Zašto treba da postanete klimatski aktivista

„Maštam o svetu u kome se na časovima geografije uči o klimatskoj krizi kao o najvećem izazovu koji su savladali ljudi poput vas i mene," kaže klimatski aktivista Luisa Nojbauer. Uz Gretu Tunberg, Luisa je pomogla u pokretanju „Petkom za budućnost", značajnog međunarodnog štrajkačkog pokreta koji protestuje zbog nedostatka akcije protiv klimatske krize. Ona iznosi četiri prva koraka koje svako, bez obzira na uzrast, može preduzeti da bi postao klimatski aktivista. „Ovo nije posao za jednu generaciju. Ovo je posao za čovečanstvo," kaže ona.

Nikada nisam planirala
da postanem klimatski aktivista.

Ali stvari su se promenile,

i sada, dok stojim ovde
kao klimatski aktivista,

tražim od vas da to postanete i vi.

Evo zašto,

i što je najvažnije, kako.

Pre deset godina,
kada sam imala 13 godina,

prvi put sam saznala
za efekat staklene bašte.

Tada smo potrošili 90 minuta na tu temu,

i sećam se da me je baš nerviralo

što je nešto tako suštinsko

ugurano u jednu jedinu lekciju geografije.

Deo te frustracije se zadržao,

pa sam po završetku srednje škole
rešila da studiram geografiju,

samo da bih se uverila da ispravno shvatam
stvari vezano za klimatske promene.

Tada se sve promenilo.

Prvi put sam sagledala podatke,

nauku iza klimatske krize,

i nisam mogla da verujem u ono što čitam.

Kao i mnogi među vama,

mislila sam da planeta
baš i nije u dobrom stanju.

Nisam imala pojma da vrtoglavo jurimo
u katastrofu koju smo sami stvorili.

Takođe sam prvi put shvatila
koliko su stvari drugačije

kada se uzme u obzir šira slika.

Uzmimo, na primer, koncentraciju
ugljen-dioksida u atmosferi,

glavnog uzročnika globalnog zagrevanja.

Da, ovo loše izgleda.

Izgleda kao da nam se loše piše.

Ali tek kada uzmete u obzir
ne samo poslednjih 60 godina,

već proteklih 10 000 godina,

konačno shvatite koliko
je ovo zaista zastrašujuće.

A to je samo jedan aspekt
krize koju vidimo.

Neću ovde ulaziti u detalje,
ali reći ću ovoliko:

nalazimo se u trenutku u istoriji

u kome je sam ljudski rod
najrazornija sila na planeti.

Nalazimo se u trenutku u istoriji

u kome vam nijedan naučnik ne može
garantovati da ćete ovo preživeti.

Nalazimo se u trenutku u istoriji

u kome čovečanstvo stvara okruženje

koje više nije bezbedno za ljude.

Da, i tako sam bila

na prvoj godini studija geografije
i osećala se prilično preplavljeno.

Ali...

bilo je dobrih vesti.

Iste godine kada sam prvi put
saznala za sve ovo,

vođe širom sveta okupili su se u Parizu
kako bi odredili zajednički cilj

ograničavanja globalnog zagrevanja
na ispod dva stepena.

Slike su putovale svetom,

i rečeno mi je da je tog dana
postignut istorijski dogovor.

Kakvo olakšanje, zar ne?

Osim što...

nešto tu baš i nije funkcionisalo.

Nakon što je sporazum potpisan,

stvari se nisu zaista poboljšale.

Zapravo, znatno su se pogoršale.

Donosioci odluka, industrije,
vođe i političari

vratili su se na svoje uobičajene poslove,

iskorišćavali sredstva za život
bukvalno kao da sutra ne postoji,

iznova i iznova gradili
elektrane na ugalj,

iako znamo da treba da prestanemo sa tim,

prema pariskom sporazumu.

Iako postoje i pomaci, naravno -

instalacije za energiju vetra i sunca
se postavljaju širom sveta, da -

ali te pozitivne promene su spore -
previše spore, zapravo.

Otkako je potpisan pariski sporazum,

klimatski grafikoni
pokazuju sve veće brojeve

i obaraju rekorde svake godine.

Pet najtoplijih godina
zabeleženih u istoriji

su prethodnih pet godina,

i emisije štetnih materija
nikada nisu bile veće nego danas.

I tako je to bilo sa mnom,

videla sam i razumela nauku
sa jedne strane,

ali sa druge strane
nisam videla odgovore niti akciju.

U tom trenutku, bilo mi je dosta svega.

Htela sam da lično odem
na klimatsku konferenciju UN-a,

upravo to mesto koje je stvoreno
da okupi ljude kako bi popravili klimu -

osim što, izgleda, i nije baš tako.

Ovo je bilo prošle godine.

Otputovala sam na klimatsku konferenciju
i želela sam da saznam

kako to stvarno izgleda, šta je u pitanju.

Ovo možda neće biti iznenađenje
za političke realiste,

ali za mene je teško to podneti:

da industrije fosilnih goriva
i političke vođe

rade sve kako bi sprečili
da se dogodi stvarna promena.

Nemaju želju da postave ciljeve
koji su dovoljno ambiciozni

da bismo krenuli u pravcu
ispod dva stepena.

Uostalom, samo oni imaju koristi
od ove klimatske krize, zar ne?

Industrija fosilnih goriva donosi profit,

a političke vođe, pa,
oni gledaju sledeće izbore,

šta će im doneti popularnost,

a pretpostavljam da to nije
postavljanje nezgodnih pitanja.

Oni nemaju nameru da menjaju igru.

Ne postoji zemlja na svetu
u kojoj se kompanije ili političke sile

sankcionišu zbog uništavanja klime.

Uz svu tu neobičnost i tugu
vezanu za ovu konferenciju,

tu je bio neko drugačiji,

neko ko se činio vrlo zabrinutim,

a to je bila Greta Tunberg.

Tamo sam presudila
da sve ostalo deluje beznadežno

i čini se besmislenim,

tako da sam se tu na konferenciji
priključila njenom klimatskom štrajku.

To je bio prvi klimatski
štrajk u mom životu

i neverovatno čudno okruženje,

samo nas dve sedimo
u sali za konferencije,

okružene užurbanom konferencijskom
gomilom u poslovnim odelima,

ljudima koji nisu znali šta će sa nama.

A ipak, to se činilo kao moćnije

od bilo čega što sam očekivala
već duže vreme.

I baš tamo sam osetila
da je možda došlo vreme

da počnemo sa štrajkom u Nemačkoj.

Bila sam sigurna da niko drugi
neće to popraviti umesto nas,

i ako postoji i najmanja šansa
da ovo može dovesti do promene,

činilo se da je gotovo suludo ne pokušati.

I tako -

(Aplauz)

Tako sam otputovala nazad u Berlin.

Našla sam saveznike
koji su istovremeno imali istu ideju,

i zajedno smo rešili da probamo
to sa „Petkom za budućnost“.

Očigledno, nismo imali pojma
u šta se upuštamo.

Pre našeg prvog štrajka,
mnogi među nama, uključujući i mene,

nikada nisu organizovali javne
demonstracije niti bilo kakav protest.

Nismo imali novca, sredstava

niti bilo kakvu ideju o tome
šta je zaista klimatsko štrajkovanje.

Zato smo počeli sa onim što nam dobro ide:

počeli smo da šaljemo poruke,

da ih masovno danonoćno šaljemo
svakome do koga smo mogli da dopremo,

i tako smo organizovali
prvi klimatski štrajk preko Votsapa.

Noć pre prvog štrajka bila sam
toliko nervozna da nisam mogla da spavam.

Nisam znala šta da očekujem,
ali očekivala sam najgore.

Možda zato što nismo bili jedini

koji su želeli da se izjasne
u političkoj sredini

u kojoj je naizgled zaboravljeno
kako da se uključi perspektiva mladih

u donošenje odluka, možda.

Ali ovo je nekako uspelo.

Iz dana u dan,

bilo nas je na sve strane.

I ja sam iz dana u dan

postajala klimatski aktivista.

Obično,

u ovakvom TED govoru,

sada bih rekla kako to daje mnogo nade,

kako ćemo mi mladi sve to da sredimo,

kako ćemo spasiti budućnost,
planetu i sve ostalo,

kako ćemo mi mladi
koji štrajkujemo zbog klime

popraviti ovo.

Obično je tako.

Ali ovde stvari ne stoje tako.

Ova kriza ne funkcioniše tako.

Evo u čemu je caka:

danas, tri i po godine
nakon potpisivanja pariskog sporazuma,

kada pogledamo nauku,

vidimo da je još uvek moguće
da se globalno zagrevanje održi

na nivou ispod dva stepena -

tehnički.

Takođe vidimo da je i dalje moguće
zauzdati druge katastrofalne događaje

koje vidimo, kao što je masovno izumiranje
i propadanje zemljišta -

da, tehnički.

Samo što je to neverovatno malo verovatno.

U svakom slučaju,

svet bi morao da vidi promene

kakve još nikad nismo doživeli.

Morali bismo da potpuno razugljeničimo
naše ekonomije do 2050. godine

i transformišemo raspodelu moći

koja trenutno dozvoljava gigantima
fosilnih goriva i političkim vođama

da uspešno ostaju u igri.

Govorimo o ništa manje
nego najvećoj transformaciji

od industrijske revolucije.

Govorimo o, može se reći,

klimatskoj revoluciji

u minimalnom vremenskom roku.

Ne bismo imali ni jednu jedinu
godinu za gubljenje.

I u svakom slučaju, da bi se dogodila
bilo koja od ovih promena,

svet mora prestati da se oslanja

na milion, ili dva ili tri miliona
štrajkača školaraca da to reše.

Da, mi smo super i nastavićemo dalje,

i ići ćemo tamo gde nas
još niko nije očekivao.

Ali mi nismo granica;

mi smo početak.

Ovo nije posao za jednu generaciju.

Ovo je posao za čovečanstvo.

I sada su sve oči uprte u vas.

Da bi se ova promena desila,

moraćemo da sredimo milion stvari.

To je vrlo složena stvar,
na kraju krajeva.

Ali...

postoje neke stvari
sa kojima svi mogu početi.

Prvo loša vest: ako ste mislili
da ću vam reči da više vozite bicikl

ili da jedete manje mesa, da manje letite
ili da kupujete polovno,

žao mi je, nije tako jednostavno.

Ali evo dobrih vesti:

vi ste više od potrošača i kupaca,

iako bi industrija volela
da se ograničite na to.

Ne; ja i vi - svi smo mi politička bića

i svi možemo biti deo ovog odgovora.

Svi mi možemo biti ono što mnogi
nazivaju klimatskim aktivistima.

Je?

(Smeh)

Pa koji su prvi koraci?

Četiri prva koraka koja su neophodna
za postizanje svega ostalog,

četiri prva koraka
sa kojima svi mogu krenuti,

četiri prva koraka koja odlučuju
o svemu što može uslediti.

Pa, šta je u pitanju?

Broj jedan:

moramo drastično promeniti
shvatanje o klimatskim aktivistima,

naše shvatanje o tome
ko može dati odgovor na sve ovo.

Klimatski aktivista nije ona osoba
koja je pročitala sva moguća istraživanja

i sada svakog popodneva
deli letke o vegetarijanstvu

u tržnim centrima.

Ne.

Klimatski aktivista može biti svako,

ko god da želi da se priključi pokretu
onih koji nameravaju da ostare

na planeti koja daje prednost
zaštiti životne sredine,

sreći i zdravlju mnoštva ljudi

nad uništavanjem klime
i pustošenjem planete

zarad koristi nekolicine.

A pošto klimatska kriza utiče
na svaki deo našeg društvenog,

političkog i privatnog života,

potrebni su nam klimatski aktivisti
svuda, na svakom uglu,

ne samo u svakoj prostoriji,

već i u svakom gradu, zemlji,
državi i kontinentu.

Drugo:

morate izaći iz te zone pogodnosti,

udaljiti se od obavljanja poslova
kao da sutra ne postoji.

Svi vi ovde ste prijatelj
ili član porodice,

radnik, kolega, učenik, predavač

ili, u mnogim slučajevima, glasač.

Uz sve to ide odgovornost

na koju vas ova kriza poziva.

Tu je kompanija koja vas zapošljava

ili koja vas sponzoriše.

Da li se kreće ka tome da ispuni
odredbe pariskog sporazuma?

Da li vaš lokalni parlamentarac
zna da vam je stalo do ovoga,

da želite da ovo bude prioritet
na svim izborima?

Da li vaš najbolji prijatelj zna za ovo?

Da li čitate novine
ili pišete za novine? Odlično.

Onda ih obavestite da želite
da izveštavaju o ovome u svakom izdanju,

i da želite da preispituju
donosioce odluka u svakom intervjuu.

Ako ste pevač, pevajte o ovome.
Ako ste predavač, podučavajte o tome.

Ako imate bankovni račun,
recite banci da ćete ih napustiti

ako nastave da ulažu u fosilna goriva.

I, naravno, svi bi trebalo
da znate šta da radite petkom.

Treće:

napuštanje te zone pogodnosti
najbolje uspeva kada udružite snage.

Jedna osoba koja traži neprijatne promene

uglavnom je neprijatnost.

Dvoje, petoro, desetoro, stotinu ljudi
koji traže neugodne promene

teško je ignorisati.

Što vas je više,
ljudima je teže da opravdaju

sistem koji nema budućnost.

Moć nije nešto što ili imate ili nemate.

Moć je nešto što ili uzmete
ili ostavite drugima,

i ona raste kada je podelite.

Mi mladi na ulici, učenici štrajkači,

pokazujemo kako to može da uspe.

Jedan učenik štrajkač
uvek će biti jedan štrajkač -

pa, Greta Tunberg.

Dvoje, petoro, desetoro, stotinu ljudi
koji štrajkuju su pokret,

a to je ono što nam je potrebno svuda.

Bez pritiska.

(Smeh)

I broj četiri, najzad -

a ovo je verovatno
najvažniji aspekt u svemu ovome -

morate početi da ozbiljnije shvatate sebe.

Ako postoji jedna stvar koju sam naučila

za sedam meseci organizovanja
klimatskih akcija,

to je da ako ne krenete sami
da nešto uradite,

velika je verovatnoća da niko drugi neće.

Najmoćnije institucije ovog sveta

nemaju nameru da menjaju igru
od koje imaju najviše profita,

tako da nema svrhe
više se oslanjati na njih.

To je zastrašujuće, znam.

To je ogromna odgovornost,
veliki teret na ramenima svih, da.

Ali to takođe znači da,

ako to želimo,

možemo imati udela u ovome.

Možemo biti deo te promene.
Možemo biti deo tog odgovora.

A to je baš lepo, zar ne?

Pa hajde da probamo,
hajde da se pokrenemo,

preplavimo svet klimatskim aktivistima.

Izađimo iz zone pogodnosti,

udružimo snage i počnimo
da shvatamo sebe ozbiljnije.

Zamislite kako bi izgledao ovaj svet,

gde će deca odrastati

znajući da je njihova budućnost
velika avantura kojoj se treba radovati,

a ne nešto čega se treba bojati,

kako bi izgledao ovaj svet
kada bi sledeća klimatska konferencija

bila veliko dešavanje
sa ljudima koji će se okupiti,

koji će čuti milione glasova

i zatim zavrnuti rukave,
spremni da istinski ostvare promene.

Znate,

maštam o svetu

u kome se na časovima geografije
uči o klimatskoj krizi

kao o najvećem izazovu

koji su savladali ljudi poput vas i mene,

koji su preduzeli akcije na vreme

jer su shvatili da nemaju šta da izgube,

već samo da dobiju.

Pa zašto ne probati?

Niko drugi nam neće spasiti budućnost.

Ovo je više od pozivnice.
Širite priču o tome.

Hvala.

(Aplauz)