Морално понашање животиња | Франс де Вал | TEDxPeachtree

Емпатија, сарадња, правичност и реципроцитет - брига о добробити других делује као веома људска особина. Али Франс де Вал нам представља неке изненађујуће видео снимке о бихеивиоралним тестовима на приматима и другим сисарима, који нам показују како имамо много заједничких моралних особина.

Водитељ: Наш први говорник овог јутра
је др Франс де Вал.

Он руководи центром "Living Links",

на Јеркис Националном центру
за изучавање примата

на Универзитету Емори.

Његов рад као приматолога довео
га је до данашње идеје вредне ширења,

а то је моралност без религије.

Молим вас, придружите ми се
и пожелите добродошлицу

доктору Франсу де Валу.

(Аплауз)

Франс де Вал: Добро јутро.

Мислим да је ово мало тешка тема
за почетак дана -

моралност и религија -

ја радим са животињама, па ћу вам дати
мало другачији поглед.

Није најприкладнији говор за зоолошки врт.

Дозволите да прво кажем
неколико ствари о себи.

Рођен сам у Ден Бошу,

који је веома близу
малопре поменутом Мастрихту,

месту по коме се и сликар
Херонимус Бош назвао.

Због тога ми је тај сликар,

који је живео је и радио
у петнаестом веку, увек био веома драг.

Оно што је интересантно о њему,
у вези са моралом је,

да је живео у време
кад је утицај религије јењавао

и он се питао, мислим,

шта би се догодило са друштвом

да нема религије или да је има мање.

Због тога је он насликао ову
познату слику "Врт земаљских ужитака",

коју су неки интерпетирали

као човечанство пре греха

или човечанство без икаквог греха.

То чини да се запитате

шта би се догодило да нисмо
пробали воће знања, да тако кажем

и какву бисмо врсту морала имали.

Много касније, као студент,

отишао сам у много другачији врт,

Зоолошки врт у Арнeму

где држимо шимпанзе.

Ово сам ја као младић са бебом шимпанзе.

(Смех)

Тамо сам открио

да су шимпанзе веома гладне моћи
и написао сам књигу о томе,

"Chimpanzee Politics", која се и даље
штампа, после 25 година.

У то време фокус многих
истраживања о животињама

је био усмерен на агресију и супарништво.

Насликао сам целу слику
животињског царства

укључујући човечанство,

да смо сви у суштини супарници,

да смо агресивни,

у основи сви хоћемо своју корист.

Ово је представљање моје књиге.

Нисам сигуран колико су је
добро шимпанзе прочитале,

али сигурно су деловале
заинтересовано за књигу.

У процесу овог истраживања

о моћи и доминацији агресији итд,

открио сам да се шимпанзе
помире после борби.

Овде видите два мужјака који су се борили.

Завршили су на дрвету, један од њих
пружа руку оном другом.

И отприлике секунд пошто
сам их фотографисао,

дошли су заједно до рачве гране,

пољубили се и загрлили.

Ово је веома занимљиво,

јер је до тад све било питање
супарништва и агресије,

тако да то није имало никаквог смисла.

Важно је само то
да ли побеђујеш или губиш.

Али зашто би се помирили после борбе?

То нема никаквог смисла.

Овако то раде бонобо мајмуни.
Све решавају сексом.

Тако да се мире помоћу секса.

Принцип је управо исти.

Принцип јесте да имате

вредну везу

која је нарушена конфликтом,

тако да треба да предузмете
нешто поводом тога.

Моја цела слика животињског царства,

укључујући и људе такође,

тада је почела да се мења.

Дакле, имамо ову слику

у политичкој науци, економији,
друштвеним наукама,

филозофији,

да је човек човеку вук.

Дубоко у нама наша природа
је у ствари грозна.

Мислим да је ово веома
неправедна слика вука.

Вук је, на крају крајева,

веома кооперативна животиња.

Због тога многи од вас имају пса код куће,

који такође има све ове особине.

То је врло неправедно према човечанству,

јер је човечанство у ствари много
кооперативније и много саосећајније

него што му се приписује.

Тако сам почео
да се интересујем за ове теме

и да их проучавам код других животиња.

Ово су стубови морала.

Ако било кога питате:
"На чему се заснива морал?",

увек се јављају ова два чиниоца.

Један је реципроцитет,

са њим у вези је осећање правде
и осећање правичности.

Други је емпатија и самилост.

Људска моралност је више од овога,

али ако бисте отклонили ова два стуба,

мислим да не би много остало.

И они су апсолутно неопходни.

Допустите ми да вам дам
неколико примера овде.

Ово је веома стари видео
из Jеркис центра за примате

где се шимпанзе тренирају да сарађују.

Дакле већ од пре сто година

радимо експерименте о сарадњи.

Овде имате две младе шимпанзе
који имају кутију,

кутија је претешка за једну
шимпанзу да је повуче.

Наравно, има хране на кутији.

Иначе, оне је не би тако јако вукле.

И тако оне довлаче кутију.

Можете да видите да су синхронизоване.

Можете да видите да онe раде
заједно, вуку у истом моменту.

То је већ велики напредак
у односу на друге животиње

које нису у стању да то ураде.

Сада добијате много занимљивију слику,

јер је једна од две шимпанзе
претходно нахрањена.

Према томе, једна од њих није
више заинтересована за задатак.

(Смех)

(Смех)

(Смех)

Погледајте шта се дешава на самом крају.

(Смех)

Она заправо узима све.

(Смех)

Овде постоје два занимљива дела.

Један је тај, да шимпанза десно

потпуно разуме
да јој је потребан партнер -

има потпуно разумевање
о потреби за сарадњом.

Други део је да је партнер спреман да ради

иако није заинтересован за храну.

Зашто би то било?

Вероватно то има везе са реципроцитетом.

Постоји много доказа
код примата и других животиња

да они узвраћају услуге.

И њему ће узвратити услугу

у неком моменту у будућности.

То тако функционише.

Исти задатак радимо са слоновима.

Са слоновима је веома опасно радити.

Други проблем са слоновима

је да не можете направити справу

која је претешка за једног слона.

Вероватно можете да је направите,

али мислим да би то била
прилично лоша справа.

Оно што смо урадили у том случају -

радимо ова проучавања
на Тајланду са Џошом Плотником -

имамо ову справу око које
је један конопац, једини.

Ако повучете ову страну конопца,

конопац нестаје на другој страни.

Тако да два слона треба да га подигну
истовремено и повуку.

У супротном, ништа се неће десити

и конопац нестаје.

Први филм који ћете видети

је како ова два слона
који су заједно пуштени,

долазе до справе.

Справа је лево и храна је на њој.

Они долазе заједно, стижу,

подижу конопац заједно и вуку заједно.

То је у ствари веома једноставно за њих.

Ево их.

Овако то довлаче.

Али сада ћемо им отежати.

Јер цела сврха овог експеримента је

да видимо колико добро разумеју сарадњу.

Да ли је разумеју добро
као шимпанзе, на пример?

Оно што радимо у следећем кораку

је да пуштамо једног слона пре другог,

тај слон мора да буде довољно паметан

да остане ту, сачека
и да не повуче конопац -

јер ако га повуче, конопац ће нестати
и цео задатак је завршен.

Овај слон сада чини нешто недозвољено

чему га нисмо учили.

Али он показује да има разумевање,

јер ставља своје велико стопало
на конопац,

стоји на конопцу
и чека ту на другог слона,

те ће други слон све урадити за њега.

То зовемо паразитирањем.

(Смех)

Али то показује интелигенцију
коју слонови имају.

Они развијају неколико
алтернативних техника

које нисмо одобравали.

Тако, други слон долази

и он ће то привући.

Погледајте другог слона.

Други слон, наравно, не заборавља да једе.

(Смех)

То је био део сарадња и реципроцитет.

А сада нешто о емпатији.

Емпатија је моја главна тема
истраживања тренутно.

Емпатија има две особине.

Једна је разумевање.

То је само обична дефиниција:

способност да се разумеју
и деле осећања друге особе.

Друга је емотивни део.

Тако да емпатија у основи
има два приступа.

Један је телесни приступ.

Ако разговарате са тужном особом,

усвојићете тужан израз и став

и пре него што сте свесни,
осећате се тужно.

То је врста телесног приступа
емотивној емпатији

коју имају многе животиње.

Ваш пас је такође има.

То је у ствари разлог
зашто људи држе сисаре у кући,

а не корњаче, змије или нешто слично,

што нема никакву врсту емпатије.

И постоји когнитивни приступ,

а то је да можете да заузмете
гледиште неког другог.

То је више ограничено.

Мало животиња - мислим да слонови
и мајмуни могу да ураде тако нешто -

али има свега неколико животиња
које то могу да ураде.

Синхронизација,

која је део целог механизма емпатије

је веома стара у животињском царству.

Код људи, свакако,
ово можемо да проучавамо

преко заразности зевања.

Људи зевају када други зевају.

То је у вези са емпатијом.

Активира исте области у мозгу.

Такође, знамо да људи
који лако зевају кад и други,

имају висок степен емпатије.

Људи који имају проблем
са емпатијом, као аутистична деца,

они не зевају кад и други.

То је повезано.

Ово смо проучавали на нашим шимпанзама,
показујући им ову анимирану главу.

Оно што видите горе лево

је анимирана глава која зева.

Ево шимпанзе која гледа,

стварна шимпанза која гледа монитор

на ком се приказују ове анимације.

(Смех)

Тако да заразно зевање

које је свима добро познато -

можда ћете ускоро почети да зевате -

то је нешто што делимо
са другим животињама.

Ово је повезано са целим телесним
механизмом синхронизације,

који је у основи емпатије

и који је заправо универзалан
код свих сисара.

Такође, проучавамо и много
сложеније изразе. Ово је тешење.

Ово је мужјак шимпанзе
који је изгубио борбу и који цичи,

млађи му прилази и ставља руку око њега

и умирује га.

То је тешење. Врло слично људском тешењу.

Понашање код тешења

је подстакнуто емпатијом.

Начин проучавања емпатије код деце

је да се члан породице
инструира да се понаша забринуто

и онда се посматра шта деца раде.

То је повезано са емпатијом

и представља врсту израза који гледамо.

Скоро смо објавили експеримент
за који сте можда чули.

Тиче се несебичности код шимпанзи.

Питање је, да ли шимпанзе маре

за добробит неког другог?

Деценијама се сматрало

да само људи то могу,

да само људи брину
о добробити неког другог.

Урадили смо веома једноставан експеримент.

То смо урадили на шимпанзама
које живе у Лоренсвилу,

у отвореном простору Јеркис.

Ево како живе.

Позовемо их у просторију
и радимо експерименте са њима.

У овом случају, ставили смо
две шимпанзе једну поред друге,

једна има кофу пуну жетона,
који имају различито значење.

Једна врста жетона значи храну
само за оног који бира,

а друга значи храну за обојицу.

Видећете кратак снимак овога.

Ово је проучавање које смо урадили
са Вики Хорнер.

Ево жетона у две боје.

Имају целу кофу пуну жетона.

Треба да изаберу једну од две боје.

Видећете како то иде.

Ова шимпанза чини себичан избор,

узима црвени жетон,

треба да га да нама.

Узимамо га, стављамо га на сто
где су две награде у храни,

али у овом случају
само она десно добија храну.

Она лево одлази, jер већ зна

да то није добар избор за њу.

Затим, следећи је просоцијални жетон.

Тако да она која прави избор -
то је занимљив део овде -

да она која бира

за њу то заиста нема везе.

Тако да нам сада даје
просоцијални жетон

и обе шимпанзе добијају храну.

Шимпанза која бира увек добија награду.

За њу нема везе.

Она би у ствари могла да бира на слепо.

Али оно што смо открили

је да оне више воле просоцијани жетон.

Ово је линија од 50 посто
за насумична очекивања.

Посебно ако друга привлачи
пажњу на себе, она бира више.

Али ако партнер врши притисак на њу -

ако партнер почне
да пљује воду и плаши их -

онда избор опада.

Као да говоре:

"Ако се не понашаш пристојно,
данас нећу бити просоцијална."

То је оно што се дешава без партнера,

када нема партнера да буде ту.

Тако смо открили да шимпанзе заиста маре

и о добробити оног другог -

посебно, ако су то остали
чланови њихове групе.

Последњи експеримент
који желим да вам наведем

је наша студија о правичности.

Она је постала веома позната студија.

Данас их има још много,

јер пошто смо ово урадили пре 10 година,

она је постала веома позната.

Првобитно смо ово урадили
са капуцин мајмунима.

Показаћу вам први експеримент
који смо урадили.

Изведен је са псима, птицама

и са шимпанзама.

Са Саром Броснан почели смо
са капуцин мајмунима.

Ми смо ставили два капуцин мајмуна
једног поред другог.

Ове животиње живе у групи, познају се.

Извукли смо их из групе,
ставили их у простор за тест.

Има један једноставан задатак

који треба да ураде.

Ако обома дате краставац у задатку,

обојици мајмуна једном поред другог,

они су савршено вољни
да то понове 25 пута у низу.

Иако је краставац,
по мом мишљењу, само вода,

савршено је добар за њих.

Али ако једном дате грожђе -

афинитет према храни мојих капуцин мајмуна

потпуно одговара ценама у супермаркету -

ако им дате грожђе -
што је много боља храна -

онда стварате неједнакост међу њима.

То је експеримент који смо урадили.

Показаћу вам кратак снимак.

Недавно смо то снимили са мајмунима
који никад нису радили тај задатак,

мислећи да ће они можда
имати снажнију реакцију

и то се испоставило као тачно.

На левој страни је мајмун
који добија краставац.

Мајмун десно је онај који добија грожђе.

Онај који добија краствац,

уочава да је први залогај
краставца сасвим у реду.

Он једе први комад.

Затим, види да други добија грожђе
и видите шта се дешава.

Даје нам каменчић. То је задатак.

Дајемо му комад краставца и он га једе.

Други треба да нам да каменчић.

И он то ради.

Он добија грозд и поједе га.

Други то види.

Сада нам даје каменчић

и добија поново краставац.

(Смех)

Сада он тестира каменчић на зиду.

Треба да нам га да.

И поново добија краставац.

(Смех)

Ово овде је у основи Волстрит протест.

(Смех)

(Аплауз)

Допустите ми да вам испричам -

имам још два минута, смешну причу о овом.

Ово истраживање је постало веома познато,

добили смо много коментара,

посебно од антрополога, економиста,

филозофа.

Њима се ово уопште није свидело.

Они су донели одлуку, верујем,

да је правичност веома комплексна ствар

и да је животиње не могу имати.

Један филозоф нам је чак написао

да је било немогуће да мајмуни
имају осећај правичности,

јер је правичност измишљена
током француске револуције.

(Смех)

Други је написао цело поглавље у књизи

говорећи да би веровао да то има
неке везе са правичношћу,

да је онај који је добијао грожђе,
одбио да га узме.

Смешно је да је Сара Броснан,

која је ово радила са шимпанзама,

имала неколико комбинација шимпанзи

где је заиста, онај који је добијао грожђе
одбијао да узме грожђе

док други мајмун такође не добије грожђе.

Тако да долазимо врло близу
људском осећају правичности.

Мислим да би филозофи требало
да преиспитају своју филозофију.

Да резимирам.

Верујем да постоји еволуција морала.

Мислим да је морал много више
од овога што сам сад изложио,

али било би немогуће без ових компонената

које налазимо код других примата,

емпатије и утехе,

просоцијалних тенденција, реципроцитета
и осећаја правичности.

Због тога ми радимо
на овим посебним темама

да бисмо видели, можемо ли да створимо
моралност од основе навише, такорећи

без спомињања бога и религије

и да видимо како можемо
да дођемо до еволуције морала.

Хвала вам на пажњи.

(Аплауз)