Endru Solomon (Andrew Solomon): Ljubav, bez obzira na sve

Kako izgleda odgajiti dete koje je različito od vas na nekakav suštinski način (kao, na primer genijalca ili dete sa drugačijim sposobnostima ili kriminalca)? U ovom dirljivom govoru, pisac Endru Solomon deli sa nama ono što je naučio razgovarajući sa velikim brojem roditelja i pitajući ih: Gde je granica između bezuslovne lubavi i bezuslovnog prihvatanja?

"Čak i u čisto nereligioznom smislu,

homoseksualnost predstavlja
zloupotrebu seksualne sposobnosti.

To je patetična, loša
zamena za realnost -

jadno bekstvo od života.

Kao takvo, ne zaslužuje
nikakvo sažaljenje,

ne zaslužuje
nikakvo lečenje

kao mučeništvo manjine

i ne zaslužuje da se smatra
ni za šta drugo, osim za opasnu bolest."

Ovo je iz časopisa Tajm iz 1966.,
kada sam imao tri godine.

A prošle godine,
predsednik Sjedinjenih Država

je podržao gej brakove.

(Aplauz)

I moje pitanje je: kako smo
stigli odande dovde?

Kako je bolest postala identitet?

Kada sam imao
možda šest godina

otišao sam u prodavnicu cipela
sa mojom majkom i mojim bratom.

I na kraju kupovine cipela

prodavac nam je rekao da možemo
da dobijemo svako po jedan balon.

Moj brat je želeo crveni balon,
a ja sam želeo ružičasti.

Moja majka je rekla da misli
da bi bilo bolje da uzmem plavi balon.

Ali ja sam rekao
da definitivno hoću ružičasti.

I ona me je podsetila
da je moja omiljena boja plava.

Činjenica da je sada moja omiljena boja plava,
ali da sam i dalje gej -

(Smeh) -

je dokaz i majčinog uticaja
i njegovog ograničenja.

(Smeh)

(Aplauz)

Kad sam bio mali,
moja majka je govorila:

"Ljubav koju osećaš prema svojoj deci
je kao nijedno drugo osećanje na svetu.

I dok nemaš dece,
ne znaš kako je to."

Kad sam bio mali, shvatio sam to
kao najveći kompliment na svetu

koji bi mogla da kaže
o odgajanju mog brata i mene.

I kad sam bio adolescent,
mislio sam,

ja sam gej i verovatno
ne mogu imati porodicu.

I kad je to rekla,
to je unelo nemir u mene.

I kasnije pošto
sam se izjasnio kao gej,

kada je nastavila to da govori,
besneo sam od toga.

Rekao sam: "Ja sam gej.
To nije pravac u kome idem.

I hoću da prestaneš
to da govoriš."

Pre nekih 20 godina, moji izdavači
u Njujork Tajmsu su me zamolili

da napišem članak
o kulturi gluvih.

I bio sam prilično zbunjen.

Mislio sam o gluvoći
kao o bolesti.

Jadnici, oni ne mogu da čuju.

Nedostaje im sluh,
i šta mi možemo da učinimo za njih?

I onda sam izašao
u svet gluvih.

Otišao sam
u klubove gluvih.

Video sam predstave teatra gluvih
i poezije gluvih.

Čak sam otišao na takmičenje
za gluvu mis Amerike u Nešvilu u Tenesiju,

gde su se ljudi žalili na
otegnut južnjački znakovni govor.

(Smeh)

I kako sam ulazio
sve dublje u svet gluvih,

postao sam ubeđen
da je gluvoća kultura

i da su ljudi u svetu gluvih
koji su rekli:

"Nama ne nedostaje sluh,
mi imamo članstvo u kulturi",

govorili nešto
što je ostvarivo.

To nije bila moja kultura

i nisam naročito želeo
da požurim i pridružim se,

ali sam priznavao
da je to kultura

i to je, za ljude
koji su bili njeni članovi,

bilo tako vredno kao što je i Latino kultura
ili gej kultura ili jevrejska kultura.

Činilo sa da je možda čak
isto tako važeća kao i američka kultura.

Prijateljica moje prijateljice
je imala ćerku koja je patuljak.

I kad se njena ćerka rodila,

ona se iznenada
suočila sa pitanjima

koja sada počinju prilično
da odjekuju u meni.

Ona se suočila sa pitanjem
šta da radi sa tim detetom.

Da li je trebalo da kaže:
"Ti si kao i svi drugi, samo malo niža?"

Ili je trebalo da izgradi
neku vrstu identiteta patuljka,

da se učlani u
"Male ljude Amerike",

postane svesna onoga
što se dešava patuljcima?

I iznenada sam pomislio

da je većina gluve dece rođena
u porodicama roditelja koji čuju.

Ti roditelji koji čuju, obično
pokušavaju da ih izleče.

Ti gluvi ljudi otkrivaju zajednicu
nekako u adolescenciji.

Većinu gej ljudi su rodili
strejt roditelji.

Ovi strejt roditelji često
hoće da oni funkcionišu

u onome što oni misle
da je mejnstrim svet

i ti gej ljudi moraju
da pronađu svoj identitet kasnije.

I ta moja prijateljica

je razmatrala ova pitanja identiteta
sa svojom patuljastom ćerkom.

I pomislio sam,
evo ga opet:

porodica koja smatra
sebe za normalnu,

sa detetom koje
je izgleda posebno.

I rodila mi se ideja da u stvari
postoje dve vrste identiteta.

Vertikalni identiteti,

koji se prenose generacijski
sa roditelja na dete.

To su stvari kao: narodnost,
obično nacionalnost, jezik, često religija.

To su stvari koje su zajedničke
vašim roditeljima i deci.

I iako neke od njih
mogu biti teške,

ne pokušavate
da ih izlečite.

Možete zaključivati da je
teže u Sjedinjenim Državama -

uprkos našem
sadašnjem predsedništvu -

biti "obojena" osoba.

Pa ipak, nema nikog
ko pokušava da obezbedi

da sledeća generacija dece rođene
u afro-američkim i azijskim porodicama

bude sa kožom boje mleka
i plavom kosom.

Drugi su identiteti koje morate
da naučite od vršnjačke grupe.

I ja ih nazivam
horizontalni identiteti

jer je vršnjačka grupa
horizontalno iskustvo.

Ovo su identiteti koji su
strani vašim roditeljima

i koje morate da otkrijete
kad ih prepoznate kod vršnjaka.

I ove identitete,
ove horizontalne identitete

ljudi skoro uvek
pokušavaju da izleče.

I ja želim da pogledam
kakav je proces

kroz koji ljudi koji
imaju ove identitete

ostvare dobar
odnos sa njima.

Izgledalo mi je da ima
tri nivoa prihvatanja

koji treba da se dese.

To su: samoprihvatanje, prihvatanje
porodice i društveno prihvatanje.

I oni se ne poklapaju uvek.

I u velikom broju slučajeva,
ljudi koji imaju ovakva stanja su vrlo ljuti

jer osećaju kao
da ih roditelji ne vole,

a u stvari se dešava
da ih roditelji ne prihvataju.

Ljubav je nešto što je
u idealnom slučaju tu bezuslovno

kroz odnos između
roditelja i deteta.

Ali prihvatanje je nešto
što zahteva vreme.

Uvek zahteva vreme.

Jedan od patuljaka koje sam upoznao
bio je momak po imenu Klinton Braun.

Kad se rodio dijagnostifikovali
su mu distrofični dvorfizam,

veoma invalidno
stanje,

njegovim roditeljima su rekli
da neće nikada moći da hoda i govori,

neće imati nikakvog
intelektualnog kapaciteta,

i verovatno čak neće moći
ni da ih prepoznaje.

Savetovali su im
da ga ostave u bolnici

da može tamo da
umre na miru.

Njegova majka je rekla
da neće to da uradi.

I odvela je svog sina kući.

I iako nije imala velikih obrazovnih
ili finansijskih mogućnosti,

našla je najboljeg doktora
u zemlji

za distrofični dvorfizam

i upisala Klintona kod njega.

I u toku svog detinjstva

on je imao 30 velikih
hirurških zahvata.

Proveo je sve to vreme
zaglavljen u bolnici

dok su mu radili te zahvate

zbog kojih sada može da hoda.

I dok je bio tamo, slali su mu učitelje
da mu pomognu sa školskim zadacima.

I radio je vredno jer nije imao
ništa drugo da radi.

I završio je dostigavši nivo

koji nikad ranije niko
u njegovoj porodici nije zamišljao.

U stvari, on je bio prvi u porodici
koji je otišao na koledž,

gde je živeo u studentskom domu
i vozio specijalno prerađen auto

koji je prilagođen
njegovom neobičnom telu.

Njegova majka mi je ispričala priču
o tome, kad je došla jednog dana kući -

a on je otišao na koledž
u blizini -

i ona je rekla: "Videla sam taj auto,
koji uvek možete da prepoznate,

na parkingu ispred bara,"
rekla je. (Smeh)

"I pomislila sam, oni su visoki 180,
on je 100 centimetara.

Dva piva za njih
je četiri piva za njega."

Rekla je: "Znala sam da ne mogu
da odem tamo i prekinem ga,

već sam otišla kući i ostavila mu
osam poruka na mobilnom."

Rekla je: "I onda sam pomislila,

da mi je neko rekao
kad se rodio,

da će moja buduća briga biti to što
odlazi da pije i vozi sa drugarima sa koledža..."

(Aplauz)

Pitao sam je: "Šta misliš
da si uradila

što mu je pomoglo da izraste u ovu
šarmantnu, ispunjenu, divnu osobu?"

Ona je rekla: "Šta sam uradila?
Volela sam ga, to je sve.

Klinton je prosto uvek imao
to svetlo u sebi.

I njegov otac i ja smo imali sreće
da budemo prvi koji su to videli."

Citiraću još jedan članak
iz časopisa iz '60-ih.

Ovaj je iz 1968. - mesečni list
Atlantik, glas liberalne Amerike -

i napisao ga je
značajni bioetičar.

On kaže: "Nema razloga
za osećanje krivice

zbog napuštanja deteta
sa Daunovim sindromom,

bilo da je ostavljen u smislu
sakrivanja u sanatorijum

ili u odgovornijem,
smrtonosnom smislu.

Da, tužno je. Užasno.
Ali ne nosi nikakvu krivicu.

Prava krivica nastaje
samo kad uvredite osobu,

a daunovac nije osoba."

Puno je mastila potrošeno
u ogromnom napretku koji smo napravili

u odnosu prema
gej ljudima.

Činjenica da se naš stav promenio
vidi se u novinskim naslovima svakodnevno.

Ali zaboravljamo kako smo
gledali ljude sa drugim razlikama,

kako smo gledali na ljude
koji su invalidi,

kako smo ih videli
kao neljude.

I promena koja je
tu postignuta,

koja je skoro
jednako radikalna,

je ona na koju
ne obraćamo mnogo pažnju.

Jedna od porodica koje sam
intervjuisao, Tom i Karen Robards,

bili su zaprepašćeni,
kao mladi i uspešni Njujorčani,

kad je njihovom prvom detetu
dijagnostikovan Daunov sindrom.

Mislili su da mogućnosti za njegovo
obrazovanje nisu bile kao što bi trebalo

i odlučili su da
naprave mali centar -

dve učionice u kojima su počeli
sa još nekoliko drugih roditelja -

da obrazuju decu
sa Daunovim sindromom.

I tokom godina, centar je izrastao
u nešto što se zove Kuk centar,

gde sada ima
na hiljade

dece sa intelektualnim
ograničenjima koja se obrazuju.

U vremenu od izlaska
priče u mesečniku Atlantik

prosečno trajanje života ljudi
sa Daunovim sindromom se uvećalo tri puta.

U iskustvu ljudi sa Daunovim sindromom
ima onih koji su glumci,

onih koji su pisci, nekih koji mogu
da žive potpuno samostalno kad odrastu.

Robardsovi imaju
puno zasluge u tome.

Pitao sam: "Da li vam je
žao zbog toga?"

Da li biste želeli da vaše dete
nema Daunov sindrom?

Da li biste želeli
da nikad niste čuli za to?"

I, interesantno,
njegov otac je rekao:

"Pa zbog Dejvida,
našeg sina, mi je žao

jer za njega je
teško biti u svetu

i voleo bih da omogućim
Dejvidu lakši život.

Ali mislim da bi, da smo izgubili sve one sa
Daunovim sindromom, to bio katastrofalan gubitak."

I Karen Robards mi je rekla:
"Slažem se s Tomom.

Zbog Dejvida, izlečila bih ga odmah
da bi mu omogućila lakši život.

Ali govoreći u svoje ime - ne bih nikad
verovala pre 23 godine kad je rođen

da ću doći do momenta -

govoreći u svoje ime, to me je učinilo
mnogo boljom i mnogo plemenitijom

i sa mnogo više svrhe
u mom celom životu,

da, govoreći u svoje ime,
ne bih to menjala ni za šta na svetu."

Živimo u momentu kada je društveno
prihvatanje ovih i mnogih drugih stanja

u porastu.

Pa ipak, takođe
živimo u momentu

kada je naša sposobnost
da eliminišemo ova stanja

dostigla visine koje nikad
nismo zamišljali.

Većina gluve dece rođene
u Sjedinjenim Državama sada,

će dobiti implante

koji se stavljaju u mozak
i povezani su sa prijemnikom

i koji im omogućavaju da dobiju
kopiju slušanja i koriste oralni govor.

Jedinjenje koje je testirano
na miševima, BMN-111,

je korisno za sprečavanje
aktivnosti gena ahondroplazije.

Ahondroplazija je najčešći
oblik patuljastog rasta

i miševi kojima su dali tu supstancu
i koji su imali gen ahondroplazije

su izrasli do
pune veličine.

Testiranje na ljudima
vreba iza ćoška.

Postoje analize krvi
koje napreduju i

koje pronalaze Daunov sindrom
u trudnoćama, jasnije i ranije nego ikada,

sve više olakšavajući ljudima
da eliminišu te trudnoće

ili da ih prekinu.

Tako imamo i društveni
i medicinski napredak.

I ja verujem u oba.

Verujem da je društveni napredak
fantastičan, smislen i sjajan

i isto mislim i za
medicinski napredak.

Ali mislim da je tragedija kad
jedan od njih ne vidi drugi.

I kada vidim kako
se ukrštaju

u uslovima kao ova tri
koja sam opisao,

ponekad mislim da je to kao
oni momenti u velikoj operi

kad heroj shvata
da voli heroinu

baš u onom trenutku
kad ona umire na sofi.

(Smeh)

Treba da razmislimo
šta mislimo o izlečenjima uopšte.

Mnogo puta je pitanje
roditeljstva

šta da cenimo
kod naše dece,

a šta da lečimo?

Džim Sinkler, značajni
aktivista autizma, kaže:

"Kad roditelji kažu: 'Voleo bih
da moje dete nema autizam',

oni u stvari kažu: 'Voleo bih
da dete koje imam, ne postoji.

i da imam drugo,
neautistično dete umesto njega'.

Pročitajte to ponovo. To je ono što čujemo
kad oplakujete naše postojanje.

To je ono što čujemo
kad se molite za izlečenje -

da je vaša najveća
želja u vezi sa nama

to da jednog dana
prestanemo da postojimo

i stranci koje možete da volite
se presele iza naših lica."

To je vrlo
ekstreman pogled

ali on ukazuje na realnost
da se ljudi upuštaju u život koji imaju

i ne žele da budu izlečeni
ili promenjeni ili eliminisani.

Oni žele da budu
šta god da su.

Jedna od porodica koje sam
intervjuisao za ovaj projekat

bila je porodica Dilana Klibolda koji je bio
jedan od zločinaca u masakru u Kolumbajnu.

Trebalo je puno vremena
da ih ubedim da pričaju sa mnom

a kada su pristali, bili su
toliko ispunjeni svojom pričom

da nisu mogli da prestanu
da je pričaju.

Prvog vikenda koji sam proveo s njima -
prvi od mnogih

snimio sam više od
20 sati razgovora.

I u nedelju uveče,
svi smo bili iscrpljeni.

Sedeli smo u kuhinji.
Su Klibold je spremala večeru.

I ja sam pitao: "Da je Dilan
sada ovde,

da li imate osećaj
šta biste želeli da ga pitate?"

I njegov otac je rekao:
"Naravno da imam.

Želeo bih da ga pitam
šta je to dođavola mislio da radi."

Su je pogledala u pod
i razmislila na minut.

I onda je podigla pogled
i rekla:

"Ja bih ga pitala da mi oprosti što,
kao njegova majka,

nikad nisam znala
šta se događa u njegovoj glavi."

Kad sam večerao sa njom
nakon nekoliko godina -

jedna od mnogih
zajedničkih večera -

rekla je: "Znaš,
kad se to dogodilo,

poželela sam da se nikad nisam udala
i da nikad nisam imala dece.

Da nisam otišla u Ohajo
i ukrstila put sa Tomom,

ovo dete ne bi postojalo
i ova užasna stvar se ne bi dogodila.

Ali osetila sam
da sam volela svoju decu toliko

da nisam htela da zamislim
život bez njih.

Prepoznajem bol koji su naneli drugima,
što ne može da se oprosti

ali za bol koji su naneli meni,
može", rekla je.

"Iako priznajem
da bi bilo bolje za svet

da se Dilan nije rodio,

odlučila sam da to ne bi bilo
bolje za mene."

Mislio sam da je iznenađujuće kako su ove porodice
imale svu ovu decu sa svim ovim problemima,

problemima za koje bi uglavnom
uradili sve da ih izbegnu

i da su svi našli tako puno smisla
u tom iskustvu roditeljstva.

I onda sam pomislio
da svi mi koji imamo decu

volimo ih
sa njihovim manama.

Kad bi neki divni anđeo iznenada
sišao kroz plafon moje dnevne sobe

i ponudio mi da
odvede moju decu

i dovede mi drugu, bolju decu -
učtiviju, zabavniju, finiju, pametniju -

ja bih zadržao svoju decu i
oterao tu gnusnu predstavu.

I konačno osećam

da na isti način kao što testiramo
pidžame otporne na vatru u paklu

da bi bili sigurni da se neće zapaliti
kad se naša deca nagnu preko peći,

tako se ove priče o porodicama koje
savlađuju ove ekstremne razlike

ogledaju u univerzalnom
iskustvu roditeljstva

što je uvek ono kad pogledate
svoje dete i pomislite,

odakle li si ti došao?

(Smeh)

Izgleda da, dok je svaka
od ovih individualnih razlika uskladištena,

ima puno porodica koje
su suočene sa šizofrenijom,

ima puno porodica
dece koja su transrodna,

ima puno porodica
sa izuzetno talentovanom decom,

koje se isto suočavaju
sa sličnim izazovima,

ima puno porodica
u svakoj od ovih kategorija,

ali ako počnete
da razmišljate

da je iskustvo savlađivanja
razlika u vašoj porodici

ono o čemu ljudi govore,

onda otkrivate da je to skoro
univerzalni fenomen.

Ironično, izgleda, da su naše razlike
i naše savlađivanje razlika

ono što nas sjedinjuje.

Odlučio sam da imam decu
dok sam radio na ovom projektu.

I mnogi ljudi su bili
zaprepašćeni i rekli su:

"Ali kako možeš da
rešiš da imaš decu

usred proučavanja svega onoga
što tu može da krene po zlu?"

Rekao sam: "Ne proučavam
ono što može da krene po zlu.

Proučavam koliko ljubavi
može da bude

čak i ako sve izgleda
da ide po zlu."

Razmišljao sam dosta o majci
jednog invalidnog deteta koje sam video,

teško invalidnog deteta koje je umrlo
zbog nebrige osobe koja ga je negovala.

I kad je njegov pepeo zakopan,
njegova majka je rekla:

"Molim se ovde sada, za oproštaj
što sam bila dvaput opljačkana,

jedanput mi je uzeto dete koje sam htela
i jedanput sin kog sam volela."

I shvatio sam da je onda
moguće da svako voli bilo koje dete

ako ima stvarnu
volju za to.

Moj muž je
biološki otac dvoje dece

sa nekim prijateljicama
lezbejkama u Mineapolisu.

Ja imam prijateljicu sa koledža
koja se razvela i htela da ima decu.

I ona i ja imamo ćerku

i majka i ćerka
žive u Teksasu.

A moj muž i ja imamo sina
koji živi sa nama,

kome sam ja biološki otac

a naš surogat za trudnoću
je bila Lora,

lezbejka majka Olivera
i Lusi u Mineapolisu.

(Aplauz)

Ukratko, pet roditelja četvoro dece
u tri države.

I ima ljudi koji misle da
postojanje moje porodice

na neki način podriva ili slabi
ili šteti njihovoj porodici.

I ima ljudi koji misle
da porodicama kao što je moja

ne bi trebalo
da se dozvoli da postoje.

A ja ne prihvatam oduzimajuće
modele ljubavi, već samo dodajuće.

I verujem da, na isti način
kao što nam je potrebna različitost vrsta

da obezbedimo
dalje postojanje planete,

tako nam treba i ova različitost
afiniteta i različitost porodica

da bismo ojačali biosferu
plemenitosti.

Dan pošto se naš sin rodio

doktorka, pedijatar, je došla
u bolničku sobu i rekla da je zabrinuta.

On nije ispravljao noge
kako treba.

Rekla je da to može da znači
da ima oštećenje mozga.

Kako ih je do sada ispravljao,
radio je to asimetrično,

što je ona mislila da može da znači
da postoji neki tumor.

I imao je veliku glavu, za šta je mislila
da može da bude višak tečnosti u lobanji.

I kad mi je rekla sve ovo

osećao sam da se središte
mog bića prosipa na pod.

I mislio sam,
radio sam godinama

na knjizi o tome
koliko smisla ljudi nalaze

u iskustvu odgajanja
dece koja su invalidi

i nisam hteo
da im se pridružim.

Jer ono što sam nalazio
bila je ideja o bolesti.

I kao svi roditelji
od početka vremena,

želeo sam da zaštitim
svoje dete od bolesti.

I želeo sam takođe
da zaštitim sebe od bolesti.

Pa ipak, znao sam
iz rada koji sam uradio da,

da je imao bilo šta od onoga
na šta smo se spremili da ga testiramo,

to bi bio na kraju
njegov identitet

i ako bi to bio njegov identitet,
to bi postalo i moj identitet,

da će ta bolest, kako se razvija,
imati vrlo drugačiji oblik.

Odveli smo ga na magnetnu rezonancu,
odveli smo ga na CT skener,

uzeli smo ovo dete staro jedan dan
i dali ga na vađenje krvi.

Osećali smo se
bespomoćno.

I posle pet sati

rekli su da je njegov mozak
potpuno čist

i da je do tada već počeo
da ispravlja noge pravilno.

I kada sam pitao pedijatra
šta se to onda desilo,

rekla je da je jutros
verovatno imao grč.

(Smeh)

Ali pomislio sam koliko
je moja majka bila u pravu.

Pomislio sam da je
ljubav prema svojoj deci

kao nijedno drugo
osećanje na svetu

i dok nemaš dece,
ne znaš kako je to.

Mislim da su me deca
uhvatila u zamku

u trenutku kad sam povezao
očinstvo sa gubitkom.

Ali nisam siguran
da bih to primetio

da nisam bio toliko duboko
u ovom mom istraživačkom projektu.

Našao sam toliko mnogo
neobične ljubavi

i osetio sam se vrlo prirodno
u njenim omamljujućim obrascima.

I video sam kako sjaj može
da obasja i najbednije ranjivosti.

Tokom ovih 10 godina
bio sam svedok i naučio

zastrašujuću radost
nepodnošljive odgovornosti

i video sam kako ona
osvaja sve drugo.

I dok sam ponekad mislio da su roditelji
koje sam intervjuisao budale

koje se zarobljavaju doživotno
sa svojom nezahvalnom decom

pokušavajući da stvore
identitet od bede,

shvatio sam tog dana da mi je
moje istraživanje napravilo dasku za hodanje

i bio sam spreman
da im se pridružim na njihovom brodu.

Hvala vam.

(Aplauz)