Stripovima je mesto u učionici

Stripovi i grafički romani treba da budu sastavni deo alata svakog nastavnika, kaže crtač stripova i nastavnik Džin Jang. Kao glavni junak svojih duhovitih i živopisnih crteža, Jeng istražuje istoriju stripova u američkom obrazovanju i otkriva neka neočekivana saznanja o njihovom potencijalu za pružanje pomoći deci prilikom učenja.

Kada sam išao u peti razred,

kupio sam 57. izdanje
„DC Comics Presents“

sa stalka u lokalnoj knjižari

i taj strip mi je promenio život.

Kombinacija reči i slika
je uradila nešto u mojoj glavi

što se nikad do tada nije desilo.

Momentalno sam se zaljubio u stripove

i postao sam halapljivi čitalac stripova,

ali ih nikada nisam donosio u školu.

Instiktivno sam znao da stripovima
nije mesto u učionici.

Moji roditelji definitivno
nisu bili ljubitelji stripa,

pa sam bio ubeđen
da ni moji nastavnici ne bi bili.

Uostalom, nisu ih nikad
koristili za predavanje,

stripovi i grafički romani nikad nisu bili
dozvoljeni tokom ekstenzivnog čitanja,

i nikada nisu bili prodavani
na našem godišnjem sajmu knjiga.

Uprkos tome, ja sam nastavio
da čitam stripove,

čak sam počeo i da ih pravim.

Vremenom sam postao crtač stripova,

koji je zarađivao pišući
i crtajući stripove.

Takođe sam postao
i nastavnik u srednjoj školi.

Ovde sam predavao:

srednja škola „Biskup O'Daud”,
u Oklandu u Kaliforniji.

Predavao sam malo matematiku
i malo umetnost,

ali većinom informatiku,

i tamo sam radio 17 godina.

Kada sam tek počinjao raditi,

pokušao sam da uvedem stripove u učionicu.

Sećam se kako bih prvog dana škole
učenicima svih razreda govorio

da sam ja takođe i crtač stripova.

Nisam time planirao da počnem
da ih učim iz stripova,

nego sam se više nadao
da će zbog stripova smatrati da sam kul.

(Smeh)

Pogrešio sam.

Ovo su bile '90-e,

tako da stripovi nisu baš imali
onaj kulturološki status koji imaju danas.

Moji učenici nisu smatrali da sam kul.
Mislili su da sam neka vrsta autsajdera.

Još gore, kada bi gradivo postalo teško,

koristili bi stripove da mi skrenu pažnju.

Podizali bi ruke i pitali me pitanja tipa:

„Gospodine Jeng, šta mislite,
ko bi pobedio u borbi,

Supermen ili Hulk?”

(Smeh)

Veoma brzo sam shvatio da moram
razdvojiti predavanje od stripova.

Izgledalo je da je moj instikt
iz petog razreda bio ispravan.

Stripovima nije bilo mesta u učionici.

Ipak, pogrešio sam.

Nakon par godina predavanja,

saznao sam iz prve ruke
koji je obrazovni potencijal stripova.

Jednog polugodišta, zamolili su me
da predajem na zameni algebru 2.

Zatražili su da predajem na duži rok,
i ja sam pristao. Ali postojao je problem.

U to vreme, ja sam takođe bio
i školski obrazovni tehnolog,

što je značilo da bih
svakih nekoliko nedelja

morao da propustim par časova algebre 2,

zato što bih bio u drugoj učionici
pomažući drugom nastavniku

sa njegovom aktivnosti
vezanom za kompjutere.

Za učenike koji su pohađali
algebru 2, to je bilo užasno.

Ionako je dovoljno strašno
imati dugoročnu zamenu,

ali imati zamenu za zamenu,
to je bila najgora opcija.

Da bih obezbedio makar neki
kontinuitet svojim učenicima,

počeo sam da snimam svoja predavanja.

Tada bih ove snimke dao mojoj zameni
da ih pušta mojim učenicima.

Trudio sam se da ovi snimci
budu što zanimljiviji.

Čak sam uključio i specijalne efekte.

Na primer, kada bih završio
zadatak na tabli,

pljesnuo bih rukama,

i tabla bi se magično izbrisala.

(Smeh)

Ja sam smatrao da je to baš fenomenalno.

Bio sam prilično siguran
da će se dopasti mojim učenicima,

ali sam pogrešio.

(Smeh)

Ova video-predavanja su bila katastrofa.

Učenici su mi dolazili i govorili:

„Gospodine Jeng, mi smo mislili
da ste uživo dosadni,

ali na snimku ste nepodnošljivi.”

(Smeh)

Kao očajnički, drugi pokušaj, počeo sam
da crtam predavanja kao stripove.

Radio bih veoma brzo, sa malo planiranja.

Uzeo bih olovku i crtao
jednu scenu za drugom,

stvarajući koncept u hodu.

Ova predavanja u vidu stripova

su imala od četiri do šest strana.

Kopirao bih ih i dao mojoj zameni
da ih podeli učenicima.

Na moje iznenađenje,

ova predavanja u obliku stripa
su bila pun pogodak.

Moji učenici su tražili da ih pravim

čak i kada sam bio prisutan na času.

Izgledalo je kao da im se ja u stripu
više dopadam nego stvaran ja.

(Smeh)

Ovo me je iznenadilo,
zato što su moji učenici deo generacije

koja je odrasla uz ekrane,

pa sam bio ubeđen
da će pre želeti da uče sa ekrana

nego sa stranice.

Ali kada sam pričao sa mojim učenicima

zašto toliko vole
ova stripovna predavanja,

počeo sam da shvatam
obrazovni potencijal stripova.

Prvo, za razliku od njihovih
udžbenika iz matematike,

ova predavanja u obliku stripa
su ih učila vizualno.

Naši učenici su odrasli
u vizualnoj kulturi,

pa su navikli da primaju
informacije na taj način.

Za razliku od ostalih oblika
vizualne naracije,

kao što su film, televizija,
animacija ili video,

stripovi su, kako ja volim
da kažem, trajni.

U stripovima prošlost, sadašnjost
i budućnost sede na istoj stranici.

Što znači da je brzina protoka informacija

čvrsto u rukama čitaoca.

Kada moji učenici nešto ne bi razumeli
u mojim predavanjima u obliku stripa,

mogli su jednostavno ponovo pročitati
pasus onom brzinom koja im je potrebna.

To je bilo kao da sam im dao
daljinski upravljač za informacije.

Što nije bio slučaj
sa mojim video-predavanjima,

pa čak ni sa mojim predavanjima uživo.

Kada predajem, ja informacije
iznosim brzinom kojom ja želim.

Za određene učenike
i za određene informacije,

ova dva aspekta stripa kao medija,
njegova vizualna priroda i trajnost,

su ga učinile neverovatno
moćnom obrazovnom alatkom.

Dok sam predavao algebru 2,

pohađao sam master studije obrazovanja

na Kalifornijskom univerzitetu
Istočnog zaliva.

Toliko sam bio impresioniran iskustvom
sa predavanjima u obliku stripa

da sam odlučio da tema
mog master rada budu stripovi.

Želeo sam da shvatim
zašto su američki nastavnici

toliko dugo protivili
upotrebi stripova na svojim časovima.

Evo šta sam otkrio.

Strip se kao medijum pojavio 1940-ih,

kada je prodavano
milion primeraka mesečno,

što su tadašnji nastavnici primetili.

Mnogi inovativni nastavnici su počeli
donositi stripove na svoje časove,

kao eksperiment.

Godine 1944, „Časopis
sociologije obrazovanja”

čak je posvetio čitavo izdanje ovoj temi.

Stvari su naizgled napredovale.

Nastavnici su počeli da shvataju.

Ali onda se pojavljuje ovaj čovek.

Ovo je dečiji psiholog,
dr Fredrik Vertam,

koji je 1954. godine napisao knjigu
„Zavođenje nevinih”,

gde iznosi tvrdnje da su stripovi
uzrok maloletne delikvencije.

(Smeh)

Pogrešio je.

Dr Vertam je u suštini
bio veoma pristojan čovek.

Veći deo svoje karijere je proveo
radeći sa maloletnim delikventima,

i u svom radu je primetio da većina
njegovih klijenata čita stripove.

Ono što je dr Vertamu promaklo
je da je u 1940-im i '50-im

skoro svako dete u Americi
čitalo stripove.

Dr Vertam prilično neuverljivo
iznosi svoju tvrdnju,

ali je ova knjiga inspirisala
Senat Sjedinjenih Američkih Država

da održi niz saslušanja

kako bi proverili da li stvarno stripovi
prouzrokuju maloletničku delikvenciju.

Ova saslušanja su trajala
skoro dva meseca.

Završila su se bez zaključka, ali ne pre
nego što su naneli ogromnu štetu

reputaciji stripa
u očima američke javnosti.

Nakon ovoga, ugledni
američki nastavnici su se povukli,

i držali su se decenijama po strani.

Tek 1970-ih

nekoliko hrabrih duša
ih je počelo vraćati natrag.

A tek odnedavno, možda
od prošle decenije ili tako nekako,

stripovi su malo bolje prihvaćeni

među američkim nastavnicima.

Stripovi i grafički romani
se sada konačno vraćaju natrag

u američke učionice,

čak i u Biskupu O'Daudu,
gde sam ja predavao.

Gospodin Smit,
jedan od mojih bivših kolega,

koristi knjigu „Razumevanje stripova"
autora Skota Maklauda

na svojim časovima književnosti i filma,
zato što ta knjiga uči njegove učenike

o vezi između reči i slika.

Gospodin Berns svake godine
učenicima dodeljuje esej u obliku stripa.

Tražeći od njih da prepričaju
roman koristeći slike,

gospodin Berns od njih traži
da razmišljaju dublje,

ne samo o priči,

nego i o načinu na koji je ona ispričana.

A gospođa Marok koristi moj strip
„Kinez rođen u Americi”

sa učenicima engleskog 1.

Po njoj, grafički romani

su odličan način da bi se ispunili
Zajednički državni standardi.

Po ovim standardima, učenici bi trebalo
da imaju sposobnost da analiziraju

kako vizualni elementi doprinose
značenju, tonu i lepoti teksta.

U biblioteci, gospođa Kaunts
je izgradila prilično impresivnu

kolekciju grafičkih romana
u Biskup O'Daudu.

Gospođa Kaunts
i sve njene kolege bibliotekari

su zaista bili na prvoj liniji
odbrane stripova,

još od ranih '80-tih, kada je članak
školskog bibliotekarskog časopisa

potvrdio da je sama prisutnost
grafičkih romana u biblioteci

povećalo upotrebu za oko 80 procenata

i povećalo cirkulaciju materijala
koji nisu bili stripovi

za oko 30 procenata.

Inspirisani ovim ponovnim
interesom američkih nastavnika,

američki crtači stripova sada proizvode
mnogo jasnije obrazovni sadržaj

namenjen osnovnoškolskom
i srednjoškolskom uzrastu.

Mnogi su namenjeni jezičkim predmetima,

ali sve više stripova i grafičkih romana

počinju da se fokusiraju
na matematiku i nauku.

NTIM grafički romani su, u stvari,
kao neotkrivena teritorija,

spremna za istraživanje.

Amerika konačno prihvata činjenicu

da stripovi nisu uzrok
maloletničke delikvencije.

(Smeh)

Da oni zaista treba da budu
deo alata svakog nastavnika.

Ne postoji dobar razlog
za držanje stripova i grafičkih romana

podalje od osnovnoškolskog
i srednjoškolskog obrazovanja.

Oni uče vizualno

i daju našim učenicima
onaj daljinski upravljač.

Obrazovni potencijal je tu,

samo čeka da ga iskoristi

neko od kreativnih ljudi kao što ste vi.

Hvala vam.

(Aplauz)