Igranje igara može poboljšati svet

Igre kao što je World of Warcraft pružaju igračima načine za spašavanje sveta i podsticaj da nauče navike heroja. Šta ako bismo uspeli da upregnemo ovu igračku moć za rešavanje problema u stvarnom svetu? Džejn Mekgonigal kaže da možemo i objašnjava kako.

Ja sam Džejn MekGonigal, dizajner igara.

Već 10 godina kreiram online igre.

Moj cilj za sledeću deceniju

je da pokušam da učinim
spašavanje sveta u realnosti

jednako lakim kao što je
spašavanje sveta u online igrama.

Imam plan za ovo,

a on zahteva ubeđivanje mnogo ljudi,

uključujuči sve vas,

da provedu više vremena
igrajući veće i bolje igre.

Trenutno provodimo
3 milijarde sati nedeljno

igrajući online igre.

Neki od vas možda misle:

"To je puno vremena
provedeno u igranju igara."

Možda i previše, s obzirom na to

koliko hitnih problema
treba rešiti u realnom svetu.

Ali zapravo, prema mom istraživanju,

na Institutu za budućnost,

istina je suprotna.

Tri milijarde sati nedeljno
nije ni približno dovoljno igranja

da bi se rešili
najhitniji svetski problemi.

U stvari, verujem da,

ako želimo da preživimo
sledeći vek na ovoj planeti,

moramo da značajno uvećamo ovo vreme.

Izračunala sam da nam je ukupno potrebna

21 milijarda sati igranja
igara svake nedelje.

Ova ideja je možda
suprotna zdravom razumu,

pa ću ponoviti, pustiti je da se slegne.

Ako želimo da rešimo
probleme kao što su glad,

siromaštvo, klimatske promene,
globalni konflikti, gojaznost,

verujem da moramo da težimo
igranju online igara

najmanje 21 milijardu sati nedeljno,

do kraja sledeće decenije.

(Smeh)

Ne, ozbiljna sam. Stvarno.

Evo zašto.

Ova slika objašnjava
zašto mislim da su igre tako bitne

za budući opstanak ljudske vrste.

(Smeh)

Zaista.

Ovaj portret je napravio
fotograf Fil Tolidano.

Želeo je da uhvati emociju igranja.

Postavio je aparat
ispred igrača dok su igrali igre.

Ovo je klasična igračka emocija.

Sad, ako niste igrač,

možda vam promaknu
neke nijanse na ovoj fotki.

Verovatno vidite osećaj hitnosti,

malčice straha,
ali intenzivnu koncentraciju,

duboku, duboku usredsređenost
na rešavanje stvarno teškog problema.

Ako ste igrač, primetićete
nekoliko nijansi ovde,

naboranost očiju i usta na gore
je znak optimizma.

A podignute obrve su iznenađenje.

Ovaj igrač je na ivici nečega
što se zove epska pobeda.

(Smeh)

O, čuli ste za to. OK. Dobro.

Znači ima igrača među nama.

Epska pobeda je ishod

koji je toliko izuzetno pozitivan

da niste imali pojma
da je moguć dok ga niste postigli.

Skoro da je van granica mašte.

I kada to postignete,

šokirani ste otkrićem
za šta ste zapravo sposobni.

To je epska pobeda.

Ovo je igrač na pragu epske pobede.

I ovo je lice kakvo bi trebalo da vidimo

na milionima onih koji rešavaju
probleme širom sveta,

dok pokušavamo da prebrodimo
prepreke narednog veka.

Lice nekoga ko je, usprkos svemu,

na ivici epske pobede.

Nažalost, ovo je lice koje više viđamo
u svakodnevnom životu

dok pokušavamo
da rešimo hitne probleme.

Ovo ja nazivam licem
"Nisam dobar u životu".

A ovo ja pravim taj izraz.
Vidite? Da. Dobro.

Ovo sam ja kako pravim lice
"Nisam dobra u životu".

Ovo je grafit u mom starom kraju
u Berkliju, u Kaliforniji,

gde sam doktorirala

na temu zašto smo bolji u igrama
nego u stvarnom životu.

I to je problem koji imaju mnogi igrači.

Osećamo da u realnosti
nismo tako dobri kao u igrama.

I ne mislim dobri samo u smislu uspeha,

iako je to deo toga.

Mi zaista postižemo više
u svetovima igara.

Ali mislim i dobri u smislu motivisanosti

da uradimo nešto bitno,

inspirisanosti da sarađujemo
i radimo u zajednici.

Verujem da kada smo u svetu igara
mnogi od nas postaju

najbolja verzija sebe,

neko ko će najpre pomoći
i posvetiti se problemu

koliko god da je potrebno,

ko će ustati posle neuspeha
i pokušati ponovo.

A u stvarnom životu,
kad se susretnemo sa neuspehom,

kad se suočimo sa preprekama,
često se ne osećamo tako.

Osećamo se savladano.

Osećamo se skrhano.

Osećamo se anksiozno,
možda depresivno, frustrirano ili cinično.

Nikada se tako ne osećamo
kada igramo igre,

to u igrama prosto ne postoji.

Dakle, to sam želela da proučavam
kada sam bila student.

Šta je to u vezi sa igrama što onemogućava

da se osećamo kao da ne možemo
da postignemo sve?

Kako možemo uzeti ta osećanja iz igara

i primeniti ih u poslovima stvarnog sveta?

Pogledala sam igre
kao što je World of Warcraft,

koja je stvarno idealno okruženje
za zajedničko rešavanje problema.

Počela sam da primećujem neke stvari

koje čine epsku pobedu mogućom
u online svetovima.

Prva stvar je da kad god
se pojavite u nekoj od ovih online igara,

naročito u World of Warcraft,

postoje gomile i gomile raznih likova

koji su voljni da vam odmah povere
misiju spašavanja sveta.

Ali ne bilo kakvu misiju,

ta je misija savršeno usklađena
sa vašim trenutnim nivoom u igri.

Dakle, vi to možete.

Nikada vam ne daju izazov
u kome ne možete uspeti.

Ali je na ivici onoga za šta ste sposobni.

Morate baš da se potrudite.

Ali u World of Warcraft
nezaposlenost ne postoji.

Nema sedenja i kršenja ruku.

Uvek postoji nešto posebno
i važno da se uradi.

A postoji i gomila onih
koji hoće da sarađuju.

Gdegod da krenete,

stotine hiljada ljudi
su spremne da rade sa vama

kako biste postigli vašu epsku misiju.

To je nešto čega
u stvarnom svetu nema tek tako,

tog osećaja da nam je gomila
saradnika na dohvat ruke.

I postoji ta epska priča,
ta inspirativna priča

o tome zašto smo tamo, šta radimo.

A dobijamo i sve te pozitivne
povratne informacije.

Čuli ste za prelazak nivoa i +1 za snagu

i +1 za inteligenciju.

U realnom svetu nemamo
te stalne povratne informacije.

Kada siđem sa ovog podijuma neću imati

+1 za govorništvo ili +1 za lude ideje,

+20 za lude ideje.

Ne dobijam takve povratne
informacije u stvarnom životu.

Sad, problem sa zajedničkim
online okruženjima

kao što je World of Warcraft

jeste u tome da je toliko zadovoljavajuće

biti sve vreme na ivici epske pobede,

da odlučujemo da provodimo
svo vreme u ovim svetovima.

Jednostavno je bolje od realnosti.

Dakle, do sada, svi igrači
World of Warcraft su ukupno

proveli 5,93 miliona godina

u rešavanju virtuelnih problema Azerota.

E sad, to nije obavezno loša stvar.

Možda zvuči kao loša stvar.

Ali stavimo to u kontekst:

pre 5,93 miliona godina

naš najraniji ljudski predak se uspravio.

To je bio prvi uspravni primat.

OK, kada pričamo o tome

koliko vremena trenutno ulažemo
u igranje igara,

razmišljanje o tome ima smisla

samo ako pričamo o vremenu
u odnosu na veličinu ljudske evolucije,

što je izuzetna stvar.

Ali je i prikladno.

Jer, ispostavlja se da provođenjem
tolikog vremena u igranju,

mi u stvari menjamo ono
za šta smo kao ljudska bića sposobni.

Razvijamo se da budemo
srdačniji i da više sarađujemo.

To je istina, verujem u to.

Stoga uzmite u obzir
ovu stvarno zanimljivu statistiku.

Nedavno ju je objavio jedan istraživač
sa Karnegi Melon univerziteta.

Danas prosečna mlada osoba

u zemlji sa razvijenom
kulturom igranja igara

potroši 10 000 sati igrajući online igre

do svoje 21. godine.

Ovaj broj sati je izuzetno
interesantan, iz dva razloga.

Prvo, za decu u Sjedinjenim Državama

10.080 sati je upravo količina vremena

koju provedu u školi

od petog razreda do velike mature,

ako redovno pohađaju nastavu.

Znači imamo ceo jedan
paralelan tok obrazovanja

gde mladi ljudi podjednako uče o tome
šta znači biti dobar igrač,

baš kao što uče o svemu ostalom u školi.

Neki od vas su verovatno čitali

novu knjigu Malkoma Gladvela
"Natprosečni".

Tako da ste čuli
za njegovu teoriju uspeha,

teoriju uspeha od "10 000 sati".

Zasnovana je na istraživanju
na polju kognitivne nauke

o tome da, ako savladamo 10 000 sati
napornog učenja bilo čega,

do 21. godine, bićemo virtuozi u tome.

Bićemo u tome jednako dobri
kao najbolji ljudi na svetu.

Znači, sada gledamo u jednu
čitavu generaciju mladih ljudi

koji su vitruozi u igrama.

Veliko pitanje je, stoga:

"U čemu se igrači tačno usavršavaju?"

Jer ako bismo to uspeli da shvatimo,

praktično bismo imali na raspolaganju
ljudske resurse bez presedana.

Ovoliko ljudi sada na svetu

provede barem sat vremena dnevno
igrajući online igre.

Ovo su naši vitruozni igrači.

Pet stotina miliona ljudi
koji su izuzetno dobri u nečemu.

A u narednoj deceniji

imaćemo još milijardu igrača

koji su neobično dobri u tome,
šta god da je to.

Ako već ne znate, ovo dolazi.

Industrija igara razvija konzole

koje troše malo energije i rade
sa bežičnim telefonskim mrežama

umesto širokopojasnog interneta,

tako da igrači širom sveta,

naročito u Indiji, Kini, Brazilu,
mogu da se uključe.

Očekuju još milijardu igrača
u narednoj deceniji.

To će nas dovesti do 1,5 milijarde igrača.

I tako sam počela da razmišljam
u čemu nas to ove igre čine virtuozima.

Došla sam do četiri stvari.

Prva je neodložni optimizam.

Shvatite ovo kao ekstremnu
samo-motivaciju.

Neodložni optimizam
je želja da se dela smesta,

da se prevaziđe prepreka,

kombinovana sa uverenjem

da imamo pristojnu šansu za uspeh.

Igrači uvek veruju
da je epska pobeda moguća,

i da je uvek vredno pokušati
i to pokušati sada.

Igrači ne sede bez veze.

Oni su virtuozi u tkanju
guste društvene tkanine.

Mnogo interesantnih istraživanja pokazuju

da nam se ljudi više dopadaju
nakon što odigramo s njima neku igru,

čak i ako nas rasture u njoj.

Razlog je u tome
što je potrebno mnogo poverenja

da biste sa nekim igrali igru.

Verujemo im da će provesti
svoje vreme sa nama,

da će igrati po istim pravilima,

ceniti isti cilj,
da će ostati u igri do kraja.

Dakle, zajedničko igranje zapravo gradi
veze i poverenje i saradnju.

Kao rezultat toga
imamo jače socijalne veze.

Blažena produktivnost. Obožavam je.

Postoji razlog zašto
prosečni igrač World of Warcrafta

igra 22 sata nedeljno,

otprilike pola radnog vremena.

To je zato što, dok igramo igru,

znamo da smo srećniji kad naporno radimo

nego kad se opuštamo ili džabalebarimo.

Znamo da smo kao ljudska bića ustrojeni

da radimo naporan, značajan posao.

A igrači su spremni
da naporno rade sve vreme,

ako im date odgovarajući posao.

Konačno, epsko značenje.

Igrači vole da se vežu za čudesne misije,

za ljudske priče globalnih razmera.

Evo samo jedne zanimljivosti
koja pomaže da se to bolje shvati.

Svima vam je poznata Wikipedia,
najveći wiki na svetu.

Drugi najveći wiki na svetu,
sa skoro 80 000 članaka

jeste wiki za World of Warcraft.

Pet miliona ljudi
ga koristi svakog meseca.

Sakupili su više informacija
o World of Warcraft na internetu

nego što postoji o bilo kojoj drugoj temi
na bilo kom wikiju na svetu.

Oni grade epsku priču.

Oni grade epski izvor znanja
o World of Warcraft.

OK, ovo su četiri supermoći
koje čine jednu stvar.

Igrači su super-ojačani
pojedinci puni nade.

Ovo su ljudi koji veruju
da su pojedinačno sposobni

da promene svet.

A jedini problem je u tome

što oni veruju da su sposobni
da promene virtuelne svetove,

a ne i pravi svet.

To je problem koji pokušavam da rešim.

Postoji ekonomista po imenu
Edvard Kastronova čiji rad je sjajan.

On istražuje zašto ljudi ulažu
toliko vremena i energije

i novca u online svetove.

On kaže: "Svedoci smo masovnog egzodusa

u virtuelne svetove
i okruženja online igara."

On je ekonomista, dakle, racionalan je.

I kaže...

(Smeh)

Nije kao ja, kao dizajner igara,
ja sam maštovita.

Ali on kaže da to ima savršenog smisla,

jer igrači mogu da postignu više
u online svetovima nego u stvarnom životu.

Mogu imati jače društvene veze
u igrama nego u stvarnom životu.

Dobijaju bolje povratne informacije
i osećaju se više nagrađenima u igrama

nego u stvarnom svetu.

Dakle, on kaže da za sada
za igrače ima savršenog smisla

da provode više vremena
u virtuelnim svetovima nego u pravom.

Ja sam saglasna sa tim
da je ovo razumno, za sada.

Ali ni u kom slučaju
nije optimalna situacija.

Moramo početi da činimo
stvaran svet više nalik igri.

Meni je inspiracija nešto što se desilo

pre 2 500 godina.

Ovo su stare kockice,
napravljene od ovčijih zglobova.

Pre nego što smo imali
strava kontrolere za igre,

imali smo ovčije zglobove.

Oni predstavljaju prvu opremu za igre

koju su napravila ljudska bića.

I ako vam je poznat rad
antičkog grčkog istoričara Herodota,

onda možda i znate ovu istoriju.

A to je istorija o tome
ko je izmislio igre i zašto.

Herodot kaže da su igre,
naročito one s kockicama,

izmišljene u kraljevini Lidiji,

tokom gladnih godina.

Navodno je bila toliko velika oskudica,

da je kralj Lidije odlučio
da moraju da urade nešto ludo.

Ljudi su patili. Svađali su se.

To je bila ekstremna situacija.

Bilo im je potrebno ekstremno rešenje.

Dakle, po Herodotu,
izmislili su igre sa kockicama

i ustanovili pravilo u celoj kraljevini.

Jedan dan svi bi jeli.

A sledećeg dana, svi bi igrali igre.

I toliko bi se udubili
u igranje tih igara,

jer igre toliko zaokupljaju,

zadubili bi se u tako zadovoljavajuću,
blaženu produktivnost,

da bi ignorisali činjenicu
da nemaju šta da jedu.

I sledećeg dana bi igrali igre.

Sledećeg dana bi jeli.

I prema Herodotu,

ovako su živeli 18 godina,

preživljavajući glad,

jedan dan jedući, a drugi igrajući igre.

Ja mislim da je ovo upravo
kako koristimo igre danas.

Koristimo igre da izbegnemo
patnju u realnom svetu.

Koristimo igre kako bismo pobegli
od svega što je pokvareno

u stvarnom okruženju,

svega što nije zadovoljavajuće
u stvarnom životu

i od igara dobijamo
ono što nam je potrebno.

Ali to ne mora tu da se završi.

Ovo je stvarno uzbudljivo.

Prema Herodotu,

posle 18 godina glad se nije smanjivala,

pa je kralj odlučio da odigraju
poslednju igru sa kockicama.

Podelili su čitavu kraljevinu na pola.

Igrali su jednu igru,

a pobednici te igre su dobili
da odu u epsku avanturu.

Da odu iz Lidije

u potragu za novim mestom za život,

ostavljajući za sobom dovoljno malo ljudi

da mogu prežive sa raspoloživim resursima,

i nadajući se da će odvesti civilizaciju
na neko drugo mesto

gde će moći da napreduje.

Ovo zvuči ludo, zar ne?

Ali nedavni DNK dokazi
pokazuju da Etrurci,

od kojih je nastalo rimsko carstvo,

zapravo dele DNK sa narodom stare Lidije.

Tako su nedavno naučnici sugerisali

da je Herodotova
luda priča zapravo istinita.

A geolozi su pronašli dokaze
globalnog zahlađenja

koje je trajalo skoro 20 godina,

čime se može objasniti glad.

Znači, ova luda priča je možda istinita.

Možda su zaista

sačuvali svoju kulturu igranjem igara,

bežeći u igre 18 godina

i onda su bili toliko inspirisani,

i znali su toliko o tome
kako da se ujedine igranjem igara,

da su zapravo spasili
čitavu civilizaciju na taj način.

OK, to možemo i mi.

Igramo Warcraft još od 1994.

To je bila prva strateška igra
u realnom vremenu

iz World of Warcraft serije.

To je bilo pre 16 godina.

Oni su igrali igre s kockicama 18 godina,

mi igramo Warcraft 16 godina.

Mislim da smo spremni
za našu sopstvenu epsku igru.

Sad, polovina njihove civilizacije

je otišla u potragu za novim svetom.

Odatle dobijam moju 21 milijardu sati
igranja igara nedeljno.

Hajde da se polovina nas složi

da će da provodi sat vremena
dnevno igrajući igre,

dok ne rešimo probleme realnog sveta.

Znam da sad pitate: "Kako ćemo
rešiti te probleme u igrama?"

Pa, tome sam posvetila svoj rad

u poslednjih nekoliko godina,

na Institutu za budućnost.

U kancelarijama u Palo Altu
imamo ovaj baner

koji odražava naše viđenje budućnosti.

Ne želimo da pokušavamo
da predvidimo budućnost.

Mi želimo da stvaramo budućnost.

Želimo da zamislimo najbolji mogući ishod.

I onda želimo da pružimo ljudima moć

da taj ishod i ostvare.

Želimo da zamislimo epske pobede

i da onda damo ljudima
sredstva da ih ostvare.

Vrlo kratko ću vam pokazati
tri igre koje sam napravila,

a koje su pokušaj
da se ljudima pruži sredstvo

da kreiraju epske pobede
u svojim budućnostima.

Ovo je "World Without Oil".

Napravili smo ovu igru 2007.

Ovo je online igra

u kojoj pokušavate
da preživite nestašicu nafte.

Nestašica nafte je izmišljena,

ali postavili smo dovoljno
sadržaja na internet

da možete da poverujete
da je stvarna i da živite svoj život

kao da je nestalo nafte.

Kada dođete u igru i prijavite se,
kažete nam odakle ste.

Mi vam onda dajemo video vesti
u realnom vremenu,

šaljemo podatke koji vam pokazuju
koliko tačno nafta košta,

šta nije dostupno,

kako to utiče na snabdevanje hranom,

kako utiče na transport,

da li su škole zatvorene,
da li se dešavaju pobune.

A vi treba da smislite
kako biste živeli svoj stvarni život

da je ovo istina.

Onda od vas tražimo da pišete blog o tome,

da postavljate video, fotografije.

Ova igra je startovala
sa 1 700 igrača 2007.

Pratimo ih već 3 godine.

Mogu vam reći da je ovo
iskustvo koje vas menja.

Niko ne želi da promeni način života

samo zato što je to dobro za svet
ili zato što bi tako trebalo.

Ali ako ih uronite u epsku avanturu

i kažete im: "Nestalo nam je nafte.

Ovo je neverovatna priča
i avantura u koju se upuštate.

Izazovite sebe,
da vidite kako biste preživeli."

Većina naših igrača je zadržala navike
koje su stekli u ovoj igri.

Za sledeću igru spašavanja sveta
odlučili smo da ciljamo više,

na veći problem
nego što je nestašica nafte.

Na Institutu za budućnost

napravili smo igru
koja se zove "Superstruct".

Ideja je da je superkompjuter izračunao

da je ljudskoj rasi preostalo
još samo 23 godine na planeti.

Ovaj superkompjuter je naravno nazvan
Global Extinction Awarness System.

Pozvali smo ljude da se uključe

skoro kao da je film Džerija Brukhajmera.

Znate njegove filmove,
sklapa se tim snova.

Imate astronauta,
naučnika, bivšeg robijaša

i svi oni moraju da urade nešto
da bi spasili svet.

(Smeh)

Ali u našoj igri, umesto samo
petoro ljudi u timu snova,

svi su u tom timu,

i vaš je posao da izmislite
budućnost energije,

budućnost hrane, budućnost zdravlja,

budućnost bezbednosti
i budućnost društvene pomoći.

Osam hiljada ljudi
je osam nedelja igralo tu igru.

Smislili su 500 ludački kreativnih rešenja

koje možete videti online,
ako guglate "Superstruct".

I na kraju, poslednja igra.

Startuje trećeg marta.

Urađena je u saradnji
sa Institutom svetske banke.

Ako završite igru, dobićete sertifikat

od Instituta svetske banke

kao socijalni inovator, klasa 2010.

Radimo sa univerzitetima
iz cele podsaharske Afrike,

pozivamo ih da nauče
veštine socijalne inovacije.

Imamo grafički roman.

Imamo napredovanje u veštinama
kao što su lokalni uvidi,

umrežavanje znanja,

održivost, vizija i snalažljivost.

Želim sve da vas pozovem

da podelite ovu igru sa mladima,

bilo gde u svetu,
naročito u zemljama u razvoju,

sa svima kojima bi koristilo da se udruže

i počnu da izmišljaju sopstvene
društvene poduhvate

za spašavanje sveta.

Sada ću da završim.

Želim da postavim pitanje.

Šta mislite da je sledeće na redu?

Imamo sve te neverovatne igrače,

imamo te igre, pilot verzije
onoga što bismo mogli da uradimo,

ali nijedna još uvek
nije spasila stvarni svet.

Nadam se da ćete se složiti sa mnom

da su igrači ljudski resurs
koji možemo iskoristiti

kako bi uradili poslove stvarnog sveta,

a igre su moćna platforma za promene.

Imamo sve te supermoći,

blaženu produktivnost,

mogućnost za tkanje
čvrste socijalne tkanine,

to osećanje neodložnog optimizma
i želju za epskim smislom.

Zaista se nadam da možemo da se udružimo

i igramo važne igre

kako bismo preživeli
na ovoj planeti još jedan vek.

Nadam se da ćete mi se pridružiti

u pravljenju i igranju ovakvih igara.

Kada pogledam u narednu deceniju,

sigurna sam u dve stvari:

da možemo stvoriti
svaku budućnost koju zamislimo

i da možemo igrati koje god igre želimo.

Ja kažem, neka počnu igre
koje menjaju svet.

Hvala vam.

(Aplauz)