Мистерија мириса људског феромона

Да ли нас сопствени мириси чине сексипилнима? Популарна наука предлаже позитиван одговор - феромони шаљу хемијске сигнале о сексу и привлачности од нашег пазуха до потенцијалних партнера. Међутим, упркос ономе што сте можда чули, не постоји убедљиво истраживање које потврђује да људи имају ове молекуле мириса. У овом просветљујућем говору, зоолог Тристам Вајат објашњава основне мане у данашњим истраживањима феромона и дели наду у будућност, која отвара пут фасцинантном знању које може бити од животног значаја, а које је везано за наш мирис.

„Феромон“ је врло моћна реч.

Асоцира на секс, разузданост,
губитак контроле

и, као што видите, врло је важна реч.

Међутим, постоји тек 50 година.
Измишљена је 1959. године.

Ако претражите ту реч на интернету,

као што сте можда већ и учинили,

добићете милионе резултата

и скоро сви ти сајтови
покушавају да вам продају

нешто да постанете неодољиви

за 10 долара или више.

То јесте врло привлачна идеја,

а молекули које помињу

звуче врло научно.

Имају доста слогова.

Рецимо андростенол, андростенон

или андростедијенон.

Постаје све боље и боље,

а када се то искомбинује
са белим лабораторијским мантилима,

морате замислити
фантастичну науку иза свега тога.

Нажалост, то су лажне тврдње

које подржава сумњива наука.

Проблем је што,
иако има много добрих научника

који раде на томе што они сматрају
људским феромонима

и објављују то у признатим часописима,

у основи овога,

упркос врло софистицираним експериментима,

нема праве науке иза тога,

јер је то засновано на проблему,

а то је да нико није
систематично испитао

сви мирисе које људи производе,

а постоје хиљаде молекула које ослобађамо.

Ми смо сисари. Производимо мирис.

Нико кроз то није прошао систематски

да би схватио
који су то молекули феромони.

Само су изабрали неколико,

а сви ови експерименти
засновани су на њима,

али не постоји добар доказ.

То, међутим, не говори

да мирис није важан за људе.

Важан је, а неки људи
су прави ентузијасти,

а један од њих био је Наполеон.

Можда се сећате познатог примера

да је, док је водио кампању за рат,

писао својој драгој, царици Жозефини,

рекавши: „Немој се купати. Долазим кући.“

(Смех)

Није желео да она изгуби
на својој раскошности

пре него што стигне кући,

а то још увек важи;

наћи ћете веб-сајтове
који то нуде као необичне ствари.

У исто време, међутим,

трошимо једнаку количину новца

на одстрањивање мириса,

као и на његово стављање на себе
у виду парфема,

а парфеми представљају
мултимилијардерски посао.

Тако, у остатку говора желим

да вам причам о томе
шта су заправо феромони,

о томе зашто мислим да можемо очекивати

да људи имају феромоне,

да вам испричам неке забуне
у вези са феромонима,

а затим, коначно, желим да завршим

са могућношћу која обећава

и указује нам на пут којим треба да идемо.

Антички Грци су знали

да пси шаљу невидљиве сигнале
једни другима.

Женка пса у току периода парења

слала је невидљиве сигнале мужјацима

километрима около,

а то није био звук; био је то мирис.

Могли бисте узети мирис женке пса,

а пси би јурили за парчетом тканине.

Међутим, проблем за све оне

који су могли видети ово дејство

био је да нису могли
идентификовати молекуле,

демонстрирати да је хемикалија.

Разлог томе је, наравно,

да свака од ових животиња

производи мале количине,

а у случају паса,

пси могу да га намиришу, али ми не можемо.

Тек је 1959. године немачки тим,

након 20 година потраге
за овим молекулима,

открио, идентификовао први феромон,

а био је то полни феромон свилене бубе.

Ово је био необичан избор
Адолфа Бутенданта и његовог тима,

јер му је било потребно пола милиона буба

да би добио довољно материјала
за хемијску анализу.

Међутим, створио је модел

како треба урадити анализу феромона.

У основи је прошао кроз све систематично,

показујући да је само молекул
о коме је реч

био онај који је стимулисао мужјаке,

а не и сви остали.

Урадио је пажљиву анализу.

Синтетизовао је молекул,

а затим је испробао
тај синтетизовани молекул на мужјацима,

натерао их да одреагују

и показао да је то заиста тај молекул.

То затвара круг.

То је ствар која никада
није урађена са људима;

ништа систематично,
никаква права демонстрација.

Са тим новим концептом,

била нам је потребна нова реч,

а та реч је била „феромон“,

што у основи значи „пренесено узбуђење“,

пренесено међу појединцима.

Од 1959. године,

феромоне проналазимо
широм животињског царства,

код мужјака и женки.

Исто важи и за подводни свет,

код златне рибице и јастога.

Скоро код сваког сисара
који вам падне на памет

постоји идентификовани феромон,

као и, наравно,
код огромног броја инсеката.

Дакле, знамо да феромони постоје

свуда у животињском царству.

Шта је са људима?

Прва ствар је, наравно,

да смо сисари,

а сисари одају мирисе.

Сваки власник пса ће вам рећи -

одајемо мирисе, а и они га одају.

Међутим, прави разлог да помислимо

да људи имају феромоне

је промена која се јавља док одрастамо.

Мирис собе тинејџера

умногоме је другачији

од мириса собе мале деце.

Шта се променило? Наравно, пубертет.

Уз појаву стидних длака

и длака испод пазуха,

нове жлезде почињу да луче
на овим местима,

а то доводи до промене у мирису.

Да смо било који други сисар
или било која врста животиње,

рекли бисмо: „То мора да има
некакве везе са феромонима“

и почели бисмо да истражујемо
на прави начин.

Међутим, постоје неки проблеми,

а мислим да због њих људи нису
тако ефикасно трагали

за људским феромонима.

Заиста постоје проблеми.

Први међу њима можда изненађује.

Везан је за културу.

Свилене бубе не уче пуно

о томе шта је добар мирис, али људи уче,

а до четврте године

је сваки мирис, колико год да је покварен,

једноставно интересантан.

Схватам да је главна улога родитеља

да спрече децу да угурају прсте у каку,

јер увек постоји нешто лепо
што се може помирисати.

Постепено, међутим, учимо шта није добро,

а једна од ствари коју научимо

истовремено са оним што није добро

је и шта је добро.

Сир иза мене је британски,

па чак и енглески специјалитет.

То је зрели плави Стилтон.

Људи из других земаља не разумеју
да вам се тако нешто свиђа.

Свака култура има
сопствену специјалну храну

и национални специјалитет.

Да потичете са Исланда,

ваше национално јело

била би веома иструлела ајкула.

Е, сад, све ове ствари су стечени укуси,

али оне скоро да су ознака идентитета.

Део сте унутрашње групе.

Друга ствар по реду је осећај мириса.

Свако од нас има јединствени свет мириса,

у смислу ствари чији мирис осећамо;

свако од нас има потпуно различит свет.

Мирис је чуло
које је било најтеже схватити,

а Нобелова награда је додељена

Ричарду Акселу и Линди Бак

тек 2004. године

за откриће како мирис функционише.

Заиста је компликовано,

али, у суштини, нерви из мозга

иду све до носа,

а на нервима који су у носу изложени

спољашњем ваздуху су рецептори,

а молекули мириса који улазе кроз удисање

улазе у интеракцију са овим рецепторима,

а ако се вежу, шаљу нерву сигнал

који се враћа до мозга.

Немамо само једну врсту рецептора.

Ако сте људско биће,

имате око 400 различитих врста рецептора,

а мозак зна који мирис осећате

због комбинације рецептора

и нервних ћелија које покрећу

док шаљу поруке до мозга

на комбинаторијски начин.

Међутим, мало је компликованије,

јер сваки од ових 400

јавља се у различитим варијантама,

а у зависности од тога
коју варијанту имате,

можете осетити мирис коријандера
или цилантра, те биљке,

или као нешто укусно и миришљаво,

или као нешто слично сапуну.

Свако од нас, дакле,
има индивидуални свет мириса,

а то компликује све

када проучавамо мирис.

Па, заиста морамо да причамо о пазусима,

а морам да кажем да ја имам
посебно добре примерке.

Нећу их поделити са вама,

али то је место на ком је већина људи

тражила феромоне.

Постоји један добар разлог,

а то је да су пазуси великих мајмуна

њихова уникатна одлика.

Остали примати имају жлезде
које производе мирис

на другим деловима тела.

Велики мајмуни имају пазухе

у којима има пуно секреторних жлезда

које све време производе мирисе,

огроман број молекула.

Када их жлезде излуче,

молекули су без мириса.

Немају никакав мирис,

а само сјајна бактерија

која расте у прашуми длака

заправо производи мирисе

које знамо и волимо.

Значи, ако желите да смањите

количину мириса,

уклањање длака са вашег пазуха

веома је ефикасан начин

да се умањи станиште бактерија

и открићете да много дуже остају
без јаког мириса.

Међутим, иако смо се фокусирали на пазух,

мислим да је то делимично због тога

што је најмање непријатно
питати људе за узорке са тог места.

Заправо постоји други разлог
зашто можда не треба

да тамо трагамо
за универзалним полним феромоном,

а то је због тога што
20 посто светске популације

нема пазухе који имају мирис,
као што су моји.

Ово су људи из Кине, Јапана,

Кореје и других земаља
североисточне Азије.

Они једноставно не луче
претходну материју без мириса

коју бактерије воле
да би производиле мирисе

за које, на етноцентричан начин,
одувек мислимо

да је особеност пазуха.

Дакле, то није применљиво
на 20 процената света.

Па, шта треба да радимо

у својој потрази за људским феромонима?

Чврсто верујем да их заиста имамо.

Ми смо сисари, а као и сви остали сисари,

вероватно их имамо.

Међутим, мислим да треба

да се вратимо на почетак

и претражимо, у суштини, читаво тело.

Није важно колико је то непријатно;

морамо да претражимо и одемо по први пут

тамо где се нико није усудио да закорачи.

Биће тешко, биће незгодно,

али морамо да прегледамо.

Такође, морамо да се вратимо идејама

које је Бутендант користио
када је проучавао свилену бубу.

Морамо да се вратимо
и систематично прегледамо

све молекуле који се производе,

а затим да разумемо
који су заиста укључени.

Није довољно
да једноставно издвојимо пар

и кажемо: „Они ће послужити.“

Морамо заправо да демонстрирамо

да заиста имају последице
које тврдимо да имају.

Постоји тим који ме је импресионирао.

У Француској су, а њихов претходни успех

била је идентификација
млечног феромона код зеца.

Сада су се усредсредили

на људске бебе и мајке.

Ово је беба која сиса млеко

из мајчиних груди.

Бебина глава потпуно заклања
њену брадавицу,

али приметићете белу капљицу

на коју показује стрелица,

а то је излучевина из ареоларних жлезди.

Сви их имамо, и мушкарци и жене,

а то су мале квржице око брадавице,

а ако сте жена која доји,

оне почињу да луче.

То је веома интересантна излучевина.

Беноа Шал и његов тим су развили

једноставан тест да би истражили

какво дејство може имати ова излучевина,

што је, у суштини, једноставни биотест.

Ово је, дакле, беба која спава,

а испод њеног носа смо ставили
чист стаклени штапић.

Беба наставља да спава,

не показујући никакво интересовање.

Међутим, ако нађемо било коју мајку

која лучи из ареоларних жлезда -

значи, не ради се о препознавању,

може бити од било које мајке -

ако узмемо излучевину

и ставимо је испод бебиног носа,

добијамо другачију реакцију.

То је одушевљење зналца

и она отвара своја уста,

избацује језик

и почиње да сиса.

Е, сад, пошто ово долази
од било које мајке,

заиста би могао бити феромон.

Не ради се о појединачном препознавању.

Свака мајка може да послужи.

Зашто је ово битно,

поред тога што је једноставно
веома занимљиво?

Зато што се жене разликују

по броју ареоларних жлезди које имају,

а постоји корелација између лакоће
са којом бебе почињу да сисају

и броја ареоларних жлезди
које нека жена има.

Изгледа да што више излучевина има,

већа је вероватноћа
да ће беба брже сисати.

Ако сте сисар,

најопаснији животни период

је првих неколико сати после рођења.

Морате да добијете то прво млеко,

а ако га не добијете, нећете преживети.

Бићете мртви.

Пошто је многим бебама тешко

да узму тај први оброк

јер не добијају прави стимуланс,

ако бисмо могли да идентификујемо
који је то молекул,

а француски тим је био врло опрезан,

али ако бисмо идентификовали тај молекул,

синтетизовали га, то би онда значило

да би било вероватније
да прерано рођене бебе сисају,

а свака беба би имала
веће шансе да преживи.

Оно што желим да кажем је да је ово пример

у ком систематичан, научни приступ

може заиста да донесе
право разумевање феромона.

Могле би се вршити
различите медицинске интервенције,

различите ствари
које људи раде са феромонима

за које једноставно тренутно не знамо.

Треба да запамтимо да феромони

нису везани само за секс.

Они се тичу различитих ствари
у животу сисара.

Дакле, наставите даље и тражите више.

Има много тога што треба открити.

Хвала вам.

(Аплауз)