Vejd Dejvis (Wade Davis) o ugroženim kulturama

Pomoću divnih slika i priča, istraživač Nacionalne Geografije Vejd Dejvis veliča neverovatnu raznolikost domorodačkih kultura širom sveta, koje zabrinjavajućom brzinom nestaju sa planete.

Znate, jedno od najvećih zadovoljstava koje putovanja pružaju

i jedno od prednosti etnografskih istraživanja

jeste mogućnost da živite sa ljudima

koji nisu zaboravili stare načine,

koji još uvek osećaju svoju prošlost u vetru,

dodiruju je u kamenju izglačanim kišom,

osećaju njen ukus u gorkom lišću biljaka.

Samo saznanje da šamani Jaguara još uvek putuju dalje od Mlečnog Puta,

ili da su mitovi starih Inuita još uvek u skladu sa smislom,

ili da na Himalajima

Budisti i dalje tragaju za dahom Darme,

vas navodi da zapamtite centralno otkriće antropologije,

a to je ideja da svet u kom živimo

ne postoji u nekom apsolutnom smislu,

već je samo jedan model realnosti,

posledica jednog specifičnog seta adaptivnih izbora

koji je uspešno napravila naša vrsta, mnogo generacija ranije.

Naravno, svi mi imamo iste adaptivne imperative.

Svi smo rođeni. Svi donosimo decu na ovaj svet.

Svi prolazimo kroz obrede koji slave početke.

Svi moramo da se borimo sa neminovnošću smrti,

tako da ne treba da nas čudi što svi mi pevamo, svi igramo,

svi se bavimo umetnošću.

Ali ono što je zanimljivo je jedinstvena rima u pesmama,

ritam plesa u svakoj kulturi.

Bilo da su to Penani u šumama Bornea,

ili Vudu sledbenici na Haitima,

ili ratnici u pustinji Kaisut u severnoj Keniji,

Kurandero narod u planinama Anda,

ili karavan saraji u srcu Sahare,

ovo je momak sa kojim sam sasvim slučajno putovao po pustinji

pre mesec dana,

ili ovčar na padinama Čomolungme,

Everesta, majke boginje sveta.

Svi ovi ljudi nas uče da postoje i drugi načini života,

drugi načini razmišljanja,

drugi načini usmerenja ovde na Zemlji.

Ako razmislite o ovoj ideji,

može vam samo uliti nadu.

E sada, zajedno ove bezbrojne kulture širom sveta

čine mrežu spiritualnog i kulturnog života

koja obuhvata planetu,

i koja je jednako važna za dobrobit planete

koliko i biološka mreža poznata kao biosfera.

Možete zamisliti ovu kulturnu mrežu života

kao etnosferu,

i možete je definisati

kao skup svih misli i snova, mitova,

ideja, inspiracija, intuicija koje je ljudska imaginacija

unela u postojanje još od samog nastanka svesti.

Etnosfera je najvrednije zaveštanje ljudi.

Ona je simbol svega što jesmo

i svega što možemo biti kao neverovatno radoznala vrsta.

Baš kao što je biosfera prilično uništena,

isto se desillo i sa etnosferom

i to, u znatno većoj razmeri.

Ni jedan biolog, na primer, se ne bi usudio da sugeriše

da je 50 odsto svih vrsta ili čak i više

istrebljeno ili je na rubu istrebljenja jer to prosto nije istina,

pa ipak, najapokaliptičniji scenario

na polju biološke raznovrsnosti

jedva da je blizu onoga što nam je poznato kao najoptimističniji scenario

na polju kulturne raznovrsnoti.

A najbolji pokazatelj toga je, naravno, izumiranje jezika.

Kada je svako od vas iz ove prostorije rođen,

govorilo se 6.000 jezika na planeti.

Jezik nije samo telo rečnika

ili skup gramatičkih pravila.

Jezik je srž ljudskog duha.

To je vozilo kojim duša svake posebne kulture

dolazi u materijalni svet.

Svaki jezik je stara šuma svesti,

vododelnica, misao, ekosistem duhovnih mogućnosti.

Dok sedimo ovde danas u Montereju, polovina od tih 6.000 jezika

se više ne šapuće deci na uši.

Bebe ih više ne uče,

što znači, efektivno, ukoliko se nešto ne promeni,

oni su već izumrli.

Šta bi moglo biti usamljenije od toga da si umotan u tišinu,

da budeš poslednji čovek koji govori tvojim jezikom,

da ne postoji način da preneseš mudrost svojih predaka

ili da očekuješ obećanja dece?

Pa ipak, ta užasna sudbina je nečija neprilika

skoro svake druge nedelje negde na Zemlji,

jer svake dve nedelje, neki starac umre

i odnosi sa sobom u grob poslednje slogove

prastarog jezika.

Znam da bi neki od vas rekli: "Pa, zar ne bi bilo bolje,

zar svet ne bi bio bolje mesto

kad bi svi pričali istim jezikom?" I ja kažem, "Odlično,

neka taj jezik bude Joruba. Neka bude Kantoneze.

Neka bude Kogi."

Odjednom biste otkriti kako bi to bilo

kad ne bi mogli da pričate svojim jezikom.

Tako da bih želeo ovde danas

da vas povedem na put kroz etnosferu,

kratak put kroz etnosferu,

da pokušam da vam predočim šta zapravo biva izgubljeno.

Mnogi od nas kao da zaboravljaju

da kada kažem "drukčiji način postojanja,"

zaista i mislim drukčiji način postojanja.

Uzmite, na primer, ovo dete iz Barasane u severozapadnom Amazonu,

ljudi anakonde

koji veruju da su po mitologiji potekli iz mlečne reke

na istoku iz utrobe svetih zmija.

E sada, ovo su ljudi koji kognitivno

ne razlikuju plavu od zelene boje

jer je nebeski svod

u stvari šumski svodu

od kojih ljudi zavise.

Imaju interesantan jezik i pravila braka

koji se zove "lingvistička egzogamija":

moraš se venčati za osobu koja govori drugim jezikom.

A sve to ima svoje korene u mitologiji,

pa ipak zanimljivo je to što u ovim dugačkim kućama,

u kojima se govori po šest ili sedam jezika

zbog takvih brakova,

nikada nećete čuti da neko vežba jezik.

Oni prosto slušaju i počnu da govore.

Ili, jedno od najfascinantnijih plemena sa kojima sam ikada živeo,

Vaorani u severoistočnom Ekvadoru,

zadivljujući ljudi sa kojima je prvi kontakt mirno ostvaren 1958.

1957. je pet misionara pokušalo da ostvari kontakt

i napravili su strašnu grešku.

Spustili su im iz vazduha

8 x 10 sjajnih fotografija njih samih,

što bismo mi nazvali prijateljskim gestom,

zaboravljajući da ovi ljudi iz kišnih šuma

nikada nisu videli ništa dvodimenzionalno u svojim životima.

Podigli su ove fotografije sa šumskog tla,

pokušali da pogledaju iza lica da vide oblik figure,

ništa nisu pronašli, i zaključili su da su ove karte

od samog đavola, i potom su kopljima ubili pet misionara.

Ali Vaorani nisu samo kopljima ubili pridošlice.

Ubijali su se i međusobno.

54 procenta mortaliteta je posledica međusobnog ubijanja kopljima.

Pratili smo genealogiju unazad osam generacija,

i pronašli smo samo dva slučaja prirodne smrti

i kada smo pritisli malo ljude o tome,

priznali su da je jedan od njih toliko ostario

da je umro od starosti, ali su ga svejedno proboli kopljima. (Smeh)

Ali u isto vreme oni su imali vrlo pronicljivo znanje

o šumi koje je bilo zadivljujuće.

Njihovi lovci su bili u stanju da namirišu životinjski urin na 40 koraka

i da vam kažu o kojoj vrsti se radi.

Ranih '80. preuzeo sam jedan neverovatan zadatak

kada me je profesor sa Harvarda pitao

da li sam zainteresovan da idem na Haiti,

da se uključim u tajna društva

koja su bila osnova Duvalijerovih snaga

i Tontona Makutesa,

kako bih došao do otrova koji se koristi za stvaranje zombija.

Da bih našao smisao u ovome, naravno,

morao sam da razumem ponešto u vezi sa neverovatnom Vudu

verom. Vudu nije kult crne magije.

Naprotiv, to je složeni metafizički pogled na svet.

Interesantno je.

Kada bih vas pitao da navedete najveće svetske religije,

šta biste rekli?

Hrišćanstvo, islam, budizam, judaizam, šta god.

Uvek je jedan kontinent izostavljen,

pretpostavlja se da podsaharska Afrika

nije imala religijskih verovanja. Pa, naravno, imali su,

i Vudu je jednostavno proizvod

veoma ozbiljnih religioznih ideja

koje su nastale tokom tragičnog robovlasničkog perioda provedenog u dijaspori.

Ali, ono što čini Vudu zanimljivim

jeste to da je to aktivan odnos

između živih i mrtvih.

Živi oživljavaju duhove.

Duhovi mogu biti prizvani iz Velike Vode,

odgovarajući na ritam plesa

oni momentalno zamenjuju duše živih,

tako da u kratkom, blistavom momentu, sledbenik postaje bog.

Zbog toga sledbenici Vudua vole da kažu:

"Vi beli ljudi idete u crkvu i pričate o Bogu.

Mi plešemo u hramu i postajemo Bog".

Obzirom da ste opsednuti, da vas je duh preuzeo,

kako možete biti povređeni?

Vidite ove zapanjujuće demonstracije:

Vudu sledbenici u stanju transa

nose žar na svojim rukama bez posledica,

to je neverovatna demonstracija sposobnosti uma

da utiče na telo koje to podnosi

kada doživi uzbuđenje ekstremnih granica.

E sada, od svih ljudi sa kojima sam ikada bio,

najneobičniji su Kogi

sa Sijera Nevada planina Santa Marte na severu Kolumbije.

Potomci drevne civilizacije Tajrona

koji su nekada nastanjivali priobalnu Karipsku obalu Kolumbije,

u jeku osvajačkih pohoda,

povukli su se na izolovane vulkanske masive

koji se uzdižu iznad Karipskih priobalnih ravnica.

Na krvavom kontinentu,

jedino ove ljude nikada nisu pokorili Španci.

Do danas, njima upravljaju rituali sveštenstva

ali obuka ovih sveštenika je vrlo neobična.

Mlade sledbenike razdvoje od njihovih porodica

kada imaju tri ili četiri godine,

izoluju ih u osenčeni svet tame

u kamenim kolibama u podnožju glečera na 18 godina:

dva devetogodišnja perioda

namerno odabrana da imitiraju devet meseci trudnoće

koje provedu u prirodnoj utrobi majke;

oni su tako metaforički u utrobi velike majke.

Za sve to vreme,

objašnjavaju im vrednosni sistem njihovog društva,

vrednosti koje podrazumevaju da njihove molitve

i samo njihove molitve održavaju kosmičku...

ili mogli bismo reći ekološku ravnotežu.

Na kraju ove neverovatne obuke,

jednog dana ih iznenada izvedu

i po prvi put u svojim životima, u osamnestoj godini,

vide izlazak sunca. U tom kristalnom trenutku svesti

o prvom zraku svetlosti dok Sunce počinje da obasipa padine

pejzaža lepote koja ostavlja bez daha,

odjednom se sve što su ikada naučili u teoriji

potvrđuje u zadivljujućoj lepoti. Sveštenik zakorači unazad

i kaže: "Vidite li? Upravo je tako kao što sam vam rekao."

Toliko je prelepo. Vaše je da to štitite."

Oni sebe nazivaju "starijom braćom"

i kažu da smo mi, mlađa braća,

odgovorni za uništavanje sveta.

E sada, ovaj nivo intuicije postaje vrlo važan.

Kad god razmišljamo o domorodačkim narodima i predelima,

mi se ili pozivamo Rusoa

ili na staru priču o "plemenitom divljaku",

što je rasistička ideja u svojoj suštini,

ili alternativno, pozivamo se na Toroa

i kažemo da su ti ljudi bliži Zemlji od nas.

Domoroci nisu ni sentimentalni

niti podložni nostalgiji.

Nema dovoljno mesta ni za jedno ni za drugo

u malarijskim barama Asmata

ili u hladnim vetrovima Tibeta, ali su oni, ipak

kroz vreme i rituale, prenosili tradicionalne tajne Zemlje

koje nisu utemeljene u ideji o samosvenoj bliskoj vezi sa planetom,

već na mnogo suptilnijem predosećaju:

a to je ideja da Zemlja može postojati jedino

ako joj ljudska svest udahne život.

E sada, šta to znači?

To znači da će mlado dete sa Anda

koje je odraslo u uverenju da je planina Apu duh

koji će odrediti njegovu ili njenu sudbinu

biti suštinski drukčije ljudsko biće

i imati drukčiji odnos prema tom izvoru

ili tom mestu u odnosu na mlado dete iz Montane

koje je odraslo u uverenju da je planina gomila kamenja

koje čeka da bude minirano.

Bilo da je to prebivalište duha ili gomila rude, nebitno je.

Ono što je zanimljivo jeste metafora koja definiše vezu

između jedinke i prirode.

Ja sam odrastao u šumama Britanske Kolumbije

u uverenju da te šume postoje da bi bile isečene.

To me je načinilo drukčijim ljudskim bićem

od mojih prijatelja među Kvagujima

koji veruju da su te šume prebivalište "Huxwhukw"-a

i Vijugavog kljuna raja

i kanibalskih duša koje žive na severnom kraju sveta,

duša sa kojima moraju da interaguju tokom njihovog Hamatsa obreda.

Ukoliko počnete da razmatrate ideju

da bi ove kulture mogle stvoriti drugačiju realnost,

počeli biste da shvatate

neke od njihovih neverovatnih otkrića. Uzmite ovu biljku ovde.

To je fotografija koju sam uslikao na severozapadnom Amazonu prošlog aprila.

Ovo je ajovaska, za koju su mnogi od vas čuli,

jedna od najsnažnijih psihoaktivnih smeša

u repertoaru šamana.

Ono što ajovasku čini izuzetnom

nije čisti farmakološki potencijal smeše,

već kako se sintetiše. Pravi se od dva različita izvora:

sa jedne strane, ova drvena lijana

koja u sebi ima čitav niz beta-karbolina,

harmina, harmalina, blagih halucinogena,

uzmete li samo ovu biljku

osetili biste se kao da plavi maglovit dim

struji kroz vašu svest,

ali je pomešana sa lišćem žbuna iz familije kafe

nazvan Psihotria viridis (lat).

Ova biljka u sebi sadrži neke veoma moćne triptamine,

jako slične serotoninu, dimetiltriptaminu,

5-metoksidimetiltriptaminu.

Ako ste ikada videli Janomame

kako ušrmakavaju poprašeni duvan,

ta supstanca koju prave od različitih vrsta biljaka

takođe sadrži metodimetriltriptamin.

Kada ušmrkavate taj prah

to je kao da ste upucani iz puške

zajedno sa baroknim slikama i pri tom slećete na more električne struje. (Smeh)

To ne dovodi do izvrtanja realnosti;

to dovodi do ukidanja stvarnosti.

Zapravo, ranije sam se raspravljao sa mojim profesorom, Ričardom Evanom Šultsom,

čovekom koji je izazvao psihodeličnu eru

otkrićem magičnih pečurki

u Meksiku 1930.

Tvrdio sam da se ovi triptamini ne mogu klasifikovati

u red halucinogena jer u vreme kad ste pod efektima

nema nikog kod kuće ko bi doživeo tu halucinaciju. (Smeh)

Ali stvar sa triptaminima je da se oni ne mogu uzimati oralno

zato što ih razgrađuju enzimi

koji su prirodni sastojak stomaka ljudi, a to su monoaminske oksidaze.

Mogu se uzimati oralno samo ako se uzmu zajedno

sa nekim drugim hemikalijama koje menjaju MAO.

Sada, zadivljujuće je

da su beta-karboini, sastojci lijana,

zapravo MAO inhibitori upravo one vrste koja

aktivira triptamine. Onda se zapitate:

Kako su u flori od 80.000 vrsta vaskularnih biljaka,

ovi ljudi pronašli ove dve morfološki različite biljke

koje, kada se kombinuju na ovaj način,

stvaraju vrstu biohemijske smeše

koja je više od prostog zbira njenih delova?

U redu, mi koristimo poznati eufemizam "pokušaja i greške"

koji se ispostavio kao beznačajan.

Ali pitajte Indijance, i oni će reći, "Biljke pričaju sa nama."

Pa, šta to znači?

Ovo pleme, Kofan, ima 17 vrsta ajovaska,

i sve ih razlikuju čak na velikim udaljenostima u šumi,

a mi ih prepoznajemo kao jednu istu vrstu.

A kada ih pitate kako su uspeli da ih klasifikuju

oni kažu: "Mislio sam da ti znaš ponešto o biljkama.

Mislim, zar ništa baš ne znaš?" Ja odgovorim: "Ne."

Pa, ispostavilo se da je potrebno da uzmeš svaku od 17 vrsta

u noći punog meseca, i one ti pevaju u različitom tonalitetu.

To ti neće doneti doktorat na Harvardu,

ali svakako je interesantnije od brojanja prašnika. (Smeh)

Sada,

(Aplauz)

problem, problem je u tome da iako neki od nas

saosećaju sa nedaćama urođenika,

shvataju ih kao neobične i raznolike,

ali nekako povučene na margine istorije

dok pravi svet, naš svet, nastavlja dalje.

Istina je, pak, da će dvadeseti vek, za 300 godina,

biti upamćen ne po ratovima

ili tehnološkim inovacijama,

već kao era u kojoj smo stajali

i aktivno podržavali ili pasivno prihvatili

masivno uništenje i biološke i kulturološke raznolikosti

na planeti. E pa problem se neće promeniti.

Sve kulture su kroz vreme

stalno bile angažovane u plesu

sa novim mogućnostima života.

Problem nije ni tehnologija sama po sebi.

Sijuks Indijanci nisu prestali da budu Sijuks

kada su se odrekli luka i strele

ništa više nego što su Amerikanci prestali da budu Amerikanci

kada su napustili konje i kočije.

Nije to ni promena ni tehnologija

koja je ugrozila integritet etnosfere. To je moć,

okrutno lice dominacije.

Gde god da pogledate po svetu,

otkrićete da sudbina ovih kultura nije da nestanu;

to su ljudi koji vode dinamičan život,

ljudi čije je postojanje ugroženo poznatim silama

koje su van njihove moći prilagođavanja:

bilo da je u pitanju uništenje šuma

u zemlji Penana,

nomadski narod sa jugoistoka Afrike, iz Saravaka,

narod koji je slobodno živeo u šumama samo do pre jedne generacije,

a sada je u potpunosti sveden na ropstvo i prostituciju

na obalama reka,

gde možete videti da je i sama reka zagađena muljem

koji izgleda kao da odnosi pola Bornea

do Južnog kineskog mora,

gde japanski teretni brodovi čekaju sa svetlima uprtim u horizont

da napune svoje nosače sirovim stablima iščupanim iz šume --

ili, u slučaju Janomama,

to su bolesti koje su se pojavile,

u periodu zlatne groznice.

Ili ako odemo do planina Tibeta,

gde mnogo istražujem u poslednje vreme,

videćete da je u pitanju surovo lice političke dominacije.

Znate, genocid, fizičko istrebljenje ljudi

je osuđeno na globalnom nivou, ali etnocid,

uništavanje načina na koji ljudi žive, ne samo da nije osuđeno,

već je na globalnom nivou, na mnogim delovima, slavljeno

kao deo razvojne strategije.

Ne možete razumeti bol Tibeta

dok ne prođete kroz taj predeo drumovima.

Jednom sam putovao 9.656 kilometara od Čengdua u zapadnoj Kini

zemljanim putem kroz jugoistočni Tibet do Lase

sa mladim kolegom, i tek kad sam došao do Lase

razumeo sam lice koje se krije iza statistike

o kojoj vas obaveštavaju:

6.000 svetih spomenika pretvoreno u prah i pepeo,

1.2 miliona ljudi koje su regruti ubili

u periodu Kulturne revolucije.

Otac ovog mladog čoveka je bio dodeljen Pančen Lami.

To znači da je bio odmah ubijen

u vreme kineske invazije.

Njegov ujak je pobegao sa Njegovom Svetošću u Dijasporu

koja je odvela narod u Nepal.

Njegova majka je bila zatvorena,

a njen zločin je bio njeno bogatstvo.

On je bio prokrijumčaren u zatvor kada je imao dve godine

gde je bio skriven u njenim haljinama

jer nije mogla da podnese da bude odvojena od njega.

Sestra koja je učinila to hrabro delo

je odvedena u obrazovni kamp.

Jednog dana je nenamerno stala na traku na ruci

Maoa, i zbog tog prestupa

osuđena je na sedam godina teškog rada.

Patnju Tibeta bi bilo nemoguće podneti,

ali pravednički duh ovih ljudi je nešto što treba videti.

Na kraju, zaista se svede na izbor:

želimo li da živimo u jednoličnom svetu monotonije

ili želimo da prigrlimo šareni svet različitosti?

Margaret Mid, čuveni antropolog, rekla je pre nego što je preminula,

da je njen najveći strah da ćemo dok se krećemo prema

ovom apatičnom bezobličnom generičkom pogledu na svet

ne samo videti kako se čitav spektar ljudske mašte

svodi na jednoličan način mišljenja,

već da ćemo se jednog dana probuditi iz sna

i zaboraviti da su nekada postojale druge mogućnosti.

Potrebno je sa poštovanjem se setiti da je naša vrsta ovde, možda,

oko 150.000 godina.

Neolitska revolucija koja nam je donela agrikulturu,

tada smo pali pod uticaj kulta semena;

tada je poezija šamana zamenjena

prozom sveštenstva;

tada smo stvorili hijerarhiju specijalizovanih viškova --

se desila tek pre 10.000 godina.

Moderni industrijski svet koji poznajemo

star je svega 300 godina.

Sad, ta površna istorija mi ne nagoveštava

da imamo sve odgovore na sve izazove

koji će nas snaći u predstojećem milenijumu.

Kada je bezbroj ovih kultura na svetu

upitano šta znači biti ljudsko biće,

oni su odgovorili sa 10.000 različitih glasova.

U toj pesmi ćemo svi ponovno otkriti mogućnost

da budemo to što jesmo: u potpunosti svesna vrsta,

potpuno svesna da svi ljudi i sve bašte

pronalaze svoj način da cvetaju. Postoje sjajni trenuci optimizma.

Ovo je fotografija koju sam napravio na severnom vrhu ostrva Bafin

kada sam išao u lov na narvale sa nekim Inuitima,

i ovaj čovek, Olajuk, mi je ispričao predivnu priču svog dede.

Kanadska vlada nije oduvek bila fina

prema Inuitima, i tokom pedesetih godina XX veka,

kako bismo uspostavili naš suverenitet, primorali smo ih na seljenje.

Deda ovog starog čoveka je odbio da ode.

Porodica, zabrinuta za njegov život, oduzela mu je oružje,

sav njegov alat.

Sada, morate razumeti da se Inuiti ne plaše hladnoće;

oni u tome vide prednost.

Klizači na njihovim sankama su prvobitno bili pravljeni od ribe

zamotane u jelensku kožu.

Tako da deda ovog čoveka nije bio zastrašen arktičkom noći

niti mećavom koja je duvala.

On se prosto izvukao napolje, svukao pantalone od fokinog krzna

i pokakio se u svoju ruku. I dok se fekalija smrzavala,

oblikovao ju je u formu oštrice.

Zatim je pljunuo na ivicu ovog noža od fekalija

i kada se najzad zaledio, zaklao je psa time.

Potom je odrao kožu sa psa i improvizovao opremu,

uzeo rebra psa i improvizovao klizače na sankama,

upregao drugog psa,

i nestao preko ledenih santi, sa nožem od izmeta za pojasom.

Kako ni od čega napraviti nešto. (Smeh)

Ovo je, na mnogo načina --

(Aplauz) --

simbol izdržljivosti Inuita

i svih domorodaca širom sveta.

Kanadska vada je aprila 1999.

dala Inuitima potpunu kontrolu

nad zemljom površine koja je veća od Kalifornije i Teksasa zajedno.

To je naša nova domovina. Nazvana Nunavut.

To je nezavisna teritorija. Oni kontrolišu sve mineralne resurse.

Ovo je zadivljujući primer kako država

može rešiti problem povraćaja imovine svom narodu.

Najzad, na samom kraju, mislim da je prilično očigledno

makar svima nama koji smo putovali

u ove udaljene delove naše planete,

da shvatimo da oni uopšte nisu udaljeni.

To su nečije domovine.

Predstavljaju ogranke ljudske mašte

koja seže do početka vremena. Za sve nas,

snovi ove dece, kao snovi naše dece,

postaju delovi ogoljene geografije nade.

Najzad, ono što pokušavamo da uradimo u Nacionalnoj Geografiji,

pa mi mislimo da političari nikada ništa neće postići.

Mislimo da polemike,

(Aplauz)

mislimo da polemike nisu ubedljive,

ali mislimo da pričanje priča može promeniti svet,

a mi smo verovatno najbolja institucija za pričanje priča

na svetu. Beležimo 35 miliona ulazaka na naš sajt svakog meseca.

156 nacija prenosi naš TV kanal.

Naše magazine čitaju milioni.

Mi idemo na brojna putovanja

u etnosferu i tako odvodimo našu publiku

na mesta takvih kulturnih čuda

da ne mogu a da ne ostanu bez daha

ulsed onoga što su videli, i nadamo se, na taj način,

da postepeno prihvate, jednu po jednu,

samu suštinu antropologije:

da ovaj svet zaslužuje da postoji na različite načine,

da možemo da nađemo način da živimo

u istinski multikulturalnom, pluralističkom svetu

gde sva mudrost svih ljudi

može doprineti našem kolektivnom blagostanju.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)