Igranje igara može poboljšati svet

Igre kao što je World of Warcraft pružaju igračima načine za spašavanje sveta i podsticaj da nauče navike heroja. Šta ako bismo uspeli da upregnemo ovu igračku moć za rešavanje problema u stvarnom svetu? Džejn MekGonigal kaže da možemo i objašnjava kako.

Ja sam Džejn MekGonigal. Dizajner igara.

Već 10 godina kreiram online igrice.

Moj cilj za sledeću deceniju

je da pokušam da učinim

spasavanje sveta u realnosti

jednako lakim kao spasavanje sveta u online igrama.

Imam plan za ovo,

a on zahteva ubeđivanje mnogo ljudi,

uključujuči sve vas, da provedu više vremena

igrajući veće i bolje igre.

Trenutno provodimo 3 milijarde sati nedeljno

igrajući online igre.

Neki od vas možda misle

"To je puno vremena provedenog u igranju igrica."

Možda i previše, s obzirom na to

koliko hitnih problema treba rešiti u realnom svetu.

Ali zapravo, prema mom istraživanju,

na Institutu za budućnost (The Institute For The Future),

istina je suprotna.

Tri milijarde sati nedeljno nije ni približno dovoljno

igranja da bi se rešili najhitniji svetski problemi.

U stvari, verujem da, ako želimo da preživimo

sledeći vek na ovoj planeti,

moramo da značajno uvećamo ovo vreme.

Izračunala sam da nam je ukupno potrebna

21 milijarda sati igranja igara svake nedelje.

Ova ideja je možda suprotna zdravom razumu,

pa ću ponoviti, pustiti je da se slegne.

Ako želimo da rešimo probleme kao što su glad,

siromaštvo, klimatske promene, globalni konflikti, gojaznost,

verujem da moramo da težimo

igranju online igara

najmanje 21 milijardu sati nedeljno,

do kraja sledeće decenije. (smeh)

Ne, ozbiljna sam. Stvarno.

Evo zašto. Ova slika prilično dobro

objašnjava zašto mislim da su igre tako bitne

za budući opstanak ljudske vrste. (smeh) Zaista.

Ovaj portret je napravio fotograf Fil Tolidano.

Želeo je da uhvati emociju igranja.

Postavio je aparat ispred igrača dok su igrali igre.

Ovo je klasična igračka emocija.

Sad, ako niste igrač,

možda vam promaknu neke nijanse na ovoj fotki.

Verovatno vidite osećaj hitnosti,

malčice straha, ali intenzivnu koncentraciju,

duboku, duboku usredsređenost na rešavanje stvarno teškog problema.

Ako ste igrač, primetićete

nekoliko nijansi ovde, naboranost očiju i usta na gore

je znak optimizma.

A podignute obrve su iznenađenje.

Ovaj igrač je na ivici nečega što se zove

epska pobeda (epic win).

(smeh)

O, čuli ste za to. Okej. Dobro.

Znači ima igrače među nama.

Epska pobeda je ishod

koji je toliko izuzetno pozitivan

da niste imali pojma da je moguć dok ga niste postigli.

Skoro da je van granica mašte.

I kada to postignete, šokirani ste

otkrićem za šta ste zapravo sposobni. To je epska pobeda.

Ovo je igrač na pragu epske pobede.

I ovo je lice kakvo bi trebalo da vidimo

na milionima onih koji rešavaju probleme širom sveta,

dok pokušavamo da prebrodimo prepreke narednog veka.

Lice nekoga ko je, usprkos svemu,

na ivici epske pobede.

Nažalost, ovo je lice koje više viđamo

u svakodnevnom životu dok pokušavamo da rešimo hitne probleme.

Ovo ja nazivam "Nisam Dobar U Životu" licem.

A ovo ja pravim taj izraz. Vidite? Da. Dobro.

Ovo sam ja kako pravim "Nisam Dobra U Životu" lice.

Ovo je grafit u mom starom kraju

u Berkliju, Kalifornija, gde sam doktorirala

na temu zašto smo bolji u igricama nego u stvarnom životu.

I to je problem koji imaju mnogi igrači.

Osećamo da u realnosti nismo tako dobri kao u igrama.

I ne mislim dobri samo u smislu uspeha,

iako je to deo toga.

Mi zaista postižemo više u svetovima igara.

Ali mislim i dobri u smislu

motivisanosti da uradimo nešto bitno,

inspirisanosti da sarađujemo i radimo u zajednici.

Verujem da kada smo u svetu igara

mnogi od nas postaju

najbolja verzija sebe, neko ko će najpre pomoći

i posvetiti se problemu

koliko god da je potrebno, neko ko će ustati posle neuspeha i pokušati ponovo.

A u stvarnom životu, kad se susretnemo sa neuspehom,

kad se suočimo sa preprekama, često se ne osećamo tako.

Osećamo se savladano.

Osećamo se skrhano.

Osećamo se anksiozno, možda depresivno, frustrirano ili cinično.

Nikada se tako ne osećamo kada igramo igrice,

to u igrama prosto ne postoji.

Dakle, to sam želela da proučavam

kada sam bila student.

Šta je to u vezi sa igricama što onemogućava

da se osećamo kao da ne možemo da postignemo sve?

Kako možemo uzeti ta osećanja iz igara

i primeniti ih u poslovima stvarnog sveta?

Pogledala sam igrice kao što je World of Warcraft,

koja je stvarno idealno okruženje za zajedničko rešavanje problema.

Počela sam da primećujem neke stvari

koje čine epsku pobedu mogućom u online svetovima.

Dakle, prva stvar jeste da kad god se pojavite u nekoj od ovih online igrica,

naročito u World of Warcraft,

postoje gomile i gomile raznih likova

koji su voljni da vam odmah povere misiju spašavanja sveta.

Ali ne bilo kakvu misiju, ta je misija savršeno usklađena

sa vašim trenutnim nivoom u igri. Je l' tako?

Dakle, vi to možete.

Nikada vam ne daju izazov u kome ne možete uspeti.

Ali je na ivici onoga za šta ste sposobni. Znači, morate baš da se potrudite.

Ali u World of Warcraft nezaposlenost ne postoji.

Nema sedenja i kršenja ruku.

Uvek postoji nešto posebno i važno da se uradi.

A postoji i gomila onih koji hoće da sarađuju.

Gdegod da krenete, stotine hiljada ljudi

spremnih da rade sa vama

kako biste postigli vašu epsku misiju.

To je nešto čega u stvarnom svetu nema tek tako

tog osećaja da nam je brdo

saradnika na dohvat ruke.

I postoji ta epska priča, ta inspirativna priča

o tome zašto smo tamo, šta radimo.

A dobijemo i sve te pozitivne povratne informacije.

Čuli ste za prelazak nivoa i plus jedan na snagu

i plus jedan na inteligenciju.

U realnom svetu nemamo te stalne povratne informacije

Kada siđem sa ovog podijuma neću imati

dodatne poene za govorništvo ili plus jedan na lude ideje,

plus 20 za lude ideje.

Ne dobijam takve povratne informacije u stvarnom životu.

E sada, problem sa zajedničkim online okruženjima

kao što je World of Warcraft

jeste u tome da je toliko zadovoljavajuće

biti sve vreme na ivici epske pobede ,

da odlučujemo da provodimo sve naše vreme u ovim svetovima.

Jednostavno je bolje od realnosti.

Dakle, do sada, svi World of Warcraft igrači su ukupno

proveli 5,93 miliona godina

u rešavanju virtuelnih problema Azerota.

E sad, to nije obavezno loša stvar.

Možda zvuči kao loša stvar.

Ali stavimo to u kontekst:

pre 5,93 miliona godina

naš najraniji ljudski predak se uspravio.

To je bio prvi uspravni primat.

Okej, kada pričamo o tome koliko vremena trenutno ulažemo

u igranje igara, razmišljanje o tome ima

smisla samo ako pričamo o vremenu

u odnosu na veličinu ljudske evolucije,

što je izuzetna stvar.

Ali je i prikladno. Jer, ispostavlja se

da provođenjem tolikog vremena u igranju,

mi ustvari menjamo ono

za šta smo kao ljudska bića sposobni.

Razvijamo se da budemo srdačniji i da više sarađujemo.

To je istina. Verujem u to.

Stoga uzmite u obzir ovu stvarno zanimljivu statistiku.

Nedavno ju je objavio jedan istraživač sa Karnegi Melon univerziteta.

Danas prosečna mlada osoba

u zemlji sa razvijenom kulturom igranja igara

potroši 10.000 sati igrajući online igre

do svoje 21. godine.

Ovaj broj sati je izuzetno

interesantan, iz dva razloga.

Prvo, za decu u Sjedinjenim Državama

10.080 sati je upravo količina vremena

koju provedu u školi

od petog razreda do velike mature,

ako redovno pohađaju nastavu.

Znači imamo ceo jedan

paralelan tok obrazovanja

gde mladi ljudi podjednako uče o tome

šta znači biti dobar igrač,

baš kao što uče o svemu ostalom u školi.

Neki od vas su verovatno čitali

novu knjigu Malkoma Gledvela (Malcom Gladwell) "Outliers".

Tako da ste čuli za njegovu teoriju uspeha,

teoriju uspeha za 10.000 sati.

Zasnovana je na njegovom istraživanju na polju kognitivne nauke

o tome da, ako savladamo 10.000 sati

napornog učenja bilo čega,

do 21. godine, bićemo virtuozi u tome.

Bićemo dobri, bilo čime da se bavimo,

jednako dobri kao najbolji ljudi na svetu.

Znači, sada gledamo u

jednu čitavu generaciju mladih ljudi

koji su vitruozi u igrama.

Veliko pitanje je, stoga:

"U čemu se igrači tačno usavršavaju?"

Jer ako bismo to uspeli da shvatimo,

praktično bismo imali na raspolaganju.

ljudske resurse bez presedana.

Ovoliko ljudi sada na svetu

provede barem sat vremena dnevno igrajući online igre.

Ovo su naši vitruozni igrači.

500 miliona ljudi koji su izuzetno dobri u nečemu.

A u narednoj deceniji

imaćemo još milijardu igrača

koji su neobično dobri u tome, šta god da je to.

Ako već ne znate, ovo dolazi.

Industrija igara razvija konzole

koje troše malo energije i rade sa bežičnim telefonskim mrežama

umesto širokopojasnog Interneta,

tako da igrači širom sveta,

naročito u Indiji, Kini, Brazilu, mogu da se uključe.

Očekuju još milijardu igrača u narednoj deceniji.

To će nas dovesti do 1,5 milijardi igrača.

I tako sam počela da razmišljam u čemu nas to

ove igre čine virtuozima.

Došla sam do četiri stvari. Prva je neodložni optimizam.

OK. Shvatite ovo kao ekstremnu samo-motivaciju.

Neodložni optimizam je želja da se dela smesta,

da se prevaziđe prepreka,

kombinovana sa uverenjem

da imamo pristojnu šansu za uspeh.

Igrači uvek veruju da je epska pobeda moguća,

i da je uvek vredno pokušati i to pokušati sada.

Igrači ne sede bez veze.

Oni su virtuozi u tkanju guste društvene tkanine.

Postoji mnogo interesantnih istraživanja koja pokazuju

da nam se ljudi više dopadaju nakon što odigramo s njima neku igru,

čak i ako nas rasture u njoj.

Razlog je u tome što je potrebno mnogo poverenja

da bi se sa nekim odigrala igra.

Verujemo im da će provesti svoje vreme sa nama,

da će igrati po istim pravilima,

ceniti isti cilj, da će ostati u igri do kraja.

Dakle, zajedničko igranje zapravo gradi

veze i poverenje i saradnju.

Kao rezultat toga imamo jače socijalne veze.

Blažena produktivnost. Obožavam je.

Znate da postoji razlog zašto prosečni igrač World of Warcrafta

igra 22 sata nedeljno,

otprilike pola radnog vremena.

To je zato što, dok igramo igru, znamo

da smo srećniji kad

naporno radimo nego kad se opuštamo ili džabalebarimo.

Znamo da smo kao ljudska bića ustrojeni

da radimo naporan, značajan posao.

A igrači su spremni da naporno rade

sve vreme, ako im date odgovarajući posao.

Konačno, epsko značenje.

Igrači vole da budu se vežu za čudesne misijame,

za ljudske priče globalnih razmera.

Evo samo jedne zanimljivosti koja pomaže da se to bolje shvati.

Svima vam je poznata Wikipedia, najveći wiki (softver koji kreiraju korisnici) na svetu.

Drugi najveći wiki na svetu, sa skoro 80.000 članaka

jeste wiki za World of Warcraft.

Pet miliona ljudi ga koristi svakog meseca.

Sakupili su više informacija o World of Warcraftu

na Internetu, nego što postoji

o bilo kojoj drugoj temi na bilo kojem drugom wiki sajtu na svetu.

Oni grade epsku priču.

Oni grade epski izvor znanja

o World of Warcraft.

Okej, ovo su četiri supermoći koje čine jednu stvar.

Igrači su super-ojačani pojedinci puni nade.

Ovo su ljudi koji veruju da su pojedinačno sposobni

da promene svet.

A jedini problem je u tome što oni veruju

da su sposobni da promene virtuelne svetove,

a ne i pravi svet.

To je problem koji pokušavam da rešim.

Postoji ekonomista po imenu Edvard Kastronova.

Njegov rad je sjajan. On istražuje

zašto ljudi ulažu toliko vremena i energije

i novca u online svetove.

On kaže, "Svedoci smo

masovnog egzodusa

u virtuelne svetove i okruženja online igara."

On je ekonomista. Dakle, racionalan je.

I kaže... (smeh)

Nije kao ja - ja sam dizajner igara; ja sam maštovita.

Ali on kaže

da to ima savršenog smisla,

jer igrači mogu da postignu više u online svetovima nego u stvarnom životu.

Mogu imati jače društvene veze

u igrama nego u stvarnom životu.

Dobijaju bolje povratne informacije i osećaju se više nagrađenima

u igrama nego u stvarnom svetu.

Dakle, on kaže da za sada za igrače ima savršenog

smisla da provode više vremena u virtualnim svetovima nego u pravom.

Ja sam saglasna sa tim da je ovo razumno, za sada.

Ali niu kom slučaju nije optimalna situacija.

Moramo početi da činimo stvaran svet više nalik igri.

Meni je inspiracija nešto što se desilo

pre 2.500 godina.

Ovo su stare kockice, napravljene od ovčijih zglobova.

Pre nego što smo imali strava kontrolere za igre,

imali smo ovčije zglobove.

Oni predstavljaju prvu opremu za igre

koju su ljudska bića napravila.

I ako vam je poznat rad antičkog grčkog istoričara

Herodota, onda možda i znate ovu istoriju.

A to je istorija o tome

ko je izmislio igre i zašto.

Herodot kaže da su igre, naročito one s kockicama,

izmišljene u kraljevini Lidiji,

tokom gladnih godina.

Navodno je bila toliko velika oskudica,

da je kralj Lidije odlučio da moraju da urade nešto ludo.

Ljudi su patili. Svađali su se.

To je bila ekstremna situacija. Bilo im je potrebno

ekstremno rešenje.

Dakle, po Herodotu, izmislili su igre sa kockicama

i ustanovili pravilo u celoj kraljevini.

Jedan dan svi bi jeli.

A sledećeg dana, svi bi igrali igre.

I toliko bi se udubili u igranje tih igara,

jer igre toliko zaokupljaju,

i zadubili bi se u tako zadovoljavajuću, blaženu produktivnost,

da bi ignorisali činjenicu da nemaju šta da jedu.

I sledećeg dana bi igrali igre.

Sledećeg dana bi jeli.

I prema Herodotu,

ovako su živeli 18 godina,

preživljavajući glad,

jedan dan jedući, a drugi igrajući igre.

Ja mislim da je ovo upravo

kako koristimo igre danas.

Koristimo igre da izbegnemo patnju u realnom svetu.

Koristimo igre kako bismo pobegli od svega što je pokvareno

u stvarnom okruženju, svega što nije zadovoljavajuće u stvarnom životu

i od igara dobijamo ono što nam je potrebno.

Ali to ne mora tu da se završi.

I to je stvarno uzbudljivo.

Prema Herodotu, posle 18 godina

glad se nije smanjivala,

pa je kralj odlučio da odigraju poslednju igru sa kockicama.

Podelili su čitavu kraljevinu na pola.

Igrali su jednu igru,

a pobednici te igre su dobili da odu u epsku avanturu.

Da odu iz Lidije

u potragu za novim mestom za život,

ostavljajući za sobom dovoljno malo ljudi

da mogu prežive sa raspoloživim resursima,

i nadajući se da će odvesti civilizaciju

na neko drugo mesto gde će moći da napreduje.

Ovo zvuči ludo, zar ne?

Ali nedavni DNK dokazi

pokazuju da Etrurci,

od kojih je nastalo rimsko carstvo,

zapravo dele DNK sa narodom stare Lidije.

Tako su nedavno naučnici sugerisali

da je Herodotova luda priča zapravo istinita.

A geolozi su pronašli dokaze

globalnog zahlađenja koje je trajalo

skoro 20 godina, čime se može objasniti glad.

Znači, ova luda priča je možda istinita.

Možda su zaista

sačuvali svoju kulturu igranjem igara,

bežeći u igre 18 godina

i onda su bili toliko inspirisani,

i znali su toliko o tome kako da se ujedine igranjem igara,

da su zapravo spasili čitavu civilizaciju na taj način.

Okej, to možemo i mi.

Igramo Warcraft još od 1994.

To je bila prva strateška igra u realnom vremenu

iz World of Warcraft serije. To je bilo pre 16 godina.

Oni su igrali igre s kockicama 18 godina,

mi igramo Warcraft 16 godina.

Mislim da smo spremni za našu sopstvenu epsku igru.

Sad, polovina njihove civilizacije

je otišla u potragu za novim svetom.

Odatle dobijam moju 21 milijardu sati igranja igara nedeljno.

Hajde da se polovina nas složi

da će da provodi sat vremena dnevno igrajući igre,

dok ne rešimo probleme realnog sveta.

Znam da se sad pitate, "Kako ćemo da rešimo probleme realnog sveta

u igrama?". Pa, tome sam posvetila svoj rad

u poslednjih nekoliko godina,

na Institutu za Budućnost.

U kancelarijama u Palo Altu imamo ovaj barjak

koji odražava naš odnos prema budućnosti.

Ne želimo da pokušavamo da predvidimo budućnost.

Mi želimo da stvaramo budućnost.

Želimo da zamislimo najbolji mogući ishod.

I onda želimo da pružimo ljudima moć

da taj ishod i ostvare.

Želimo da zamislimo epske pobede

i da onda damo ljudima sredstva da ih ostvare.

Vrlo kratko ću vam pokazati tri igre koje sam napravila,

a koje su pokušaj da se ljudima pruži sredstvo

da kreiraju epske pobede u svojim budućnostima.

Ovo je "World Without Oil".

Napravili smo ovu igru 2007.

Ovo je online igra u kojoj pokušavate da preživite

nestašicu nafte.

Nestašica nafte je izmišljena,

ali postavili smo dovoljno sadržaja na internet

da možete da poverujete da je stvaran, i da živite svoj život

kao da je nestalo nafte. Kada dođete u igru

i prijavite se, kažete nam odakle ste.

Mi vam onda dajemo video vesti u realnom vremenu,

šaljemo podatke koji vam pokazuju

koliko tačno nafta košta,

šta nije dostupno, kako to utiče na snabdevanje hranom,

kako utiče na transport,

da li su škole zatvorene, da li se dešavaju pobune.

A vi treba da smislite kako biste živeli svoj stvarni život

da je ovo istina. Onda od vas tražimo da pišete blog o tome,

da postavljate video snimke, fotografije.

Ova igra je startovala sa 1700 igrača 2007.

Pratimo ih već 3 godine.

Mogu vam reći da je ovo iskustvo koje vas menja.

Niko ne želi da promeni način života

samo zato što je to dobro za svet ili zato što bi tako trebalo.

Ali ako ih uronite u epsku avanturu

i kažete im, "Nestalo nam je nafte.

Ovo je neverovatna priča i avantura u koju se upuštate.

Izazovite sebe, da vidite kako biste preživeli."

Većina naših igrača je zadržala navike

koje su stekli u ovoj igri.

Za sledeću igru spašavanja sveta smo

odlučili da ciljamo više, na veći problem nego što je nestašica nafte.

Na Institutu za Budućnost

napravili smo igru koja se zove "Superstruct".

Ideja je da je superkompjuter izračunao

da je ljudskoj rasi preostalo još samo 23 godine na planeti.

Ovaj superkompjuter je nazvan Global Extinction

Awarness System, naravno.

Pozvali smo ljude da se uključe

skoro kao da je film Džerija Brukhajmera.

Znate njegove filmove, sklapa se tim snova.

Imate astronauta, naučnika, bivšeg robijaša,

i svi oni moraju da urade nešto da bi spasili svet.

(smeh)

Ali u našoj igri, umesto samo petoro ljudi

u timu snova, svi su u tom timu

i vaš je posao da izmislite budućnost energije,

budućnost hrane, budućnost zdravlja,

budućnost bezbednosti i budućnost društvene pomoći.

8000 ljudi je osam nedelja igralo tu igru.

Smislili su 500 ludački kreativnih rešenja

koje možete videti online, ako ukucate "Superstruct" u Google.

I na kraju, poslednja igra.

Startuje trećeg marta. Urađena je u saradnji sa Institutom Svetske Banke.

Ako završite igru, dobićete sertifikat

od Instituta Svetske Banke

kao socijalni inovator, klasa 2010.

Radimo sa univerzitetima iz cele podsaharske Afrike,

pozivamo ih da nauče veštine socijalne inovacije.

Imamo grafički roman. Imamo napredovanje

u veštinama kao što su lokalni uvidi, umrežavanje znanja,

održivost, vizija i snalažljivost.

Želim sve da vas pozovem

da podelite ovu igru sa mladima,

bilo gde u svetu, naročito u zemljama u razvoju,

sa svima kojima bi koristilo da se udruže

i počnu da izmišljaju sopstvene

društvene poduhvate za spašavanje sveta.

Sada ću da završim.

Želim da postavim pitanje.

Šta mislite da je sledeće na redu?

Imamo sve te neverovatne igrače,

imamo te igre koje su kao pilot verzije nečega što bismo mogli da uradimo,

ali ništa od toga još uvek nije spasilo stvarni svet.

Nadam se da ćete se složiti sa mnom

da su igrači ljudski resurs

koji možemo iskoristiti kako bi se uradili poslovi stvarnog sveta,

a igre su moćna platforma za promene.

Imamo sve te supermoći,

blaženu produktivnost, mogućnost

za tkanje čvrste socijalne tkanine,

to osećanje neodložnog optimizma i želju za epskim smislom.

Zaista se nadam da možemo da se udružimo

i igramo igre koje čine razliku, kako bismo preživeli na ovoj planeti još jedan vek.

Nadam se da ćete mi se pridružiti

u pravljenju i igranju ovakvih igara.

Kada pogledam unapred, u narednu deceniju,

sigurna sam u dve stvari,

da možemo stvoriti svaku budućnost koju zamislimo

i da možemo igrati koje god igre želimo.

Ja kažem, neka počnu igre koje menjaju svet.

Hvala vam.

(aplauz)