Зашто не би требало тржиштима да поверимо свој грађански живот

Мајкл Сандел каже да је у последње три деценије Америка одлутала са тржишне економије у тржишно друштво; фер је рећи да доживљај заједничког грађанског живота једног Американца зависи од количине новца коју поседује. (Три кључна примера: приступ образовању, правди и политички утицај.) У говору и разговору са публиком, Сандел нас моли да искрено размислимо о следећем: да ли је превише тога на продају у нашој тренутној демократији?

Ево једног питања
о ком морамо да промислимо заједно:

каква би требало да је улога
новца и тржишта

у нашим друштвима?

Данас скоро да нема ствари

које се новцем не могу купити.

Ако сте осуђени на затворску казну

у Санта Барбари, у Калифорнији,

треба да знате

да, ако нисте задовољни
стандардним смештајем,

можете да доплатите за бољу ћелију.

Истина. Шта мислите, колико то кошта?

Отприлике?

Петсто долара?

То није хотел Риц-Карлтон, него затвор!

Осамдесетдва долара на ноћ.

Осамдесетдва долара на ноћ.

Ако одете у забавни парк

и не желите да чекате у дугим редовима

за популарне вожње,

сада постоји решење.

У многим таквим парковима
можете да доплатите

да пређете на чело реда.

То се зове Брза линија или ВИП карта.

И не дешава се само у забавним парковима.

У Вашингтону,

понекад се дуге линије и редови направе

за важна саслушања у Конгресу.

Неки људи не воле да чекају
у дугим редовима,

можда и преко ноћи, чак и на киши.

Сада, за лобисте и друге

којима је стало да присуствују
овим саслушањима,

али не воле да чекају,

постоје компаније за чекање у реду

којима можете да се обратите.

Платите им одређену суму новца,

они унајме бескућнике и друге
којима је потребан посао,

да чекају у реду колико год је потребно,

а лобисти могу да заузму своје место

на почетку реда и у сали

непосредно пред почетак саслушања.

Плаћено стајање у реду.

Посезање за
тржишним механизмима,

тржишним размишљањем и решењима,

дешава се и у већим размерама.

Погледајте начин на који ратујемо.

Да ли сте знали да је
у Ираку и Афганистану

било више приватне војске

него државне војске САД?

То се није десило зато што смо
имали јавну дебату

на тему да ли желимо да рат препустимо

приватним компанијама,

али десило се.

Током последње три деценије

прошли смо кроз тиху револуцију.

Скоро да нисмо то ни схватили,
одлутали смо

од поседовања тржишне економије

до претварања у тржишна друштва.

Разлика је у следећем:
тржишна економија је средство,

вредно и ефикасно средство,

за организацију продуктивне активности,

али тржишно друштво је место

где је скоро све на продају.

То је начин живота,
где тржишно размишљање

и тржишне вредности
почињу да доминирају

сваким аспектом живота:

личним односима, породичним животом,
здрављем, образовањем,

политиком, законом, грађанским животом.

Али, зашто бринути?

Зашто бринути што постајемо
тржишна друштва?

Према мом мишљењу, из два разлога.

Један се односи на неједнакост.

Што више ствари новац може да купи,

то је богатство, или сиромаштво, важније.

Да новац обезбеђује само

приступ јахтама или раскошним одморима,
аутомобилима,

онда неједнакост не би била веома важна.

Али када новац све више одређује

приступ основним средствима
за добар живот -

одговарајућој здравственој заштити,
приступ најбољем образовању,

политичком гласу и утицају у кампањама -

када новац почиње да влада
свим тим стварима,

неједнакост је веома важна.

И тако претварање свега у тржиште

заоштрава жаоку неједнакости

и њене друштвене и грађанске последице.

То је један разлог за бригу.

Постоји и други,

поред бриге о неједнакости,

а то је следеће:

постоје нека друштвена добра и поступци

које тржишно размишљање и вредности

могу да промене

и изгурају ставове и норме

који су вредни пажње.

Узећу за пример

контраверзну примену
једног тржишног механизма,

мотивисања новцем,
да видим шта ви мислите о томе.

Многе школе сусрећу се са изазовом

да мотивишу децу,

посебно ону из сиромашних прилика,

да вредно уче, да напредују.

Неки економисти су предложили
једно тржишно решење:

понудите новчану награду за добре оцене

или високе резултате на тестовима

или за читање књига.

То су и пробали.

Спровели су експерименте

у неким већим америчким градовима.

У Њујорку, Чикагу, Вашингтону,

пробали су да дају 50 долара за петицу,

35 долара за четворку.

У Даласу, у Тексасу, постоји програм

који даје осмогодишњацима 2 долара
за сваку прочитану књигу.

Да видимо - неки подржавају,

неки се противе овом новчаном подстицају

као мотиватору постигнућа.

Да видимо шта људи овде мисле о томе.

Замислите да сте директор
великог школског система

и неко вам долази са овим предлогом.

Рецимо, нека фондација.
Они ће дати новац.

Не морате да одвајате из свог буџета.

Колико вас би било за,

а колико вас против тога да ово проба?

Подигните руке.

Прво, ко мисли да би макар
било вредно пробати

и видети да ли има учинка?
Подигните руке.

А колико би било против?

Већина је против,

али приметна мањина је за.

Хајде да продискутујемо.

Почећемо од оних који су против,

који би одбили и пре него што пробају.

Шта би био ваш разлог?

Ко ће започети дискусију? Да?

Хајка Мозес: Здраво свима, ја сам Хајка,

мислим да то убија интринзичну мотивацију,

под претпоставком да деца воле да читају,

ви им одузимате ту жељу

давањем новца, па то мења понашање.

Мајкл Сандел: Одузима
интринзичну мотивацију.

Шта је, или шта би била,
та интринзична мотивација?

ХМ: Па, интринзична мотивација

би било учење.

МС: Учење.
ХМ: Упознавање света.

И кад престанете да им плаћате,
шта се дешава?

Престају ли да читају?

МС: Да видимо има ли некога ко је за,

ко мисли да је ово вредно пробати.

Елизабет Лофтус: Ја сам Елизабет Лофтус,

рекли сте да се проба,
па зашто се не би пробало

и експериметисало се
и измерило?

МС: Измерило. А шта бисте мерили?

Мерили бисте колико -

ЕЛ: Колико књига прочитају

и колико књига настављају да читају

након што сте престали да им плаћате.

МС: О, након што сте престали.

У реду, шта мислите о томе?

ХМ: Да будем искрена,

а да не увредим никога,
мислим да је то врло амерички.

(Смех) (Аплауз)

МС: У реду. Из ове дискусије

је изашло следеће питање:

да ли ће новчани подстицај подстаћи

или покварити, променити
вишу мотивацију,

интринзичну лекцију коју желимо
да пренесемо,

а то је научити да се воли учење и читање

због самог учења и читања.

Људи се не слажу око тога
какви би ефекти били,

али то је и питање,

да некако тржишни механизам,

новчани подстицај даје погрешан пример,

и ако даје, шта ће постати од наше деце?

Рећи ћу вам шта је било
са овим експериментима.

Новац за добре оцене
довео је до различитих резултата,

али већином није довео до бољих оцена.

Два долара за сваку књигу

јесу довела до тога
да та деца више читају.

Довело их је и до тога
да читају краће књиге.

(Смех)

Али право питање је,

шта ће после бити са том децом?

Да ли ће научити да је читање задужење,

облик посла који се ради за плату,
то је брига,

или ће их навести да читају
из погрешних разлога у почетку,

али да се касније заљубе
у читање ради читања?

Чак и овако кратка дебата

износи нешто
што многи економисти превиђају.

Економисти често мисле

да су тржишта инертна,

да не додирују и не мењају
добра која размењују.

Они мисле да тржишна размена

не мења значење или вредност

робе која се размењује.

Ово је можда тачно

ако говоримо о материјалним добрима.

Ако ми продате плазма телевизор

или ми га поклоните,

то ће бити исти производ.

Исто ће радити у оба случаја.

Али исто можда не важи

ако говоримо о нематеријалним добрима

и друштвеним поступцима
као што су подучавање и учење

или заједнички живот.

У тим областима, тржишни механизми

и новчани подстицаји могу да смање

или пониште не-тржишне вредности и ставове

који су вредни.

Када видимо

како тржишта и трговина,

када се прошире
изван области материјалног,

могу да промене карактер самих добара,

значење друштвених деловања,

као у примеру подучавања и учења,

морамо да питамо где тржишта припадају,

а где не припадају,

где заправо могу да умање

вредности и ставове до којих нам је стало.

Али да бисмо о томе расправљали,

морамо да урадимо нешто
у чему нисмо баш добри,

а то је да заједно у јавности

размишљамо о вредности и значењу

друштвених пракси које су нам важне,

од наших тела до породичног живота,

личних односа и здравља,

подучавања, учења и грађанског живота.

Ово су контроверзна питања

и имамо тенденцију да их избегавамо.

Заправо, током последње три деценије,

када је тржишно размишљање

добијало на снази и стицало углед,

наш јавни дијалог током тог времена

је постао празан,

недостаје му виши морални смисао.

Избегавамо ова питања
због страха од несугласица.

Али када видимо

да тржишта мењају карактер робе,

морамо међу собом

да расправљамо о овим значајним питањима

о томе како да вреднујемо добра.

Један од најшкодљивијих ефеката

стављања цене на све,

одражава се на заједницу,

на осећај да смо заједно у томе.

У ситуацији растуће неједнакости,

стављање сваког аспекта живота на тржиште

води до стања где они који су богати

и они који су скромнијих прилика

све више живе одвојене животе.

Живимо, радимо, купујемо и играмо се

на различитим местима.

Наша деца иду у различите школе.

Ово није добро за демократију,

нити је задовољавајући начин живота,

чак и за оне који могу да приуште

да купе место на почетку реда.

Ево зашто.

Демократија не захтева савршену једнакост,

али оно што захтева

је да грађани деле заједнички живот.

Оно што је важно је да људи

различитих друштвених прилика

и различитих професија

срећу једни друге,

наилазе једни на друге

у свакодневном животу,

јер то нас учи

да процењујемо и прихватамо
наше разлике.

И тако нам заједничко добро
постаје важно.

И на крају, питање тржишта

није углавном економско питање.

То је питање тога како желимо
заједно да живимо.

Да ли желимо друштво
у коме је све на продају,

или постоје одређена морална
и грађанска добра

која тржишта не цене

и новац не може да купи?

Много вам хвала.

(Аплауз)