Kavita Ramdas: Radikalne žene koje prihvataju tradiciju

Kako izgleda osposobljena žena? Da li ona može da nosi burku, hidžab, sari? Kavita Ramdas priča o tri žene koje slave svoje kulturno nasleđe - dok rade na reformi opresivne tradicije.

Salaam. Namaskar.

Dobro jutro.

S obzirom na moj TED profil, možda očekujete

da ću pričati o

poslednjim filantropskim trendovima,

onim o kome trenutno Vol Strit

i Svetska banka pričaju,

kako investirati u žene,

kako ih osnažiti, kako ih spasiti.

Ali ja ne.

Mene interesuje kako žene

spašavaju nas.

One nas spašavaju redefinisanjem i ponovinim osmišljavanjem

budućnosti koja prkosi i zamagljuje

opšte prihvaćene polaritete,

polaritete koje smo mi uzimali za gotovo dugo vremena,

kao one između modernog i tradicije,

prvog i trećeg sveta,

ugnjetavanja i mogućnosti.

Usred velikih izazova

sa kojima se suočavamo kao globalna zajednica,

ima nešto u

ovom novom pristupu

zbog čega mi srce peva.

Ono što me najviše intrigira

je to kako ove žene to rade,

uprkos skupu paradoksa

koji su u isto vreme frustrirajući i fascinirajući.

Zašto su žene sa jedne strane

žestoko ugnjetavane običajima,

a ipak, u isto vreme,

su čuvari kulture u većini društava?

Da li je hidžab ili marama za glavu

simbol potčinjenosti

ili otpora?

Kada je toliko puno žena i devojaka

tučeno, silovano, osakaćeno,

svakodnevno,

u ime raznih povoda,

časti, religije, nacionalnosti,

šta omogućava ženama da opet posade stabla,

da opet izgrade zajednice,

da vode radikalne, nenasilne pokrete

radi socijalnih promena?

Da li to drugačije žene

rade na očuvanju i radikalizaciji?

Ili su one iste?

Da li smo krivi, kako nas je Čimamanda Adiči podsetila

na TED konferenciji u Oksfordu,

što pretpostavljamo da postoji samo jedna priča

o ženskoj borbi za prava,

iako postoje u stvari mnoge.

I šta, ako išta,

muškarci imaju sa tim?

Većina mog života je bila traganje

da dobijem neke odgovore na ova pitanja.

Odvelo me je širom sveta

i upoznalo sa mnogim neverovatnim ljudima.

U tom procesu sam sakupila nekoliko odgovora

koji su mi pomogli da bacim malo svetla na tu zagonetku.

Među onima koju su mi pomogli da otvorim oči

ka trećem "putu",

su posvećene Muslimanke iz Avganistana

grupa usaglašenih lezbejki u Hrvatskoj

i tabu kršilac u Liberiji.

One su me zadužile,

kao što sam dužna svojim roditeljima,

koji su zbog prekršaja u prošlom životu,

blagosloveni sa tri ćerke u ovom.

I zbog razloga meni podjednako nejasnih,

čudno su ponosni na nas tri.

Ja sam rođena i odrasla ovde u Indiji,

i naučila sam u ranim godinama,

da budem veoma sumnjičava prema ujnama i ujacima,

koji bi se savili, pomazili nas po glavi

i onda rekli mojim roditeljima

bez ikakvih problema

"Jadni vi. Imate samo tri ćerke.

Ali mladi ste. I dalje možete da pokušavate."

Moj osećaj besa,

u vezi ženskih prava

je doživeo tačku ključanja kada sam imala oko 11 godina.

Moja ujna, neverovatno rečita

i brilijantna žena,

postala je rano udovica.

Jato rođaka se obrušilo na nju.

Uzeli su joj sarije u boji,

naterali je da nosi samo beli.

Obrisali su joj bindi sa čela.

Slomili su joj narukvice.

Njena ćerka, Rani,

par godina starija od mene,

sedela je u njenom krilu, zbunjena

ne znajući šta se desilo

sa jakom ženom

koju je nekada znala kao svoju majku.

Kasno te večeri, čula sam moju majku

kako moli mog oca,

"Molim te Ramu, učini nešto. Zar ne možeš da se umešaš?

A moj otac, je tihim glasom, mrmljajući,

"Ja sam samo najmlađi brat, ne postoji ništa što ja mogu da uradim.

To je tradicija."

To je noć kada sam naučila pravila

o tome šta znači biti žensko u ovom svetu.

Žene ne prave ta pravila

ali ona nas definišu i definišu

naše mogućnosti i naše šanse.

i muškarci su pogođeni tim pravilima takodje.

Moj otac, koji se borio u tri rata,

nije mogao da spasi svoju sestru

od ove patnje.

U 18. godini

pod odličnim tutorstvom moje majke,

prkoseći postala sam, kao sto se i moglo očekivati,

feministkinja.

Na ulici vikala,

(Hindi)

(Hindi)

"Mi smo žene Indije.

Mi nismo cveće mi smo varnice promena"

Do trenutka kada sam otišla za Peking 1995.

bilo mi je jasno, da je jedini put

ka ravnopravnosti polova

bio da se preokrenu vekovi

opresivne tradicije.

Ubrzo kako sam se vratila iz Pekinga

dobila sam šansu da radim u predivnoj organizaciji,

osnovanoj od strane žena,

radi podrške organizacijama za ženska prava po celom svetu.

Jedva šest meseci po početku mog novog posla

sam upoznala ženu

koja me je naterala da preispitam sve moje pretpostavke.

Njeno ime je Sakena Jakubi.

Ušla je u moju kancelariju

u vreme kada niko u Americi nije znao

gde se nalazi Avganistan.

Rekla mi je: "Nije u pitanju burka".

Ona je bila najodlučnija zagovornica

za ženska prava koju sam ikada slušala.

Rekla mi je da žene vode ilegalene škole

u njenim zajednicama u Avganistanu,

a da je njena organizacija, Avganistanski Institut za učenje.

pokrenula školu u Pakistanu.

Ona je rekla: "Prva stvar koju neko ko je Muliman zna

je da Kuran zahteva

i jako podržava pismenost.

Prorok je želeo da svaki vernik

može sam da čita Kuran".

Da li sam dobro čula?

Da li se zagovornica ženskih prava

poziva na religiju?

Ali Sakena prkosi oznakama.

Ona uvek nosi maramu za glavu.

Ali smo šetale plažom

i njena kosa je bila puštena i letela na povetarcu.

Svako predavanje je počinjala molitvom,

ali ona je sama, odlučna,

finansijski nezavisna žena

u zemlji gde su devojčice udavane sa 12 godina.

Ona je takođe izuzetno pragmatična.

"Ova marama za glavu i ova odeća," govorila je,

"daje mi slobodu da radim ono što moram da radim

da govorim sa onima čija je podrška i pomoć

ključna za ovaj posao.

Kada sam morala da otvorim školu u izbegličkom kampu,

otišla sam da vidim imama.

Rekla sam mu: "Ja sam vernik, a ženama i deci

u ovom teškim uslovima

potrebna je vera da bi preživeli"

Osmehnula se lukavo.

"Bio je polaskan.

Počeo je da dolazi dva puta nedeljeno u moj centar

zato što žene nisu smele da idu u džamiju.

I kada bi odlazio,

žene i devojčice su ostajale.

Počinjali smo malim časom primenosti

da bi čitale Kuran

zatim čas matematike, čas engleskog i čas kompjutera.

Za nekoliko nedelja, svako iz kampa

je dolazio na naše časove."

Sakena je bila učitelj

u vreme kada je obrazovati ženu

u Avganistanu bilo jako opasno.

Ona je bila na talibanskoj listi za odstrel.

Brinula sam se svaki put kada je putovala kroz zemlju.

Ona sleže ramenima kada je pitam o bezbednosti.

"Kavita-džan, ne možemo da dozvolimo da budemo uplašene.

Pogledaj te devojčice koje su se vratile u školu

nakon što im je kiselina bačena u lice."

Ja sam se smešila i klimala glavom

shvatajući da gledam žene i devojke

koje koriste svoju religioznu tradiciju i umeće,

kao instrumente

otpora i mogućnosti.

Njihov put je samo njihov

i gleda ka Avganistanu

koji će se promeniti.

Biti drugačiji je nešto što žene

Lesbora u Zagrebu, u Hrvatskoj

znaju veoma dobro.

Biti lezbejka, "dyke",

homoseksualac

u većini delova sveta, uključujući i ovde

u našoj zemlji, Inidiji,

znači zauzeti mesto ogromne neprijatnosti

i ekstremnih predrasuda.

U post-konfliktnom društvu kao što je Hrvatska,

gde su hiper nacionalizam i religija

stvorili okruženje, nepodnošljivo

za bilo koga ko bi se mogao

smatrati društvenim izgnanikom.

Upoznajte grupu "izgnanih-lezbejki"

maldih žena koje vole staru muziku

koja se jednom širila kroz ceo region

od Makedonije do Bosne,

od Srbije do Slovenije.

Ove devojke su se upoznale na univerzitetu na rodnim studijama.

Mnoge od njih su u 20-im godinama. Neke su majke.

Mnoge su se borile da svojim zajednicama priznaju svoje opredeljenje.

U porodicama religioznih verovanja je teško prihvatiti da

njihove ćerke nisu bolesne,

već samo homoseksualke.

Kao što Lea, jedna od osnivača grupe kaže,

"Ja jako volim tradicionalnu muziku.

Ali takođe volim i rok en rol.

Tako je Lesbor spojio ta dva.

Tradicionalnu muziku posmatram kao vrstu pobune,

u kojoj ljudi stvarno mogu da kažu ono što žele,

posebno tradicionalne pesme

iz drugih delova bivše Republike Jugoslavije.

Posle rata, mnoge od ovih pesama su izgubljene.

Ali one su deo našeg detinjstva i naše istorije,

i mi ne smemo da ih zaboravimo."

Neverovatno, ovaj L.G.B.T pevački hor

je demonstrirao kako žene

investiraju u tradiciju da bi napravile promene,

kao što alhemičari pokušavaju da razdor pretvore u harmoniju.

Njihov repertoar uključuje

hrvatsku nacionalnu himnu,

bosansku ljubavnu pesmu

i srpske duete.

I Lea dodaje sa smeškom

"Kavita, mi smo posebno ponosne na našu Božićnu muziku

jer pokazuje da smo otvorene ka religioznim obredima

iako Katolička crkva

mrzi nas L.G.B.T."

Njihovi koncerti su izvučeni iz

njihovih zajednica, da,

ali takođe i od starijih generacija,

generacija koje možda

sumnjaju u homoseksualizam,

ali su nostalgične za njihovom muzikom i prošlosti koju predstavlja.

Jedan otac koji je prvobitno odbacio svoju ćerku

kada je došla u ovaj hor,

sada piše pesme za njih.

U srednjem veku, trubaduri

su putovali kroz zemlju

pevajući svoje priče i deleći svoje stihove.

Lesbor tako putuje Balkanom,

pevajući, povezujući ljude koji su podeljeni

religijom, nacionalnošću i jezikom,

Bosanci, Hrvati i Srbi

pronalaze retke zajedničke trenutke ponosa u svojoj istoriji

i Lesbor ih podseća da

pesme koje jedna grupa često prisvaja,

u stvari pripadaju svima njima.

(Pevanje)

Juče nam je Malika Sarabhai pokazala

da muzika može da stvori svet

koji više prihvata različitost

nego onaj koji nam je dat.

Svet koji je dat Lajmi Bovi

bio je svet rata.

Liberija je bila rascepana građanskim ratom decenijama.

Lajma nije bila aktivistkinja, ona je bila majka troje dece.

Ali bila je bolesna od brige.

Strahovala je da će njen sin biti otet

i da će postati dete vojnik.

Strahovala je da će njene ćerke biti silovane.

Strahovala je za njihove živote.

Jedne noći, sanjala je san.

Sanjala je kako su ona i hiljade drugih žena

zaustavile krvoproliće.

Sledećeg jutra u crkvi, pitala je ostale kako se osećaju.

Svi oni su bili umorni od borbi.

Potreban nam je mir, a i potrebno je da naše vođe znaju

da se mi nećemo smiriti dok ne bude mira.

Među Lajminim prijateljima, bila je žena policajac koja je bila Muslimanka.

Ona je obećala da će da pokrene to pitanje sa svojom zajednicom.

I sledećeg petka na misi

žene koje su sedele u sporednoj sobi džamije

počele su da izražavaju nezadovoljstvo trenutnim stanjem.

"Šta je tu bitno?" rekle su one, "Metak ne pravi razliku

između Muslimana i Hrišćanina."

Mala grupa žena

je odlučila da rat privede kraju.

Odlučile su da koriste svoju tradiciju da bi pokazale šta misle.

Liberijske žene obično nose

dosta nakita i šarenu odeću.

Ali ne, za protest, one su se obukle

u belo, bez šminke.

Kao što je Lajma rekla: "Mi nosimo belo

da bi rekle da smo za mir."

Stajale su na strani puta na kojoj

povorka automobila Čarlsa Tejlora svakodnevno prolazi.

Stajale su tako nedeljama,

prvo samo njih 10, pa 20, onda 50 i na kraju stotine žena

noseći belo, pevajući, igrajući

govoreći da su tu zbog mira.

Konačno, suprotstavljene snage u Liberiji

su bile prinuđene da održe mirovne razgovore u Gani.

Mirovni razgovori su se odužili.

Lajmi i njenim sestrama je bilo dosta svega.

Sa preostalim sredstvima, povele su

malu grupu žena na mesto gde se mirovni razgovori održavaju,

i okružile su zgradu.

U sada već poznatom, CNN snimku,

možete ih videti kako sede na zemlji, držeći se za ruke.

Znamo ovo u Indiji. Zove se [Hindi].

Tada su stvari postale napete.

Pozvana je policija da fizički pomeri žene.

Visoki oficir pristupa sa palicom,

Lajma ustaje, razmišlja,

kreće svojim rukama ka svojoj glavi

i počinje, veoma plako

da odvezuje maramu koja joj pokriva kosu.

Možete videti lice policajca.

On izgleda posramljeno. Povlači se.

I sledeća stvar koja se dešava je

da je policija nestala.

Lajma mi je kasnije rekla,

"To je tabu, znaš, u Zapadnoj Africi.

Ako se starija žena skine ispred muškarca

zato što ona to hoće,

porodica tog muškarca će biti prokleta."

(Smeh)

(Aplauz)

Rekla je: "Ne znam da li je to uradio zato što veruje u to,

ali je znao da mi nećemo nigde otići.

Mi nećemo otići sve dok se mir ne potpiše."

I mir je potpisan.

A žene Liberije

su se tada udružile i podržale Elen Džonson Sirlif,

ženu koja je isto razbila nekoliko tabua

i postala prva izabrana žena na čelu države

u Africi u poslednje vreme.

Kada je imala svoje predsedničko obraćanje,

priznala je hrabrost ovih žena Liberije

koje su joj pomogle da pobedi protiv fudbalske zvezde -

za vas Amerikance, mislim na evropski fudbal -

ne manje.

Žene kao Sakena i Lea

i Lajma

su me načinile skromnom i promenile me

i pomogle da shvatim da ne treba da budem brzopleta

sa bilo kakvim pretpostavkama.

Takođe su me spasile mog pravednog gneva

nudeći uvid u ovaj "treći način".

Filipinska aktiviskinja mi je jednom rekla,

"Kako kuvaš tortu od pirinča?

Sa toplotom sa dna i sa vrha."

Protesti, marševi,

beskompromisni stav da

ženska prava jesu ljudska prava, i tačka.

To je toplota sa dna.

To su Malcolm X i oni koju su glasali za prava žena

i tu su gej parade.

Ali nam je takođe potrebna i toplota sa vrha.

U većini delova sveta

taj vrh i dalje

kontrolišu muškarci.

Da parafraziram Marksa: Žene prave promene

ali ne u okolnostima po sopstvenom izboru.

One moraju da pregovaraju.

Moraju da poruše tradiciju koja ih je jednom ućutkivala

kako bi dale glas novim težnjama.

I potrebni su im saveznici u njihovim zajednicama,

saveznici kao imam,

saveznici kao otac koji piše pesme

za grupu lezbejki u Hrvarskoj,

saveznici kao policajac koji je poštujući tabu ustuknuo,

saveznici kao moj otac,

koji nije mogao da pomogne svojoj sestri, ali je pomogao svojim trima

ćerkama da slede svoje snove.

Možda je ovo zato što feminizam,

za razliku od svih ostalih društvenih pokreta,

nije okrenut protiv tačno određenog ugnjetavača.

Nije u pitanju vladajuća klasa

niti okupatori ili kolonizatori,

usmeren je protiv duboko urezanog sistema razmišljanja i pretpostavki

da mi žene prečesto

suzdržavamo svoje mogućnosti.

I možda je ovo glavni dar feminizma,

da je lično u stvari politička stvar.

Tako da, kako je Elenor Ruzvelt jednom rekla o ljudskim pravima,

i isto važi i za jednakost polova,

da se sa time počinje na malim mestima, blizu doma.

Na ulicama, da,

ali takođe i u pregovorima za kuhinjskim stolom

i u bračnom krevetu

i u odnosima ljubavnika i roditelja

i sestara i prijatelja.

I tada, tada

shvatite da uključivanjem

aspekata tradicije i zajednice

u svoje borbe,

žene poput Sakene, Lee i Lajme,

ali takođe i Sonje Gandi ovde u Indiji

i Mihele Bačelet u Čileu

i Shirin Ebadi u Iranu

rade nešto drugo.

One dovode u pitanje samu osnovu

zapadnjačkih modela razvoja.

One kažu, ne moramo biti kao vi

da bismo napravile promenu.

Možemo nositi sari ili hidžab

ili pantalone ili boubou,

i možemo voditi partije i biti predsednice

i advokati za ljudska prava.

Možemo koristiti tradiciju kao vodilju kroz promene.

Možemo ukidati vojske

i prebacivati resurse umesto toga

u izvore prave sigurnosti.

Upravo u ovim malim pričama,

ovim ličnim pričama,

ja vidim radikalno epsko delo koje pišu

žene širom sveta.

Upravo u ovim nitima

koje se pletu u jak materijal

koji će opstati u zajednicama,

ja vidim nadu.

I ako mi srce peva,

to je zbog ovih malih fragmenata,

s vremena na vreme, uhvatimo tren

potpuno, potpuno novog sveta.

I ona je definitivno na svom putu.

Hvala vam.

(Aplauz)