Džonatan Klajn: Fotografije koje su promenile svet

Fotografije su više od dokumetovanja istorije - one je stvaraju. Na TED University, Džonatan Klajn iz Getty Images kompanije prikazuje neke od najlegendarnijih i govori o tome šta se dešava kada generacija vidi fotografiju toliko moćnu da ne mođe da skrene pogled - ili okrene leđa.

U mom biznisu,

verujemo da fotografije mogu da promene svet.

Okej, naivni smo, mi smo bistri i hitri.

Istina je da znamo da

fotografije same po sebi ne menjaju svet,

ali smo takođe svesni, da su od nastanka fotografije,

one izazivale reakciju kod ljudi,

i te reakcije su dovele do promene.

Hajde da počnemo sa grupom fotografija.

Bio bih ekstremno iznenađen

kada ne biste prepoznali mnoge ili većinu njih.

One se najbolje opisuju kao legendarne,

toliko legendarne, da su možda i kliše.

Ustvari, one su toliko poznate

da ćete ih prepoznati

i u malo drugačijem obliku.

(smeh)

Ali ja mislim da tražimo nešto više.

Tragamo za nečim više.

Tražimo fotografije koje sjaje

beskompromisnim svetlom na ključna pitanja,

fotografije koje prevazilaze granice, nadilaze religije,

fotografije koje nas izazivaju

da iskoračimo i uradimo nešto,

drugim rečima, da delamo.

Pa, ovu fotografiju ste svi videli.

Promenila je naš pogled na fizički svet.

Nikada ranije nismo videli našu planetu iz ove perspektive.

Mnogi ljudi smatraju

da su mnogi ekološki pokreti nastali

kada smo videli našu planetu po prvi put

na ovaj način,

njenu sićušnost, njenu krhost.

40 godina kasnije, ova grupa, više nego ostale,

vrlo je svesna destruktivne moći

koju naša vrsta može da ima nad našom okolinom.

I na kraju, izgleda da radimo nešto po tom pitanju.

Ova destruktivna moć ima različite oblike.

Na primer, ove fotografije koje je napravio Brent Stirton

u Kongu,

ove gorile su ubijene, neki bi čak rekli razapete,

i neiznenađujuće,

izazvale su međunarodni bes.

Nedavno nas je

sama priroda tragično podsetila na svoju razornu moć

sa skorim zemljotresom u Haitiju.

Mislim da je mnogo gora

destruktivna moć čoveka nad drugim čovekom.

Semjuel Pisar, preživeli iz Aušvica je rekao,

i citiraću ga,

"Holokaust nas uči da je priroda,

čak i u svojim najsurovijim trenucima,

benigna u poređenju sa čovekom,

kada izgubi svoj moralni kompas i svoj razum."

Postoji još jedna vrsta raspeća.

Užasavajuće fotografije iz Abu Graiba

kao i fotografije iz Guantanama

imale su veliki uticaj.

Objavljivanje tih fotografija,

za razliku od samih slika,

izazvalo je vladu da promeni svoju politiku.

Neki tvrde da su te fotografije

dolile više ulje na vatru kod pobunjenika u Iraku

nego bilo koji drugi pojedinačni čin.

Sem toga, te fotografije su zauvek uklonile

takozvanu visoku moralnost okupatora.

Hajde da se vratimo malo unazad.

Tokom 1960-ih i 1970-ih,

rat u Vijetnamu se praktično prikazivao

po ceo dan u američkim dnevnim sobama.

Nove fotografije su suočile ljude

sa žrtvama rata, mala devojčica gori od napalma,

student ubijen od strane Nacionalne garde

na Kent univerzitetu u Ohaju za vreme protesta.

Ustvari, ove fotografije su postale

glas protesta same po sebi.

Sada, fotografije imaju snagu

da svetlo razumevanja usmere

na sumnju, neznanje,

a naročito - držao sam dosta govora o ovome

ali pokazaću vam samo jednu fotografiju -

na pitanja HIVa/SIDE.

Tokom 1980-ih stigmatizacija ljudi sa ovom bolešću

je bila ogromna prepreka

za pričanje ili njeno spominjanje.

Jednostavan čin, 1987., najpoznatije žene na svetu,

princeze od Velsa, dodirivanje

bebe zaražene HIV-om,

predstavljalo je veliku stvar, posebno u Evropi, da se sa tim prestane.

Ona je, bolje od drugih, znala moć fotografije.

Kada smo suočeni sa moćnom fotografijom,

svi imamo izbor.

Možemo da skrenemo pogled ili možemo da ukažemo na problem.

Srećom, kada su se ove fotografije pojavile u

"Gardijanu" (Guardian) 1998.,

stavile su fokus i puno pažnje, a na kraju i mnogo novca,

na trud da se smanji glad u Sudanu.

Da li su ove fotografije promenile svet?

Ne, ali su imale veliki uticaj.

Fotografije nas često teraju da preispitamo svoja bazična uverenja

i našu odgovornost jednih prema drugima.

Svi smo videli fotografije nakon Katrine,

i mislim da su one imale vrlo snažan uticaj,

na milione ljudi,

i mislim da je malo verovatno

da su bile daleko od svesti Amerikanaca

kada su išli da glasaju u novembru 2008.

Nažalost, neke vrlo važne fotografije

se smatraju previše eksplicitnim ili uznemiravajućim da bismo ih videli.

Pokazaću vam jednu fotografiju,

to je fotografija Eugena Ričardsa iračkog ratnog veterana

deo izvanrednog dela,

koje nikada nije objavljeno, nazvano "Rat je ličan."

Ali fotografije ne moraju da budu eksplicitne

da bi nas podsetile na ratnu tragediju.

Džon Mur je postavio ovu fotografiju na Arlington groblju.

Posle svih napetih trenutaka sukoba,

u svim konfliktnim zonama u svetu,

postoji jedna fotografija sa mnogo mirnijeg mesta

koja me još uvek proganja, više nego ostale.

Ansel Adams je rekao, i ne slažem se sa njim,

"Vi ne slikate fotografiju, vi je pravite."

Sa moje tačke gledišta, nije fotograf taj koji pravi fotografiju,

to ste vi.

Mi dodajemo svakoj fotografiji

svoje lične vrednosti, naš lični sistem verovanja,

i kao rezultat toga, fotografija se odnosi na nas.

Moja kompanija ima 70 miliona fotografija.

Ja imam jednu u mojoj kancelariji.

Evo je.

Nadam se da ćete sledeći put kad vidite

fotografiju koja nešto zrači za vas,

bolje razumeti zašto,

i znam da, govoreći ovoj publici,

da ćete definitivno uraditi nešto povodom toga.

I hvala svim fotografima.

(aplauz)