Iv Ensler: Iznenada, moje telo!

Pesnikinja, pisac i aktivistkinja Iv Elsner je živela u svojoj glavi. U ovom moćnom govoru sa konferencije TEDŽene (TEDWomen), ona govori o nepovezanosti sa svojim telom koja je trajala čitavog života i kako su joj dva šokirajuća događaja pomogla da se poveže sa realnošću, da fizički počne da doživljava sebe kao ljudsko biće.

Dugo vremena postojali smo

ja i moje telo.

Mene su sačinjavale priče,

nagoni, težnje,

želje o budućnosti.

Ja sam pokušavala da ne podlegnem

posledicama svoje prošlosti ispunjene nasiljem,

ali je podeljenost na moje telo i mene,

koja se već bila javila,

bila prilično značajan ishod.

Ja sam pokušavala da postanem nešto, neko.

Ja sam postojala samo u pokušavanju.

Moje telo bi se često našlo na putu.

Ja sam bila plutajuća glava.

Godinama sam nosila kape.

To je bio način da zadržim svoju glavu prikačenu.

To je bio način samolociranja.

Brinula sam da ako bih skinula kapu

ne bih više bila tu.

Imala sam psihoterapeuta koji mi je jednom rekao:

"Iv, dolazite ovde dve godine i, iskreno,

nikada mi nije palo na pamet da Vi imate i telo."

Sve to vreme sam živela u gradu

jer, da budem iskrena,

plašila sam se drveća.

Nikada nisam rodila dete

jer glave ne mogu da rađaju.

Bebe ne izlaze iz usta.

Kako nisam imala referentnu tačku za svoje telo,

počela sam da zapitkujem druge žene o njihovim telima,

tačnije, o njihovim vaginama, jer sam

smatrala da su vagine prilično važne.

To je dovelo do pisanja "Vagininih monologa"

što je uzrokovalo da opsesivno i neprekidno

govorim o vaginama gde god sam mogla.

Radila sam to pred puno nepoznatih.

Jedne noći na pozornici sam

zapravo ušla u svoju vaginu.

To je bilo neverovatno iskustvo.

Uplašilo me je, ali mi i dalo energiju

i postala sam osoba sa ciljem,

vagina sa ciljem.

Počela sam da vidim svoje telo kao stvar,

stvar koja je mogla brzo da se kreće,

kao stvar koja je mogla da postigne druge stvari,

mnoge stvari, sve odjednom.

Počela sam da vidim svoje telo kao ajped (iPad) ili auto.

Vozila bih ga i zahtevala da izvrši neku radnju.

Granice nisu postojale. Bilo je nepobedivo.

Trebalo ga je osvojiti i zagospodariti njime,

kao i sa Zemljom. Nisam ga negovala,

ne, već organizovala i upravljala njime.

Nisam imala strpljenja za svoje telo,

Nabijala sam ga u određene okvire.

Bila sam pohlepna. Uzimala sam

više nego što je moje telo moglo da pruži.

Ako sam bila umorna, pila sam više kafe.

Kada sam bila uplašena, išla sam na strašnija mesta.

O, naravno, naravno da je bilo trenutaka kada sam

cenila svoje telo slično kao kada nasilni roditelj

nekada bude pažljiv i nežan.

Moj otac je zaista bio ljubazan prema meni

za moj 16. rođendan, na primer.

Čula sam s vremena na vreme kako neki ljudi

mrmljaju o tome kako treba voleti svoje telo,

pa sam naučila kako da to radim.

Bila sam vegeterijanac, trezna i nisam pušila.

Ali sve to je samo bio sofisticiraniji način

manipulacije moga tela,

dalja disocijacija,

kao kad bi zasadili baštu na autoputu.

Kao rezultat tolikog mog pričanja o vagini,

mnoge žene su počele da mi

pričaju o svojim telima

Zapravo, ove priče su me i odvele širom sveta

i posetila sam više od 60 zemalja.

Čula sam hiljade priča,

i moram vam reći da je uvek postojao momenat

dok su te žene delile sa mnom svoje priče,

taj određeni momenat kada bi se ona otuđila

od svog tela, kada je napustila dom.

Čula sam o ženama koje su maltretirane u svojim krevetima,

šibane u svojim burkama,

ostavljene da umru na parkinzima,

izgorene kiselinom u svojim kuhinjama.

Neke su se ućutale i nestale.

Ostale su postale lude, mašine sa ciljem, kao ja.

Sredinom mog putovanja,

napunila sam 40 godina i počela da mrzim svoje telo,

što je zapravo bio napredak jer je barem

moje telo dovoljno postojalo da mogu da ga mrzim.

Moj stomak, svoj stomak sam mrzela.

To je bio dokaz da se nisam stesala, da sam bila

stara i da nisam bila fantastična i savršena i da se

nisam uklapala u opšte prihvaćene standarde.

Moj stomak je bio dokaz da nisam uspela,

da me je izneverilo, da se slomilo.

Moj život se sveo na otarasivanje viška i postala sam

opsednuta time. Zapravo, postalo je toliko

ekstremno da sam napisala predstavu o tome.

Ali što sam više pričala o tome,

sve više je moje telo postajalo objektivizirano i izdeljeno.

Postalo je zabava, nova vrsta komoditeta,

nešto što sam prodavala.

Onda sam otišla negde drugde.

Van onoga,

što sam mislila da znam.

Otišla sam u Demokratsku Republiku Kongo.

I čula sam priče

koje su poklopile sve druge.

Čula sam priče

koje su mi se uvukle pod kožu.

Slušala sam o devojčici koja

nije mogla da prestana da piški po sebi

jer se previše odraslih vojnika

zarivalo u nju.

Ženu od osamdeset godina, kojoj su noge

bile slomljene i izvučene iz zglobova i uvrnute

naviše prema njenoj glavi, jer

su je vojnici silovali tako.

Ima hiljade ovakvih priča i mnoge

od tih žena su imale rupe u svojim telima

rupe, fistule, koje su

posledice ratova, rupe u materijalu

od koga su sačinjene njihove duše.

Ove priče su zaposele moje ćelije i nerve i,

da budem iskrena,

nisam spavala tri godine.

Sve te priče su počele da krvare zajedno.

Silovanje Zemlje,

pljačkanje minerala,

destrukcija vagina, ništa više

nije bilo odvojeno jedno od drugog,

niti od mene.

Milicija je silovala šestomesečne bebe,

da bi jako udaljene zemlje

dobile pristup zlatu i tantalitu

za njihove mobilne telefone i kompjutere.

Moje telo nije postalo samo mašina sa ciljem,

nego se sada osećalo i odgovorno

za uništavanje tela drugih žena u svojoj

suludoj pustolovini da napravi više mašina

da bi održalo sopstvenu brzinu i efikasnost.

Onda sam dobila rak,

ili sam saznala da imam rak.

To je tresnulo kao kad ptica u spustu

udari u prozorsko staklo.

Odjednom, imala sam telo,

telo koje je bilo ubadano,

probadano i bušeno,

telo koje je bilo rasporeno, telo kome su

uklanjali organe, transportovali ih

i ponovo raspoređivali i rekonstruisali,

telo koje je bilo skenirano,

i u koje su zarivane cevčice,

telo koje je gorelo od hemikalija.

Kancer je srušio

zid moje nepovezanosti.

Naprasno sam shvatila da je kriza u mome telu

bila kriza sveta,

i da se neće desiti kasnije,

već sada.

Odjednom je moj rak bio rak svuda,

kancer okrutnosti, pohlepe,

rak koji se prikrade ljudima

koji žive u blizini hemijskih fabrika, i koji su uglavnom

siromašni, rak u plućima rudara,

rak od stresa zbog nedovoljno velikog uspeha,

rak potisnute traume,

kancer pilića u kavezima i zagađene ribe,

rak u ženskim uterusima od silovanja,

kancer koji je svuda zbog naše nepažnje.

U svojoj novoj, vizionarskoj knjizi,

"Novo ja, nov svet",

pisac Filip Šepard kaže:

"Ako ste odvojeni od svoga tela,

takođe ste odvojeni i od tela celog sveta,

koje se tada čini da nije isto,

da je odvojeno od vas

umesto da bude jedinstvo života

kojem pripadate."

Pre karcinoma,

svet je bio nešto drugo.

Kao da sam živela u ustajaloj bari

i rak je kao dinamitom razrušio pregrade

koje su me odvajale od većeg mora.

Sada plivam u njemu.

Sada legnem na travu

i promeškoljim se na njoj

i volim blato na mojim nogama.

Sada mi je svakodnevni zadatak

da posetim jednu žalosnu vrbu pokraj Sene

i željna sam zelenih polja

i žbunja van Bukava.

I kada je pljusak

ja vrištim i trčim u krugovma.

Znam da je sve povezano

i da je ožiljak po dužini mog torza

oznaka zemljotresa. I ja sam tamo

sa tri miliona ljudi na ulicama Port-o- Prensa (glavni grad Haitija).

I vatra koja je gorela u meni

trećeg od šest dana hemoterapije

je vatra koja gori

u šumama sveta.

Znam da je apces

koji se stvorio oko moje rane posle operacije,

pola kilograma mrtvih ćelija,

kontaminirani Meksički zaliv.

I u meni su bili pelikani natopljeni naftom

i mrtva plutajuća riba. I kateteri

koje su zabadali u mene bez odgovarajućih lekova

činili su da vrištim

kao što Zemlja vrišti od bušenja.

Tokom moje druge runde hemoterapije,

moja majka se veoma razbolela

i otišla sam da je posetim.

I u ime povezanosti,

jedino što je želela pre nego što je umrla je

da je dovedemo kući

pored njenog voljenog Meksičkog zaliva.

Zato smo je doveli kući

I molila sam se da nafta ne dođe do njene plaže

pre nego što umre.

I na sreću, nije.

Umrla je mirno na svom omiljenom mestu.

Posle nekoliko nedelja bila sam u Nju Orleansu.

I jedna divna, produhovljena prijateljica

mi je rekla da želi da mi uradi isceljenje.

Bila sam počastvovana.

Otišla sam u njenu kuću, bilo je jutro

i jutarnje njuorleansko sunce se probijalo kroz zavese.

Moja prijateljica je pripremala veliku činiju

i ja sam pitala:"Šta je to?"

Rekla mi je: "To je za tebe.

Cveće ga čini lepim,

a med slatkim."

A ja sam rekla:"Ali šta je onda voda?"

I u ime povezanosti,

ona je odgovorila:"O, to je Meksički zaliv."

Uzvratila sam sa:"Naravno da jeste."

Druge žene su stigle i sele u krug.

Mihaela mi je oprala glavu svetom vodom.

I pevala je, mislim da je celo njeno telo pevalo.

I ostale žene su pevale

i molile se za mene i moju majku.

Dok se topli Zaliv slivao preko moje gole glave

shvatila sam da je sadržao

najbolje i najgore u nama.

Pohlepu i bezobzirnost

koje su dovele do bušotina i eksplozije.

Sve laži koje su servirane

pre i kasnije.

Med koji je činio vodu slatkom,

nafta koja je zatrovala.

Moja glava je bila bez kose,

ali sada mi je bilo udobno bez šešira.

Cela sam se topila

u Mihaelinom krilu.

Suze koje su bile neodvojive od Zaliva,

slivale su se niz moje obraze.

Konačno sam bila u svome telu.

Tuzi je trebalo

toliko vremena.

Pronalaženje svog mesta

i ogromna odgovornost

koja dolazi sa povezanošću.

Nastavljao se razarajući rat u Kongu

i ravnodušnost sveta.

Sada su se žene iz Konga

dizale na pobunu.

Moja majka je odlazila

baš u tom trenutku

kada sam se ja rađala.

Uvidela sam

da sam došla tako blizu smrti

na isti način na koji Zemlja, naša majka,

visi o koncu,

na isti način na koji se 75% planete

jedva drži,

na isti način

po kome postoji recept za preživljavanje.

Ono što sam naučila ima veze

sa pažnjom i izvorima

koje svako zaslužuje.

Prijatelji koji se zalažu za Vas

i voljena sestra.

Mudri lekari i napredna medicina

i hirurzi koji su znali šta da rade svojim rukama.

Nedovoljno plaćene i zaista ljubazne medicinske sestre.

Magični isceljivači i aromatična ulja.

Ljudi koji su dolazili sa bajanjem i ritualima.

Vizija budućnosti

i nešto za šta se vredi boriti,

jer znam da borba nije samo moja.

Milion molitvi.

Hiljade aleluja

i milion omova (uzvik u meditaciji).

Mnogo besa,

ludačkog humora,

mnogo pažnje, razjarenosti.

Energija, ljubav i radost.

Sve te stvari.

Sve te stvari.

Sve te stvari

u vodi, u svetu, u mom telu.

(Aplauz)