Zašto moramo da prekinemo rat protiv droge

Da li rat protiv droge donosi više štete nego koristi? Svojim hrabrim govorom, reformator zakona o drogama, Itan Nejdlman, iskazuje strastvenu molbu da prekinemo "nazadni, okrutni, katastrofalni" pokret koji žigoše trgovinu drogom. Pruža nam, umesto toga, dva značajna razloga zašto da se usredsredimo na pametnu regulaciju.

Šta je rat protiv droge učinio svetu?

Pogledajte ubistva i haos u Meksiku,

u Centralnoj Americi
i mnogim drugim delovima planete.

Svetsko crno tržište se procenjuje

na 300 milijardi dolara godišnje.

Zatvori su prenatrpani,
kako u SAD-u, tako i drugde.

Policija i vojska su uvučeni
u nepobedivi rat

koji krši osnovna prava, a obični građani

se jedino nadaju tome
da se ne zateknu u unakrsnoj paljbi.

Istovremeno, sve više ljudi koristi

sve više droge.

To je istorija moje zemlje
u vreme prohibicije

i Al Kaponea, puta 50.

Zato me to naročito razdražuje,

kao Amerikanca, da smo mi pokretačka snaga

iza ovog svetskog rata protiv droge.

Zapitajte se
zašto je toliko država inkriminisalo

droge za koje nikada nisu ni čuli,

zašto UN-ovi paktovi o drogama

naglašavaju ilegalizaciju,
a ne zdravstvena pitanja.

Pa čak i zašto novac širom sveta

za bavljenje narkomanijom,

odlazi, ne agencijama za lečenje,
već onim za kažnjavanje

i tu prednjače dobre stare SAD.

Zašto to radimo?

Neki ljudi, naročito u Latinskoj Americi,

misle da sve to nije zbog droga.

Već da je sve to
mazanje očiju zbog razvoja

makijavelističkih interesa SAD-a.

No, uglavnom se ne radi o tome.

Mi ne želimo gangstere i gerile,

koje finansira
nelegalni novac od narkotika,

da terorišu i osvajaju druge nacije.

Ne, činjenica je
da je Amerika zaista nenormalna

kada je droga u pitanju.

Mislim, ne zaboravite da smo mislili

kako možemo da zabranimo alkohol.

Zato posmatrajte svetski rat protiv droge,

ne kao nekakvu razumnu politiku,

već kao internacionalnu projekciju

domaće psihoze.

(Aplauz)

Ali evo dobrih vesti.

Trenutno su Rusi vodeći
u ratu protiv droge, ne mi.

Većina političara u mojoj zemlji

je za povlačenje iz ovog rata,

da što manje ljudi
stave iza rešetaka, ne više

i ponosan sam, kao Amerikanac,
što mogu da kažem

da smo trenutno vodeći u svetu

kada su u pitanju reforme
zakona o marihuani.

Trenutno je ona legalna u medicinske svrhe

u skoro polovini od naših 50 država.

Milioni ljudi sada mogu da kupe marihuanu,

svoj lek,
u apotekama koje je vlada ovlastila

i skoro polovina mojih sunarodnika
smatra da je došlo vreme

da se zakonski reguliše
porez na marihuanu,

više-manje kao i za alkohol.

To rade Kolorado i Vašington,

a Urugvaj i ostali će ih sigurno slediti.

Evo čime se ja bavim:

radim na tome da se završi
rat protiv droge.

Mislim da je sve to počelo
dok sam odrastao

u prilično religioznoj, moralnoj porodici,

kao najstariji rabinov sin,

potom sam otišao na fakultet,

gde sam povremeno pušio marihuanu

i svidela mi se. (Smeh)

Svideo mi se i alkohol,
ali mi je bilo očigledno

da je alkohol
zaista opasniji od marihuane,

no prijatelje i mene bi uhapsili

zbog pušenja džointa.

To licemerje me stalno nerviralo,

pa sam napisao doktorsku tezu
o internacionalnoj kontroli narkotika.

Prokrčio sam sebi put
do Stejt departmenta.

Dobio sam sigurnosne dozvole.

Intervjuisao sam na stotine
agenata DEA i drugih agencija

širom Evrope i Amerike,

pitao sam ih:

"Šta mislite da je rešenje?"

U Latinskoj Americi su mi rekli:

"Ne možete zaista
da prekinete snabdevanje.

Odgovor je u SAD-u,

u ukidanju potražnje."

Pa sam se vratio kući
i razgovarao sam s ljudima

uključenim u napore
za suzbijanje narkotika, a oni su rekli:

"Znaš, Itane,
ne možeš zaista da ukineš potražnju.

Odgovor je na drugoj strani.
Moraš da prekineš snabdevanje."

Onda bih otišao da razgovaram
s momcima na carini,

koji pokušavaju
da zaustave drogu na granici,

a oni bi mi rekli:
"Ne možete je ovde zaustaviti.

Odgovor leži na drugoj strani,

u ukidanju snabdevanja i potražnje."

A onda mi je sinulo:

svi koji su uključeni u ovo,

mislili su da odgovor leži u onoj oblasti

o kojoj su znali najmanje.

Tada sam počeo da čitam
sve što sam mogao

o psihoaktivnim drogama:
o istoriji, nauci,

politici, svemu tome,

i što više čovek čita,

sve mu je jasnije kako su pažljivi,

prosvetljujući, inteligentni
pristupi koji vas vode dovde,

dok vas politika i zakoni moje zemlje

vode dovde.

I ta nepodudarnost mi je izgledala
poput nekakve neverovatne

intelektualne i moralne zagonetke.

Verovatno nikada nije postojalo

društvo lišeno droge.

Skoro svako društvo

je uzimalo psihoaktivne supstance

da se izbori s bolom,
poveća energiju, socijalizuje,

čak i da opšti s bogom.

Naša želja da izmenimo svoju svest

možda spada u osnovne pobude,
poput naših žudnji

za hranom, društvom i seksom.

Zato je za nas pravi izazov

da naučimo kako da živimo s drogama,

kako bi uzrokovale najmanju moguću štetu

i, u nekim slučajevima,
bile zaslužne za najveću moguću dobit.

Reći ću vam šta sam još naučio,

razlog zašto su neke droge legalne,
a druge nisu

skoro da nema nikakve veze
s naukom ili zdravljem,

ili relativnim rizikom od droga,

a skoro da je u potpunosti
u vezi s tim ko je korisnik

i koga vide kao potrošača određene droge.

U kasnom 19. veku,

kada je većina droga,
koje su sad nelegalne, bila legalna,

glavni potrošači opijata u mojoj zemlji

i drugde, bile su sredovečne belkinje,

koje su ih koristile da uklone bolove,

kada nije bilo mnogo dostupnih analgetika.

I niko tada nije razmišljao
da ih kriminalizuje

jer niko nije želeo
da stavi baku iza rešetaka.

Ali kada je na stotine hiljada Kineza

počelo da se pojavljuje u mojoj zemlji,

vredno radeći na prugama i u rudnicima,

da bi se potom opustili uveče,

kao nekad u svojoj zemlji,

pućkanjem dima ili dva
iz te opijumske lule,

tada smo dobili prve zakone
o zabrani narkotika

u Kaliforniji i Nevadi,

podstaknute rasističkim strahom
da bi Kinezi

mogli da transformišu belkinje

u seksualne robove navučene na opijum.

Prvi zakoni o zabrani kokaina,
slično su podstaknuti

rasističkim strahom od crnaca
koji su ušmrkavali taj beli prah

i tako zaboravljali svoje mesto

u južnjačkom društvu.

A prvi zakoni o zabrani marihuane

su vezani za strah
od meksičkih emigranata

na zapadu i jugozapadu.

A ono što je istina za moju zemlju,

istina je i za većinu drugih zemalja,

i kad je poreklo zakona u pitanju

i njihova implementacija.

Gledajte na to ovako,

ja samo blago preterujem:

da su glavni pušači kokaina

bili imućniji stariji belci,

a da su glavni potrošači vijagre

bili siromašni mladi crnci,

onda bi kokain za pušenje bio
dostupan na recept vašeg doktora,

a prodaja vijagre bi vam donela
pet do deset godina zatvora.

(Aplauz)

Nekada sam kao profesor podučavao o ovome.

Sada sam aktivista,
aktivista za ljudska prava,

i ono što me pokreće je stid

što živim, u inače divnoj naciji,

koja čini manje od pet procenata
svetske populacije,

ali i skoro 25 procenata zatvorenika
celokupnog čovečanstva.

Ljudi koje srećem
su izgubili nekoga koga vole

zbog nasilja u vezi s drogom ili zatvora

ili predoziranja ili side,

jer naši zakoni o narkoticima naglašavaju

kriminalizaciju nauštrb zdravlja.

Dobri ljudi su izgubili posao,

dom, slobodu, čak i decu

zbog države,
ne zato što su povredili nekoga,

već samo zato što su izabrali
da koriste jednu drogu,

a ne neku drugu.

Dakle, da li je legalizacija rešenje?

Dvoumim se po tom pitanju:

tri dana u nedelji mislim da jeste,
tri dana u nedelji mislim da nije,

a nedeljom sam agnostik.

No, kako je danas utorak,

dozvolite da kažem da bi se
zakonskom regulacijom i oporezivanjem

većine droga koje su trenutno nelegalne,

radikalno smanjio broj prekršaja, nasilje,

korupcija i crno tržište,

i da bi bio rešen problem
sa štetnim i neispravnim drogama,

unapredila bi se javna sigurnost

i novac poreskih obveznika bi se trošio

u korisnije svrhe.

Mislim, pogledajte tržišta
marihuane, kokaina,

heroina i metamfetamina,

to su svetska tržišta robe,

baš kao i svetska tržišta
alkohola, duvana,

kafe, šećera i mnogih drugih stvari.

Dok postoji potražnja,

biće i ponude.

Oborite jedan izvor

i drugi će se neizbežno pojaviti.

Ljudi imaju običaj da misle o zabrani

kao krajnjem obliku regulacije,

dok ona, zapravo, predstavlja
odricanje od regulacije

gde kriminalci ispunjavaju prazninu.

Zbog čega je stavljanje zakona i policije

u prve i cetralne redove,
u pokušaju kontrolisanja

dinamičnog svetskog tržišta robe,

recept za katastrofu.

A ono što bi zaista trebalo da uradimo

je da izvedemo podzemna tržišta droge,

koliko god je moguće, na površinu

i da ih regulišemo što pametnije

kako bismo sveli na minimum
i štetu od droge

i štetne zakone o zabrani.

Kad je marihuana u pitanju,
to očigledno znači

da je zakonski regulišemo
i oporezujemo, poput alkohola.

Korist od ovog čina je ogromna,
rizik minimalan.

Da li će više ljudi da koristi marihuanu?

Možda, ali to neće da budu mladi ljudi,

jer neće da bude legalna za njih,

i da budem iskren, oni već imaju

najbolji pristup marihuani.

Mislim da će to da budu stariji ljudi.

Biće to ljudi u 40-im i 60-im

i 80-im godinama, koji će da otkriju
da više vole malo marihuane

od tog večernjeg pića
ili tablete za spavanje,

ili će im to olakšavati tegobe
od artritisa ili dijabetesa

ili će im možda pomoći
da začine dugotrajni brak. (Smeh)

A to bi mogao da bude
značajan doprinos zdravlju.

Što se tiče drugih droga,

pogledajte Portugal,
gde niko ne ide u zatvor

zbog posedovanja droge,

a vlada je posvećena tome

da zavisnost tretira
kao zdravstveno pitanje.

Pogledajte Švajcarsku, Nemačku, Holandiju,

Dansku, Englesku, gde ljudi koji su

zavisni o heroinu mnogo godina

i koji su više puta
prestajali i nije im uspelo,

mogu da dobiju medicinski heroin
i službenu pomoć

u domovima zdravlja, a rezultati toga su:

upotreba nelegalnih droga, bolesti,

predoziranja, kriminal i hapšenja,
sve je u padu,

dok zdravlje i dobrobit napreduju,

poreski obveznici imaju koristi,

a mnogim korisnicima
je zavisnost postala prošlost.

Pogledajte Novi Zeland,
gde je nedavno na snagu stupio zakon

kojim se dozvoljava legalna prodaja
određenih lakih droga,

ukoliko se potvrdi njihova neškodljivost.

Pogledajte ovde u Brazilu
i u još nekim zemljama,

gde se izuzetno psihoaktivna supstanca,

ajahuaska,
može legalno kupiti i konzumirati,

ukoliko se to radi u religijske svrhe.

Pogledajte Boliviju i Peru,

gde se razni proizvodi
napravljeni od lista koke,

izvora kokaina,

prodaju legalno na tezgama,

bez vidljive štete po javno zdravlje.

Mislim, ne zaboravite da je Koka-kola
sadržala kokain do 1900.

i, čini se
da nije izazivala veću zavisnost

od današnje Koka-kole.

Nasuprot tome, razmislite o cigaretama.

Ništa vas ne može tako navući
i ubiti kao cigarete.

Kada istraživači pitaju
heroinske zavisnike,

s koje se droge najteže skinuti,
većina kaže da su to cigarete.

Ipak u mojoj i mnogim drugim državama,

polovina svih ljudi
koji su ikada bili zavisni od cigareta

su prestali da puše,

a da niko nije pritvoren
ili smešten u zatvor

ili poslat na "tretman lečenja"

od strane tužioca ili sudije.

Do toga su doveli veći porezi

i ograničenja vremena i prostora
za prodaju i konzumiranje,

kao i efikasne kampanje protiv pušenja.

E sad, da li bismo još više smanjili
broj pušača

kada bismo ga učinili skroz nelegalnim?
Verovatno.

Ali samo zamislite kakva bi noćna mora
od rata protiv droge

iz toga proizašla.

Dakle, izazovi s kojima se danas suočavamo

su dvostruki.

Na prvom mestu je izazov sa regulativama,

kako osmisliti
i implementirati alternative

neefikasnim propisima o zabrani,

čak moramo i da popravimo regulative

i život uz droge koje su trenutno legalne.

Ali drugi izazov je teži

jer se tiče nas samih.

Prepreke reformama,
ne leže samo na drugoj strani,

u nadležnosti industrije
zatvorskih kompleksa

ili u interesima onih
koji bi da održavaju stanje

kakvo jeste,

već u svakome od nas.

Naši strahovi i neznanje

i uobrazilje stoje na putu
istinskih reformi.

I konačno, mislim da se sve svodi na decu

i na potrebu svakog roditelja
da drži svoje dete pod staklenim zvonom,

i na strah da će droge nekako
probiti to stakleno zvono

i izložiti našu omladinu riziku.

Zapravo, ponekad se čini da se čitav

rat protiv droge opravdava

kao jedan veliki čin zaštite dece,

što će vam svaka mlada osoba opovrgnuti.

Evo šta ja kažem tinejdžerima.

Pod jedan, ne drogirajte se.

Pod dva, ne drogirajte se.

Pod tri, ako se drogirate,

želim da nešto znate,

jer ja, kao roditelj, samo želim

da na kraju večeri dođete bezbedno kući

i da odrastete i da vodite
zdrav i dobar život.

To je moja obrazovna mantra
za droge: sigurnost na prvom mestu.

Evo čemu sam posvetio život,

izgradnji organizacije i pokreta ljudi

koji veruju da moramo
da okrenemo leđa

neuspelim zabranama iz prošlosti

i da prigrlimo nove zakone o drogama,
zasnovane na nauci,

saosećanju, zdravlju i ljudskim pravima,

gde će da budu ljudi
različitih političkih pogleda,

kao i drugih shvatanja,

gde ljudi koji vole droge,

ljudi koji mrze droge

i ljudi koje baš briga za droge,

ali gde svi oni veruju
da ovaj rat protiv droga

ovaj nazadni, okrutni,
katastrofalni rat protiv droge

mora da prestane.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam. Hvala vam.

Kris Anderson: Itane,

čestitam - poprilična reakcija.

To je bio snažan govor.

Ne baš ovacije, no ipak,

i pretpostavljam da neki ljudi ovde

i možda nekolicina njih
koji prate preko interneta

možda neko od njih
zna tinejdžera ili prijatelja

ili bilo koga, ko je oboleo,

možda i umro od predoziranja.

Ubeđen sam da su ti takvi ljudi prilazili.

Šta im kažeš?

Itan Nejdlman: Kris, najdivnije
što mi se desilo

je da srećem sve više ljudi

koji su zapravo izgubili brata ili dete

zbog predoziranja,

i pre 10 godina, ti ljudi bi samo rekli,

poređajmo sve dilere i streljajmo ih

i to će da reši problem.

A ono što su shvatili

je da rat protiv droge
nije zaštitio njihovu decu.

Štaviše, povećao je šanse

da ta deca budu u rizičnoj grupi.

I zato se oni sada uključuju

u ovaj pokret za reforme o drogama.

Tu su i drugi ljudi koji imaju decu,

jedno je zavisno od alkohola,
drugo od kokaina ili heroina

i oni se pitaju:

zašto ovo dete može malo-pomalo

da pokušava da ozdravi,

dok je drugo suočeno sa zatvorom,

policijom i kriminalcima, istovremeno?

Svima je jasno

da rat protiv droge ne štiti nikoga.

KA: Svakako ne u SAD-u, gde politika koči

mnoga pitanja.

Postoji li realna šansa da će se išta

zapravo promeniti po ovom pitanju
u narednih pet godina?

IN: Izvanredno je što primam silne pozive

od novinara koji mi govore:

"Itane, izgleda
da se jedino po dva pitanja

trenutno u SAD-u
postiže politički pomak,

a to su marihuana i homoseksualni brakovi.

Kako ti to uspeva?"

Potom vidite kako se
dvostranačje usaglašava

sa, zapravo, republikancima u kongresu

i državnim zakonodavnim telima,
kako zajedno donose zakone

uz većinsku podršku demokrata,

tako smo prešli put od crne tačke na putu,

najstrašnijeg pitanja
u američkoj politici,

do toga da smo postali
najuspešnije pitanje.

KA: Itane, hvala što si došao.
IN: Kris, mnogo hvala.

KA: Hvala.
IN: Hvala. (Aplauz)