Nežna snaga hipersenzibilnih ljudi | Elena Herdikerhof (Elena Herdieckerhoff) | TEDxIHEParis

Elena je mentor preduzetnicima koji su veoma emotivni i hipersenzibilni. Ona objašnjava zašto treba da promenimo preovlađajuću priču o hipersenzibilnim ljudima.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Ja sam veoma osetljiva osoba.

Šta prvo pomislite kada vam to kažem?

Da mora da sam stidljiva i zatvorena?

Ili možda veoma emotivna?

Ili možda da morate da hodate
kao po jajima kada ste mi u blizini?

Opšta pretpostavka
o veoma osetljivim ljudima

je da smo nekako slaba i krhka stvorenja,

koja su pokupila gubitnički loz
u genetskoj životnoj lutriji.

Možete ovo da vidite na delu
kada guglate reč „osetljiv“.

Videćete slike zubobolje, iritirane kože,

(Smeh)

uvelih maslačaka i ljude koji plaču.

Reč „osetljivost“ očigledno ima
problem sa predstavljanjem u javnosti.

(Smeh)

Danas želim da pomognem
da to promenimo.

Možda se već pitate
kako to izgleda biti veoma osetljiv?

Pozivam vas da zamislite da živite tako
da su vam sva čula u pripravnosti.

Unutrašnji svet vam je takođe veoma živ

i emocije su vam preuveličane.

Tuga je duboka žalost,
a radost je prava ushićenost.

Takođe, preterano brinete

i beskrajno saosećate.

Zamislite da ste stalno uronjeni
u sve oko vas.

Veoma osetljivi ljudi
često čuju stvari kao što su:

„Previše si osetljiv“,

„Nemoj sve primati k srcu“,

ili moje omiljeno: „Stvarno
bi trebalo da očvrsneš.“

Osnovna poruka je jasna -

biti veoma osetljiv znači
imati mnoge nedostatke.

Nekada sam se slagala sa ovim.

Uvek sam mislila da treba da se pojavim
sa nekim znakom upozorenja

ili izjavom o dogovornosti:
„Pazi, veoma osetljivo.“

Dozvolite mi da podelim sa vama

nekoliko prednosti koje posedujem
kao veoma osetljiva osoba.

Kao prvo, imam intenzivno preaktivan um,

što znači da je nemoguće isključiti se.

To, takođe, znači
da mi je nesanica najbolja drugarica.

Možete misliti koliko je to korisno
veče uoči TED govora.

(Smeh)

Takođe, ne mogu da gledam
jezive ili nasilne filmove,

jer me zauvek proganjaju slike.

Sećam se kada sam kao dete
gledala film „Ralje“.

Bila sam toliko istraumirana,

da nisam mogla da idem
ni blizu bazena,

a kamoli mora, nekoliko godina.

Što je još neugodnije,

moj nadimak iz detinjstva,
„Princeza na zrnu graška“ postaje opravdan

kada se radi o putovanjima
i hotelskim krevetima.

Madrac ne sme da bude
ni previše tvrd, ni previše mekan.

Mora da bude baš kako treba.

Tata je jednom šaljivo preporučio

da na put ponesem svoj krevet i jastuk,

da bih ubuduće izbegla
bilo kakve neprilike na putovanju.

(Smeh)

Često sam se pitala: „Koje dobro može
da mi donese to što sam ovakva?“

Polako sam počela da shvatam
dar senzibilnosti.

Naučila sam da volim to što sam se
čvrsto i lako povezivala sa drugima

i što imam jaku intuiciju,
koja me vodi kao nepogrešivi GPS.

Tek sam u svojoj 25. godini
naišla na knjigu

koja mi je promenila život.

Bila je to knjiga dr Elejn Aron
„Hipersenzibilna osoba“.

Konačno sam mogla da imenujem

sopstveni preterani
doživljaj života u tehnikoloru,

i dalo mi je nadu da ima
još ljudi koji su kao ja.

U ovoj knjizi ona opisuje
hipersenzibilne ljude,

ili skraćeno HS osobe,

kao ljude koji imaju genetsku osobinu
čulne obrade senzitivnosti.

Ovo je prilično komplikovano rečeno.

Ipak, iznenađujuće, 15-20 posto
populacije su HS ljudi.

Ona koristi divni akronim DPES

da bi sažela
ključne osobine hipersenzibilnih.

„D“ je za „dubinu obrade“.

Kao hipersenzibilne osobe,
imamo fenomenalnu sposobnost

da duboko analiziramo apsolutno sve.

Moj omiljeni primer za ovo

je ono što volim da zovem
„sindromom kineskog restorana“.

(Smeh)

U suštini, možemo i do sat vremena čitati
celokupni jelovnik od 40 stranica,

bez obzira što ćemo ionako
naručiti omiljeno jelo.

(Smeh)

„P“ je za „prekomernu stimulaciju“.

Brzo nas preplavi okolina.

Ja sam iz Bavarske
i volim naš Oktoberfest,

ali nakon sat vremena već moram da odem,

jer me potpuno nadvlada

mešavina mirisa pečene piletine
i šećerne vune,

kakofonija pesama i ogromna gužva.

To je previše za moja čula.

„E“ je za empatiju;
HS ljudi osećaju sve što drugi osećaju.

To je kao ona stara hebrejska izreka:

„Kada jedan plače, drugi kusa so.“

Konačno, „S“ je za „svest o nijansama“.

HS ljudi su kao fino podešeni senzori;
mogu pokupiti najsitnije detalje.

Nažalost, to znači da su oni takvi ljudi

koji će vas probuditi u 3 ujutru

da vam kažu da kaplje slavina u kuhinji

dva sprata niže.

Kao što vidite, biti HS osoba
je mnogo više od emocionalne reaktivnosti.

Želim da se bavim
sa dva najupečatljivija problema

u vezi sa stereotipovima
vezanim za hipersenzitivnost.

Prva pretpostavka je da su HS ljudi
jednostavno prikriveni introverti

koji su hteli maštovitiji naziv.

(Smeh)

Činjenica je da je 30 posto HS ljudi
u stvari ekstroverti,

što znači da ih ne možemo smestiti

u prikladnu kategoriju sramežljivih;

HS osobe postoje
u mnogim pastelnim nijansama.

Drugo, zbog pretpostavljene
ženske odlike hipersenzitivnosti,

mnogi smatraju da su HS osobe žene.

Možda ćete se iznenaditi,
ali 50 posto HS osoba su zapravo muškarci.

U našem društvu, muškarci
ne bi trebalo da budu osetljivi,

već agresivni i takmičarski nastrojeni.

Nažalost, misao da muškarci
mogu biti istovremeno i osetljivi i jaki

još uvek je strana.

Sada je pravi trenutak da vam kažem

da ne mislim da su HS osobe
bolje ili gore od bilo koga;

one su jednostavno drugačije.

Takođe bih želela da istaknem
da, uprkos glasinama,

oni nisu članovi „Kluba superiornih“

i nemaju tajno rukovanje
radi prepoznavanja.

(Smeh)

HS osobe su kao i svi drugi,

samo što doživljavaju svet

na živopisniji način.

Nemojte misliti da su svi HS ljudi slični,

jer to nije istina;

ne postoje dve iste HS osobe.

Svaka HS osoba ima sopstveni,
jedinstveni emotivni otisak,

paralelno sa drugim oznakama identiteta

kao što je pol, etnička pripadnost,
kulturno i lično zaleđe.

Takođe želim da istaknem
da biti HS osoba nije bolest,

a nije ni pitanje izbora.

To je genetska odlika.

U suštini, rođeni smo da budemo blagi.

Svaki put kada HS osobi kažete
da je previše osetljiva,

to je kao da ste rekli nekom
da ima previše plave oči.

Velika je verovatnoća da će vas,
koliko god puta to ponovili,

uvek pogledati iste plave oči.

Kao društvo, mislimo
da je osetljivost nedostatak;

nesrećna, emotivna Ahilova peta,

koja umanjuje našu sposobnost

da postanemo efikasniji, nezavisniji
i sve više nalik robotima.

Svi olako omalovažavamo idealiste,
sanjare i stvaraoce.

Ovo, međutim, nije uvek bilo tako.

U prethodnim vekovima filantropi,
filozofi, pesnici, umetnici i slikari,

svi su bili poštovani zbog njihovog
osetljivog doprinosa društvu.

Ko bismo bili bez Leonarda Da Vinčija
ili bez Mocarta?

Bez Anais Nin ili Balzaka?

Ili bez Majke Tereze ili Gandija?

Naš svet bi sigurno
bio za nijansu tamniji.

Ne sugerišem da su sve HS osobe
geniji koji su oblikovali svet,

ali većina HS ljudi ima iskrenu potrebu
da stvara veze i smisao.

Jer oni osećaju svu bol koju vide,

žele da uzdignu zaboravljene
i da spasu zlosrećne.

Kada HS osobe žele da sakriju
svoju osetljivost da bi se uklopile,

svi mi gubimo.

Zar društvo ne bi bilo siromašnije

kada ne bi imalo živu emotivnu kreaciju?

Kad bi društvo diskreditovalo maštu,
intuiciju i saosećajnost?

Mislim da bi bilo.

Zato mislim da treba hitno da počnemo

da prihvatamo i cenimo osetljivost

zbog njenog regulacionog uticaja
na svet prečesto usijanih glava.

Mislim da smo svi osetljivi

na različitim stepenima
i na razne načine.

HS osobe su jednostavno
na kraju tog spektra.

Zato se svih nas tiče ono što mislimo
i govorimo o osećajnosti.

Moramo se svi, kao drušvo, složiti

da popravimo negativnu
kulturološku priču o osećajnosti

i da je pretvorimo u pozitivnu.

Moramo otkloniti misao
da je osetljivost slabost

i da konačno izvučemo
prednosti iz njene snage.

Tako ćemo stvoriti ambijent

u kojem svako može bezbedno
izraziti svoju nežniju stranu,

a ne samo HS ljudi.

Kako možemo stvoriti pozitivniju svest

i prihvatanje senzitivnosti?

Na državnom nivou,

moraju se desiti dve najhitnije promene,
u školama i na radnim mestima.

U školama moramo
bolje osposobiti nastavnike

da prepoznaju i razumeju osetljivu decu.

Ovo važi i za roditelje i za nastavnike;

njihova dobronamerna želja
da deca očvrsnu

da bi opstala u velikom i zlom svetu

mora da nestane.

Ne bi trebalo da guramo
jagnjad u vučja krzna.

Na korporativnom nivou,

uspostavljen je sistem
koji daje prednost onima koji se laktaju.

Pošto senzitivne osobe

govore blaže, koperativnije su

umesto da budu konkurentne,

često zaostaju na korporativnoj lestvici.

Da bismo ovo promenili,

moramo stvoriti takav ambijent
u kome svi tipovi ličnosti

mogu da se razviju,
a ne da biramo samo neke.

Po mom uverenju,

korporacije, za njihovo dobro,

treba da pozovu senzitivne ljude za sto,

jer bez senzitivnih,
nedostajaće inovacija,

integritet i, na kraju krajeva, humanost.

Na ličnom nivou,

svi možemo uticati,

jednostavnim uzdržavanjem
od osude blage razlike

senzitivnih ljudi oko nas.

Kada biste sledeći put hteli
nekom reći: „Previše si osetljiv!“,

molim vas da se zaustavite i zastanete.

Taj momenat neka bude pun razumevanja.

Videćete, taj jednostavni čin prihvatanja
će vas oboje razvedriti.

Mojim HS prijateljima govorim -

ohrabrite se i ne stidite se
da budete ono što jeste.

Ne pokušavajte da „očvrsnete“.

Ne skrivajte se;
divni ste takvi kakvi jeste.

Ne osećajte se čudno,

jer ne smemo smatrati vas krivima,

nego svet u kome su korupcija,

nasilje i pohlepa pravila ponašanja.

Kao što je Krišnamurti rekao:

„Nije merilo zdravlja

biti dobro prilagođen
duboko bolesnom društvu.“

Kad sam bila mala devojčica,

volela sam da jurim
za leptirima u našoj bašti

i divila sam se njihovoj krhkoj lepoti.

Osetila sam duboki nagon da ih zaštitim,

pa sam odlučila
da ih zarobim u male tegle

napunjene travom i cvećem,

da bi bili bezbedni sa mnom u mojoj sobi.

Ubrzo sam shvatila

da leptiri ne vole ropstvo.

To me je nateralo da shvatim
da im ne treba da budu spašeni.

Njihov koloristični doprinos
prirodnom ekosistemu

je baš onakav kakav treba da bude.

Na sličan način,

ni HS osobe ne treba da se sakriju

od svetskog bola u zaštitne inkubatore.

Njihova uloga je da iskorače

i podele sa nama svoje senzitivne darove.

Mislim da smo kao ljudi ujedinjeni

u doživljaju senzitivnosti i empatije.

Takođe, smatram da ne morate biti HS osoba
da biste vodili računa i promenili stvari.

Danas se suočavamo sa teškim političkim,
kulturološkim i ekološkim problemima.

Danas nam treba, više nego ikad,

doprinos senzitivnih umova i srca,

da popločamo put za teška vremena
koja nas čekaju.

Što više dozvolimo sebi

da se povežemo sa urođenim
senzitivnim darovima,

to ćemo više moći da iscelimo sebe
i planetu na kojoj živimo.

Inspirisana Džonom Lenonom,

koji je napisao možda najvažniju himnu
senzitivnosti ikada, „Zamisli“,

dozvolite da završim govor uz reči:

„Molim te, ne reci da sam sanjar,

jer znam da nisam jedina osetljiva osoba.

Veruj i pruži mi ruke,

da izgradimo nežniji svet.“

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)