Nova epidemija? Nismo spremni

Godine 2014, svet je izbegao stravično izbijanje epidemije ebole svetskih razmera, zahvaljujući hiljadama nesebičnih zdravstvenih radnika - kao i velikoj količini sreće, da budemo iskreni. Iz ove perspektive, znamo šta je trebalo da uradimo bolje. Sada je vreme, predlaže nam Bil Gejts, da sve dobre ideje sprovedemo u delo, počevši od planiranja scenarija, preko ispitivanja vakcine, pa sve do obuke zdravstvenih radnika. I kao što on kaže: „Ne treba da paničimo... ali treba da se pokrenemo.“

Kad sam bio mali,

katastrofa koje smo se najviše plašili
bila je nuklearni rat.

Zbog toga smo imali
ovakvo bure u podrumu,

puno konzervi sa hranom i vodom.

Kada bi došlo do nuklearnog napada,

trebalo je da trknemo dole,
smirimo se i jedemo iz tog bureta.

Danas najveći rizik od globalne katastrofe

ne izgleda ovako.

Zapravo, izgleda ovako.

Ako nešto ubije preko 10 miliona ljudi
u narednih nekoliko decenija,

verovatnije je da će to biti
izuzetno zarazan virus

nego rat.

Ne rakete, već mikrobi.

Delimično je tako

jer smo uložili mnogo novca
u sprečavanje nuklearne pretnje.

Ali smo zapravo uložili veoma malo
u sistem za zaustavljanje epidemije.

Nismo spremni za narednu epidemiju.

Pogledajmo ebolu.

Siguran sam da ste svi čitali
o tome u novinama,

bilo je dosta teških izazova.

Pomno sam to pratio
koristeći alate za analizu slučajeva

kojima smo pratili iskorenjavanje
dečje paralize.

Kako gledate šta se dešavalo,

problem nije bio u tome da je postojao
sistem koji nije radio dovoljno dobro,

problem je bio u tome
što uopšte nismo imali sistem.

Zapravo, prilično je očigledno
da nedostaju neki ključni delovi.

Nismo imali spremnu grupu epidemiologa,
koji bi išli kada treba,

videli kakva je zaraza u pitanju,
koliko se proširila.

Izveštaje o slučaju
dobijali smo na papiru.

Njihovo stavljanje na internet
dosta se odgađalo

i bili su veoma neprecizni.

Nismo imali spreman medicinski tim.

Nismo imali način da pripremimo ljude.

Lekari bez granica učinili su sjajan posao
upravljajući volonterima.

Ali i uz to, bili smo dosta sporiji
nego što bismo bili

kada bismo hiljade radnika
dopremili u ove zemlje.

A velika epidemija bi od nas zahtevala
stotine hiljada radnika.

Tamo nije bilo nikoga da pogleda
pristupe lečenju.

Nikoga da pogleda dijagnozu.

Nikoga da otkrije
koje alate treba koristiti.

Na primer, mogli smo preživelima
da izvadimo krv,

obradimo je, i tu plazmu vratimo
nazad ljudima kako bi ih zaštitili.

Ali to nikad nije pokušano.

Tako da je dosta toga nedostajalo.

A ovo je zapravo bio globalni neuspeh.

Svetska zdravstvena organziacija ima
sredstva za nadgledanje epidemija,

ali ne za ovo o čemu sam pričao.

U fimovima je dosta drugačije.

Postoji grupa zgodnih
i spremnih epidemiologa,

oni nastupe i spasu stvar,
ali to je samo Holivud.

Nemogućnost pripreme mogla bi
da dozvoli da naredna epidemija

bude dramatično više razarajuća od ebole.

Pogledajmo napredovanje ebole
tokom ove godine.

Umrlo je oko 10 000 ljudi

i skoro svi su bili
iz tri zemlje zapadne Afrike.

Postoje tri razloga
zašto se ona nije još raširila.

Prvi je da su zdravstveni radnici
herojski radili svoj posao.

Pronašli su ljude
i sprečili još infekcija.

Drugi je priroda virusa.

Ebola se ne širi vazdušnim putem.

Do trenutka kada se zaraze,

većina ljudi je toliko bolesna
da su vezani za krevet.

Treće, nije dospela
do mnogo urbanih okruženja.

To je bila puka sreća.

Da je došla u više urbanih okruženja,

brojevi zaraženih bili bi mnogo veći.

Sledećeg puta možda nećemo biti te sreće.

Možete imati virus gde se ljudi
osećaju dovoljno dobro kada su zarazni

da se ukrcaju na avion ili odu na pijacu.

Izvor virusa može biti
prirodna epidemija, poput ebole,

ili može biti bioterorizam.

Postoje stvari koje bi bukvalno
pogoršale sve za hiljadu puta.

Zapravo, pogledajmo model
širenja virusa vazduhom,

poput španskog gripa iz 1918.

Desilo bi se sledeće:

virus bi se proširio svetom
veoma, veoma brzo.

Možete videti da je od te epidemije
umrlo preko 30 miliona ljudi.

Ovo je ozbiljan problem.

Treba da budemo zabrinuti.

Zapravo, možemo izgraditi
veoma dobar odbrambeni sistem.

Imamo prednosti silne nauke
i tehnologije o kojima ovde pričamo.

Imamo mobilne telefone preko kojih

dobijamo informacije od javnosti
i šaljemo informacije njima.

Imamo satelitske mape gde možemo videti
gde se ljudi nalaze i kuda se kreću.

Imamo napredak u biologiji

koji bi trebalo da dramatično promeni
vreme potrebno da se pogleda patogen

i da možemo da napravimo lekove i vakcine
koji odgovaraju tom patogenu.

Možemo imati alate,

ali ti alati moraju se postaviti
u celokupan globalni zdravstveni sistem.

Potrebna nam je i pripravnost.

Mislim da najbolje lekcije
o tome kako se pripremiti

možemo izvući iz toga šta radimo za rat.

Imamo vojnike s punim radnim vremenom,
spremne za polazak.

Imamo rezerve koje idu do velikih cifara.

NATO ima mobilnu jedinicu
koju mogu veoma brzo da rasporede.

NATO se dosta igra rata kako bi proverili
da li su ljudi spremni.

Da li razumeju gorivo i logistiku

i iste radio frekvencije?

Tako da su apsolutno spremni za polazak.

To su stvari sa kojima moramo da radimo
kada je u pitanju epidemija.

Šta su ključni delovi?

Prvo su nam potrebni jaki zdravstveni
sistemi u siromašnim zemljama.

Tamo gde majke mogu
bezbedno da se porađaju,

gde deca mogu da se vakcinišu.

Ali i tamo gde ćemo u ranom dobu
videti epidemiju.

Potrebne su nam medicinske
rezervne snage -

dosta ljudi koji imaju obuku

i stručnost, i koji su spremni da krenu.

Onda te medicinske radnike treba
da uparimo sa vojskom,

koristeći sposobnost vojske
da se brzo kreće, bavi logistikom

i obezbeđuje područja.

Treba da radimo simulacije,

igre bacila, ne igre rata,
tako da vidimo gde su rupe.

Poslednji put kada su se igre bacila
igrale u Sjedinjenim Državama,

to je bilo 2001, i nije dobro prošlo.

Do sada je rezultat, bacili: 1, ljudi: 0.

Konačno, potrebno nam je
dosta naprednog istraživanja i razvoja

u poljima vakcina i dijagnostike.

Postoje neki veliki napreci,
kao kod adeno asociranog virusa,

koji bi mogao da proradi veoma brzo.

Nemam tačan budžet za to
koliko bi ovo moglo da košta,

ali prilično sam siguran
da je veoma skroman

u poređenju sa potencijalnom štetom.

Svetska banka procenjuje da
kada bi imali svetsku epidemiju gripa,

sredstva u svetu bi se smanjila
za preko tri biliona dolara

i bilo bi na milione mrtvih.

Ove investicije nude značajne prednosti

koje su veće od same
pripremljenosti na epidemiju.

Primarna zdravstvena nega,
istraživanje i razvoj,

te stvari bi jednakost
u globalnom zdravlju povećale

i učinile svet pravičnijim
koliko i bezbednijim.

Mislim da bi ovo apsolutno
trebalo da bude prioritet.

Nema potrebe za panikom.

Ne moramo da gomilamo
konzerve sa špagetama

ili da se guramo u podrumu.

Ali moramo da se pokrenemo,
jer vreme nije na našoj strani.

Zapravo, postoji jedna pozitivna stvar
koja može da proiziđe iz epidemije ebole,

to je da ona može da posluži
kao rano upozorenje, poziv na akciju.

Ako sada počnemo, možemo biti spremni
za narednu epidemiju.

Hvala vam.

(Aplauz)