Šta je rat protiv droge učinio svetu? Pogledajte ubistva i haos u Meksiku, u Centralnoj Americi i mnogim drugim delovima planete. Svetsko crno tržište se procenjuje na 300 milijardi dolara godišnje. Zatvori su prenatrpani, kako u SAD-u, tako i drugde. Policija i vojska su uvučeni u nepobedivi rat koji krši osnovna prava, a obični građani se jedino nadaju tome da se ne zateknu u unakrsnoj paljbi. Istovremeno, sve više ljudi koristi sve više droge. To je istorija moje zemlje u vreme prohibicije i Al Kaponea, puta 50. Zato me to naročito razdražuje, kao Amerikanca, da smo mi pokretačka snaga iza ovog svetskog rata protiv droge. Zapitajte se zašto je toliko država inkriminisalo droge za koje nikada nisu ni čuli, zašto UN-ovi paktovi o drogama naglašavaju ilegalizaciju, a ne zdravstvena pitanja. Pa čak i zašto novac širom sveta za bavljenje narkomanijom, odlazi, ne agencijama za lečenje, već onim za kažnjavanje i tu prednjače dobre stare SAD. Zašto to radimo? Neki ljudi, naročito u Latinskoj Americi, misle da sve to nije zbog droga. Već da je sve to mazanje očiju zbog razvoja makijavelističkih interesa SAD-a. No, uglavnom se ne radi o tome. Mi ne želimo gangstere i gerile, koje finansira nelegalni novac od narkotika, da terorišu i osvajaju druge nacije. Ne, činjenica je da je Amerika zaista nenormalna kada je droga u pitanju. Mislim, ne zaboravite da smo mislili kako možemo da zabranimo alkohol. Zato posmatrajte svetski rat protiv droge, ne kao nekakvu razumnu politiku, već kao internacionalnu projekciju domaće psihoze. (Aplauz) Ali evo dobrih vesti. Trenutno su Rusi vodeći u ratu protiv droge, ne mi. Većina političara u mojoj zemlji je za povlačenje iz ovog rata, da što manje ljudi stave iza rešetaka, ne više i ponosan sam, kao Amerikanac, što mogu da kažem da smo trenutno vodeći u svetu kada su u pitanju reforme zakona o marihuani. Trenutno je ona legalna u medicinske svrhe u skoro polovini od naših 50 država. Milioni ljudi sada mogu da kupe marihuanu, svoj lek, u apotekama koje je vlada ovlastila i skoro polovina mojih sunarodnika smatra da je došlo vreme da se zakonski reguliše porez na marihuanu, više-manje kao i za alkohol. To rade Kolorado i Vašington, a Urugvaj i ostali će ih sigurno slediti. Evo čime se ja bavim: radim na tome da se završi rat protiv droge. Mislim da je sve to počelo dok sam odrastao u prilično religioznoj, moralnoj porodici, kao najstariji rabinov sin, potom sam otišao na fakultet, gde sam povremeno pušio marihuanu i svidela mi se. (Smeh) Svideo mi se i alkohol, ali mi je bilo očigledno da je alkohol zaista opasniji od marihuane, no prijatelje i mene bi uhapsili zbog pušenja džointa. To licemerje me stalno nerviralo, pa sam napisao doktorsku tezu o internacionalnoj kontroli narkotika. Prokrčio sam sebi put do Stejt departmenta. Dobio sam sigurnosne dozvole. Intervjuisao sam na stotine agenata DEA i drugih agencija širom Evrope i Amerike, pitao sam ih: "Šta mislite da je rešenje?" U Latinskoj Americi su mi rekli: "Ne možete zaista da prekinete snabdevanje. Odgovor je u SAD-u, u ukidanju potražnje." Pa sam se vratio kući i razgovarao sam s ljudima uključenim u napore za suzbijanje narkotika, a oni su rekli: "Znaš, Itane, ne možeš zaista da ukineš potražnju. Odgovor je na drugoj strani. Moraš da prekineš snabdevanje." Onda bih otišao da razgovaram s momcima na carini, koji pokušavaju da zaustave drogu na granici, a oni bi mi rekli: "Ne možete je ovde zaustaviti. Odgovor leži na drugoj strani, u ukidanju snabdevanja i potražnje." A onda mi je sinulo: svi koji su uključeni u ovo, mislili su da odgovor leži u onoj oblasti o kojoj su znali najmanje. Tada sam počeo da čitam sve što sam mogao o psihoaktivnim drogama: o istoriji, nauci, politici, svemu tome, i što više čovek čita, sve mu je jasnije kako su pažljivi, prosvetljujući, inteligentni pristupi koji vas vode dovde, dok vas politika i zakoni moje zemlje vode dovde. I ta nepodudarnost mi je izgledala poput nekakve neverovatne intelektualne i moralne zagonetke. Verovatno nikada nije postojalo društvo lišeno droge. Skoro svako društvo je uzimalo psihoaktivne supstance da se izbori s bolom, poveća energiju, socijalizuje, čak i da opšti s bogom. Naša želja da izmenimo svoju svest možda spada u osnovne pobude, poput naših žudnji za hranom, društvom i seksom. Zato je za nas pravi izazov da naučimo kako da živimo s drogama, kako bi uzrokovale najmanju moguću štetu i, u nekim slučajevima, bile zaslužne za najveću moguću dobit. Reći ću vam šta sam još naučio, razlog zašto su neke droge legalne, a druge nisu skoro da nema nikakve veze s naukom ili zdravljem, ili relativnim rizikom od droga, a skoro da je u potpunosti u vezi s tim ko je korisnik i koga vide kao potrošača određene droge. U kasnom 19. veku, kada je većina droga, koje su sad nelegalne, bila legalna, glavni potrošači opijata u mojoj zemlji i drugde, bile su sredovečne belkinje, koje su ih koristile da uklone bolove, kada nije bilo mnogo dostupnih analgetika. I niko tada nije razmišljao da ih kriminalizuje jer niko nije želeo da stavi baku iza rešetaka. Ali kada je na stotine hiljada Kineza počelo da se pojavljuje u mojoj zemlji, vredno radeći na prugama i u rudnicima, da bi se potom opustili uveče, kao nekad u svojoj zemlji, pućkanjem dima ili dva iz te opijumske lule, tada smo dobili prve zakone o zabrani narkotika u Kaliforniji i Nevadi, podstaknute rasističkim strahom da bi Kinezi mogli da transformišu belkinje u seksualne robove navučene na opijum. Prvi zakoni o zabrani kokaina, slično su podstaknuti rasističkim strahom od crnaca koji su ušmrkavali taj beli prah i tako zaboravljali svoje mesto u južnjačkom društvu. A prvi zakoni o zabrani marihuane su vezani za strah od meksičkih emigranata na zapadu i jugozapadu. A ono što je istina za moju zemlju, istina je i za većinu drugih zemalja, i kad je poreklo zakona u pitanju i njihova implementacija. Gledajte na to ovako, ja samo blago preterujem: da su glavni pušači kokaina bili imućniji stariji belci, a da su glavni potrošači vijagre bili siromašni mladi crnci, onda bi kokain za pušenje bio dostupan na recept vašeg doktora, a prodaja vijagre bi vam donela pet do deset godina zatvora. (Aplauz) Nekada sam kao profesor podučavao o ovome. Sada sam aktivista, aktivista za ljudska prava, i ono što me pokreće je stid što živim, u inače divnoj naciji, koja čini manje od pet procenata svetske populacije, ali i skoro 25 procenata zatvorenika celokupnog čovečanstva. Ljudi koje srećem su izgubili nekoga koga vole zbog nasilja u vezi s drogom ili zatvora ili predoziranja ili side, jer naši zakoni o narkoticima naglašavaju kriminalizaciju nauštrb zdravlja. Dobri ljudi su izgubili posao, dom, slobodu, čak i decu zbog države, ne zato što su povredili nekoga, već samo zato što su izabrali da koriste jednu drogu, a ne neku drugu. Dakle, da li je legalizacija rešenje? Dvoumim se po tom pitanju: tri dana u nedelji mislim da jeste, tri dana u nedelji mislim da nije, a nedeljom sam agnostik. No, kako je danas utorak, dozvolite da kažem da bi se zakonskom regulacijom i oporezivanjem većine droga koje su trenutno nelegalne, radikalno smanjio broj prekršaja, nasilje, korupcija i crno tržište, i da bi bio rešen problem sa štetnim i neispravnim drogama, unapredila bi se javna sigurnost i novac poreskih obveznika bi se trošio u korisnije svrhe. Mislim, pogledajte tržišta marihuane, kokaina, heroina i metamfetamina, to su svetska tržišta robe, baš kao i svetska tržišta alkohola, duvana, kafe, šećera i mnogih drugih stvari. Dok postoji potražnja, biće i ponude. Oborite jedan izvor i drugi će se neizbežno pojaviti. Ljudi imaju običaj da misle o zabrani kao krajnjem obliku regulacije, dok ona, zapravo, predstavlja odricanje od regulacije gde kriminalci ispunjavaju prazninu. Zbog čega je stavljanje zakona i policije u prve i cetralne redove, u pokušaju kontrolisanja dinamičnog svetskog tržišta robe, recept za katastrofu. A ono što bi zaista trebalo da uradimo je da izvedemo podzemna tržišta droge, koliko god je moguće, na površinu i da ih regulišemo što pametnije kako bismo sveli na minimum i štetu od droge i štetne zakone o zabrani. Kad je marihuana u pitanju, to očigledno znači da je zakonski regulišemo i oporezujemo, poput alkohola. Korist od ovog čina je ogromna, rizik minimalan. Da li će više ljudi da koristi marihuanu? Možda, ali to neće da budu mladi ljudi, jer neće da bude legalna za njih, i da budem iskren, oni već imaju najbolji pristup marihuani. Mislim da će to da budu stariji ljudi. Biće to ljudi u 40-im i 60-im i 80-im godinama, koji će da otkriju da više vole malo marihuane od tog večernjeg pića ili tablete za spavanje, ili će im to olakšavati tegobe od artritisa ili dijabetesa ili će im možda pomoći da začine dugotrajni brak. (Smeh) A to bi mogao da bude značajan doprinos zdravlju. Što se tiče drugih droga, pogledajte Portugal, gde niko ne ide u zatvor zbog posedovanja droge, a vlada je posvećena tome da zavisnost tretira kao zdravstveno pitanje. Pogledajte Švajcarsku, Nemačku, Holandiju, Dansku, Englesku, gde ljudi koji su zavisni o heroinu mnogo godina i koji su više puta prestajali i nije im uspelo, mogu da dobiju medicinski heroin i službenu pomoć u domovima zdravlja, a rezultati toga su: upotreba nelegalnih droga, bolesti, predoziranja, kriminal i hapšenja, sve je u padu, dok zdravlje i dobrobit napreduju, poreski obveznici imaju koristi, a mnogim korisnicima je zavisnost postala prošlost. Pogledajte Novi Zeland, gde je nedavno na snagu stupio zakon kojim se dozvoljava legalna prodaja određenih lakih droga, ukoliko se potvrdi njihova neškodljivost. Pogledajte ovde u Brazilu i u još nekim zemljama, gde se izuzetno psihoaktivna supstanca, ajahuaska, može legalno kupiti i konzumirati, ukoliko se to radi u religijske svrhe. Pogledajte Boliviju i Peru, gde se razni proizvodi napravljeni od lista koke, izvora kokaina, prodaju legalno na tezgama, bez vidljive štete po javno zdravlje. Mislim, ne zaboravite da je Koka-kola sadržala kokain do 1900. i, čini se da nije izazivala veću zavisnost od današnje Koka-kole. Nasuprot tome, razmislite o cigaretama. Ništa vas ne može tako navući i ubiti kao cigarete. Kada istraživači pitaju heroinske zavisnike, s koje se droge najteže skinuti, većina kaže da su to cigarete. Ipak u mojoj i mnogim drugim državama, polovina svih ljudi koji su ikada bili zavisni od cigareta su prestali da puše, a da niko nije pritvoren ili smešten u zatvor ili poslat na "tretman lečenja" od strane tužioca ili sudije. Do toga su doveli veći porezi i ograničenja vremena i prostora za prodaju i konzumiranje, kao i efikasne kampanje protiv pušenja. E sad, da li bismo još više smanjili broj pušača kada bismo ga učinili skroz nelegalnim? Verovatno. Ali samo zamislite kakva bi noćna mora od rata protiv droge iz toga proizašla. Dakle, izazovi s kojima se danas suočavamo su dvostruki. Na prvom mestu je izazov sa regulativama, kako osmisliti i implementirati alternative neefikasnim propisima o zabrani, čak moramo i da popravimo regulative i život uz droge koje su trenutno legalne. Ali drugi izazov je teži jer se tiče nas samih. Prepreke reformama, ne leže samo na drugoj strani, u nadležnosti industrije zatvorskih kompleksa ili u interesima onih koji bi da održavaju stanje kakvo jeste, već u svakome od nas. Naši strahovi i neznanje i uobrazilje stoje na putu istinskih reformi. I konačno, mislim da se sve svodi na decu i na potrebu svakog roditelja da drži svoje dete pod staklenim zvonom, i na strah da će droge nekako probiti to stakleno zvono i izložiti našu omladinu riziku. Zapravo, ponekad se čini da se čitav rat protiv droge opravdava kao jedan veliki čin zaštite dece, što će vam svaka mlada osoba opovrgnuti. Evo šta ja kažem tinejdžerima. Pod jedan, ne drogirajte se. Pod dva, ne drogirajte se. Pod tri, ako se drogirate, želim da nešto znate, jer ja, kao roditelj, samo želim da na kraju večeri dođete bezbedno kući i da odrastete i da vodite zdrav i dobar život. To je moja obrazovna mantra za droge: sigurnost na prvom mestu. Evo čemu sam posvetio život, izgradnji organizacije i pokreta ljudi koji veruju da moramo da okrenemo leđa neuspelim zabranama iz prošlosti i da prigrlimo nove zakone o drogama, zasnovane na nauci, saosećanju, zdravlju i ljudskim pravima, gde će da budu ljudi različitih političkih pogleda, kao i drugih shvatanja, gde ljudi koji vole droge, ljudi koji mrze droge i ljudi koje baš briga za droge, ali gde svi oni veruju da ovaj rat protiv droga ovaj nazadni, okrutni, katastrofalni rat protiv droge mora da prestane. Hvala vam. (Aplauz) Hvala vam. Hvala vam. Kris Anderson: Itane, čestitam - poprilična reakcija. To je bio snažan govor. Ne baš ovacije, no ipak, i pretpostavljam da neki ljudi ovde i možda nekolicina njih koji prate preko interneta možda neko od njih zna tinejdžera ili prijatelja ili bilo koga, ko je oboleo, možda i umro od predoziranja. Ubeđen sam da su ti takvi ljudi prilazili. Šta im kažeš? Itan Nejdlman: Kris, najdivnije što mi se desilo je da srećem sve više ljudi koji su zapravo izgubili brata ili dete zbog predoziranja, i pre 10 godina, ti ljudi bi samo rekli, poređajmo sve dilere i streljajmo ih i to će da reši problem. A ono što su shvatili je da rat protiv droge nije zaštitio njihovu decu. Štaviše, povećao je šanse da ta deca budu u rizičnoj grupi. I zato se oni sada uključuju u ovaj pokret za reforme o drogama. Tu su i drugi ljudi koji imaju decu, jedno je zavisno od alkohola, drugo od kokaina ili heroina i oni se pitaju: zašto ovo dete može malo-pomalo da pokušava da ozdravi, dok je drugo suočeno sa zatvorom, policijom i kriminalcima, istovremeno? Svima je jasno da rat protiv droge ne štiti nikoga. KA: Svakako ne u SAD-u, gde politika koči mnoga pitanja. Postoji li realna šansa da će se išta zapravo promeniti po ovom pitanju u narednih pet godina? IN: Izvanredno je što primam silne pozive od novinara koji mi govore: "Itane, izgleda da se jedino po dva pitanja trenutno u SAD-u postiže politički pomak, a to su marihuana i homoseksualni brakovi. Kako ti to uspeva?" Potom vidite kako se dvostranačje usaglašava sa, zapravo, republikancima u kongresu i državnim zakonodavnim telima, kako zajedno donose zakone uz većinsku podršku demokrata, tako smo prešli put od crne tačke na putu, najstrašnijeg pitanja u američkoj politici, do toga da smo postali najuspešnije pitanje. KA: Itane, hvala što si došao. IN: Kris, mnogo hvala. KA: Hvala. IN: Hvala. (Aplauz)