Zašto su majmuni (i ljudi) predodređeni da budu pravični

Pravičnost je bitna... i za ljude i za primate. Dok sa nama deli dragocene snimke majmuna kapucina kako reaguju na doživljaj nepravde, primatološkinja Brosnan istražuje zašto su ljudi i majmuni evoluirali da brinu za jednakost - i naglašava vezu između zdravog, kooperativnog društva i dobijanja po zasluzi.

Na prvoj godini specijalističkih studija,
izučavajući saradnju kod majmuna,

provela sam monogo vremena napolju,

prosto posmatrajući naše grupe
majmuna kapucina kako interaguju.

Jednog popodneva sam bila u dvorištu iza
dajući kikiriki jednoj od grupa,

što je zahtevalo odvlačenje pažnje
jednom od mužjaka, Oziju,

dovoljno da ostali majmuni
dobiju svoj deo.

Ozi je voleo kikiriki

i uvek je pokušavao da uradi
sve što može da zgrabi nekoliko.

Tog dana, pak,

počeo je da mi donosi druge stvari
iz njegovog obora

i da trguje sa mnom
kako bi dobio kikiriki.

Sad, kapucini su pametni,
pa ovo nije nužno bilo iznenađenje.

Međutim, iznenađujuće je bilo

to što sam za neke stvari
koje mi je donosio

bila prilično sigurna
da voli više od kikirikija.

Prvo mi je doneo parče hrane za majmune,

koja liči na suvu hranu za pse -

čak je i proizvodi Purina -

i ona je za majmune praktično bezvredna.

Naravno da mu nisam dala kikiriki za to.

Međutim, nastavio je da se trudi

i na kraju mi je doneo
četvrtinu pomorandže

i pokušao je da se trampi
sa mnom za kikiriki.

Sad, pomorandže su vredna
namirnica za majmune,

pa se ova razmena činila,
da ne kažem, malčice majmunskom.

Možda se pitate kako znamo
šta se majmunima više sviđa.

Pa, pitamo ih

tako što im damo izbor između dve hrane

i posmatramo koju će odabrati.

Uopšteno govoreći,
njihov ukus je sličan našem:

što je nešto slađe, to im se više sviđa.

Dakle, kao što se ljudima
više sviđaju mafini od kelja,

tako i majmuni više vole voće,
poput pomorandži i grožđa

od povrća poput krastavaca,

a sve to im je draže od hrane za majmune.

A kikiriki nije loš.

Međutim, definitivno im nije draži
od parčeta pomorandže.

Pa, kad je Ozi pokušao da trampi
četvrtinu pomorandže za kikiriki

radilo se o iznenađenju,

a ja sam počela da se pitam
da li je on iznenada želeo kikiriki

jer su svi ostali u njegovoj grupi
dobili po jedan.

Ukoliko se pitate,
dala sam Oziju njegov kikiriki.

Međutim, potom sam odmah otišla
pravo kod mog mentora

Fransa de Vala,

i počeli smo da osmišljavamo istraživanje

da vidimo kako će majmuni da reaguju

kada neko drugi iz njihove grupe
dobije bolju nagradu od njih

za isti posao.

Radilo se o jednostavnom istraživanju.

Uzeli smo dva majmuna iz iste grupe

i smestili ih jednog pored drugog

i oni su obavljali zadatak

u kom su menjali žetone sa mnom,

a ukoliko to uspešno obave,

dobiju nagradu.

Kvaka je bila u tome da jedan majmun
uvek dobije parče krastavca,

a drugi majmun nekad dobije
parče krastavca,

a nekad dobije zrno grožđa.

A ako se sećate,

grožđe je daleko vrednije od krastavaca

u hijerarhiji majmuna kapucin.

Ovo su moja dva majmuna kapucin.

Vinter, zdesna, trampi se za grožđe,

a Lens, sleva, trampi se za krastavac.

Vidite da je ona - i, da,
Lens je zapravo ženka -

u početku savršeno zadovoljna
svojim krastavcem,

dok ne vidi da se Vinter trampi za grožđe.

Iznenada, Lens je veoma
uzbuđena zbog trgovine.

Dobija svoj krastavac, zagriza i potom -

baca ga nazad nama.

U međuvremenu, Vinter se ponovo trampi
i dobija još jedno zrno grožđa

i ima Lensinu potpunu pažnju dok ga jede.

Ovaj put,

Lens nije toliko uzbuđena zbog trgovine.

Međutim, na kraju ipak pristaje.

No kada ovaj put dobije krastavac,

čak ni ne zagriza

pre nego što ga baci nazad nama.

Očito da Lens jedino želi krastavac,

dok ne vidi kako Vinter jede grožđe.

A Lens nije bila jedinstven slučaj.

Svi moji kapucini su bili savršeno srećni
sa svojim krastavcima

dokle god su i ostali majmuni
dobijali krastavce.

Međutim, često nisu bili toliko srećni
sa svojim krastavcima

kada bi drugi majmuni dobili grožđe.

Očigledno pitanje je zašto?

Ako su im se pre sviđali krastavci,

šta se promenilo?

Sad, ja sam naučnica,

i mi smo čuveni po uzdržanosti povodom
prevelikog učitavanja u naša istraživanja,

naročito kada se radi o tome
šta druge životinje

misle ili osećaju

jer ne možemo da ih pitamo.

Pa ipak, ono što sam gledala
kod mojih majmuna

veoma je ličilo na ono što mi ljudi
nazivamo osećajem pravičnosti.

Naposletku,

razlika kod tog krastavca je što je
usledio nakon što je Vinter dobila grožđe,

a ne pre.

Mi ljudi smo opsednuti pravičnošću.

Imam mlađu sestru

i kad smo bile male,

ukoliko bi moja sestra dobila
veće parče pite od mene,

čak i za mrvu,

bila sam besna.

Nije bilo pošteno.

A moja mlađa verzija nije izuzetak.

Mi ljudi toliko mrzimo
da dobijamo manje od drugih

da je jedno istraživanje otkrilo

da kada se ljudima da hipotetički izbor

između toga da zarade
50 000 dolara godišnje

dok bi drugi zaradili 25 000 dolara,

ili da zarade 100 000 dolara godišnje

dok bi drugi zaradili 250 000 dolara,

skoro polovini ispitanika

je bilo draže da zarade
50 000 dolara godišnje manje novca

kako bi izbegli da zarade
relativno manje od nekog drugog.

To je prilično visoka cena.

Šta navodi ljude

na donošenje ove očito iracionalne odluke?

Naposletku,

odbacivanje krastavca
zato što je neko dobio grožđe

jedino ima smisla,
ako čini stvari pravičnijim.

U suprotnom, Vinter ima grožđe,
a ti nemaš ništa.

Naravno da ljudi nisu majmuni kapucin.

Međutim, na površni,

žrtvovanje 50 000 dolara

zato što će neko drugi
da zaradi više novca od vas

nema mnogo više smisla
od odbacivanja tog krastavca.

Samo što možda i ima.

Neki ekonomisti smatraju

da je osećaj pravičnosti kod ljudi
u sprezi sa saradnjom.

Drugim rečima, potreban
nam je osećaj pravičnosti

kada radimo s nekim drugim

kako bismo znali kada dobijamo
manje nego što zaslužujemo.

Posmatrajte to ovako.

Recimo da imate
koleginicu na poslu kojoj ne ide

i potrebno joj je malo dodatne pomoći.

Verovatno vam je drago da pomognete,

naročito ako i ona isto postupa
kada vama zatreba pomoć.

Drugim rečima,
ako sve dođe na svoje mesto.

Međutim, sad

recimo da ta koleginica uvek otaljava

i prebacuje dodatni posao na vas.

To je nesnosno.

Ili još gore,

šta ako vi radite sav posao,
a ona je plaćena više.

Ogorčeni ste, zar ne?

Kao što bi i trebalo da budete.

Taj bes pravednika
je vaš osećaj pravičnosti

koji vam govori da, pa, to nije pošteno.

Morate da dobijete što vam sleduje
od ljudi sa kojima radite,

u suprotnom se radi
o eksploataciji, a ne saradnji.

Možda ne možete da napustite svaki posao
gde se ne ophode pravično prema vama,

ali u savršenom svetu,

u kom nema rasizma i seksizma

i prepreka povezanih
sa pronalaženjem novog posla,

vaš osećaj pravičnosti bi vam saopštio

kada je vreme da nastavite dalje.

A ako ne biste mogli?

Pa, zbog tog tinjajućeg razočaranja
možda biste i vi pobacali krastavce.

A ljudi nisu izuzetak.

U prethodnom istraživanju,
Lens je bila bespomoćna,

ali šta da nije?

Ispostavlja se

da kapucini prosto odbijaju
da sarađuju sa drugim kapucinima

koji im ne daju ono što im sleduje
nakon zajedničkog rada.

A odbijanje saradnje sa drugim majmunom

je prilično direktan način
izjednačavanja odnosa snaga.

Očito, bolje da nijedan majmun
ne dobije apsolutno ništa

nego da drugi majmun dobije više.

Međutim, baš kao vi i vaš kolega,

savršeno su srećni
sa malo kratkoročne nejednakosti

dokle god se sve izjednači na duže staze.

Ova ekonomska veza
između pravičnosti i saradnje

meni kao evolutivnoj
biološkinji ima smisla.

Naposletku,

vaši preci nisu uspeli da prenesu gene

jer im je dobro išlo
u nekakvom apsolutnom smislu,

već jer im je išlo bolje nego drugima.

Ne nazivamo to opstankom podobnih,

nazivamo to opstankom najpodobnijih.

U smislu podobnijih od drugih.

Sve je relativno.

U redu.

Dakle, mojim kapucinima
se ne sviđa kad dobiju manje od ostalih.

I savršeno su srećni
da žrtvuju svoj krastavac

kako bi izjednačili odnos snaga.

To je sjajno.

Međutim, ono što nazivamo
osećajem pravičnosti kod ljudi

takođe znači da brinemo
kada mi dobijemo više od nekog drugog.

Šta je sa mojim majmunima?

Ispostavlja se

da primati primećuju
kada dobiju više od drugih,

ili bar neki od njih primećuju.

Moji kapucini ne primećuju.

Međutim, u jednom mom istraživanju,

moje šimpanze
bi ponekad odbile zrno grožđa,

ako bi druga šimpanza
iz njihove grupe dobila krastavac,

a to je prilično impresivno, s obzirom
na to koliko moje šimpanze vole grožđe.

Ipak, bile su i dalje više potresene
kada dobiju manje od druge šimpanze

u poređenju s tim kad bi dobile više.

Možda ne smatrate da je pošteno
kada imate više od vašeg komšije,

ali zaista ne smatrate da je pošteno
kada vaš komšija ima više od vas.

Evo, pak, važnog pitanja.

Zašto nam je stalo
do nejednakosti ili nepravičnosti,

ako smo mi ti koji
imaju nepravednu korist?

Ako je evolucija opstanak najpodobnijih,

zar ne bi bilo smisleno zgrabiti
svaku moguću prednost?

Evo o čemu se, pak, radi.

Biće mi bolje ako dobijem
više od vas, zasigurno.

Međutim, najbolje je
kad vi i ja možemo da radimo zajedno

i dobijemo više nego što bi iko od nas
mogao da dobije pojedinačno.

Međutim, zašto biste radili sa mnom
ako ne smatrate da ću postupati pravično?

Međutim, ako smatrate da ću da primetim
kada dobijem više od vas

i da ću preduzeti nešto povodom toga,

onda ćete da radite sa mnom.

Evolucija nas je odabrala
da pihvatimo povremene kratkoročne gubitke

kako bismo održali te
izuzetno važne dugoročne odnose.

Ovo je istina za šimpanze,

ali je još važnije za ljude.

Ljudi imaju neverovatnu
međusobnu povezanost i zavisnost

i imamo napredne kognitivne sposobnosti

da planiramo daleko u budućnost.

Kao i da prepoznamo važnost

održavanja tih kooperativnih partnerstava.

Uistinu, ako išta,

smatram da verovatno potcenjujemo

koliko je važan
osećaj pravičnosti za ljude.

Jedna od najvećih razlika
između ljudi i majmuna kapucina

je puki opseg i sveprisutnost
saradnje kod ljudi.

Drugim rečima,

mnogo smo kooperativniji
od majmuna kapucina.

Pravni i ekonomski sistemi
bukvalno jedino postoje,

ako se svi složimo da učestvujemo u njima.

A ako se ljudi osećaju zapostavljeno
kod nagrada i koristi

tih sistema,

onda oni prekidaju učešće

i čitav sistem se raspada.

Mnogi protesti i pobune koje gledamo,

u SAD-u i širom sveta,

su eksplicitno formulisani
u smislu pravičnosti,

što me ne iznenađuje.

Bilo da se radi o neproporcionalnom
pristupu resursima

ili da su neke grupe
neproporcionalno pogođene

pravnim sistemom ili efektima virusa,

ti protesti su logičan ishod

naše duge evolutivne tendencije
da odbacimo nepravdu

zajedno sa našom dugom istorijom
društvenog raslojavanja.

Kao i sistemskih nejednakosti

koje su proizašle iz tog raslojavanja.

Dodajte tome činjenicu
da po mnogim merilima

ekonomska nejednakost cveta.

Kris Bom je napisao knjigu
naslovljenu „Hijerarhija u šumi”,

u kojoj je tvrdio da ljudi
imaju obrnute hijerarhije

gde se oni na dnu udružuju

kako bi sprečili one na vrhu
da ih iskorišćavaju.

Možda su ovi protesti
prosto najnovije ispoljavanje

ljudske sklonosti ka novom
uravnotežavanju hijerarhije.

Možda je najveća razlika
između nas i majmuna kapucina

to što mi možemo
da prepoznamo ovaj problem

i da aktivno preduzmemo
nešto povodom njega.

Naravno da prepoznajemo
kada smo u nepovoljnom položaju.

Međutim, takođe možemo
i moramo da prepoznamo

kada smo u povoljnom položaju
na račun nekog drugog

i da prepoznamo pravičnost

kao ravnotežu između
ove dve nejednakosti

jer naše društvo bukvalno zavisi od toga.

Uistinu, moje istraživanje pokazuje

da nije svim vrstama primata
stalo do nejednakosti.

Samo onima koji zavise od saradnje,

a tu definitivno spadaju ljudi.

Evoluirali smo da brinemo zbog pravičnosti

jer se oslanjamo jedni na druge
u našem kooperativnom društvu.

A što je svet nepravičniji

i što manje brinemo jedni za druge,

sa više ćemo se suočavati
sa opasnostima.

Naši problemi su složeniji
od grožđa i krastavaca,

ali kako nas kapucini uče,

svima nam je bolje
kada svi postupamo pravično.

Hvala vam.