što tiše moguće.

Uzimajući u obzir da sam slučajno slomio Ejminu ruku

svega nedelju dana ranije ...

(Smeh)

... junački je gurnuvši kako bi izbegla

zamišljeni snajperski metak koji joj se približavao,

(Smeh)

još uvek mi se nije zahvalila,

trudio sam se koliko sam mogao --

nije ga ni videla --

trudio sam da se ponašam najbolje što mogu.

Video sam sestrino lice,

plač bola i patnje i iznenađenja

koji je pretio da izbije iz njenih usta i probudi

moje roditelje iz dubokog zimskog sna koji su usnuli.

Stoga sam uradio jedinu stvar

koju je moj sedmogodišnji mozak mogao da smisli i izbegne ovu tragediju.

Roditelji su ovo videli na stotine puta.

Rekao sam, "Ejmi, stani. Nemoj plakati.

Jesi videla kako si se prizemljila?

Nijedno ljudsko biće ne sleće tako.

Ejmi, mislim da to znači da si ti jednorog."

(Smeh)

Nije postojalo ništa na svetu što bi moja sestra više želela

nego da ne bude Ejmi petogodišnja povređena sestra,

već Ejmi specijalni jednorog.

To je bila mogućnost koja nikada u prošlosti njoj nije bila dostupna.

I moglo se videti kako je moja jadna sestra suočena sa konfliktom,

dok je njen mozak posvećivao resurse

osećanju bola i patnje i iznenađenja

koje je upravo iskusila,

ili razmišljanju o novo-otkrivenom identitetu jednoroga.

Potonji je pobedio na kraju.

Umesto da zaplače, umesto da prekine naše igranje,

umesto da probudi moje roditelje,

sa svim negativnim posledicama po mene,

umesto toga osmeh se raširio njenim licem

i uspentrala se nazad na krevet sa svom gracioznošću bebe jednoroga ...

(Smeh)

... sa jednom slomljenom nogom.

Na šta smo naleteli

u tom nežnom dobu od samo pet i sedam --

tada nismo imali pojma --

je bilo nešto što će biti avangarda naučne revolucije

koja će se odigrati dve decenije kasnije u načinu na koji shvatamo ljudski mozak.

Na šta smo naleteli je nešto što se zove pozitivistička psihologija,

koja je razlog što sam ja danas ovde

i razlog zbog koga se budim svako jutro.

Kada sam počinjao da pričam o ovim istraživanjima

izvan akademskih krugova, u kompanijama i školama,

prva stvar koja su mi rekli da nikad ne uradim

je otpočinjanje predavanja grafikom.

Prva stvar koju želim da uradim je da počnem predavanje sa grafikom.

Ovaj grafik izgleda dosadno,

ali ovaj grafik je razlog mog uzbuđenja i ustajanja svako jutro.

A ovaj grafik nema značaj, to su lažni podaci.

Ono što smo otkrili --

(Smeh)

Kada bih dobio ovakve podatke proučavajući vas koji sedite ovde, bio bih oduševljen,

jer očigledno postoji trend na tom grafiku

što znači da se moj rad može objaviti,

što je jedino stvarno važno.

Činjenica da postoji jedna crvena tačka iznad krive,

postoji jedan čudak u prostoriji --

znam ko ste, video sam Vas malopre --

to nije problem.

To nije problem, kao što većina vas zna,

jer mogu jednostavno da obrišem tu tačku.

Mogu da je obrišem jer je ona očigledno greška pri merenju.

A znamo da je to greška pri merenju

jer kvari moje podatke.

Jedna od prvih stvari koje učimo ljude

u kursevima o ekonomiji i statistici i poslovanju i psihologiji

je kako, na statistički pravilan način, eliminisati čudake.

Kako eliminišemo neprilagođene

u traganju za linijom najboljeg poklapanja?

Što je izvanredno ako me zanima

koliko Advila bi prosečna osoba trebala da uzima -- dva.

Ali ako sam zainteresovan za potencijal, za vaš potencijal,

ili za sreću ili produktivnost

ili energiju ili kreativnost,

mi stvaramo kult prosečnosti putem nauke.

Kada bih postavio pitanje poput,

Koliko brzo dete uči da čita u učionici?

naučnici menjaju odgovor u "Koliko brzo prosečno dete

nauči da čita u toj učionici?"

a potom usmeravamo razred pravo ka proseku.

Ako se nađete ispod proseka na krivoj,

to oduševljava psihologe,

jer to znači da ste ili depresivni ili imate nekakav poremećaj,

ili sa malo sreće oba.

Mi se nadamo da su oba jer je naš poslovni model,

ako nam dođete sa jednim problemom,

želimo biti sigurni da ćete izaći znajući da imate 10,

kako biste nastavili da dolazite iz dana u dan.

Ako treba vratićemo se u vaše detinjstvo,

ipak naš cilj je da vas ponovo učinimo normalnim.

Ali normalno je naprosto prosečno.

Ono što ja i pozitivistička psihologija zastupamo

je da proučavanjem nečega što je samo prosečno,

mi ostajemo samo prosečni.

Stoga umesto da brišem te pozitivne neprilagođene,

ja dolazim u društvenu grupu poput ove

i kažem, zašto?

Zašto su neki od vas toliko iznad krive

po pitanju intelektualnih, atletskih, muzičkih sposobnosti,

kreativnosti, nivoa energije,

vaše odlučnosti pri suočavanju sa izazovom, vašeg smisla za humor?

Štagod da je, umesto da vas obrišem, ja želim da vas proučavam.

Zato što možda možemo prikupiti informacije --

ne samo kako podići ljude ka proseku,

već kako podići celokupan prosek

u našim firmama i školama širom sveta.

Razlog zbog kojeg mi je ovaj grafik važan

je, kada uključim vesti, čini mi se da većina informacija

nije pozitivna, već zapravo negativna.

Većina je o ubistvima, korupciji, bolestima, prirodnim katastrofama,

Veoma brzo moj mozak počinje da misli

da je to tačan odnos negativnog i pozitivnog u svetu.

To stvara nešto

što se zove sindrom medicinske škole --

koji, ako znate ljude koji su išli u medicinsku školu,

tokom prve godine medicinske obuke,

dok čitate spisak raznih simptoma i bolesti,

iznenada shvatate da ih imate sve.

Imam zeta po imenu Bobo -- što je priča sama po sebi.

Bobo se oženio sa jednorogom Ejmi.

Bobo me je pozvao telefonom

sa Medicinske škole Jejla,

i Bobo je rekao,"Šone, imam lepru."

(Smeh)

Što je, čak i na Jejlu, izuzetna retkost.

No, nisam imao nikakvu ideju kako da utešim jadnog Boboa

koji je upravo preboleo čitavu nedelju menopauze.

(Smeh)

Vidite, otkrivamo da nas ne uobličuje prvenstveno stvarnost,

već je uobličuju sočiva kroz koja vaš mozak posmatra svet.

Ako možemo promeniti sočiva, ne samo da možemo promeniti svoju sreću,

možemo istovremeno promeniti svaki pojedinačni obrazovni ili poslovni ishod.

Prijavio sam se na Harvard kao izazov.

Nisam očekivao da upadnem, moja porodica nije imala novca za koledž.

Dobivši vojnu stipendiju dve nedelje kasnije, dozvolili su mi da odem.

Iznenada, nešto što nije bilo ni mogućnost postalo je stvarnost.

Pri odlasku, pretpostavljao sam da će i svi ostali to smatrati privilegijom,

da će biti uzbuđeni što su tamo.

Čak i u učioici punoj ljudi pametnijih od sebe,

bio bi sretan samo što si u toj učionici, što sam ja osećao.

Ali ono što sam tamo otkrio

mada se neki tako osećaju,

kada sam diplomirao nakon četiri godine

i proveo sledećih osam godina živeći u studentskom domu --

Harvard me je zamolio; nisam bio taj momak.

(Smeh)

Vršio sam savetovanje studenata kroz teške četiri godine.

U svojim istraživanjima i podučavanju sam otkrio

da ovi studenti, ma koliko bili srećni

sa svojim prvobitnim uspehom pri upisu u školu,

dve nedelje kasnije fokus njihovog mozga nije bio na privilegiji što su tamo,

ili filozofiji ili fizici.

Njihov mozak je bio fokusiran na konkurenciju, obaveze,

muke, stresove, žalbe.

Prvi put tamo, ušao sam u brucošku trpezariju,

što su moji prijatelji iz Vejka u Tekasasu, gde sam odrastao --

Znam da su neki od vas čuli za Vejko.

Prilikom posete, razgledali bi okolo,

rekli bi, "Ova brucoška trpezarija izgleda kao nešto

iz Hogvortsa iz filma Hari Poter," što je istina.

To je Hogvorts iz filma "Hari Poter" i to je Harvard.

I kada to vide,

kažu, "Šone, zašto gubiš vreme proučavajući sreću na Harvardu?

Zaista, zbog čega student Harvarda ima

da bude nesrećan?"

Utisnut u to pitanje

je ključ za razumevanje nauke o sreći.

Ono što to pitanje pretpostavlja

je da naš spoljašnji svet predviđa nivoe naše sreće,

dok u stvarnosti, znajući sve o vašem spoljnom svetu,

mogu predvideti svega 10 posto vaše dugoročne sreće.

90 posto vaše dugoročne sreće

ne predviđa vaš spoljn svet,

već način na koji vaš mozak obrađuje svet.

I ako promenimo,

ako promenimo formulu za sreću i uspeh,

možemo promeniti način

kojim potom utičemo na stvarnost.

Otkrili smo da je svega 25 posto uspeha na poslu

predviđeno I.Q.-om

75 posto uspeha na poslu

određuju vaši nivoi optimizma, vaša društvena podrška

i vaša sposobnost da shvatate stres kao izazov umesto kao pretnju.

Razgovarao sam sa izuzetno prestižnim internatom u Novoj Engleskoj,

i oni su rekli, "To već znamo.

Svake godine pored podučavanja naših učenika, imamo i nedelju zdravlja.

I zaista smo uzbuđeni. Ponedeljkom uveče nam vodeći svetski ekspert

govori o adolescentskoj depresiji.

Utorak veče je školsko nasilje i maltretiranje.

Sreda veče su poremećaji u ishrani.

Četvrtak veče je upotreba opojnih droga

Petak veče pokušavamo se odlučiti između rizičnog seksa i sreće."

(Smeh)

Rekao sam, "To je petak veče većine ljudi."

(Smeh)

(Aplauz)

Drago mi je da vam se dopalo, njima se nije nimalo svidelo.

Tišina na telefonu.

U tišinu sam rekao, "Rado bih govorio u vašoj školi,

ali čisto da znate to nije nedelja zdravlja, to je nedelja bolesti

Isatkli ste sve negativne stvari koje mogu da se dese,

ali niste govorili o pozitivnim."

Nedostatak bolesti nije zdravlje.

Evo kako dolazimo do zdravlja:

Moramo da promenimo formulu za sreću i uspeh.

Zadnje tri godine, proputovao sam 45 različitih zemalja,

radeći sa školama i kompanijama

usred ekonomskog usporavanja.

Otkrio sam da većina kompanija i škola

primenjuje formulu za uspeh, koja glasi:

Ako napornije radim, biću uspešniji.

A ako sam uspešniji, biću srećniji.

To prožima naše stilove roditeljstva, i upravljanja,

načine kojima vodimo svoje ponašanje.

To je naučno neispravno i nazadno iz dva razloga.

Prvo, svaki put kada vaš mozak ostvari uspeh,

vi samo promenite granicu uspeha.

Imate dobre ocene, morate da imate još bolje ocene,

upisali ste se u dobru školu, upisujete se u još bolju školu,

imate dobar posao, morate imati još bolji posao

ostvarili ste prodajnu kvotu, promenićemo vam prodajnu kvotu.

Ako je sreća suprotno od uspeha, vaš mozak nikada ne stiže tamo.

Kao društvo smo pomerili sreću

izvan sopstvenog spoznajnog vidika.

Zato što smatramo da moramo biti uspešni,

kako bi bili srećniji.

Pravi problem je što naši mozgovi rade suprotnim redosledom.

Ako možete povisiti nečiji nivo pozitivnosti u sadašnjosti,

tada njihov mozak oseća nešto što zovemo prednost u sreći,

tj. vaš mozak u pozitivnom stanju

je značajno učinkovitiji

nego u negativnom, neutralnom ili stresnom stanju.

Vaša inteligencija, kreativnost, vaši nivoi energije rastu.

Zapravo, otkrili smo

da se svaki pojedinačni poslovni rezultat unapređuje.

Vaš mozak u pozitivnom je 31 procenat produktivniji

nego u negativnom, neutralnom ili stresnom stanju.

37 procenata ste bolji u prodaji.

Doktori su 19 procenata brži, precizniji

u postavljanju tačne dijagnoze

kada su pozitivni umesto negativni, neutralni ili u stresu.

To znači da možemo promeniti formulu.

Ako smo u stanju pronaći način da budemo pozitivni u sadašnjosti

onda naši mozgovi rade još uspešnije

jer smo sposobni da radimo napornije, brže i pametnije.

Treba da smo sposobni da izmenimo ovu jednačinu kako bi

otpočeli da uviđamo koliko su zapravo naši mozgovi sposobni.

Zato što dopamin, koji preplavljuje vaš sistem kada ste

pozitivni, ima dve funkcije.

Ne samo da vas čini srećnijima,

nego uključuje sve centre učenja vašeg mozga

omogućavajući vam da se prilagodite svetu na drugačiji način.

Otkrili smo načine za treniranje mozga

da bude sposoban da postane pozitivniji.

U svega dvominutnom vremenskom razmaku tokom 21 uzastopnog dana,

možemo reprogramirati vaš mozak

omogućavajući mu da radi

optimističnije i uspešnije.

To smo uradili u istraživanjima

u svakoj kompaniji sa kojom sam sarađivao,

dali smo im da 21 dan za redom zapisuju

tri nove stvari za koje su zahvalni.

I na kraju,

njihov mozak počinje da usvaja šablon

skeniranja sveta, ne za negativne, već prvo za pozitivne stvari.

Pisanjem o pozitivnom iskustvu tokom zadnjih 24 sata

omogućavate vašem mozgu da ga ponovo proživi.

Vežba uči vaš mozak važnosti vašeg ponašanja.

Meditacija omogućava vašem mozgu

da preboli društveni deficit pažnje koji već dugo stvaramo

obavljanjem više poslova odjednom i

omogućava našim mozgovima da se skoncentrišu na tekući problem.

Nasumični činovi dobrote su svesni činovi dobrote.

Govorimo ljudima da, kada otvore svoj sandučić

napišu jedan pozitivan imejl

hvaleći nekoga ili se zahvaljujući nekome.

Čineći takve aktivnosti

i vežbajući vaš mozak poput svojih tela,

otkrili smo da možemo promeniti jednačinu za sreću i uspeh,

i usput, ne samo stvoriti male talase pozitivnosti,

već izazvati pravu revoluciju.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)