Srećna tajna boljeg rada

Verujemo da treba da radimo da bi bili srećni, ali nije li to naopako? U ovom brzom i zabavnom TEDxBloomington predavanju, psiholog Šon Ejkor izlaže tezu da sreća zapravo inspiriše produktivnost.

Kada sam imao sedam godina,
a moja sestra pet,

igrali smo se na krevetu na sprat.

Tada sam bio dve godine stariji od nje -

mislim, i sad sam stariji od nje
dve godine -

ali tada je to značilo da je ona morala
da radi sve što sam ja želeo da radim,

a ja sam hteo da se igram rata.

Dakle, bili smo na krevetu na sprat.

Sa jedne strane kreveta,

sam postavio sve svoje
plastične vojnike i naoružanje.

A sa druge strane su bili
svi Mali Poniji moje sestre

spremni za konjički juriš.

Postoje oprečni stavovi o tome
šta se dogodilo tog popodneva,

a s obzirom da moja sestra
danas nije ovde sa nama,

dozvolite mi da vam ispričam
istinitu verziju priče -

(Smeh) -

a to je, da je moja sestra malo nespretna.

Bez pomoći ili guranja
od strane njenog starijeg brata,

Ejmi je iznenada nestala
sa kreveta na sprat

i pala uz tresak na pod.

Nervozno sam provirio preko ivice kreveta

da vidim šta je snašlo moju palu sestru

i video kako se bolno prizemljila

sa sve četri na zemlji.

Bio sam uplašen
jer su me roditelji zadužili

da vodim računa da se moja sestra i ja

igramo što bezbednije i što tiše moguće.

Uzimajući u obzir
da sam slučajno slomio Ejminu ruku

svega nedelju dana ranije...

(Smeh)

junački je gurnuvši kako bi izbegla

zamišljeni snajperski metak
koji joj se približavao,

(Smeh)

još uvek mi se nije zahvalila,

trudio sam se koliko sam mogao -

nije ga ni videla -

trudio sam da se ponašam
najbolje što mogu.

Video sam sestrino lice,

plač bola i patnje i iznenađenja

koji je pretio da izbije
iz njenih usta i probudi

moje roditelje iz dubokog
zimskog sna koji su usnuli.

Stoga sam uradio jedinu stvar

koju je moj sedmogodišnji mozak
mogao da smisli i izbegne ovu tragediju.

Roditelji su ovo videli na stotine puta.

Rekao sam: "Ejmi, stani. Nemoj plakati.

Jesi videla kako si se prizemljila?

Nijedno ljudsko biće ne sleće tako.

Ejmi, mislim da to znači
da si ti jednorog."

(Smeh)

Nije postojalo ništa na svetu
što bi moja sestra više želela

nego da ne bude Ejmi
petogodišnja povređena sestra,

već Ejmi specijalni jednorog.

To je bila mogućnost koja joj nikada
u prošlosti nije bila dostupna.

I moglo se videti kako je moja
jadna sestra suočena sa konfliktom,

dok je njen mozak posvećivao resurse

osećanju bola i patnje i iznenađenja

koje je upravo iskusila,

ili razmišljanju o novo-otkrivenom
identitetu jednoroga.

Potonji je pobedio na kraju.

Umesto da zaplače i prekine naše igranje,

umesto da probudi moje roditelje,

sa svim negativnim posledicama po mene,

umesto toga osmeh se raširio njenim licem

i uspentrala se nazad na krevet
sa svom gracioznošću bebe jednoroga...

(Smeh)

sa jednom slomljenom nogom.

Na šta smo naleteli

u tom nežnom dobu od samo pet i sedam -

tada nismo imali pojma -

je bilo nešto što će biti
avangarda naučne revolucije

koja će se odigrati dve decenije kasnije
u načinu na koji shvatamo ljudski mozak.

Naleteli smo na ono
što se zove pozitivistička psihologija,

koja je razlog što sam ja danas ovde

i razlog zbog koga se budim svakog jutra.

Kada sam počinjao da pričam
o ovim istraživanjima

izvan akademskih krugova,
u kompanijama i školama,

prvo što su mi rekli je da nikad

ne počinjem predavanja grafikom.

Prvo što želim da uradim
je da počnem predavanje grafikom.

Ovaj grafik izgleda dosadno,

ali onje razlog mog uzbuđenja
i ustajanja svako jutro.

A on nema značaj, to su lažni podaci.

Ono što smo otkrili -

(Smeh)

Kada bih dobio ovakve podatke
proučavajući vas koji sedite ovde,

bio bih oduševljen,

jer očigledno postoji trend na tom grafiku

što znači da se moj rad može objaviti,

što je jedino stvarno važno.

Činjenica da postoji jedna
crvena tačka iznad krive,

postoji jedan čudak u prostoriji -

znate ko ste, video sam Vas malopre -

to nije problem.

To nije problem, kao što većina vas zna,

jer mogu jednostavno da obrišem tu tačku.

Mogu da je obrišem jer je ona
očigledno greška pri merenju.

A znamo da je to greška pri merenju

jer kvari moje podatke.

(Smeh)

Jedna od prvih stvari koje učimo ljude

u kursevima o ekonomiji i statistici
i poslovanju i psihologiji

je kako, na statistički pravilan način,
eliminisati čudake.

Kako eliminišemo izuzetke

u traganju za linijom
najboljeg poklapanja?

Što je izvanredno ako me zanima

koliko Advila bi prosečna osoba
trebalo da uzima - dva.

Ali ako sam zainteresovan
za potencijal, za vaš potencijal,

ili za sreću ili produktivnost

ili energiju ili kreativnost,

mi stvaramo kult prosečnosti putem nauke.

Kada bih postavio pitanje poput,

koliko brzo dete uči da čita u učionici?

naučnici menjaju odgovor
u "Koliko brzo prosečno dete

nauči da čita u toj učionici?"

a potom usmeravamo razred
pravo ka proseku.

Ako se nađete ispod proseka na krivoj,

to oduševljava psihologe,

jer to znači da ste ili depresivni
ili imate nekakav poremećaj,

ili sa malo sreće oba.

Mi se nadamo da su oba
jer je naš poslovni model,

ako nam dođete sa jednim problemom,

želimo biti sigurni da ćete izaći
znajući da imate 10,

kako biste nastavili da dolazite
iz dana u dan.

Ako treba vratićemo se u vaše detinjstvo,

ipak naš cilj je da vas ponovo
učinimo normalnim.

Ali normalno je naprosto prosečno.

Ono što ja i pozitivistička
psihologija zastupamo

je da proučavanjem nečega
što je samo prosečno,

mi ostajemo samo prosečni.

Stoga umesto da brišem
te pozitivne neprilagođene,

ja dolazim u društvenu grupu poput ove

i kažem, zašto?

Zašto su neki od vas toliko iznad krive

po pitanju intelektualnih, atletskih,
muzičkih sposobnosti,

kreativnosti, nivoa energije,

vaše odlučnosti pri suočavanju
sa izazovom, vašeg smisla za humor?

Štagod da je, umesto da vas obrišem,
ja želim da vas proučavam.

Zato što možda možemo
prikupiti informacije -

ne samo kako podići ljude ka proseku,

već kako podići celokupan prosek

u našim firmama i školama širom sveta.

Razlog zbog kojeg mi je ovaj grafik važan

je, kada uključim vesti,
čini mi se da većina informacija

nije pozitivna, već zapravo negativna.

Većina je o ubistvima, korupciji,
bolestima, prirodnim katastrofama,

Veoma brzo moj mozak počinje da misli

da je to tačan odnos
negativnog i pozitivnog u svetu.

To stvara nešto

što se zove sindrom medicinske škole -

ako znate ljude
koji su išli u medicinsku školu,

tokom prve godine medicinske obuke,

dok čitate spisak raznih
simptoma i bolesti,

iznenada shvatate da ih imate sve.

Imam zeta po imenu Bobo -
što je priča sama po sebi.

Bobo se oženio sa jednorogom Ejmi.

Bobo me je pozvao telefonom

sa Medicinske škole na Jejlu,

i Bobo je rekao: "Šone, imam lepru."

(Smeh)

Što je, čak i na Jejlu, izuzetna retkost.

No, nisam imao nikakvu ideju
kako da utešim jadnog Boboa

koji je upravo preboleo
čitavu nedelju menopauze.

(Smeh)

Vidite, otkrivamo da nas ne uobličuje
prvenstveno stvarnost,

već je uobličuju sočiva kroz koja
vaš mozak posmatra svet.

Ako možemo promeniti sočiva,
ne samo da možemo promeniti svoju sreću,

možemo istovremeno promeniti svaki
pojedinačni obrazovni ili poslovni ishod.

Prijavio sam se na Harvard kao izazov.

Nisam očekivao da upadnem,
moja porodica nije imala novca za koledž.

Dobivši vojnu stipendiju dve nedelje
kasnije, dozvolili su mi da odem.

Iznenada, nešto što nije bilo ni
mogućnost postalo je stvarnost.

Pri odlasku, pretpostavljao sam da će
i svi ostali to smatrati privilegijom,

da će biti uzbuđeni što su tamo.

Čak i u učioici punoj ljudi
pametnijih od sebe,

bio bi srećan samo što si
u toj učionici, što sam ja osećao.

Ali tamo sam otkrio

mada se neki tako osećaju,

kada sam diplomirao nakon četiri godine

i proveo sledećih osam godina
živeći u studentskom domu -

Harvard me je zamolio;
nisam bio taj momak.

(Smeh)

Vršio sam savetovanje studenata
kroz teške četiri godine.

U svojim istraživanjima
i podučavanju sam otkrio

da ovi studenti, ma koliko bili srećni

sa svojim prvobitnim uspehom
pri upisu u školu,

dve nedelje kasnije fokus njihovog mozga
nije bio na privilegiji što su tamo,

ili filozofiji ili fizici.

Njihov mozak je bio fokusiran
na konkurenciju, obaveze,

muke, stresove, žalbe.

Prvi put tamo, ušao sam
u brucošku trpezariju,

što su moji prijatelji iz Vejka
u Teksasu, gde sam odrastao -

znam da su neki od vas čuli za Vejko.

Prilikom posete, razgledali bi,

rekli bi: "Ova brucoška trpezarija
izgleda kao nešto

iz Hogvortsa iz filma Hari Poter,"
što je istina.

Ovo je Hogvorts iz filma "Hari Poter",
a to je Harvard.

I kada to vide,

kažu: "Zašto gubiš vreme
proučavajući sreću na Harvardu?

Zaista, zbog čega student Harvarda ima

da bude nesrećan?"

Utisnut u to pitanje

je ključ za razumevanje nauke o sreći.

Ono što to pitanje pretpostavlja

je da naš spoljašnji svet
predviđa nivoe naše sreće,

dok u stvarnosti,
znajući sve o vašem spoljnom svetu,

mogu predvideti svega 10 posto
vaše dugoročne sreće.

90 posto vaše dugoročne sreće

ne predviđa vaš spoljn svet,

već način na koji vaš mozak obrađuje svet.

I ako promenimo,

ako promenimo formulu za sreću i uspeh,

možemo promeniti način

kojim potom utičemo na stvarnost.

Otkrili smo da je svega 25 posto
uspeha na poslu

predviđeno IQ-om

75 posto uspeha na poslu

određuju vaši nivoi optimizma,
vaša društvena podrška

i vaša sposobnost da shvatate stres
kao izazov umesto kao pretnju.

Razgovarao sam sa izuzetno
prestižnim internatom u Novoj Engleskoj,

i oni su rekli: "To već znamo.

Svake godine pored nastave,
imamo i nedelju zdravlja.

I zaista smo uzbuđeni.

Ponedeljkom uveče
nam vodeći svetski ekspert

govori o adolescentskoj depresiji.

Utorak veče je školsko nasilje
i maltretiranje.

Sredom su poremećaji u ishrani.

Četvrtkom je upotreba opojnih droga.

Petkom pokušavamo da odlučimo
između rizičnog seksa i sreće."

(Smeh)

Rekao sam:
"To je petak veče većine ljudi."

(Smeh)

(Aplauz)

Drago mi je da vam se dopalo,
njima se nije uopšte.

Tišina na telefonu.

U tišinu sam rekao:
"Rado bih govorio u vašoj školi,

ali čisto da znate to nije
nedelja zdravlja, to je nedelja bolesti

Istakli ste sve negativne stvari
koje mogu da se dese,

ali niste govorili o pozitivnim."

Nedostatak bolesti nije zdravlje.

Evo kako dolazimo do zdravlja:

moramo da promenimo
formulu za sreću i uspeh.

Zadnje tri godine, proputovao sam
45 različitih zemalja,

radeći sa školama i kompanijama

usred ekonomskog usporavanja.

Otkrio sam da većina kompanija i škola

primenjuje formulu za uspeh, koja glasi:

ako napornije radim, biću uspešniji.

A ako sam uspešniji, biću srećniji.

To prožima naše stilove roditeljstva,
i upravljanja,

načine kojima vodimo svoje ponašanje.

To je naučno neispravno
i nazadno iz dva razloga.

Prvo, svaki put
kada vaš mozak ostvari uspeh,

vi samo promenite granicu uspeha.

Imate dobre ocene,
morate da imate još bolje,

upisali ste se u dobru školu,
upisujete se u još bolju,

imate dobar posao,
morate imati još bolji,

ostvarili ste prodajnu kvotu,
promenićemo vam prodajnu kvotu.

Ako je sreća suprotno od uspeha,
vaš mozak nikada ne stiže tamo.

Kao društvo smo pomerili sreću

izvan sopstvenog spoznajnog vidika.

Zato što smatramo da moramo biti uspešni,

kako bismo bili srećniji.

Pravi problem je što naši mozgovi
rade suprotnim redosledom.

Ako možete povisiti nečiji nivo
pozitivnosti u sadašnjosti,

tada njihov mozak oseća nešto
što zovemo prednost u sreći,

tj. vaš mozak u pozitivnom stanju

je značajno učinkovitiji

nego u negativnom, neutralnom
ili stresnom stanju.

Vaša inteligencija, kreativnost,
vaši nivoi energije rastu.

Zapravo, otkrili smo

da se svaki pojedinačni
poslovni rezultat unapređuje.

Vaš mozak u pozitivnom
je 31 procenat produktivniji

nego u negativnom,
neutralnom ili stresnom stanju.

37 procenata ste bolji u prodaji.

Doktori su 19 procenata brži, precizniji

u postavljanju tačne dijagnoze

kada su pozitivni umesto negativni,
neutralni ili u stresu.

To znači da možemo promeniti formulu.

Ako možemo da pronađemo način
da budemo pozitivni u sadašnjosti

onda naši mozgovi rade još uspešnije

jer smo sposobni da radimo
napornije, brže i pametnije.

Treba da smo sposobni
da izmenimo ovu jednačinu

kako bismo otpočeli da uviđamo
koliko su zapravo naši mozgovi sposobni.

Zato što dopamin,
koji preplavljuje vaš sistem

kada ste pozitivni, ima dve funkcije.

Ne samo da vas čini srećnijima,

nego uključuje sve centre učenja
vašeg mozga

omogućavajući vam da se prilagodite
svetu na drugačiji način.

Otkrili smo načine za treniranje mozga

da bude sposoban da postane pozitivniji.

U svega dvominutnom vremenskom razmaku
tokom 21 uzastopnog dana,

možemo reprogramirati vaš mozak

omogućavajući mu da radi

optimističnije i uspešnije.

To smo uradili u istraživanjima

u svakoj kompaniji sa kojom sam sarađivao,

dali smo im da 21 dan za redom zapisuju

tri nove stvari za koje su zahvalni.

I na kraju,

njihov mozak počinje da usvaja šablon

skeniranja sveta, ne za negativne,
već prvo za pozitivne stvari.

Pisanjem o pozitivnom iskustvu
tokom zadnjih 24 sata

omogućavate vašem mozgu
da ga ponovo proživi.

Vežba uči vaš mozak
važnosti vašeg ponašanja.

Meditacija omogućava vašem mozgu

da preboli društveni deficit pažnje
koji već dugo stvaramo

obavljanjem više poslova odjednom

i omogućava našim mozgovima
da se skoncentrišu na tekući problem.

Nasumični činovi dobrote
su svesni činovi dobrote.

Govorimo ljudima da,
kada otvore svoj sandučić

napišu jedan pozitivan imejl

hvaleći nekoga ili se zahvaljujući nekome.

Čineći takve aktivnosti

i vežbajući vaš mozak poput svojih tela,

otkrili smo da možemo promeniti
jednačinu za sreću i uspeh,

i usput, ne samo stvoriti
male talase pozitivnosti,

već izazvati pravu revoluciju.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)