Zašto bi trebalo da čitate „Sluškinjinu priču"? - Naomi R. Merser (Naomi R. Mercer)

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/why-should-you-read-the-handmaid-s-tale-naomi-r-mercer

Margaret Atvudino remek-delo spekulativne fikcije: „Sluškinjina priča" istražuje posledice pomirljivosti i toga kako moć može da bude raspoređena nepravedno. Atvudina jeziva vizija distopijskog režima zaokuplja maštu čitalaca otkad je objavljena 1985. Na koji način ova knjiga održava svoju trajnu moć? Naomi R. Merser istražuje.

Lekcija: Naomi R. Merser; animacija: Phuong Mai Nguyen.

U „Sluškinjinoj priči" Margaret Atvud,
romanu o bliskoj budućnosti,

hrišćanski fundamentalistički režim
nazvan Republika Galad

je organizovao vojni puč
i uspostavio teokratsku vladu

u Sjedinjenim Državama.

Režim teoretski ograničava svakoga,

no u praksi nekoliko muškaraca je udesilo
Galadu tako da oni imaju svu moć,

naročito nad ženama.

„Sluškinjinu priču" Atvud
naziva spekulativnom fikcijom,

što znači da teoretiše
o mogućim budućnostima.

Ovo je temeljna osobenost

koju dele i utopijski
i distopijski tekstovi.

Moguće budućnosti u Atvudinim romanima
su obično negativne, tj. distopijske,

u njima su delovanja malih grupa
uništila društvo kakvo nam je poznato.

Utopijska i distopisjksa dela
ciljaju da oslikaju političke trendove.

Utopijska dela često oslikavaju
idealizovano društvo

koje pisac stavlja pred nas
kao primer kome se teži.

Distopije, s druge strane,

nisu nužno predviđanja
apokaliptične budućnosti,

već pre upozorenja o vidovima
na koja se društva mogu udesiti

na putu ka uništenju.

„Sluškinjina priča" je objavljena 1985,
kada su mnoge konzervativne grupe

napadale dostignuća koja je postigao
drugi talas feminističkog pokreta.

Ovaj pokret je zagovarao veću
društvenu i pravnu jednakost žena,

još od ranih 1960-ih.

„Sluškinjina priča" zamišlja budućnost
u kojoj je konzervativni

protiv-pokret postigao prevlast

i ne samo da je uništo napredak
koji su žene postigle ka jednakosti,

već su postigli da žene
budu u potpunosti podređene muškarcima.

Galad deli žene unutar režima
u različite društvene klase

u odnosu na njhove funkcije
statusnh simbola za muškarce.

Čak im je i boja odeće simbolična.

Ženama više nije dozvoljeno da čitaju

ili da se slobodno kreću u javnosti,

a plodne žene su podvrgnute
silovanjima koje je osmislila država

kako bi rađale decu režimu.

Iako je „Sluškinjina priča"
smeštena u budućnosti,

jedno od pravila koje je Atvud
nametnula samoj sebi

je da neće koristiti nijedan događaj

ili praksu koja se već
nije dogodila u ljudskoj istoriji.

Radnja knjige se dešava
u Kembridžu, Masačusets,

gradu kojim su tokom
američkog kolonijalnog perioda

vladali Puritanci teokrate.

Na razne načine, Republika Galad
oslikava strogu vladavinu

koja je bila prisutna
u puritanskom društvu:

stroga moralna načela,

skromna odeća,

proterivanje disidenata

i regulacija svakog aspekta
ljudskih života i odnosa.

Za Atvud su paralele
sa masačusetskim Puritancima

bile jednako i lične i teoretske.

Provela je nekoliko godina
izučavajući puritance na Harvardu

i moguće da potiče od Meri Vebster,

puritanke koja je optužena za veštičarenje
i koja je preživela sopstveno vešanje.

Atvud je majstor pripovedanja.

Detalji o Galadu,
kojima jedva da smo zagrebali površinu,

polako postaju središte naše pažnje
kroz oči likova iz romana,

pre svega protagonistkinje Fredovice,

sluškinje u domaćinstvu zapovednika.

Pre puča kojim je uspostavljen Galad,

Fredovica je imala supruga, dete, posao i
običan život Amerikanke srednjeg staleža.

Međutim, kada je fundamentalistički režim
došao na vlast,

Fredovici je uskraćen identitet,

razdvojena je od porodice,

i svedena da bude, prema njenim rečima:

„utroba na dve noge za uvećanje
nestajućeg stanovništva Galada."

U početku prihvata gubitak
svojih temeljnih ljudskih prava

u ime stabilizacije nove vlade.

Međutim, državna kontrola se uskoro širi
na pokušaje kontrole jezika,

ponašanja

i razmišljanja o sebi
i drugim pojedincima.

Rano u romanu, Fredovica kaže:

„Čekam. Sastavljam se.

Moje ja je stvar koju moram da sastavim
kao što neko sastavlja govor."

Jezik poistovećuje
sa oblikovanjem identiteta.

Njene reči takođe prepoznaju
mogućnost otpora

a otpor, postupci ljudi
koji se usuđuju da prekrše politička,

intelektualna

i seksualna pravila

su ono što pokreće zaplet
„Sluškinjine priče".

Naposletku, istraživanje
posledica pomirljivosti

i toga kako moć može
da bude raspoređena nepravedno

je ono zbog čega je Atvudina jeziva vizija
distopijskog režima i dalje relevantna.