Срећа у телу и души

Ив Енслер, креаторка "Вагининих монолога", говори како је дискусија о менопаузи са пријатељицама довела до јавних разговора о свакаквим сексуалним чиновима, о вођењу глобалне кампање за заустављање насиља над женама и проналажењу сопствене среће.

Кладим се да сте забринути.

(Смех)

Ја сам била забринута.
Зато сам и започела овај комад.

Била сам забринута за вагине.
За оно што мислимо о вагинама,

чак забринутија јер о њима не размишљамо.

Била сам забринута за сопствену вагину.

Био ми је потребан контекст, култура,
заједница других вагина.

Њих окружује толико мрака и тајновитости.

Као бермудски троугао,
нико се није жив вратио одатле.

(Смех)

На првом месту, није уопште
лако пронаћи своју вагину.

Жене их данима, недељама,
месецима не погледају.

Интервјуисала сам
веома моћну пословну жену,

рекла ми је да нема времена.

"Гледање сопствене вагине",
рекла је, "је целодневни посао."

(Смех)

"Морате да легнете на леђа,
испред огледала, великог.

Морате да се наместите у савршени положај,

са савршеним осветљењем, а онда
пада сенка због угла у ком се налазите.

Извијате главу горе,
кривите леђа, то је напорно -"

била је заузета, није имала времена.

Тако сам одлучила да разговарам
са женама о њиховим вагинама.

То је почело као опуштени интервјуи
о вагинама,

а завршило се као "Вагинини монолози".

Разговарала сам са преко 200 жена.

Са старијим, млађим, удатим,
лезбејкама, неудатим женама.

Причала сам са професионалцима,
факултетским професорима,

глумицама, сексуалним радницима,

са Афро-Американкама,
азијским Американкама,

са Индијанкама, белкињама, Јеврејкама.

ОК, у почетку су жене биле мало стидљиве,
невољне да причају.

Кад су кренуле, нисте их могли зауставити.

Жене стварно воле да причају
о својим вагинама.

Углавном јер их нико раније није питао.

(Смех)

Почнимо са речју вагина - вагина, вагина.

У најбољем случају звучи као инфекција.
Можда медицински инструмент.

"Пожурите сестро, донесите вагину."

(Смех)

Вагина, вагина, вагина, колико год пута

да изговорите ту реч, никад не звучи
као реч коју желите да кажете.

То је потпуно смешна, не-секси реч.

Ако је изговорите током секса,
у покушају да будете политички коректни,

"Душо, хоћеш ми помазити вагину",
на лицу места кварите угођај.

(Смех)

Забринута сам како их називамо
и не називамо.

У једном делу Њујорка зову је "мачкица".

Једна жена одатле рекла ми је
да јој је мајка говорила:

"Злато, немој носити гаћице испод пиџаме,

мораш проветравати мачкицу."

(Смех)

У Вестчестеру је зову пикица,
у Њу Џерзију пиздица.

Потом кутијица, крило,
пипица, пипика, пиша,

пишка, пупица, рибица, пичић, бресквица.

(Смех)

Жабица, мицика, цица,
достојанство, џорка, минџа,

лабија, чкапи, пи, цопара, ђана, рупа,

мишкица, пика, мица у Мајамију,

тортица - у Филаделфији -
и смрда у Бронксу.

(Смех)

Забринута сам за вагине.

Овако почињу "Вагинини монолози".

Али нису заправо почели тамо,
него кроз разговор са једном женом.

Разговарале смо о менопаузи

и дошле на тему њене вагине -

што ће се десити,
ако разговарате о менопаузи.

Рекла је ствари о својој вагини
које су ме стварно шокирале,

како је сува и готова и мртва
и била сам шокирана.

Онда сам опуштено рекла пријатељици:
"Па, шта мислиш о својој вагини?"

А та жена је рекла нешто још невероватније

па је следећа рекла
нешто још невероватније

и убрзо су ми све жене причале

како морам да причам с неком
о њеној вагини јер је то невероватна прича

и била сам усисана у вагинин пут.

(Смех)

И нисам сишла с њега, мислим,
да сте ми рекли

кад сам била млађа
да ћу одрасти и да ће људи

у продавницама ципела викати:
"Ено је, Госпођа Вагина",

не знам да ли би то била
моја животна амбиција.

(Смех)

Али желим мало да говорим о срећи и вези

са целим овим путовањем вагине

јер је то невероватан пут
који је почео пре осам година.

Мислим да, пре него што сам написала
"Вагинине монологе"

нисам заиста веровала у срећу.

Да будем искрена, мислила сам
да су само идиоти срећни.

Када сам пре 14 година почела
да практикујем Будизам, сећам се

да су ми рекли да је крајњи циљ
да будем срећна.

Питала сам: "Како могу да будем срећна
и живим у овом свету патње

и свету бола?".

Побркала сам срећу са многим стварима,

као што су отупелост,
декаденција или себичност.

А десило се да сам током
"Вагининих монолога"

и током овог пута успела да разумем

срећу мало више.

Желим да говорим о три квалитета.

Један је видети шта је пред нама
и разговарати о томе, потврдити то.

Мислим да је оно што сам научила
из разговора о вагини

и причања о њој,
у ствари најочигледнија ствар -

она се налази у центру
мога тела и центру света -

а ипак је то нешто о чему нико не говори.

Друга ствар, причање о вагини

је отворило врата кроз која сам видела

да постоји начин да се свет учини бољим.

И одатле је у ствари дошла најдубља срећа.

И трећи принцип среће,
који сам недавно схватила.

Пре осам година, овај покрет
и енергија, "В-талас" је кренуо -

и могу једино да га опишем
као "В-талас", јер искрено,

не разумем га у потпуности,
осећам да сам у његовој служби.

Али талас је кренуо и ако покушам
да га доведем у питање

или да га зауставим
или се осврнем на њега,

често се осетим као да ме удари бич

или да ће ми се сломити врат.

Али ако му се препустим,
верујем му и крећем се с њим,

стижем до следећег места.

То се дешава логично, природно, искрено.

Почела сам овај комад,
нарочито приче и наративе

и причала сам са једном женом,
потом са другом,

то је одвело до следеће
и онда сам записала те приче

и представила их другим људима.

И у почетку би се жене, сваки пут

после представе појавиле

јер су желеле да са мном
поделе своје приче.

У почетку сам мислила: "О, супер,
слушаћу о дивним оргазмима

и дивним сексуалним животима
и како жене воле своје вагине."

Али у ствари, нису се жене окупљале
да би ми то причале.

Долазиле су да причају о томе
како су силоване,

како су пребијане и мучене,

како их је неколико мушкараца
силовало по паркинзима,

како су њихови ујаци
вршили над њима инцест.

И желела сам да прекинем
са "Вагининим монолозима"

јер је деловало обесхрабрујуће.

Осећала сам се као ратни фотограф

који фотографише ужасне догађаје,
али се у њих не меша.

Тако сам 1997. рекла:
"Хајде да окупимо жене.

Шта можемо да урадимо с тим чињеницама
да су све те жене злостављане?"

Испоставило се, после размишљања
и истраживања,

открила сам - а Уједињене нације
су недавно то и саопштиле -

да ће једна од три жене на овој планети

бити претучена или силована у свом животу.

То је у основи род, то је ресурс
ове планете, а то су жене.

Значи, 1997. смо скупиле
све те невероватне жене и рекле:

"Како можемо да искористимо комад,
ту енергију,

да зауставимо насиље над женама?"

У Њујорку смо припремиле догађај,
у позоришту,

и дошле су све велике глумице -
од Сузан Сарандон

до Глен Клоуз и Вупи Голдберг -
и имале смо једну приредбу

једне вечери и то је покренуло
овај талас, ову енергију.

И у наредних пет година,
почела је да се дешава дивна ствар.

Једна жена је узела ту енергију
и рекла је: "Желим да овај талас

и енергију пренесем у студентске кампусе",
па је узела представу

и рекла је: "Хајде да је искористимо
и изводимо једном годишње,

да бусмо скупили новац
да зауставили насиље

над женама у локалним заједницама
широм света."

У току једне године обишло је
50 факултета, а онда се проширило.

И током последњих 6 година, ширило се

и ширило и ширило и раширило широм света.

Научила сам две ствари.

Једна, да је епидемија насиља према женама
шокантна, глобална,

тако дубока и тако разарајућа,

налази се у сваком џепићу сваке поре

сваког малог друштва,
да је и не препознајемо

јер је постала толико уобичајена.

Ово путовање ме је одвело у Авганистан,

где сам имала изузетну част
и привилегију да идем у делове

Авганистана којима владају Талибани -
носила сам бурку -

и ишла сам са изузетном групом
која се зове

Револуционарна асоцијација
жена Авганистана,

и из прве руке сам видела како су женама

одузета сва права која им се могу одузети.

Од образовања, до запослења,

до тога да могу да једу сладолед.

За оне који не знају,
под талибанском влашћу,

илегално је јести сладолед.

Видела сам и упознала жене
које су биле шибане

јер су ухваћене како једу сладолед.

Одвеле су ме на тајно место
за једење сладоледа у једном градићу

где смо ушле у малу просторију
и жене су селе,

а завеса је навучена иза нас
и послужен је сладолед од ваниле.

Жене су подигле бурке и јеле тај сладолед

и мислим да до тада нисам разумела
задовољство

и како су жене пронашле нови начин
да сачувају то задовољство.

Ово путовање ме је одвело у Исламабад,

где сам видела и упознала жене
којима су лица уништена.

Била сам у Хуарезу, у Мексику,
пре недељу дана

где сам била на паркинзима

где су кости жена остављене и бачене

поред флаша "Кока-Коле".

Ишла сам на универзитете широм ове земље

где су девојке силоване и дрогиране
у изласцима с момцима.

Видела сам ужасно, ужасно, ужасно насиље.

Али сам и препознала,
током присуствовања том насиљу,

да је то присуствовање стварима и виђење

онога што се дешава пред нама
у ствари противотров депресији

и осећању да смо безвредни и неважни.

Јер, рекла бих да је пре
"Вагининих монолога"

80% моје свести било затворено

за догађања из стварности.

А то повлачење је затворило
моју виталност и животну енергију.

У току ових путовања десило се -

а то је изузетна ствар -
да сам на сваком месту

на свету у које сам отишла,
упознала нову врсту.

И заиста волим да слушам о свим тим
новим врстама на дну мора.

И размишљала сам о томе како је бивање

са свим тим изузетним људима на овом нивоу

уствари испод и иза и између

а вагина се некако уклапа
у све те категорије.

(Смех)

Али једна ствар коју сам видела
код тих врста -

то је врста и нова парадигма

и о томе се не говори
у медијима или новинама

јер мислим да добре вести
никад нису вести,

и мислим да људи који преобликују планету

не доносе телевизијама гледаност.

Али у свакој земљи у којој сам била -
а у последњих 6 година

била сам у око 45 земаља
и многим ситним селима и градовима -

видела сам нешто што смо почели
да зовемо "вагина ратници".

То је жена или мушкарац-пријатељ-вагине,

који су присуствовали
или претрпели ужасно насиље

и радије него да узму калашњиков
или оружје масовног уништења

или мачету, они то насиље
држе у својим телима,

оплакују, преживљавају
и онда изађу и посвете

своје животе трудећи се
да се то не деси неком другом.

Упознала сам те жене широм планете.

И желим да испричам
неколико прича јер верујем

да причама преносимо информације,

преко њих улазе у наша тела.

И мислим да је једна

веома занимљива ствар
у вези са присуствовањем TED-у

та да ја много живим у свом телу
и не толико у глави.

А ово је углавном место за главе.

И веома ми је интересантно
да будем у својој глави.

Последња два дана сам дезоријентисана -

(Смех)

јер мислим да је свет, В-свет,
великим делом у вашем телу.

То је телесни свет,
а врсте заиста живе у телу

и мислим да је веома значајно

да повежемо своје главе са телима -
та одвојеност

је створила поделу која често
раздваја сврху од намере.

А веза између тела и главе често
те ствари доводи у јединство.

Желим да говорим о три особе

које сам упознала, вагина ратнице,
које су промениле

моје схватање целог овог принципа и врста,

а једна је жена по имену Марша Лопез.

То је жена коју сам упознала у Гватемали.

Имала је 14 година и била је у браку

и муж ју је редовно тукао

и није могла да се извуче
јер је била зависна од везе,

није имала новца.

Имала је млађу сестру која се пријавила -

имали смо такмичење "стоп силовању"
пре неколико година у Њујорку -

пријавила се, надајући се
да ће ући у финале

и моћи да поведе своју сестру.

И јесте ушла у финале
и довела Маршу у Њујорк.

У то време смо имале изузетан В-дан

у "Медисон Сквер Гардену" где смо
попуниле целу тестостероном испуњену халу

и 18.000 људи је устало да каже

"да" вагинама, а то је била
невероватна трансформација.

И она је дошла, присуствовала томе
и одлучила

да се врати кући и напусти мужа

и да донесе В-дан у Гватемалу.

Имала је двадесетједну годину.
Отишла сам у Гватемалу,

а њен догађај у Народном позоришту
био је распродат.

Посматрала сам је како се пење на сцену
у краткој црвеној хаљини и у штиклама

и стајала је тамо и рекла:
"Моје име је Марша.

Муж ме је тукао пет година.

Скоро ме је убио.
Напустила сам га, а можете и ви."

И свих 2000 људи је потпуно полудело.

Ту је и жена под именом Естер Ћавез,

коју сам упознала у Хуарезу у Мексику.

Она је била изврстан рачуновођа
у Мексико Ситију, имала је 72 године

и планирала да оде у пензију.

Отишла је у Хуарез да се брине
о болесној тетки и током тога

почела је да открива
шта се дешавало убијеним

и несталим женама из Хуареза.

Оставила је свој живот,
преселила се у Хуарез

и почела да пише приче
које су документовале нестанке жена.

300 жена је нестало

у пограничном граду
јер су биле тамнопуте и сиромашне.

Није било одговора на ове нестанке

и ниједна особа није сматрана одговорном.

Она је почела то да бележи,
отворила је центар "Casa Amiga"

и за 6 година је буквално

освестила овај проблем у свету.

Били смо тамо пре недељу дана
и било је 7.000 људи на улици

и то је било право чудо
и док смо ишли улицама,

људи Хуареза који иначе не излазе на улице

јер су оне опасне,
буквално су стајали и плакали

јер су видели да су се други људи
из света појавили

због те нарочите заједнице.

Постоји још једна жена под именом Агнес.

По мом мишљењу, она је оваплоћење
вагининог ратника.

Упознала сам је пре три године у Кенији.

Она је осакаћена као девојчица,
обрезана против своје воље

када је имала 10 година и донела је одлуку

да не жели да се ова пракса
наставља у њеној заједници.

Када је одрасла, направила је
ову невероватну ствар,

анатомску скулптуру женског тела,
половину женског тела

и ишла је кроз Рифт Долину,
са собом је имала

вагину и делове вагине и учила би

девојчице и родитеље и дечаке и девојчице
како изгледа здрава вагина,

а како изгледа осакаћена вагина.

И током тог путовања ходала је буквално
осам година кроз Рифт Долину,

кроз прашину, спавала је на земљи -
јер Масаје су номади

и буквално је морала да их тражи,
а они су се селили

и поново би их налазила -
спасила је 1500 девојчица од обрезивања.

За то време је смислила
алтернативни ритуал који је укључивао

да девојчице постану пунолетне без сечења.

Када смо се упознали с њом,
пре три године,

питали смо је: "Шта може В-дан
да учини за тебе?"

А она је рекла: "Па, ако ми дате џип,
била бих много бржа."

(Смех)

Купили смо јој џип.
Током те године кад је имала џип,

спасила је 4500 девојчица од обрезивања.

Онда смо је питале: "Агнес, шта још
можемо да учинимо за тебе?"

И рекла је: "Па, Ив, знаш,
ако ми дате нешто пара,

могла бих да отворим кућу и девојчице
би могле да побегну и да се спасу."

И желим да испричам кратку причу
о својим почецима

јер је веома повезана
са срећом и са Агнес.

Када сам била мала - одрасла сам

у богатој заједници, у вишој средњој класи
у белачкој заједници -

која је имала све замке

и изгледе савршеног, лепог,
одличног, супер живота.

У тој заједници је требало
да сви буду срећни

а мој је живот заправо био пакао.

Живела сам са оцем алкохоличарем

који ме је тукао и злостављао
и све унутар тога.

И као мала сам увек фантазирала
да ће неко доћи и спасити ме.

Измислила сам малог лика
који се звао Господин Алигатор,

и кад је било стварно грозно
ја бих га звала

и рекла да је време да дође по мене.

Спаковала бих малу торбу
и чекала бих га да дође.

Сад, Господин Алигатор никада није дошао,

али је идеја о његовом доласку
сачувала мој разум

и омогућила ми да наставим
јер сам веровала

да ће постојати неко
ко ће ме некада спасити.

После четрдесетак година, ето нас у Кенији

и шетамо, стижемо на отварање те куће -

Агнес ми није данима дала
да дођем у кућу -

јер су припремали цео тај ритуал.

Желим да вам кажем дивну причу,
када је Агнес почела

борбу против женског гениталног сакаћења
у својој заједници,

постала је изопштена
и била је у егзилу и оклеветана

и цела заједница се окренула против ње.

Али, пошто је била вагинина ратница,
наставила је.

Наставила је посвећено да мења свест људи.

У Масаи заједници,
краве и козе су највреднија имовина.

Као Мерцедес Рифт Долине.

Два дана пре него што је кућа отворена,
рекла је како су двоје људи

дошли да јој донесу по козу и рекла ми је:

"Тада сам знала да ће једног дана
доћи крај женском обрезивању у Африци."

Дакле, стигли смо и када смо стигли

ту је било на стотине девојчица убучених
у црвене, ручно рађене хаљине -

то је боја Масаија и боја В-дана -

и дочекале су нас и смислиле песме

које су певале, о крају патње

и крају сакаћења и испратиле нас стазом.

Био је предиван дан на Афричком сунцу

и прашина је летела, а девојке су играле,

и била је ту та кућа и писало је,
"В-дан сигурна кућа за девојке."

И тог момента ме је стигло,
да је требало 47 година

али се Господин Алигатор коначно појавио.

Очигледно је да се појавио у облику
за који ми је требало много да схватим,

а то је тај да, кад дајемо свету

оно што највише желимо, лечимо
онај сломљени део унутар себе.

И осећам да ме је у последњих осам година

ово путовање, ово невероватно
путовање вагине

научило овој једноставној ствари,
а то је да срећа постоји у акцији,

постоји у говорењу истине
и причању шта истина јесте,

и у поклањању онога што највише желите.

Осећам да је то знање и то путовање

изузетна привилегија

и осећам се благословеном што сам била
овде данас да вам то испричам.

Много вам хвала.

(Аплауз)