Kako vaš mozak halucinira vašu svesnu stvarnost

Baš sad, milijarde neurona u vašem mozgu sarađuju kako bi zajedno stvorili svesno iskustvo - i to ne bilo kakvo svesno iskustvo, vaše iskustvo sveta oko vas i vas u njemu. Kako dolazi do ovoga? Prema neuronaučniku Anilu Setu, mi sve vreme haluciniramo; kada se složimo oko naših halucinacija, nazivamo to "stvarnošću". Pridružite se Setu u neodoljivom, dezorijentišućem govoru koji će vas možda navesti da preispitate samu prirodu vašeg postojanja.

Pre nešto više od godinu,

treći put u mom životu,
prestao sam da postojim.

Imao sam manju operaciju,
a mozak mi se ispunjavao anesteticima.

Sećam se osećaja razdvajanja i raspadanja

i hladnoće.

A onda sam se povratio,
mamuran i dezorijentisan,

ali definitivno prisutan.

Sad, kad se probudite iz dubokog sna,

možete da budete zbunjeni oko vremena
ili nespokojni jer ste prespavali,

ali uvek je prisutno osnovno osećanje
da je prošlo vreme,

o kontinuitetu između nekad i sad.

Buđenje iz anestezije je veoma različito.

Mogao sam da budem pod anestezijom
pet minuta, pet sati,

pet godina ili 50 godina.

Prosto nisam bio prisutan.

To je bila potpuna nesvesnost.

Anestezija - to je savremeni vid magije.

Pretvara ljude u predmete,

a, potom, nadamo se, ponovo u ljude.

A u ovom procesu

se nalazi jedna od najvećih preostalih
tajni nauke i filozofije.

Kako dolazi do svesti?

Nekako, unutar svakog našeg uma,

kombinovanom aktivnošću
na milijarde neurona,

svaki od njih
je sićušni biološki mehanizam,

nastaje iskustvo svesti.

I to ne bilo kakvo iskustvo svesti -

vaše iskustvo svesti baš ovde i baš sad.

Kako dolazi do ovoga?

Odgovor na ovo pitanje je važan

jer je svest za sve nas sve što imamo.

Bez nje nema sveta,

nema sopstva,

nema ama baš ništa.

A kada patimo, patimo svesno,

bilo zbog mentalne bolesti ili bola.

A ako možemo da iskusimo
užitak i patnju,

šta je sa drugim životinjama?

Da li su i one svesne?

Da li i one imaju svest o sebi?

A kako kompjuteri
postaju brži i pametniji,

možda će doći do tačke,
možda ne tako daleko,

kada će moj ajfon razviti
svest o sopstvenom postojanju.

Zapravo smatram da su izgledi
za svesnu VI prilično daleki.

A ovo smatram
jer mi moje istraživanje govori

da svesnost ima manje veze
sa čistom inteligencijom,

a mnogo više sa našom prirodom
živih organizama koji dišu.

Svesnost i inteligencija
su veoma različite stvari.

Pamet nije nužna za patnju,
ali verovatno jeste za preživljavanje.

U priči koju ću da vam ispričam

naša iskustva svesti o svetu oko nas

i o nama u njemu

su vidovi kontrolisanih halucinacija

koje se dešavaju uz pomoć, preko
i zbog naših živih tela.

Sad, možda ste čuli da ne znamo bilo šta

o tome kako mozak i telo tvore svesnost.

Neki ljudi čak kažu da je to
van dometa nauke uopšte.

Međutim,

poslednjih 25 godina smo videli
eksploziju naučnog rada u ovoj oblasti.

Ako posetite moju laboratoriju
na Univerzitetu Soseks,

zateći ćete naučnike iz raznih disciplina,

a ponekad čak i filozofe.

Svi mi zajedno pokušavamo da razumemo
kako dolazi do svesnosti

i šta se dešava kada krene po zlu.

A strategija je veoma jednostavna.

Želeo bih da razmišljate o svesnosti

na način na koji razmišljamo o životu.

Nekada su ljudi mislili
da je svojstvo postojanja

neobjašnjivo putem fizike i hemije -

da život mora da bude
više od pukog mehanizma.

Međutim, ljudi više tako ne misle.

Kako biolozi nastavljaju da rade

na objašnjavanju svojstava živih sistema,

u smislu fizike i hemije -

stvari poput metabolizma,
razmnožavanja, homeostaze -

osnovna tajna toga šta je život
je počela da bledi

i ljudi više nisu predlagali
magična rešenja,

poput snage života ili élan vital.

Kako sa životom, tako i sa svesnošću.

Čim počnemo da objašnjavamo
njena svojstva,

u smislu onoga što se dešava
unutar mozgova i tela,

naoko nerešiva tajna toga šta je svesnost

bi trebalo da počne da bledi.

Barem je to plan.

Pa, počnimo.

Šta su svojstva svesnosti?

Šta bi trebalo nauka o svesnosti
da pokuša da objasni?

Pa, za danas bih voleo da mislim
o svesnosti na dva različita načina.

Postoje iskustva o svetu oko nas,

ispunjena prizorima, zvucima i mirisima,

imamo višesenzorni, panoramski,
3D, potpuno opčinjavajući unutrašnji film.

A potom imamo svesnog sebe.

Specifično iskustvo postojanja
kao vi ili kao ja.

Glavni lik u ovom unutrašnjem filmu,

i verovatno je to aspekt svesnosti
koga se najčvršće držimo.

Počnimo sa iskustvom sveta oko nas,

i to sa važnom idejom
mozga kao mašine za nagađanje.

Zamislite da ste mozak.

Zaključani ste u koščatoj lobanji,

pokušavate da shvatite
šta se dešava u spoljnom svetu.

Nema svetla unutar lobanje. Nema ni zvuka.

Sve čime se vodite
su bujice električnih impulsa

koji su samo indirektno povezani
sa stvarima u svetu,

šta god one bile.

Dakle, percepcija -
razumevanje šta postoji -

mora da bude proces informisanog nagađanja

u kojem mozak kombinuje
ove senzorne signale

sa prethodnim očekivanjima ili ubeđenjima
o tome kakav je svet

da bi stvorio najbolju pretpostavku
o tome šta je uzrok tim signalima.

Mozak ne čuje zvuk, niti vidi svetlost.

Mi naziremo njegovu najbolju pretpostavku
toga šta se dešava u spoljnjem svetu.

Dozvolite da vam dam
nekoliko primera za ovo.

Možda ste već videli ovu iluziju,

ali želeo bih da razmislite
o njoj na nov način.

Ako pogledate ove dve mrlje, A i B,

trebalo bi da vam se čine
kao različite nijanse sive, zar ne?

Ali one su zapravo poptuno iste nijanse.

A ovo mogu da ilustrujem.

Ako postavim drugu verziju slike ovde

i spojim dve mrlje
sivo obojenom pregradom,

vidite da nema razlike.

Radi se o potpuno istoj nijansi sive.

A ako mi i dalje ne verujete,

preneću pregradu ovamo i spojiti ih.

Radi se o jednoj kocki sive,
uopšte nema razlike.

Ovde se ne radi o bilo kakvom triku.

Radi se o istoj nijansi sive,

ali ponovo ih udaljite,
i izgledaju različito.

Pa, ovde se dešava to

da mozak koristi ranija očekivanja

koja su duboko ugrađena
u tokove vizuelnog korteksa,

da senka zamračuje izgled površine,

te B vidimo svetlije
nego što zaista jeste.

Evo još jednog primera,

koji pokazuje koliko brzo
mozak može da koristi nova predviđanja

kako bi izmenio naše svesno iskustvo.

Poslušajte ovo.

(Izobličen glas)

Zvučalo je čudno, zar ne?

Poslušajte opet i vidite da li možete
nešto da razumete.

(Izobličen glas)

I dalje je čudno.

Sad poslušajte ovo.

(Snimak) Anil Set: Smatram da je Bregzit
uistinu grozna ideja.

(Smeh)

Slažem se.

Dakle, čuli ste tu neke reči, zar ne?

Sad poslušajte prvi zvuk opet.
Prosto ću ga pustiti iznova.

(Izobličen glas)

Da? Dakle, sad možete da čujete reči.

Još jednom za sreću.

(Izobličen glas)

U redu, dakle, šta se ovde dešava?

Izvanredno je to što se
senzorna informacija koja stiže do mozga

nije uopšte promenila.

Samo se promenila
najbolja pretpostavka vašeg mozga

o uzroku te senzorne informacije.

A to menja ono što svesno čujete.

Sve ovo na bazu percepcije mozga baca

malčice drugačije svetlo.

Umesto da percepcija uveliko zavisi
od signala koji stižu u mozak

iz spoljnjeg sveta,

podjednako zavisi, ako ne i više,

od perceptivnih predviđanja
koja teku u suprotnom smeru.

Ne doživljavamo svet tek pasivno,

aktivno ga stvaramo.

Svet koji doživljavamo
podjednako, ako ne i više, dolazi

od unutra ka spolja

kao i spolja ka unutra.

Dozvolite da vam dam
još jedan primer percepcije

kao tog aktivnog, konstruktivnog procesa.

Ovde smo kombinovali živopisnu
virtuelnu stvarnost i obradu slika

kako bismo simulirali efekte
prejakih perceptualnih predviđanja

na iskustvo.

Na ovom panoramskom snimku
smo izobličili svet -

u ovom slučaju to je kampus u Soseksu -

u psihodelično igralište.

Obradili smo snimak upotrebom algoritma
zasnovanog na Guglovom Deep Dream-u

kako bismo simulirali efekte
preterano jakih perceptivnih predviđanja.

U ovom slučaju da se vide psi.

I vidite da se radi o veoma čudnoj stvari.

Kada su perceptivna predviđanja
suviše jaka,

kao što i jesu ovde,

rezultati uveliko liče
na nekakve halucinacije

o kojima govore ljudi izmenjene svesti

ili čak tokom psihoze.

Sad, razmislite o tome na tren.

Ako je halucinacija neki vid
nekontrolisane percepcije,

onda je percepcija baš tu i baš sad
takođe neki vid halucinacije,

ali kontrolisane halucinacije

u kojoj su predviđanjima mozga ovladale

senzorne informacije iz sveta.

Zapravo svi mi haluciniramo sve vreme,

uključujući i sad.

Prosto se radi o tome
da kad se složimo oko naših halucinacija,

to nazivamo stvarnošću.

(Smeh)

Sad ću da vam ispričam
da vaše iskustvo sopstva,

specifično iskustvo vašeg postojanja

takođe je kontrolisana halucinacija
koju proizvodi mozak.

Ovo se čini
kao veoma čudna zamisao, tačno?

Da, vizuelne iluzije
mi možda mogu obmanuti oči,

ali kako mogu da budem obmanut
kod toga šta znači biti ja?

Za većinu nas

iskustvo toga da smo osobe

je blisko, jedinstveno i tako trajno

da je teško ne uzeti ga olako.

Ali ne bi trebalo da ga uzimamo olako.

Zapravo postoje razni načini
na koje doživljavamo sebe.

Tu je iskustvo posedovanja tela

i toga da smo telo.

Imamo iskustva doživljavanja sveta

iz tačke gledišta u prvom licu.

Imamo iskustva pokušavanja
bavljenja stvarima

i toga da smo uzrok stvarima
koje se dešavaju u svetu.

A tu su iskustva

da smo neprekidna
i karakteristična osoba u vremenu,

sagrađena iz bogatog skupa
sećanja i društvenih interakcija.

Mnogi eksperimenti pokazuju,

a psihijatri i neurolozi
znaju veoma dobro,

da svi ti različiti načini
na koje doživljavamo sebe

mogu da se razore.

Ovo znači da osnovno
iskustvo iz pozadine

da smo jedinstveno sopstvo
je krhka tvorevina mozga.

Još jedno iskustvo,
koje baš kao sva druga,

zahteva objašnjenje.

Zato okrenimo se telesnom sopstvu.

Kako mozak proizvodi iskustvo
toga da je telo

i da ima telo?

Pa, važe potpuno isti principi.

Mozak pravi najbolju pretpostavku

o tome šta jeste, a šta nije
deo njegovog tela.

A postoji prelep eksperiment
iz neuronauke koji ovo ilustruje.

Nasuprot većini
eksperimenata iz neuronauke,

ovaj možete da obavite kod kuće.

Samo vam je potrebno ovo.

(Smeh)

I nekoliko četkica.

U iluziji sa gumenom rukom,

stvarna ruka osobe je skrivena s videla,

a ta lažna gumena ruka
je stavljena ispred nje.

Potom obe ruke istovremeno
maze četkicom,

dok osoba zuri u lažnu ruku.

Sad, većini ljudi, posle nekog vremena,

ovo uzrokuje veoma neprirodan osećaj

da je lažna ruka
zapravo deo njihovog tela.

A zamisao je da podudarnost
između viđenja dodira i osećaja dodira

na predmetu koji izgleda kao ruka
i otprilike je gde bi ruka trebalo da bude

je dovoljan dokaz za mozak
da napravi najbolju pretpostavku

da je lažna ruka zapravo deo tela.

(Smeh)

Stoga možete da merite
razne pametne stvari.

Možete da merite provodljivost kože
i zapanjene reakcije,

ali nema potrebe za tim.

Jasno je da se momak u plavom
srodio sa lažnom rukom.

Ovo znači da su čak i iskustva
o tome šta je naše telo

nekakva najbolja pretpostavka -

nekakva kontrolisana halucinacija mozga.

Ima još nešto.

Mi ne doživljavamo samo naša tela
kao predmete iz spoljnjeg sveta,

takođe ih doživljavamo iznutra.

Svi iznutra doživljavamo
iskustvo telesnosti.

A senzorni signali
koji stižu iz unutrašnjosti tela

stalno obaveštavaju mozak
o stanju unutrašnjih organa,

šta se dešava sa srcem,
kakav je krvni pritisak,

svašta nešto.

Ovaj vid percepcije,
koju nazivamo interopercepcijom,

prilično je zanemaren.

Ali je od ključnog značaja

jer percepcija i regulacija
unutrašnjeg stanja tela -

pa, to nas drži u životu.

Evo još jedne verzije
iluzije sa gumenom rukom.

Iz naše laboratorije u Soseksu.

A ovde ljudi vide verziju
virtuelne stvarnosti njihove ruke,

koja blešti crveno i nazad

bilo istovremeno ili ne
sa njihovim otkucajima srca.

A kad blešti istovremeno
sa njihovim otkucajima srca,

ljudi imaju snažniji osećaj
da je to zapravo deo njihovog tela.

Dakle, iskustva posedovanja tela
su duboko zasnovana

na doživljaju naših tela iznutra.

Na kraju želim
da vam skrenem pažnju na nešto

a to je da su unutrašnja
iskustva tela veoma različita

od iskustava o svetu oko nas.

Kad pogledam oko sebe,
čini se da je svet pun predmeta -

stolovi, stolice, gumene ruke,

ljudi, skupina vas -

čak i sopstveno telo u svetu,

mogu da ga doživljavam
kao spoljašnji predmet.

Ali moja unutrašnja iskustva tela,

uopšte nisu takva.

Ne osećam da su mi bubrezi tu,

jetra tu,

slezina...

Pojma nemam gde mi je slezina,

ali negde jeste.

Ne doživljavam
delove utrobe kao predmete.

Zapravo ih uopšte naročito ne doživljavam,
ukoliko ne krenu po zlu.

A to je važno, verujem.

Percepcija unutrašnjeg stanja tela

nije o tome da shvatite šta tu ima,

radi se o kontroli i regulaciji -

održavanje fizioloških varijabli
unutar strogih ograničenja

koja su podudarna sa opstankom.

Kada mozak koristi pretpostavke
da shvati šta postoji,

doživljavamo predmete kao uzroke osećanja.

Kada mozak koristi pretpostavke
da kontroliše i reguliše stvari,

doživljavamo koliko dobro
ili koliko loše se ta kontrola odvija.

Te su naša najosnovnija iskustva sebe,

toga da smo otelotvoreni organizam,

duboko su ukorenjena u biološkim
mehanizmima koji nas održavaju u životu.

A kada sledimo ovu zamisao do kraja,

počinjemo da uviđamo
da su sva naša svesna iskustva,

pošto sva zavise od istih mehanizama
predviđajuće percepcije,

sva izviru iz ovog osnovnog nagona
za preživljavanjem.

Doživljavamo sve i sebe same

preko, kroz i zahvaljujući
našim živim telima.

Dozvolite da sve sastavim korak po korak.

Ono što svesno vidimo zavisi

od najboljih nagađanja mozga
o tome šta ima tu.

Naše iskustvo sveta
dolazi iz unutra ka spolja,

a ne samo spolja ka unutra.

Iluzija sa gumenom rukom pokazuje
da se ovo odnosi na sva naša iskustva

o tome šta jeste, a šta nije naše telo.

A ova nagađanja u vezi s nama
zavise suštinski od senzornih signala

koji dolaze iz dubine naših tela.

I, naposletku,

kod iskustava da smo otelotvoreno sopstvo
se više radi o kontroli i regulaciji

nego o razumevanju toga šta ima tu.

Te su naša iskustva
sveta oko nas i nas u njemu -

pa, radi se o vidovima
kontrolisanih halucinacija

koje su oblikovane
milionima godina evolucije

kako bismo opstali u svetovima
punim opasnosti i šansi.

Nagađanjem stvaramo postojanje.

Sad, ostavljam vas
sa tri implikacije o svemu ovome.

Prvo: baš kao što možemo
da pogrešno doživimo svet,

možemo pogrešno i da doživimo sebe

kada mehanizmi nagađanja krenu po zlu.

Razumevanje ovoga otvara mnoge nove
šanse u psihijatriji i neurologiji

jer konačno možemo
da se bavimo mehanizmima,

a ne samo da lečimo simptome,

kod stanja poput depresije i šizofrenije.

Drugo:

šta znači biti ja
ne može da se svede ili učita

na softverski program koji pokreće robota,

koliko god bio pametan i prefinjen.

Mi smo biološke, od krvi i mesa životinje

čija se svesna iskustva
oblikuju na svim nivoima

od strane bioloških mehanizama
koji nas održavaju u životu.

To što pravimo sve pametnije kompjutere,
neće ih učiniti svesnim.

Konačno:

naš individualni unutrašnji univerzum,

naš vid svesnosti,

tek je jedan mogući vid svesnosti.

A čak i ljudska svesnost uopšteno -

tek je sićušna oblast u beskrajnom
prostoru mogućih svesti.

Naše individualno sopstvo i svetovi
su jedinstveni za svakog od nas,

ali svi su zasnovani
na biološkim mehanizmima

koje delimo sa mnogim drugim živim bićima.

Sad, ovo su temeljne promene

u tome kako razumemo sebe,

ali mislim da bi ih trebalo slaviti

jer, kao što prečesto biva u nauci,
od Kopernika -

mi nismo u središtu univerzuma -

preko Darvina -

u srodstvu smo sa svim drugim bićima -

do današnjeg dana.

Sa snažnijim osećajem razumevanja

dolazi snažnije osećanje čuđenja

i snažnije uviđanje

da smo deo, da nismo odvojeni
od ostatka prirode.

I...

kada dođe kraj svesnosti,

nemamo čega da se plašimo.

Baš ničega.

Hvala vam.

(Aplauz)