Шугата Митра о новим експериментима у само-подучавању

Стручњак за образовање Шугата Митра, бави се једним од највећих проблема образовања - најбољи наставници и школе не постоје тамо где су најпотребнији. У серији стварних експеримената од Њу Делхија до Јужне Африке и Италије, деца су слободно али одговорно приступала интернету, а добијени резултати би могли да направе револуцију у начину на који размишљамо о подучавању.

Ова изјава је очигледна.

Том реченицом сам почео пре 12 година,

а почео сам у контексту

земаља у развоју,

али вас овде има са свих страна света.

Ако погледате мапу своје земље,

мислим да ћете схватити

да бисте у свакој земљи на планети

могли да уцртате мале кругове и означите

"Ово су места на која добри наставници неће да иду".

Поврх тога,

то су места одакле долазе невоље.

Дакле имамо ироничан проблем.

Добри наставници не желе да иду

на та места у којима су најпотребнији.

Почео сам 1999.

у покушају да решим овај проблем једним експериментом,

једноставним експериментом, у Њу Делхију.

Само сам углавио један рачунар

у зид, у сиротињском насељу у Њу Делхију.

Та деца нису ни ишла у школу. Нису знала енглески.

Никада раније нису видела рачунар,

и нису знала шта је интернет.

Повезао сам интернет велике брзине - то је на око метар од земље -

укључио га и оставио тамо.

После тога,

приметили смо пар интересантних ствари, које ћете видети.

Али поновио сам ово широм Индије

и потом

у великом делу света

и приметио сам

да ће деца научити да раде

оно што желе да науче да раде.

Ово је први експеримент који смо урадили -

осмогодишњи дечак са десне стране

подучава своју ученицу, шестогодишњу девојчицу,

учи је како да претражује интернет.

Овај дечак у сред централне Индије -

ово је у једном селу у Раџастану,

где су деца снимила своју музику

и онда су је пуштали једни другима

и током тога

су у потпуности уживали.

Све су то урадили за четири сата,

пошто су по први пут видели рачунар.

У једном другом селу на југу Индије,

ови дечаци

су саставили видео камеру

и покушавали да усликају бумбара.

"Скинули" су је са Disney.com,

или једног од ових сајтова,

само 14 дана након постављања рачунара у село.

На крају свега,

закључили смо да групе деце

могу саме да науче да користе рачунар и интернет

независно од тога ко су

или где се налазе.

Тада сам постао мало амбициознији

и одлучио сам да видим

шта још деца могу да учине са рачунаром.

Почели смо са експериментом у Хајдерабаду у Индији,

где сам групи деце дао -

они говоре енглески са веома јаким Телугу акцентом.

Дао сам им рачунар

са програмом који глас претвара у текст,

који се сада може бесплатно добити уз Windows,

и замолио сам их да говоре нешто.

И када су говорили,

рачунар је откуцао неке глупости,

а они су рекли, "Па он не разуме ништа што говоримо".

Рекао сам, "Да, оставићу га овде два месеца.

Учините да

вас рачунар разуме."

Деца су питала, "Како да урадимо то?"

Рекао сам,

"Па заправо, не знам."

(смех)

И отишао сам.

(смех)

Два месеца касније -

а ово је забележено

у часопису "Информационе технологије

за интернационални развој" -

ти акценти су се променили

и били су невероватно близу чистог британског акцента

за који је био подешен програм.

Другим речима, сви су говорили као Џејмс Тули.

(смех)

Значи то су сами урадили.

Након тога, почео сам да експериментишем

са разним другим стварима

које би могли сами да науче да раде.

Једном сам имао интересантан позив из Колумба,

од покојног Артура Кларка,

који је рекао, "Желим да видим шта се дешава."

Он није могао да путује, па сам ја отишао тамо.

Рекао је две занимљиве ствари,

"Наставник који може да буде замењен рачунаром, и треба да буде замењен."

(смех)

Друга ствар коју је рекао, била је,

"Ако су деца заинтересована,

образовање се дешава."

То сам радио на терену,

и сваки пут бих то гледао и мислио на њега.

(Видео) Артур Ч. Кларк: Сигурно могу

да помогну људима,

јер деца брзо науче да се сналазе

и да оду и пронађу ствари које их интересују.

А када постоји интересовање, постоји и образовање.

Шугата Митра: Пренео сам експеримент и у Јужну Африку.

Ово је петнаестогодишњи дечак.

(Видео) Дечак: ... само помени, играм игре

са животињама,

слушам музику.

ШМ: Питао сам га, "Да ли шаљеш мејлове?"

А он је рекао, "Да, и они прескачу океан."

Ово је у Камбоџи,

у селима -

прилично смешна аритметичка игра,

коју ниједно дете није хтело да игра у школи или код куће.

Вратили би вам је, знате.

Рекли би, "Ово је јако досадно."

Ако је оставите на тротоару

и сви одрасли оду,

они би се онда правили важни међусобно,

показујући шта знају.

Ево шта ова деца раде.

Мислим да покушавају да множе.

И широм Индије,

после око две године,

деца су почињала да проверавају свој домаћи на "Гуглу".

Као резултат тога, наставници су приметили

огромно побољшање у њиховом енглеском -

(смех)

убрзано напредовање и још многе ствари.

Рекли су, "Они су почели веома дубоко да размишљају, итд".

(смех)

И заиста јесу.

Мислим, ако ствари постоје на "Гуглу",

зашто бисмо их трпали у своје главе?

На крају наредне четири године,

одлучио сам да групе деце могу да користе интернет

да би постигли своје образовне циљеве.

У то време је велики новац

стигао у универзитет Њукасла

за побољшање школовања у Индији.

Позвали су ме оданде. Рекао сам, "Урадићу то из Делхија."

Рекли су, "Нема шансе да ћете моћи да управљате

милионима фунти универзитетског новца

седећи у Делхију."

Тако сам 2006.

купио гломазан капут

и преселио се у Њукасл.

Желео сам да тестирам границе

овог система.

Први експеримент који сам урадио изван Њукасла

је спроведен у Индији.

Поставио сам себи немогућ циљ:

да ли дванаестогодишња деца,

која говоре Тамил,

из једног јужног индијског села,

могу сама да науче

биотехнологију на енглеском?

Помислио сам, тестираћу их. Добиће нулу.

Даћу им материјале. Вратићу се и опет их тестирати.

Добиће још једну нулу.

Вратићу се и рећи, "Да, потребни су наставници за одређене ствари."

Позвао сам 26 деце.

Сви су ушли и рекао сам им

да се на том рачунару налазе неке веома тешке ствари.

Не бих се изненадио да ништа не разумете.

Све је на енглеском, а ја одлазим.

(смех)

Оставио сам им све.

Вратио сам се након два месеца,

а 26 деце је умарширало изгледајући веома, веома тихо.

Питао сам, "Па, да ли сте погледали ишта од онога?"

Рекли су, "Јесмо."

"Да ли сте ишта разумели?" "Не, ништа."

Рекао сам,

"Па, колико сте дуго вежбали,

пре него што сте одлучили да ништа не разумете?"

Рекли су, "Гледамо то сваки дан."

Упитао сам, "Два месеца гледате у то и ништа нисте разумели?"

Онда је дванаестогодишња девојчица подигла

руку и буквално рекла,

"Осим чињенице да неправилна репликација ДНК молекула

изазива генетске болести,

ништа нисмо разумели."

(смех)

(аплауз)

(смех)

Било ми је потребно три године да то објавим.

Управо је изашло у "Британском журналу за образовне технологије".

Један од рецензената који су прегледали рад рекао је,

"Превише је добро да би било истинито",

што није било баш лепо.

Па, једна од девојчица је учила

да постане наставница.

То је она, овде.

Запамтите, они не уче енглески.

Променио сам последњи део када питам, "Где је неурон?"

а она каже, "Неурон? Неурон?"

А онда је погледала и урадила ово.

Какав год да је израз, није веома лепо.

Њихови резултати су се са нуле попели на 30%,

што је немогућа мисија у образовању у тим околностима.

Али 30% није пролазно.

Открио сам да имају пријатељицу,

младу локалну девојку, рачуновођу,

са којом играју фудбал.

Њу сам питао, "Да ли би их научила

довољно да би положили?"

Рекла је, "Како бих то могла? Не познајем предмет."

Рекао сам, "Не, користи бакин метод."

Питала је, "Шта је то?"

Рекао сам, "Па, мораш да

стојиш иза њих

и сво време им се дивиш.

Само им говори, 'То је кул, То је фантастично.

Шта је то? Можеш ли то поновити? Покажи ми још мало?'"

То је радила два месеца.

Резултати су се повећали на 50%,

колико је било у елитним школама у Њу Делхију,

са образованим наставницима биотехнологије.

Вратио сам се у Њукасл

са овим резултатима

и одлучио

да се овде дешава нешто

што засигурно постаје веома озбиљно.

Дакле, пошто сам експериментисао у свакаквим далеким местима,

дошао сам на најудаљеније место које сам могао да замислим.

(смех)

Отприлике 8000км од Делхија

налази се мали град Гејтсхед.

Тамо сам узео 32 деце

и почео да дотерујем овај метод.

Поделио сам их у групе од четворо.

Рекао сам, "Направите своје групе од четворо.

Свака четворочлана група може да користи један рачунар."

Сећате се, као Рупа-у-зиду.

"Можете да мењате групе.

Можете да одшетате до друге групе,

ако вам се ваша не свиђа, итд.

Можете отићи до друге групе, вирити им преко рамена, видети шта раде,

вратити се у своју групу и рећи да сте ви то смислили."

И објаснио сам им да

се многа научна истраживања спроводе тим методом.

(смех)

(аплауз)

Деца су ме са ентузијазмом пратила и рекла,

"Шта желите да урадимо?"

Дао сам им четири питања за матурске испите.

Прва група, најбоља,

решила је све за 20 минута.

Најгора, за 45.

Користили су све што знају -

групе, "Гугл", "Википедију",

"Ask Jeeves", итд.

Наставница је питала, "Да ли је ово детаљно учење?"

Рекао сам, "Па, испробајмо.

Вратићу се кроз два месеца.

Задаћемо им тест на папиру -

без рачунара, без међусобног разговора, итд."

Када сам радио са рачунарима и у групама, просечни

резултат био је 76%.

Када сам урадио тест,

након два месеца, резултат

је био 76%.

Деца су имала

фотографско памћење,

претпостављам зато што су дискутовали једни с другима.

Једно дете пред једним рачунаром

то неће успети.

Имам још резултата,

који су скоро невероватни,

који расту временом.

Јер, наставници кажу да

после часа,

деца настављају да истражују на "Гуглу".

После овог експеримента,

овде у Британији сам

позвао британске баке.

Знате, британске

баке су веома живахне.

Одмах се пријавило њих 200.

(смех)

Договор је био да из својих

кућа, једном недељно,

проведу сат времена

седећи за рачунаром на интернету.

То су и урадиле.

И током протекле две године,

преко 600 сати подучавања

спроведено је преко "Скајпа",

коришћењем, како моји ученици кажу, "облака баке".

"Бака облак" седи с ове стране.

Могу да их уперим у било коју школу.

(Видео) Учитељица: Не можете ме ухватити.

Ви реците.

Не можете ме ухватити.

Деца: Не можете ме ухватити.

Учитељица: Ја сам човечуљак од медењака.

Деца: Ја сам човечуљак од медењака.

Учитељица: Врло добро...

ШМ: У Гејтсхеду,

десетогодишња девојчица улази у суштину Хиндуизма

за 15 минута.

Знате, то су ствари о којима ја немам појма.

Двоје деце гледа неки TEDTalk.

Раније су желели да буду фудбалери.

После гледања 8 TEDTalks презентације,

он жели да постане Леонардо да Винчи.

(смех)

(аплауз)

То су прилично једноставне ствари.

Ово тренутно правим.

Зову се само-организована окружења за учење. (SOLE: Self Organized Learning Environment)

Намештај је такав да деца

могу да седе испред великих, моћних екрана,

са добрим интернет везама, али у групама.

Ако желе, могу да позову баку-облак.

Ово је једно такво окружење у Њукаслу.

Посредник је из [нејасно] у Индији.

Колико далеко можемо да идемо? Још мало и стаћу.

У мају сам ишао у Турин.

Имао сам групу десетогодишњака и избацио сам све наставнике.

Ја говорим само енглески, они само италијански,

па нисмо имали начина да се споразумемо.

Почео сам исписујући на табли питања на енглеском.

Деца су ме погледала и питала, "Шта?"

Рекао сам, "Па, урадите то."

Укуцала су у "Гугл", превела на италијански,

вратила се на италијански "Гугл".

Петнаест минута касније...

Следеће питање: где се налази Калкута?

За ово им је требало око десет минута.

Потом сам пробао једно стварно тешко.

Ко је био Питагорас и шта је урадио?

Неко време је било тихо,

онда су рекли, "Погрешно сте написали,

пише се Питагора."

И онда,

после 20 минута,

правоугли троуглови су почели да се појављују на екранима.

Најежио сам се од овога.

То су десетогодишњаци.

Текст: у наредних 30 минута стићи ће до теорије релативитета. А онда?

(смех)

(аплауз)

ШМ: И знате шта се десило?

Мислим да смо управо наишли

на један само-организован систем.

То је такав систем

у ком се структура појављује

без директне спољашње интервенције.

Само-организујући системи такође увек испољавају појавност,

што значи да систем почиње да ради ствари

за које није направљен да ради.

Зато и реагујете на такав начин,

јер то изгледа немогуће.

Мислим да смем да нагађам сада.

Образовање је само-организован систем

у ком је учење појавни феномен.

Требаће ми неколико година да то експериментално докажем,

али пробаћу.

Али у међувремену, доступан је један метод.

За милијарду деце нам је потребно 100 милиона посредника -

на планети их има много више -

10 милиона SOLE система,

180 милијарди долара и 10 година.

Могли бисмо да променимо све.

Хвала.

(аплауз)