Životni ciklus jedne majice - Ejndžel Čeng (Angel Chang)

Saznajte više o klubovima TED-Ed-a: https://ed.ted.com/clubs

Pogledajte celu lekciju na: https://ed.ted.com/lessons/the-life-cycle-of-a-t-shirt-angel-chang

Uzmimo za primer klasičnu belu majicu. Godišnje prodamo i kupimo dve milijarde majica širom sveta, što ih čini jednim od najzastupljenijih odevnih predmeta na svetu. Ali, kako i gde se prosečna majica pravi i kakav je njen uticaj na životnu sredinu? Ejndžel Čeng istražuje životni ciklus majice.

Lekciju pripremio: Ejndžel Čeng, animacija: TED-Ed

Pogledajte stranicu TED-Ed-a na Pantreonu: https://www.patreon.com/teded

Uzmimo za primer klasičnu belu majicu.

Godišnje prodamo i kupimo
dve milijarde majica širom sveta,

što ih čini jednim od najzastupljenijih
odevnih predmeta na svetu.

Ali, kako i gde se prosečna majica pravi

i kakav je njen uticaj na životnu sredinu?

Odevni predmeti se dosta razlikuju,

ali tipična majica započinje svoj život
na farmi u Americi, Kini ili Indiji

gde se pamučno seme seje, zaliva i uzgaja
zbog pufnastih loptica koje proizvodi.

Samoupravljajuće mašine
pažljivo žanju ove loptice,

industrijska mašina za čišćenje pamuka
mehanički odvaja loptice od semena

i pamučno vlakno se presuje
u bale od 225 kilograma.

Biljka pamuka zahteva
velike količine vode i pesticida.

Za proizvodnju prosečne majice
potrebno je 2 700 litara vode,

što je dovoljno da se napuni
više od trideset kada za kupanje.

Istovremeno, pamuku treba više
insekticida i pesticida

nego bilo kom drugom usevu na svetu.

Ovi zagađivači mogu da budu kancerogeni,

da naruše zdravlje radnika

i da oštete okolne ekosisteme.

Neke majice se prave
od organskog pamuka

koji se uzgaja
bez pesticida i insekticida,

ali organski pamuk čini
manje od jednog postotka

od 22,7 miliona tona pamuka
proizvedenog širom sveta.

Kada se pamučne bale odvezu sa farme,

tekstilne fabrike ih šalju
u postrojenja za predenje,

obično u Kinu ili Indiju,

gde visokotehnološke mašine mešaju,

grebenaju,

češljaju,

povlače,

razvlače

i, konačno, upredaju pamuk
u snežnu užad od prediva zvanog trake.

Posle toga, predivo se šalje u fabriku,

gde ga velike kružne mašine za pletenje

tkaju u grube sivkaste tkanine

koje se tretiraju toplotom i hemikalijama
dok ne postanu mekane i bele.

Ovde se tkanina potapa
u komercijalne izbeljivače i azo boje,

koje daju živopisan kolorit
kod 70 odsto tkanina.

Nažalost, neke od njih sadrže
izazivače raka kao što su kadmijum,

olovo, hrom i živu.

Drugi štetni sastojci i hemikalije
mogu da prouzrokuju veliko zagađenje

kada se otpuste kao toksične
otpadne vode u reke i okeane.

Tehnologija je sada
toliko napredovala u nekim zemljama

da celokupan proces
uzgoja i proizvodnje tkanine

jedva dođe u dodir sa ljudskom rukom.

Sve do ove faze.

Nakon što se napravljena tkanina
odveze u fabriku,

često u Bangladešu,
Kini, Indiji ili Turskoj,

ljudski rad je i dalje potreban
da bi se sašile majice od toga,

što je komplikovan posao
koji mašine ne mogu da odrade.

Ovaj proces ima svoje probleme.

U Bangladešu, na primer,

koji je prevazišao Kinu kao najvećeg
svetskog izvoznika pamučnih majica,

zaposleno je četiri i po miliona ljudi
u proizvodnji majica,

ali se oni obično susreću
sa lošim uslovima rada i niskim platama.

Nakon proizvodnje, sve ove majice
se šalju brodom, vozom ili kamionom

i prodaju se u zemljama
sa visokim dohotkom,

što je proces u kom pamuk za sobom
ostavlja velike tragove ugljenika.

Neke zemlje proizvode
garderobu na svom tlu,

što smanjuje ovu fazu zagađenja,

ali, uopšteno, proizvodnja garderobe čini
deset odsto svetske emisije ugljenika.

I povećava se.

Jeftinija garderoba i volja za kupovinom

povećali su svetsku proizvodnju
od 1994. do 2014. godine za 400 odsto,

do otprilike 80 milijardi komada
svake godine.

Konačno, u potrošačkim domovima,

majica prolazi kroz fazu u svom veku

koja je jedna od najvećih
potrošača energije.

U Americi, na primer,

prosečno domaćinstvo uključi
veš mašinu skoro 400 puta godišnje,

pri čemu se za svako pranje potroši
oko 150 litara vode.

Mašine za pranje
i sušenje veša troše struju,

a za sušenje se potroši
pet ili šest puta više nego za pranje.

Ova nagla promena u potrošnji odeće
u poslednjih dvadeset godina

potpomognuta velikim korporacijama
i trendovima brze mode

uzela je danak na životnu sredinu,

zdravlje farmera

i prouzrokovala sumnjive uslove za rad.

Takođe je pretvorila modu
u drugog zagađivača na svetu nakon nafte.

Međutim, postoje stvari
koje možemo da uradimo.

Razmislite o kupovini polovne odeće.

Pokušajte da kupujete tkanine
od recikliranih ili organskih materijala.

Ređe perite garderobu
i sušite je na vetru radi uštede energije.

Umesto da je bacite
kada vam više nije potrebna,

poklonite je, reciklirajte
ili je koristite kao krpe za čišćenje.

I, konačno, možete se zapitati

koliko ćete majica i komada garderobe
iskoristiti u toku svog života

i kakav je njihov
sveukupan uticaj na svet.