Да ли је граматика важна? - Андрија С. Калуд (Andreea S. Calude)

Погледајте целу лекцију: http://ed.ted.com/lessons/does-grammar-matter-andreea-s-calude

Понекад може бити тешко да се, док причамо, сетимо свих граматичких правила према којима се управљамо док пишемо. Када је исправно рећи „пас и ја“? у енглеском језику користећи „мене“, а када би требало искористити реч „ја“? Да ли је то уопште важно? Андрија С. Калуд урања у дугогодишњу расправу између лингвистичких прескриптивиста и дескриптивиста, чије се мишљење о овом питању умногоме разликује.

Лекцију припремила: Андрија С. Калуд, анимација: Мајк Шел

Причате пријатељу невероватну причу

и стижете до најинтересантнијег дела,
када вас он изненада прекида:

„Ванземаљац и ја“, а не „ја и ванземаљац“.

Већина нас би се вероватно изнервирала,

али ако занемаримо непристојно прекидање,

да ли је ваш пријатељ у праву?

Да ли је реченица заправо
била граматички неисправна?

Ако ју је ипак разумео,
да ли је то уопште важно?

Са лингвистичке тачке гледишта,

граматика је скуп образаца
о томе како се речи здружују

да би образовале фразе и реченице,

било у усменом или писаном облику.

Различити језици имају различите обрасце.

У енглеском је субјекат
обично на првом месту,

прати га глагол,

а затим објекат,

док је у јапанском
и многим другим језицима

ред речи субјекат, објекат, глагол.

Неки научници су покушали да идентификују
обрасце који су заједнички за све језике,

али осим неких основних особина,

као што је поседовање именица или глагола,

тек је неколико ових такозваних
лингвистичких универзалија откривено.

Иако су сваком језику потребни
доследни обрасци да би функционисао,

изучавање ових образаца отвара
непрекидну дебату између два становишта

који су познати као прескриптивизам
и дескриптивизам.

Грубо поједностављено,

прескриптивисти мисле да одређени језик
треба да прати доследна правила,

док дескриптивисти
виде варијацију и прилагођавање

као нешто што је природни
и неопходан део језика.

Већим делом историје,
огромна већина језика била је усмена,

али како су се људи више повезивали
и писање добијало на важности,

писани језик је стандардизован
да би дозволио ширу комуникацију

и омогућио да људи разумеју једни друге
у различитим деловима области.

У многим језицима, ова стандардна форма
је почела да се сматра једино исправном,

упркос томе што је изведена из једне
од много варијанти којима се говорило,

обично из оне која је припадала
људима на власти.

Језички чистунци су радили на успостављању
и пропагирању овог стандарда

кроз разраду скупа правила
који су приказивали

успостављену граматику из њиховог периода.

Правила писане граматике
примењивана су и на говорни језик, такође.

Језички обрасци који су одступали
од писаних правила

сматрали су се исквареним говором

или знацима нижег друштвеног статуса,

а многи људи који су током одрастања
причали на овај начин

били су принуђени да усвоје
стандардизован облик.

У скорије време, међутим,

лингвисти су схватили да је говор
појава одвојена од писања

са сопственим правилима и обрасцима.

Већина нас научи да прича толико рано
да се тога чак и не сећамо.

Образујемо свој говорни репертоар
кроз несвесне навике,

без памћења правила.

Пошто говор користи и расположење
и интонацију за значење,

његова структура је често флексибилнија

и прилагођава се потребама
говорника и слушалаца.

То би могло значити избегавање
сложених реченица

које је тешко протумачити у живом говору,

уношење измена
да би се избегао чудан изговор

или уклањање звукова
да би се говор убрзао.

Лингвистички приступ који покушава
да разуме и мапира такве разлике

без натурања тачних решења
познат је као дескриптивизам.

Уместо одлуке како језик
треба да се користи,

он описује како га људи заправо користе

и прати новине до којих дођу
током овог процеса.

Међутим, иако се дебата

између прескриптивизма
и дескриптивизма наставља,

они се међусобно не искључују.

У најбољем случају, прескриптивизам
је користан при обавештавању људи

о најчешће прихваћеним обрасцима
у одређеном периоду.

Ово је важно не само за званични контекст,

већ чини лакшом и комуникацију

између говорника различитог порекла
на језику који им није матерњи.

Дескриптивизам нам, са друге стране,

пружа увид у начин функционисања нашег ума

и у инстинктивне начине
на које градимо свој поглед на свет.

Напослетку, најбоље је виђење граматике
као скупа лингвистичких навика

око којих стално преговара
и које изнова измишља

целокупна група корисника језика.

Као и сам језик,

то је сјајно и сложено платно

које се испреда кроз доприносе
говорника и слушалаца,

писаца и читалаца,

прескриптивиста и дескриптивиста,

издалека и изблиза.