Moje putovanje od marinca do glumca

Pre nego što se borio u galaktičkim bitkama između mračnih sila i svetla u "Ratovima Zvezda: Buđenje sile", Adam Drajver je bio američki marinac u oružanoj družini 1/1. U ovom razoružavajućem govoru, pripoveda priču o tome kako je postao marinac, raspravlja o složenom prelazu od vojnika do građanina i govori nam o Umetnosti u oružanim snagama, neprofitnoj organizaciji koja dovodi pozorište u vojsku. "Samoizražavanje je jednako dragoceno oruđe kao i puška na vašem ramenu", kaže Drajver. Nakon njega Met Džonson I Džesi Dž. Perez sa žarom izvode "Ja nisam Betmen" od Marka Ramireza. (Jezik za odrasle)

Bio sam marinac u oružanoj družini 1/1,

81. voda,

u kampu Pendlton u Kaliforniji.

Ura!

Publika: Ura!

(Smeh)

Priključio sam se
nekoliko meseci nakon 11.9,

osećajući se kao, verujem,
većina ljudi tada,

ispunjen osećanjima
patriotizma i odmazde

i žudnje da nešto uradim -

sve to uz činjenicu
da nisam radio bilo šta.

Bilo mi je 17, upravo sam maturirao
prethodnog leta,

živeo sam u sobi kod roditelja,
plaćajući stanarinu

u malom gradu u kom sam odrastao
u Severnoj Indijani,

po imenu Mišavaka.

To ću kasnije da sričem
za one koji su zainteresovani -

(Smeh)

Mišavaka ima štošta dobro,
ali nije kulturni čvor sveta,

te se moja izloženost pozorištu i filmu

svodila na uloge
u srednjoškolskim predstavama

i na Blokbaster video,
laka mu crna zemlja.

(Smeh)

Toliko sam ozbiljno želeo da glumim

da sam bio na audiciji za Džulijard
u završnom razredu srednje škole,

nisam primljen,

odlučivši da fakultet nije za mene,
nisam dalje pokušavao,

što je bio genijalan potez.

Takođe sam obavio tu nemoguću
glumačku odiseju u Los Anđelesu

o kojoj sam oduvek slušao priče,

o glumicima koji se sele u El-Ej
sa sedam dolara

i pronalaze posao i uspešne karijere.

Stigao sam sve do Amarila u Teksasu,
kad mi se auto pokvario.

Potrošio sam sav novac na popravku,

konačno stigavši do Santa Monike -

čak ni do Los Anđelesa -

ostao sam 48 sati,
u suštini lutajući po plaži,

ušao u auto, odvezao se kući,

time okončavši glumačku karijeru -

(Smeh)

Sedamnaest, Mišavaka...

porodična kuća, plaćam stanarinu,
prodajem usisivače...

top-šop prodaja,

kosim travu za lokalnu
omladinsku zadrugu.

To je bio moj svet
početkom septembra 2001.

Nakon 11. septembra

i preplavljenosti osećanjem dužnosti,

i prosto ljutnje - na samog sebe,

moje roditelje, vladu;

bez samouverenosti, bez uglednog posla,

sa bezveznim mini-frižiderom
kog sam odvezao i dovezao iz Kaliornije -

pridružio sam se marincima.
Sviđalo mi se što sam marinac.

To je nešto
na šta sam najponosniji u životu.

Pucanje iz oružja je strava,

vožnja i detoniranje
skupih stvari je bilo sjajno.

Ali sam otkrio da najviše volim marince

zbog onoga što mi je najmanje
bilo bitno pri priključenju,

to jest zbog ljudi:

ti čudni likovi - banda karaktera

iz svih krajeva Amerike -

s kojima naoko nisam imao
bilo šta zajedničko.

A vremenom,

sve to političko i lično razmetanje,

koje me je odvelo u vojsku, je nestalo,

a trupe marinaca su mi postale
sinonim za prijatelje.

A onda, nakon nekoliko godina službe

i višemesečnog odsustva
od razvrstavanja u Iraku,

iščašio sam grudnu kost
u biciklističkoj nesreći,

i iz medicinskih razloga sam udaljen.

Onima koji nisu u vojsci
je to teško da shvate,

ali kad su mi rekli da neću biti razvrstan
u Irak ili Avganistan,

bio sam krajnje razočaran.

Jasno se sećam kad sam napuštao
baznu bolnicu na nosilima

a čitav moj vod je čekao napolju
da vide da sam dobro.

A onda sam iznenada ponovo bio civil.

Znao sam da želim
ponovo da se okušam u glumi

jer - ponavljam, to sam ja -

smatrao sam da su svi problemi civila mali
u poređenju s vojnim.

Mislim, oko čega zaista možete
da sada zakerate, znate?

"Vruće je.

Neka neko uključi klimu."

"Red za kafu je predugačak."

Bio sam marinac.

Znao sam kako da preživim.

Otići ću u Njujork i postati glumac.

Ako sve ne ispadne dobro,

živeću u Central parku i roviću
po kontejnerima iza Panera Breda.

(Smeh)

Ponovo sam bio na audiciji za Džulijard,
posrećilo mi se,

primljen sam.

Ali me je iznenadilo
to koliko je složen prelaz

od vojnika do civila.

A bio sam relativno zdrav; ne mogu
da zamislim da prolazim kroz taj proces

uz mentalnu ili fizičku povredu.

No uprkos tome, bilo je teško.

Delom zato što sam bio u školi glume -

nisam imao opravdanje za odlazak
na časove glasa i govora,

bacajući zamišljene lopte energije
na kraj prostorije,

radeći vežbe iz glume,
porađajući samog sebe -

(Smeh)

dok moji prijatelji bez mene
ratuju preko mora.

Ali takođe jer nisam znao
kako da primenim sve

što sam naučio u vojsci
u civilni kontekst.

Ni u praktičnom, ni u emotivnom smislu.

Praktički sam morao da nađem posao.

A bio sam u pešadiji,

gde pucate iz mitraljeza
i ispaljujete iz minobacača.

Nema mnogo mesta na kojima možete
da iskoristite te veštine u svetu civila.

(Smeh)

Emotivno sam se mučio
s pronalaženjem smisla.

U vojsci sve ima smisla.

Sve što radite ima uporište u tradiciji

ili ima praktičnu svrhu.

Ne možete da pušite u polju

jer ne želite da odate svoju poziciju.

Ne dodirujete svoje lice -
morate da održavate

lični nivo zdravlja i higijene.

Okrećete se na ovu stranu
zbog zastave,

iz poštovanja prema ljudima
koji su išli pre vas.

Hodate ovako, govorite ovako zbog ovoga.

Vaša uniforma je do tančina sređena.

S koliko posvećenosti pratite
ova pravila, mnogo govori

o tome kakav ste marinac bili.

Vaš rang govori ponešto o vašoj prošlosti

i zavređenom poštovanju.

U svetu civila nema ranga.

Ovde ste samo još jedno telo,

i osećao sam da stalno moram
iznova da se dokazujem.

A poštovanje civila
dok sam nosio uniformu,

nestalo je kad sam je skinuo.

Čini se da ne postoji...

osećanje zajedništva,

dok sam u vojsci iskusio
osećanje zajedništva.

Koliko ste često u civilnom svetu

dovedeni u situaciju života ili smrti
s najbližim prijateljima,

a oni vam stalno pokazuju
da vas neće napustiti?

A u međuvremenu, u školi glume...

(Smeh)

Zaista sam prvi put

otkrivao dramske pisce i likove i drame

koji nisu imali veze s vojskom,

ali su nekako opisivali
moje iskustvo iz vojske

kako mi ranije nije bilo opisivo.

I osetio sam da postajem manje agresivan,

da sam u stanju prvi put
da rečima izrazim osećanja

i shvatio sam
koliko je to dragoceno oruđe.

A kad sam se prisećao
svog vremena u vojsci,

nisu mi prvo padale na pamet
stereotipne vežbe,

disciplina i muka od svega toga;

već pre, mali, intimni ljudski trenuci,

trenuci velikih emocija:

prijatelja u begu
jer im je nedostajala porodica,

prijatelja koji se razvode,

zajedničkih patnji, zajedničkog slavlja,

sve u vojnoj pozadini.

Gledao sam prijatelje kako se bore
s ovim okolnostima

i gledao sam nespokoj
zbog toga kod njih i mene,

nemogućnost ispoljavanja
emocija zbog toga.

Vojne i pozorišne zajednice
su zapravo veoma slične.

Imate grupu ljudi
koja pokušava da ostvari misiju

veću od njih samih; ne radi se o vama.

Imate ulogu, morate da znate
svoju ulogu unutar ekipe.

Svaka ekipa ima vođu ili reditelja;

ponekad su pametni, ponekad nisu.

Primorani ste da budete prisni
s potpunim strancima

za kratko vreme;

samodisciplina, samoodržavanje.

Pomislio sam koliko bi sjajno bilo
stvoriti prostor

koji bi spojio ove dve
naoko različite zajednice,

koji bi doneo zabavu grupi ljudi

koja bi,
uzimajući u obzir njihovo zanimanje,

mogla da se izbori s nečim
malčice umno zahtevnijim

od tipičnih, obaveznih zabava

na koje su me u vojsci terali da idem -

(Smeh)

to su dobronamerni,
no blago uvredljivi događaji,

kao "Osvojite navijačicu
Čardžera iz San Dijega",

gde biste odgovorili na pitanje
iz pop kulture

i za tačan odgovor biste dobili sastanak,

to jest šetnju u pratnji
oko paradnog doka

sa već udatom, trudnom navijačicom -

(Smeh)

Nemam ništa protiv navijačica.
Volim navijačice.

Pre je poenta, koliko bi sjajno bilo
predstaviti pozorište

kroz likove koji su pristupačni,
a nisu snishodljivi.

Pa smo pokrenuli neprofitnu organizaciju:
Umetnost u oružanim snagama,

gde smo pokušali to da uradimo,

pokušali smo da spojimo ove dve
naoko različite zajednice.

Izaberemo predstavu ili monologe
iz savremenih američkih drama

koje su raznovrsne po pitanju doba i rase,
kao što je i vojna publika,

uzmemo grupu sjajnih pozorišnih glumaca,

naoružamo ih neverovatnim materijalom,

troškove produkcije svedemo na minimum -

bez setova, bez kostima,
bez rasvete, samo čitanje -

sav naglasak smo prebacili na jezik,

pokazujući tako da pozorište
može da nastane bilo gde.

To je moćno,

ući u prostoriju s potpunim strancima

i podsetiti se na našu ljudskost,

a samoizražavanje
je podjednako vredno oruđe

kao i puška na vašem ramenu.

A za organizaciju, poput vojske,

koja se diči time što ima
akronime za akronime,

možete da se izgubite u sosu

kada pokušate da objasnite
kolektivno iskustvo.

A ne mogu da zamislim bolju zajednicu

za naoružavanje
novim sredstvima samoizražavanja

od one koja brani našu zemlju.

Prešli smo čitave SAD i svet,

od Volter Rida u Betesdu, Merilend,

do kampa Pendlton
i kampa Arifdžan u Kuvajtu,

do USAG-a u Bavariji,

na i van brodvejskih pozorišta u Njujorku.

A umetnicima izvođačima pružamo

prozor u kulturu

kojoj inače ne bi bili izloženi.

A potpuno isto je i za vojsku.

A radeći ovo proteklih šest godina,

iznova se podsećam da je gluma mnogo toga.

To je zanat, politički čin, posao, to je -

koji god da vam je pridev najpodesniji.

Ali je i služba.

Nisam stigao da dovršim svoju,

pa kad god imam priliku da služim

ovoj krajnje uslužnoj industriji,
vojsci, meni, ponavljam -

malo šta je bolje od toga.

Hvala vam.

(Aplauz)

Izvešćemo komad Marka Ramireza

pod nazivom "Ja nisam Betmen".

Izuzetan glumac
i moj dobar prijatelj, Džesi Perez

će da vam čita,

i Met Džonson,
koga sam upoznao pre nekoliko sati.

Izvešće to zajedno premijerno,

pa videćemo kakvo će da bude.

Džesi Perez i Met Džonson.

(Aplauz)

Džesi Perez: Polovina je noći

i sjaj neba nalik je ljutoj,
radioaktivnoj crvenoj.

A ako zaškiljiš,
možda će ti mesec biti vidljiv

kroz gust sloj dima od cigareta
i avionskih izduvnih gasova

koji prekrivaju čitav grad.

Poput mreže za komarce
koja ne propušta anđele.

(Udarci u bubanj)

A ako pogledate dovoljno visoko,

videćete me kako stojim
na ivici zgrade od 87 spratova.

A gore je mesto gargojlima
i pokvarenim satovima na tornjevima

koji stoje u mestu i mrtvi,
negde oko 100 godina,

tamo gore sam ja.

(Bubanj)

I ja sam prokleti Betmen.

(Bubanj)

I ja imam betmobile i batarange

i proklete pećine za šišmiše,
ono, za prave.

A sve što je potrebno je ostava

ili pomoćna soba ili požarni izlaz

i Denijevih nasleđenih
farmerica više nema.

A moja mornarsko plava polo majica,

ona što mi nekako dobro stoji,
ali ima rupu blizu zadnjice

od onda kad se zakačila
na alku od lanca iza restorana Arturo,

ali nije ništa strašno
jer taj deo upasavam

i nekako je sve u redu.

Ta polo majica - i ona nestaje!

I ja postajem nekako... preobražajan.

(Bubanj)

A niko ne izvlači kaiš
i tuče Betmena zbog drskosti.

(Bubanj)

Ili zbog odsustva iste.

I niko ne naziva Betmena prostim

ili glupim

ili žgoljavim.

I niko ne daje otkaz Betmenovom bratu
u firmi Istern Taksi

zbog redukcija, takođe.

Jer sve što imaju je poštovanje.

I to ne poput strahopoštovanja,

samo, ono, poštovanje-poštovanje.

(Smeh)

Jer te se niko ne plaši.

Jer Betmen ne želi zlo bilo kome.

(Bubanj)

Nikad.

Jer sve što Betmen zaista želi
je da spašava ljude

i možda nekad da plati bakine račune

i umre srećan.

I možda postane
nenormalno poznat za prave.

(Smeh)

Eh - i da ubije Džokera.

(Udarci u bubanj)

Noćas sam kao i većinu noći sam.

Posmatram i čekam

poput orla

ili poput -

ne, da, poput orla.

(Smeh)

A moj plašt leprša na vetru
jer je prokleto dug

i moje zašiljene uši su tu

i ta maska koja mi pokriva
skoro pola lica je tu,

i skroz preko grudi su mi, ono, neprobojni
materijali da me niko ne povredi.

A niko - niko! -

neće stati između Betmena...

i pravde.

(Bubanj)
(Smeh)

Odavde

mogu da čujem sve.

(Tišina)

Negde u gradu

jedna stara dama kupi
ostatke hrane iz kante za otpatke

i stavlja parče piletine sa susamom
koje je neko ispljunuo

u svoja usta.

A negde tamo je doktor s ekscentričnom
frizurom u crnom mantilu

pokušava da pronađe lek za bolesti

od kojih ćemo svi jednog dana
za prave da izumremo.

I negde tamo je čovek,

čovek u uniformi domara,

tetura se kući pijan i ošamućen

nakon što je potrošio pola plate
na jednolitarske boce piva,

a drugu polovinu
na četvoročasovnu posetu nekoj dami

na ulici gde su sva svetla polomili

ljudi koji bi radije u mraku radili
to što rade u ovom gradu.

A pola bloka dalje od domara,

nalazi se grupa ništarija
koji ne znaju za bolje,

čekaju domara
sa zarđalim lancima od bicikla

i imitacijom bejzbol palice,

i ako ne nađu bar cent kod njega,

a neće,

prosto će ga tući dok im mišići
na rukama počnu da peku,

dok nestane zuba za izbijanje.

Ali ne računaju na mene.

Ne računaju ni na kakvog Mračnog Viteza,

sa stomakom punim
kupovnih makarona sa sirom

i naseckanih bečkih kobasica.

(Smeh)

Jer bi radije verovali da ne postojim.

A sa 87. sprata čujem
jednog ništariju kako kaže:

"Daj lovu!" - eto tako, veoma brzo,

samo, "Daj mi jebenu lovu!"

I vidim domara kako nešto mrmlja
jezikom pijanca i postaje bled,

a gore sa 87. sprata,

čujem kako mu stomak pokušava
da odbaci radničku uniformu.

Te ja kidišem dole, ono, nenormalno brzo

i poput tame sam, u fazonu: "Svuš!"

I bacam batarangu
u jednu ogoljenu sijalicu.

(Cimbal)

I svi su u fazonu: "Oho-ho, mater mu!

Ko je upravo pogasio svetla?"

(Smeh)

"Šta je ono tamo?" "Šta?"

"Daj mi sve što imaš, starče!"

"Je li neko to čuo?"

"Čuo šta? Nema ničega.
Ne stvarno - nema šišmiša!"

Ali onda...

Jedan od trojice ništarija
dobija po glavi - tras!

I broj dva se zaljulja slepo
u mračni plašt ispred njega,

ali pre no što pesnicom udari bilo šta,

zgrabim poklopac kante za smeće i -

pravo u stomak.

I broj jedan se vraća udarcem u skoku,

ali i ja znam džudo karate,
pa sam u fazonu -

(Bubanj)

dva puta!

(Bubanj)

(Smeh)

(Bubanj)

No pre nego što nanesem veću štetu,

iznenada svi začujemo "klik-klik".

I iznenada nastaje zatišje.

I jedina ništarija na nogama

grabi pištolj i cilja u vazduh,

kao da drži Isusa kao taoca,

kao da možda preti
da će da probuši rupu na mesecu.

A ništarija koja je dobila udarac u glavu,

koja me je napala u skoku,

i druga ništarija
koja je dobila udarac u stomak,

obojica se zaokreću unazad
od mračne figure pred njima.

A pijanica, domar,

se šćućurio u ćošku,
moleći se Svetom Antoniju

jer mu je samo on pao na pamet.

(Udarci u bubanj)

I tu sam ja:

oči mi blešte belo,

plašt mi se nežno leprša na vetru.

(Bubanj)

Neprobojne grudi uzdišu,

srce mi kuca kroz njih
Morzeovom šifrom za:

"Zajebavajte se sa mnom

samo jedanput,

hajde,

samo pokušajte."

A ništarija koja je ostala na nogama,

onaj s pištoljem -

da, on se smeje.

I spušta oružje.

I cilja u mene

i ostavlja mesec na miru.

I cilja tačno među moje zašiljene uši,

nalik stativama,
a on je u specijalnoj ekipi.

A domar i dalje priziva Svetog Antonija,

ali on se ne javlja.

I za sekund,

čini se kao...

da ću možda izgubiti.

Ne!

(Bubanj)

Puf! Puf! Fa-ka-ka!

"Nemoj me ubiti, čoveče!"

Krc! Ručni zglob puca! Vrat! Rez!

Koža dolazi u dodir s kiselinom: "Aaaaaa!"

I na podu je,

a ja stojim iznad njega

i sad je pištolj u mojim rukama,

a ja mrzim pištolje, mrzim da ih držim
jer sam Betmen.

I, fusnota:

Betmen ne voli pištolje jer su mu
roditelji nekad davno njima roknuti.

Ali samo na sekund,

oči su mi bleštavo bele

i ja držim tu stvar

jer mogu da govorim s ništarijom

na jeziku koji možda razume.

Klik-klik!

(Bubanj)

I ništarije se razlažu u ništa na vidiku,

u kakav god zarazni otpad, hemijski mulj,
izmet iz kog su ispuzili.

I samo smo tu ja i domar.

I ja ga podižem,

i brišem znoj i jeftini parfem
s njegovog čela.

A on me moli da ga ne povredim

i ja ga čvrsto zgrabim
za okovratnik domarske košulje

i privlačim ga licu,

a on je viši od mene, ali pomaže mi plašt,

te me sluša dok ga gledam pravo u oči.

I govorim mu dve reči:

"Idi kući."

I on tako uradi,

osvrćući se preko ramena
na svaka tri metra.

I ja šibam sa zgrade na zgradu
dok on ide kući

jer znam gde živi.

I gledam kako mu se ruke tresu
dok izvlači zavežljaj ključeva

i otvara vrata svoga stana.

I ja sam ponovo u krevetu

pre nego što on uđe na ulazna vrata.

I čujem kako otvara česmu

i usipa sebi čašu tople česmovače.

I vraća čašu u sudoperu.

I čujem njegove korake.

Usporavaju dok prilaze mojoj sobi.

I odškrinuo je moja vrata,
ono, nenormalno sporo.

I zakoračio je,

a to nikad ne radi.

(Bubanj)

I zuri u prazninu,

njegovo lice je u boji trotoara leti.

I pravim se da se upravo budim

i kažem: "Ah, šta ima, tata?"

A domar mi ne odgovara.

Ali vidim u mraku,

vidim da su mu ruke omlitavile

i okreće glavu unazad, ono, prema meni.

I podiže je da bih mu video lice,

da bih mu video oči.

I s obraza mu kaplje, ali ne znoj.

I prosto stoji tu, dišući,

kao da se seća
belog bleštavila mojih očiju,

kao da se seća mojih neprobojnih grudi,

kao da se seća da mi je tata.

I dugo vremena ne progovaram.

A on se okreće, ruka mu je na kvaki.

I ne gleda prema meni,

ali čujem da mi mrmlja ove reči:

"Žao mi je."

I ja se naginjem i otvaram prozor
samo malo.

Ako pogledate dovoljno visoko,

videćete me.

A sa mog mesta -

(Cimbali)

sve mogu da čujem.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)