Kako da donesete mir? Naljutite se

Kako je mladić, rođen u najvišoj indijskoj kasti, uspeo da oslobodi 83 000 dece iz ropstva? Laureat Nobelove nagrade za mir, Kailaš Satjarti, nudi iznenađujući savet svima koji žele da promene svet na bolje: naljutite se zbog nepravde. U ovom snažnom govoru, pokazuje nam kako je životni put mirotvorca izrastao iz života ispunjenog besom.

Danas ću da govorim o besu.

Kada mi je bilo 11 godina,

gledao sam neke svoje prijatelje
kako napuštaju školu

jer roditelji ne mogu
da im priušte udžbenike,

to me je razbesnelo.

Kada mi je bilo 27 godina,

čuo sam za nedaću očajnog oca, roba

čija je kćerka trebalo
da bude prodana u bordel,

to me je razbesnelo.

U pedesetoj godini,

ležeći na ulici u lokvi krvi,

pored rođenog sina,

razbesneo sam se.

Dragi prijatelji, vekovima
su nas učili da je bes loš.

Naši roditelji, učitelji, sveštenici -

svi su nas učili kako da kontrolišemo
i potiskujemo svoj bes.

Ali ja se pitam: zašto?

Zašto ne bismo preobratili bes
u opšte dobro u našem društvu?

Zašto ne bismo koristili bes

da se suprotstavimo
i promenimo zla u svetu?

Ja sam to pokušao.

Prijatelji,

najsjajnije zamisli mi padaju na pamet
kad sam besan.

Kao kada mi je bilo 35 godina
i sedeo sam zaključan u skučenom zatvoru.

Čitavu noć sam bio besan.

Ali tako je rođena nova ideja.

No tome ću se vratiti nešto kasnije.

Dozvolite da započnem priču
o tome kako sam dobio ime.

Veliki sam ljubitelj Mahatme Gandija,
još od svog detinjstva.

Gandi se borio i bio na čelu
indijskog pokreta za nezavisnost.

Ali što je još značajnije,

naučio nas je kako da se odnosimo
prema najranjivijim oblastima,

s najobespravljenijim ljudima,
dostojanstveno i s poštovanjem.

Zato, kada je Indija slavila

stogodišnjicu od rođenja
Mahatme Gandija, 1969. -

tada mi je bilo 15 godina -

nešto mi je palo na pamet.

Zašto to ne bismo slavili drugačije?

Znao sam, kao što verovatno
i mnogi od vas znaju,

da je najveći broj ljudi u Indiji
rođen u najnižim segmentima kasti.

I prema njima se odnose
kao prema nedodirljivim.

To su ljudi -

zaboravite na to
da oni smeju da idu u hramove,

oni čak ne smeju da ulaze u kuće
i prodavnice ljudi iz viših kasta.

Pa sam bio veoma impresioniran
čelnicima iz mog grada

koji su oštro osuđivali
kastinski sistem i nedodirljivost

i koji su govorili o Gandijevim idealima.

Inspirisan time, pomislio sam,
hajde da im pružimo primer

tako što ćemo da pozovemo ljude
da jedu hranu koju su skuvali i poslužili

pripadnici zajednice nedodirljivih.

Otišao sam u neke od nižih kasti,
kod takozvanih nedodirljivih ljudi,

kako bih ih pokušao ubediti,
no to je za njih bilo nezamislivo.

Rekli su mi: "Ne, ne. To je nemoguće.
Nikada se neće desiti."

Rekao sam: "Pogledajte ove vođe,

oni su tako sjajni,
protivnici su nedodirljivosti.

Oni će doći. Ako niko ne dođe,
mi ćemo da pružimo primer."

Ovi ljudi su mislili
da sam isuviše naivan.

Konačno sam ih ubedio.

Moji prijatelji i ja smo seli na bicikle
i pozvali političke vođe.

I bio sam tako uzbuđen,
da ne kažem ohrabren

kada sam video da su svi prihvatili poziv.

Pomislio sam: "Odlična ideja.
Možemo da pružimo primer.

Možemo da donesemo promenu u društvu."

Došao je taj dan.

Svi nedodirljivi, tri žene i dva muškarca,

pristali su da dođu.

Sećam se da su obukli
svoju najbolju odeću.

Doneli su novo posuđe.

Okupali su se stotinu puta

jer je njima sve ovo bilo nezamislivo.

Bio je to momenat promene.

Okupili su se. Skuvali hranu.

Bilo je sedam sati.

Čekali smo do osam sati,

jer se neretko dešava da vođe zakasne

oko sat vremena.

Posle osam, seli smo na bicikle
i obišli kuće ovih vođa,

prosto da ih podsetimo.

Jedna od njihovih supruga mi je rekla:

"Žao mi je, boli ga glava,
možda neće moći da dođe."

Otišao sam do drugog vođe,

njegova supruga mi je rekla: "U redu,
idite, on će vam se sigurno pridružiti."

Pa sam pomislio da je večera izvesna,

iako ne u velikom obimu.

Otišao sam na mesto događaja, bio je to
novosagrađeni park Mahatme Gandija.

Bilo je deset sati.

Niko od vođa se nije pojavio.

To me je razbesnelo.

Stajao sam, naslonjen
na kip Mahatme Gandija.

Bio sam emotivno iscrpljen,
krajnje malaksao.

Potom sam seo gde je ležala hrana.

Suzdržavao sam emocije.

Ali čim sam zagrizao prvi zalogaj,

rasplakao sam se.

Iznenada sam osetio ruku na ramenu.

Bio je to isceljujući, majčinski dodir
jedne od nedodirljivih žena.

Rekla mi je: "Kajlaše, zašto plačeš?

Svoj deo si ispunio.

Jeo si hranu
koju su pripremili nedodirljivi,

a to se nikada nije desilo,
da mi pamtimo."

Rekla je: "Danas si pobedio."

I, prijatelji, bila je u pravu.

Vratio sam se kući, nešto posle ponoći,

iznenađen što vidim nekoliko
starijih ljudi iz viših kasti

kako sede u mom dvorištu.

Video sam majku i starije žene kako plaču

i kako mole te starije ljude,

koji su pretili da izopšte
moju čitavu porodicu.

A znate da je porodično izopštenje
najveća društvena kazna

koju možete da zamislite.

Nekako su pristali da kazne samo mene,
a kazna je bila očišćenje.

To je značilo da sam morao da odem
oko hiljadu kilometara daleko od grada

do reke Gang zbog svetog kupanja.

A nakon toga, trebalo je da organizujem
gozbu za 101 sveštenika,

da im operem noge i popijem tu vodu.

Bila je to potpuna budalaština

i ja sam odbio da prihvatim svoju kaznu.

Kako su me kaznili?

Zabranjeno mi je da uđem
u sopstvenu kuhinju i trpezariju,

moje posuđe je odvojeno.

Ali te noći kad sam se razbesneo,
želeli su da me izopšte.

No ja sam odlučio da izopštim
čitav kastinski sistem.

(Aplauz)

A to je bilo moguće
zato što sam krenuo od početka

i promenio porodično ime, iliti prezime,

jer je u Indiji većina prezimena
istovremeno i ime kaste.

Pa sam odlučio da odbacim svoje prezime.

A potom, kasnije, dao sam sebi
novo ime: Satjarti,

što znači "tragač za istinom".

(Aplauz)

To je začetak besa koji me je promenio.

Prijatelji, možda neko od vas
može da mi kaže,

čime sam se bavio pre nego što
sam postao aktivista za prava dece?

Da li neko zna?

Ne.

Bio sam inženjer, elektrotehničar.

Tada sam naučio kako energija,

sagorevanja, od uglja,

nuklearne eksplozije unutar komora,

rečne bujice,

žestokih vetrova

može da se pretvori u svetlost
i da pruži život milionima.

Takođe sam naučio da energija
koju je najteže kontrolisati

može da bude iskorištena
za doborobit i za poboljšanje društva.

Pa ću da se vratim na priču
o tome kako sam dospeo u zatvor:

bio sam izuzetno srećan
jer sam oslobodio desetak dece iz ropstva

i predao ih njihovim roditeljima.

Ne mogu da vam opišem svoju radost
kada oslobodim dete.

Bio sam tako srećan.

Ali dok sam čekao voz
da se vratim u svoj rodni grad, Delhi,

video sam desetak dece kako stižu;

neko ih je trafikovao.

Zaustavio sam ih, te ljude.

Žalio se policiji.

Pa su policajci, umesto da mi pomognu,

strpali me u ovu malenu,
sićušnu školjku, kao da sam životinja.

I to je bila noć srdžbe

kada je jedna od najbistrijih
i najvećih ideja rođena.

Pomislio sam, ako nastavim i oslobodim
još 10 dece, još 50 će se pridružiti,

to nije dovoljno.

Verovao sam u moć potrošača,

i dozvolite da vam kažem
da je ovo prvi put

da sam pokrenuo kampanju,
ja ili bilo ko u svetu,

da bi obrazovali i osvestili potrošače

da stvore potražnju za ćilimima u čijem
procesu proizvodnje ne učestvuju deca.

Bili smo uspešni u Evropi i u Americi.

A to je rezultiralo padom
u dečjoj radnoj snazi

u zemljama Južne Azije za 80 procenata.

(Aplauz)

Ne samo to, već se ova prva
kampanja potrošačke moći

proširila u drugim državama
i u drugim industrijama,

bilo u industriji čokolade, bilo odeće,
obuće - otišlo je dalje od toga.

Moj bes kad sam imao 11 godina,

kada sam shvatio koliko je
svakom detetu važno obrazovanje,

imao sam ideju da sakupim polovne knjige
i da pomognem najsiromašnijima.

Napravio sam banku za knjige sa 11 godina.

Ali nisam se zaustavio.

Kasnije sam bio saosnivač

najveće na svetu
društvene kampanje za obrazovanje,

Globalne kampanje za obrazovanje.

To je pomoglo da se promeni
kompletan pristup obrazovanju,

od dobrotvornog pristupa
do borbe za ljudska prava,

a to je konkretno pomoglo
da se smanji broj dece van škola

za pola u poslednjih 15 godina.

(Aplauz)

Moj bes u 27. godini,

da oslobodim devojku
koju su hteli da prodaju u bordel,

izrodio je ideju

da krenem sa novom strategijom
pretresa i spasavanja,

prilikom oslobađanja dece iz ropstva.

I srećan sam i ponosan što mogu da kažem
da to nije jedan ili dva ili 10 ili 20,

već smo moje kolege i ja bili u stanju
da fizički oslobodimo 83 000 dečjih robova

i da ih vratimo njihovim
porodicama i majkama.

(Aplauz)

Znao sam da nam je
potrebna globalna strategija.

Organizovali smo marševe širom sveta
protiv dečjeg rada

i to je takođe rezultiralo
novom internacionalnom konvencijom

da se zaštite deca
koja žive u najgorim uslovima.

A konkretni rezultat je da je broj
dečjih radnika globalno

pao za trećinu u poslednjih 15 godina.

(Aplauz)

Dakle, u svakom slučaju,

sve je krenulo od besa,

pretvorilo se u ideju

i delanje.

Dakle, bes, šta je potom?

Ideja i -

Publika: Delanje.

Kailaš Satjarti: Bes, ideja, delanje.
Tome sam stremio.

Bes je snaga, bes je energija,

a zakon je prirode da energija

nikada ne može da se stvori,
nikada da nestane, nikada da se uništi.

Pa zašto ne bi energija besa
bila prevedena, iskorištena

kako bi se stvorio bolji, lepši svet,
pravedniji i ravnopravniji svet?

Bes počiva u svima vama

podeliću kratku tajnu sa vama:

ako se zarobimo u skučene ljušture ega

i okružimo se sebičnošću,

onda će bes da se pretvori
u mržnju, nasilje, osvetu, uništenje.

Ali ako smo u stanju da razbijemo krug,

onda isti taj bes može
da se pretvori u veliku snagu.

Možemo da razbijemo začarani krug,
koristeći našu urođenu saosećajnost

i da se povežemo sa svetom kroz saosećanje
kako bismo ga učinili boljim.

Taj isti bes može da se pretvori u snagu.

Zato, dragi prijatelji, sestre i braćo,
ponovo, kao laureat Nobelove nagrade,

podstičem vas da se naljutite.

Podstičem vas da se naljutite.

A najljući među nama

je onaj koji može da pretvori
svoj bes u ideju i delanje.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)

Kris Anderson: Godinama si bio
inspiracija za druge.

Ko i šta inspiriše tebe, i zašto?

KS: Dobro pitanje.

Kris, da ti kažem, a ovo je istina,

svaki put kada oslobodim dete,

dete koje je izgubilo svu nadu
da će se ikada vratiti majci,

taj prvi osmeh slobode,

i kada majka, koja je izgubila svu nadu

da će njen sin ili kćerka
ikada da se vrate i sednu u njeno krilo,

kada postane veoma emotivna

i kada joj se prva suza radosnica
skotrlja niz obraz,

ja vidim božanstvenu iskru -
to je moja najveća inspiracija.

I srećan sam da sam, ne jednom,
kao što sam već rekao, već hiljadama puta

bio u stanju da vidim svog Gospoda
na licima te dece

i ona su moja najveća inspiracija.

Hvala.

(Aplauz)