Vilajanur Ramačandran o umu

Vilajanur Ramačandran govori o tome šta oštećenja mozga mogu da razotkriju o vezi između moždanog tkiva i uma, prikazujući nam tri zapanjujuća primera samoobmane.

Kao što je Kris napomenuo, ja proučavam ljudski mozak -

funkcije i strukturu ljudskog mozga.

I želeo bih da malo razmislite o svemu što to povlači za sobom.

Ta želatinasta masa - teška oko kilogram i po -

može da vam stane na dlan

a sposobna je da promišlja neizmerna međuzvezdana prostranstva.

Sposobna je da promišlja značenje beskonačnosti

a i samu sebe kako promišlja značenje beskonačnosti.

Tu čudnovatu rekurzivnost koju nazivamo samosvešću

lično smatram Svetim Graalom neurologije

i nadam se da ćemo jednog dana razumeti kako ona nastaje.

Dobro, dakle, kako proučavati taj misteriozni organ?

Mislim, tu je 100 milijardi nervnih ćelija,

malih svežnjeva protoplazme koji međusobno intereaguju

i iz te aktivnosti izranja čitav spektar sposobnosti

koje nazivamo ljudskom prirodom i ljudskom svešću.

Kako do toga dolazi?

Pa, postoji mnogo načina da se pristupi funkcijama ljudskog mozga.

Jedan pristup, koji uglavnom koristimo,

jeste proučavanje pacijenata sa trajnim oštećenjem neke male regije mozga,

kod kojih je došlo do genetske promene u nekoj maloj regiji mozga.

U tim slučajevima ne dolazi do sveobuhvatnog umanjenja

svih vaših mentalnih kapaciteta,

niti do nekakvog otupljenja vaše kognitivne sposobnosti.

U stvari, dobijamo visoko selektivan gubitak jedne funkcije

dok druge funkcije ostaju netaknute,

na osnovu čega možemo prilično pouzdano da pretpostavimo

da je taj deo mozga na neki način umešan u medijaciju te funkcije.

Tako možete da mapirate funkciju u okviru strukture

i da tako otkrijete šta tačno rade moždana kola

da bi generisala tu konkretnu funkciju.

I to je ono što pokušavamo da uradimo.

Daću vam nekoliko iznenađujućih primera.

U stvari, daću vam tri primera, svaki u trajanju od šest minuta, tokom ovog govora.

Prvi primer je jedan neobičan sindrom po imenu Kapgrasov sindrom.

Ako pogledate prvi slajd,

to su temporalni režnjevi, čeoni režnjevi, parietalni režnjevi, OK -

režnjevi koji sačinjavaju mozak.

A ako pogledate, zaturena unutar unutrašnje površine temporalnih režnjeva -

ovde ne možete da je vidite -

nalazi se mala struktura nazvana fusiform gyrus.

Nju nazivaju licem mozga,

pošto, kada je ona oštećena, više ne možete da prepoznajete ljudska lica.

Još uvek možete da ih prepoznate po glasu

i da kažete - pa da, to je Džo -

ali ne možete da ih pogledate u lice i da znate ko je to.

Čak ni sebe ne možete da prepoznate u ogledalu.

Mislim, znate da ste to vi, jer kada namignete i odraz namigne,

i znate da je to ogledalo,

ali ne prepoznajete zaiste sebe kao sebe.

OK. Dakle, taj sindrom je dobro poznat i izaziva ga oštećenje fusiform gyrusa.

Ali postoji još jedan redak sindrom, zapravo toliko redak,

da je vrlo malo doktora uopšte čulo za njega, čak i među neurolozima.

To se zove Kapgrasova samoobmana,

a to vam je pacijent koji je inače sasvim normalan

koji je pretrpeo povredu glave, izašao iz kome,

inače potpuno normalan, pogleda svoju majku

i kaže, "Ovo izgleda baš kao moja majka, ova žena,

ali ona je uljez -

to je neka druga žena koja se pretvara da je moja majka."

E sad, zašto se to događa?

Zašto bi bilo ko - a radi se o osobi koja je inače potpuno lucidna i inteligentna

po svakom pitanju, ali kada pogleda svoju majku,

uključuje se ta obmana, i on kaže da to nije njegova majka.

Sad, najčešća interpretacija,

koju ćete naći u svim psihijatrijskim udžbenicima,

jeste frojdovska, i glasi da je taj momak -

i isti argument se da primeniti i na žene, da znate -

ali ja ću da pričam samo o momcima -

kada ste mala beba, mlada beba,

osećate snažnu seksualnu privlačnost prema svojoj majci.

To je takozvani Edipov kompleks.

Ne kažem vam da verujem u to,

ali to je standardno frojdovsko gledište.

I tako, kako rastete, korteks se razvija,

i inhibira te latentne seksualne porive prema vašoj majci.

Hvala Bogu, jer biste inače svi bili seksualno uzbuđeni kada vidite svoju majku.

A onda se dogodi

da vas nešto zvekne u glavu, ošteti vam korteks

i omogući da svi ti latentni seksualni porivi izrone,

buknu na površinu i iznenadno i neobjašnjivo

zateknete sebe kako ste seksualno uzbuđeni svojom majkom.

Pa kažete sebi, "Bože moj, ako je to moja mama,

kako to da se seksualno palim?

To mora da je neka druga žena. Neki uljez."

To je jedina interpretacija koja vašem oštećenom mozgu ima smisla.

Meni to objašnjenje baš nikada nije imalo smisla.

Jeste vrlo ingeniozan, kao i svi frojdovski argumenti -

(Smeh)

- ali meni nije imao mnogo smisla, jer sam video tu istu samoobmanu,

pacijenta koji ima istu samoobmanu prema svojoj pudlici.

(Smeh)

Rekao bi, "Doktore, ovo nije Fifi, izgleda baš kao Fifi,

ali to je neki drugi pas." Je l' da?

E sad, pokušajte tu da primenite frojdovsko objašnjenje.

(Smeh)

Počećete da govorite o latentnoj bestijalnosti u svim ljudima,

ili nečem sličnom, što je naravno, poprilično apsurdno.

E sad, šta se tu stvarno događa?

Da bismo objasnili taj čudnovati poremećaj,

proučavamo strukturu i funkcije normalnih vizuelnih tokova u mozgu.

Normalno, vizuelni signali dolaze u očne jabučice,

pa idu u vizuelne oblasti mozga.

Postoji u stvari 30 oblasti u zadnjem delu mozga koje se tiču samo vida,

a pošto se sve to obradi, poruka odlazi u malu strukturu

po imenu fusiform gyrus, gde opažate lica.

Postoje neuroni koji su osetljivi na lica.

Možete ih zvati licem mozga, je l' da?

O tome sam govorio ranije.

E sad, kada je ta oblast oštećena, gubite sposobnost da vidite lica, je l' tako?

Ali iz te oblasti, poruka se preliva

u strukturu nazvanu amigdala, u limbičkom sistemu,

emotivnoj srži mozga,

a ta struktura, po imenu amigdala,

procenjuje emotivni značaj onoga u šta gledate.

Da li je to lovina? Da li je predator? Da li je partner/ka?

Ili je nešto potpuno trivijalno, kao komadić tkanine

ili parče krede ili - ne bih baš da upirem prstom u to ali -

ili cipela ili nešto takvo? OK?

Nešto što možete potpuno da ignorišete.

Tako da, ako je amigdala uzbuđena, i radi se o nečemu važnom,

poruka se preliva u autonomni nervni sistem.

Srce počinje da vam brže tuče,

počinjete da se znojite da biste oslobodili toplotu koju ćete stvoriti -

radom mišića.

I sva sreća da je tako, jer možemo da vam stavimo dve elektrode na dlan

i izmerimo promenu u otporu kože koju stvara znojenje.

Tako mogu da odredim, kada gledate u nešto,

da li ste uzbuđenji ili uspaljeni ili ne, OK?

Vratiću se na to za minut.

Dakle, moje ideja je bila, kada taj momak pogleda u objekat, kada pogleda u svoju -

u bilo koji objekat, u stvari, to ide u vizuelne oblasti i -

obrađuje se u fusiform gyrusu,

i prepoznajete ga kao stabljiku graška ili sto

ili čak svoju majku, OK?

A onda se poruka prelije u amigdalu

i odlazi niz centralni nervni sistem.

Ali možda je kod tog momka žica koja ide iz amigdale do limbičnog sistema -

emotivne srži mozga - presečena nekom nesrećom.

A pošto je fusiform netaknut,

momak još uvek može da prepozna svoju majku,

i kaže, "O da, ovo izgleda kao moja majka."

Ali pošto je žica do emotivnih centara presečena,

on kaže, "Ali kako to da, ako je to moja majka, ne osećam nikakvu toplinu?"

Ili užas, kao što može da bude slučaj, zar ne?

(Smeh)

I zato, on kaže, "Kako da opravdam ovaj neobjašnjivi nedostatak emocija?

Ovo ne može biti moja majka.

To je neka čudna žena koja se pretvara da je moja majka."

Kako to testirati?

Pa, prvo što uradite, kada biste uzeli bilo koga od ovde prisutnih i postavili ih ispred ekrana,

i merili galvansku reakciju kože,

i prikazivali slike na ekranu,

mogao bih da izmerim kako se znojite kada vidite neki objekat,

kao što je sto ili kišobran - naravno, ne znojite se.

A ako vam pokažem sliku lava, tigra, ili erotski poster, počnete da se znojite, je l' da?

I, verovali ili ne, ako vam pokažem sliku vaše majke -

govorim o normalnim ljudima - počnete da se znojite.

Čak ne morate ni da budete Jevrejin.

(Smeh)

E sad, šta se događa - šta se događa ako to pokazujete ovom pacijentu?

Uzmete pacijenta i pokazujete mu slike na ekranu

i merite mu galvansku reakciju kože.

Stolovi i stolice i tkanina, ništa se ne događa, kao kod normalnih ljudi,

ali onda mu pokažete sliku njegove majke,

i galvanska reakcija izostaje.

Nema emotivne reakcije na njegovu majku

zato što je žica koja vodi od vizuelnih oblasti do emotivnih centara presečena.

Dakle, njegov vid je normalan pošto su mu vizuelne oblasti u redu,

njegove emocije su normalne - smejaće se, plakati, i tako dalje i tako bliže -

ali žica od vida do emocija je presečena

i to dovodi do samoobmane da je njegova majka uljez.

To je divan primer onoga što radimo,

uzmemo neki bizaran, naizgled neshvatljiv neurološko-psihijatrijski sindrom

i kažemo da je standardno frojdovsko gledište pogrešno,

da je u stvari moguće doći do tačnog objašnjenja

u okviru poznate neuroanatomije mozga.

Usput, ako pacijent potom ode

i majka ga pozove telefonom iz sobe pored - pozove njega -

i on podigne slušalicu i kaže, "Ej, mama, kako si? Gde si?"

Nema samoobmane preko telefona.

A onda mu ona priđe posle sat vremena, a on kaže, "Ko si ti?

Izgledaš skroz kao moja majka."

Razlog je u tome što postoji zasebna putanja

iz centara sluha u mozgu do emotivnih centara

i ona nije presečena u nesreći.

Dakle, to objašnjava zašto prepoznaje majku preko telefona, i nema problema.

Kada je vidi uživo, kaže da je to uljez.

OK, kako su sva ta kompleksna kola neurona postavljena u mozgu?

Da li je to prirodno, genetski ili zavisi od odgoja?

A tom problemu pristupamo

razmatranjem još jednog čudnovatog sindroma poznatog kao fantomski ud.

A svi znate šta su fantomski udovi.

Kada nekome amputiraju ruku ili nogu, zbog gangrene,

ili ako je izgubite u ratu, na primer, u Iraku -

to je sada ozbiljan problem -

nastavljate da imate vrlo živ osećaj prisustva te nestale ruke,

i to se zove fantomska ruka ili fantomska noga.

U stvari, možete dobiti fantoma skoro bilo kog dela tela.

Verovali ili ne, čak i unutrašnjih organa.

Imao sam pacijente kojima je uklonjena materica - histerektomija -

koji su imali fantomsku matericu, uključujući i fantomske menstrualne tegobe

u odgovarajuće doba meseca.

I u stvari, jedan student me je pre neki dan pitao,

da li imaju fantomski PMS?

(Smeh)

Tema zrela za naučno ispitivanje, ali nismo još uvek krenuli tim putem.

OK, znači sledeće pitanje je,

šta je moguće saznati o fantomskim udovima pomoću eksperimenata?

Jedna od stvari koje smo otkrili je

da oko polovine pacijenata sa fantomskim udovima

tvrde da mogu da pomere fantoma.

Potapšaće njime brata po ramenu,

njime će odgovoriti na telefon, mahnuti u odlasku.

To su vrlo snažni, upečatljivi osećaji.

Pacijent nema samoobmanu.

Zna da ruka nije tu

ali je to ipak snažno čulno iskustvo za pacijenta.

Ali ipak se to polovini pacijenata ne događa.

Fantomski ud - reći će: "Ali doktore, fantomski ud je paralizovan.

Fiksiran je, stisnut u grču i grozno boli.

Kada bih samo mogao da ga pomerim, možda bi bol uminuo.

E sad, zašto bi fantomski ud bio paralizovan?

Zvuči kao oksimoron.

Ali kada smo pregledali dokumentaciju slučajeva,

otkrili smo da je kod ljudi sa paralizovanim fantomskim udovima

prava ruka bila paralizovana zbog povrede perifernih nerava,

nerv koji je išao u ruku je presečen,

isečen, recimo, u nesreći s motociklom.

Tako da je pacijent imao pravu ruku, koja boli,

u povezu, nekoliko meseci, ili godinu, a onda je

zaveden željom da ukloni bol u ruci,

hirurg amputirao ruku,

i onda dobijete fantomsku ruku sa istim bolovima, je l' tako?

I to je ozbiljan klinički problem.

Pacijenti postanu depresivni.

Neki čak do i samoubistva.

Pa kako se taj sindrom može lečiti?

Zašto se pojavljuje paralizovan fantomski ud?

Kada sam pregledao dokumentaciju slučajeva, otkrio sam da su imali pravu ruku

i da su nervi u ruci bili presečeni

i da je prava ruka bila paralizovana

i u povezu nekoliko meseci pre amputacije

i da se taj bol potom preneo na samog fantoma.

Zašto se to događa?

Kada je ruka netaknuta, ali paralizovana,

mozak šalje komande ruci, prednji deo mozga joj govori "Pokreni se",

ali vizuelni odgovor koji dobija kaže "Ne".

Pokreni se. Neću. Pokreni se. Neću. Pokreni se. Neću.

I to se upiše u moždana kola

i to nazivamo naučenom paralizom, OK?

Mozak uči, zbog Hebove asocijativne veze,

da sama komanda da se ruka pokrene

stvara osećaj paralizovane ruke,

a onda, kada amputirate ruku,

ova naučena paraliza se prenosi u - u sliku vašeg tela

i u vašeg fantoma, OK?

E sad, kako pomoći ovim pacijentima?

Kako da "odučite" naučenu paralizu

da biste ga rešili tog iscrpljujućeg, stisnutog grča

fantomske ruke?

Pa, rekli smo, šta ako sad pošaljete komandu fantomu,

ali mu date vizuelni odgovor da je komanda poslušana?

Možda biste mogli da ga rešite fantomskog bola, fantomskog grča.

Kako to postići? Pa, virtuelnom realnošću.

Ali to košta milione dolara.

Iznašao sam način da to uradim za tri dolara,

ali nemojte da kažete mojim finansijerima.

(Smeh)

OK? Potrebno je napraviti, kako sam je nazvao, kutiju ogledala.

Uzmete kartonsku kutiju sa ogledalom u sredini

i onda tu stavite fantoma - tako je došao moj prvi pacijent, Derek.

Ruka mu je bila amputirana pre 10 godina.

Imao je brahijalnu avulziju, tako da su nervi bili presečeni

a ruka paralizovana, u zavoju godinu dana, a onda je ta ruka odsečena.

Imao je fantomsku ruku, iscrpljujuće bolnu i nije mogao da je pomeri.

Paralizovana fantomska ruka.

I tako je došao i ja sam mu dao ogledalo, tako, u kutiji,

koju zovem kutijom ogledala.

I pacijent stavi svoju fantomsku levu ruku,

koja je stisnuta i u grču, na levu stranu ogledala

i normalnu ruku na desnu stranu ogledala

i zauzme isti položaj, zgrčen,

i pogleda u ogledalo - i šta iskusi?

Vidi kako je fantom "vaskrsao",

jer gleda u odraz svoje normalne ruke u ogledalu

i izgleda kao da je fantom vaskrsao.

"E sad", rekao sam, "sad gledaj, mrdaj fantoma -

svoje prave prste ili pomeraj svoje prave prste dok gledaš u ogledalo."

Dobiće vizuelni utisak da se fantom pomera, je l' tako?

To je očigledno, ali zapanjujuća stvar je

da pacijent tada kaže, "O Bože, moj fantom se ponovo pomera,

a bol, stisnuti grč, nestaje."

I ne zaboravite, moj prvi pacijent koji je došao -

(Aplauz)

- hvala vam (Aplauz)

Moj prvi pacijent je došao i pogledao u ogledalo

i ja sam mu rekao, "Pogledaj u odraz svog fantoma."

I on je počeo da se kikoće, kaže "Vidim svog fantoma".

Ali nije on glup. Zna da to nije stvarno.

Zna da je to odraz u ogledalu,

ali je to živopisno čulno iskustvo.

E sad, rekao sam mu, "Pomeraj svoju normalnu ruku i fantoma".

On kaže, "O, mogu da pomeram fantoma. Znate šta. Boli".

Ja kažem, "Pomeraj svoju normalnu ruku".

A on kaže, "O Bože, moj fantom se ponovo pomera, ne mogu da verujem!

A bol nestaje". OK?

A ja sam onda rekao, "Zatvori oči".

I on zatvori oči.

"I pomeraj svoju normalnu ruku".

"O, ništa - opet je zgrčena".

"OK, otvori oči".

"O Bože, O Bože, opet se pomera!"

Bio je kao dete u poslastičarnici.

I dobro, ja sam na to rekao, ovo dokazuje moju teoriju o naučenoj paralizi

i kritičnoj ulozi vizuelnih ulaznih podataka,

ali neću baš da dobijem Nobelovu nagradu

zato što sam naterao nekoga da pomera svoj fantomski ud.

(Smeh)

(Aplauz)

To je potpuno beskorisna sposobnost, ako malo bolje razmislite.

(Smeh)

Ali onda sam počeo da shvatam, možda i druge vrste paralize

koje susrećete u neurologiji, kao šlog, fokalne distonije -

možda imaju naučenu komponentu

koju možete da prevaziđete pomoću jednostavnog ogledala.

Pa sam mu rekao, "Vidi, Derek" -

pre svega, čovek ne može da ide okolo sa ogledalom da bi umanjio bol -

rekao sam mu, "Vidi, Derek, odnesi ga kući i vežbaj s njim nedelju ili dve.

Možda ćeš, posle određenog perioda vežbanja,

moći da završiš s ogledalom, da "odučiš" paralizu

i počneš da pokrećeš svoju paralizovanu ruku

i da se rešiš bola."

Rekao je OK i odneo ga kući.

Ja sam rekao, "Vidi, na kraju krajeva, to je dva dolara. Nosi ga kući."

I on ga je odneo kući i zove me posle dve nedelje

i kaže, "Doktore, nećete verovati".

Ja kažem, "Šta?"

A on će, "Nestao je".

Ja kažem, "Šta je nestalo?"

Pomislio sam da je možda kutija ogledalo nestala.

(Smeh)

On kaže, "Ne, ne, ne, znate onog fantoma koga sam imao poslednjih 10 godina?

Nestao je".

I ja sam rekao - zabrinuo sam se, rekao sam, Bože,

mislim, promenio sam ovom čoveku njegovu sliku o telu

a šta sa eksperimentisanjem na ljudima, etikom i svim tim?

I rekao sam mu, "Derek, da li ti to smeta?"

A on će, "Ne, poslednja tri dana nemam fantomsku ruku

pa tako ni fantomski bol u laktu, ni stiskanje,

ni fantomski bol u podlaktici, svi bolovi su nestali.

Ali problem je što mi fantomski prsti i dalje vise sa ramena,

a vaša kutija ne doseže dotle".

(Smeh)

"Pa ako biste mogli da promenite dizajn i stavite mi je na čelo,

znate, da bih mogao i to da izvedem i da uklonim i fantomske prste?"

Mislio je da sam nekakav mađioničar.

E sad, zašto se to događa?

Zato što je mozak suočen sa ogromnim konfliktom čula.

On dobija poruke vidom koje kažu da se fantom vratio.

Sa druge strane, nema odgovarajuće recepcije,

mišićni signali kažu da nema ruke, je l' tako?

A sistem motoričkih komandi kaže da je ruka tu

i zbog tog konflikta, vaš mozak kaže, ma sve to dođavola,

nema fantoma, nema ruke, jasno?

Povuče se u neku vrstu poricanja i negira signale.

A kada ruka nestane, bonus je da nestaje i bol

zato što ne možete da imate bol bez tela koji tako pluta, u prostoru.

Tako da je to bonus.

E sad, ta tehnika je isprobana na desetinama pacijenata

od strane drugih grupa u Helsinkiju,

tako da bi mogla da se pokaže kao vredna za lečenje fantomskih bolova

i ljudi su je čak isprobali prilikom rehabilitacije od šloga.

Šlog se inače smatra za oštećenje nerava,

i da ništa ne možete da uradite po tom pitanju.

Ali, ispada da je određena komponenta paralize izazvane šlogom takođe naučena,

i da se ona možda može prevazići pomoću ogledala.

To je testirano i u kliničkim uslovima

i pomoglo je mnogim, mnogim pacijentima.

OK, sada ću malo da promenim brzinu za treći deo mog govora,

koji se tiče čudnovatog fenomena zvanog sinestezija.

Nju je otkrio Frensis Galton u XIX veku.

Inače, bio je rođak Čarlsa Darvina.

On je skrenuo pažnju na to da određeni ljudi u populaciji,

koji su inače potpuno normalni, imaju sledeću posebnost -

svaki put kada vide broj, vide ga u boji.

Petica je plava, sedmica žuta, osmica je boje kruške,

devetka indigo, OK?

Pazite, ovi ljudi su inače potpuno normalni u svemu drugome.

Ili čisto C. Nekada tonovi evociraju boje.

C je plavo, F zeleno,

neki drugi ton može biti žut, je l' da?

Zašto se ovo događa?

To se zove sinestezija - Galton je to nazvao sinestezijom,

mešanjem čula.

Sva naša čula su zasebna.

Ovim ljudima su čula izmuljana.

Zašto se to događa?

Jedan od dva aspekta ovog problema je izuzetno intrigantan.

Sinestezija se prenosi u porodicama,

tako da je Galton rekao da je ona zasnovana na nasleđu, na genetici.

Drugo, sinestezija se tiče - i to me dovodi do poente -

a tiče se glavne teme ovog predavanja, koje je o kreativnosti -

sinestezija je osam puta češća među slikarima, pesnicima, romanopiscima

i drugim kreativnim ljudima u opštoj populaciji.

Zašto je to tako?

Odgovoriću vam na ovo pitanje.

Na njega nikada do sada nije dat odgovor.

Ok, šta je sinestezija? Šta je izaziva?

Pa, postoje mnoge teorije.

Jedna teorija je da su prosto ludi.

To baš nije naučna teorija, pa možemo da je zaboravimo.

Još jedna teorija glasi da su navučeni na kiselinu ili travu, je l' tako?

E sad, tu bi moglo da bude neke istine

pošto je toliko češća u San Francisku nego u San Diegu.

(Smeh)

OK. Sad, treća teorija kaže -

pa, hajde da se zapitamo šta se zaista događa u sinesteziji? U redu?

Tako da smo našli da su oblast zadužena za boje i ona zadužena za brojeve

jedna pored druge, u fusiform gyrusu.

Tako da smo rekli da je došlo do određenog prespajanja

između boja i brojeva u mozgu.

Tako da svaki put kada vidite broj, vidite odgovarajuću boju,

i zato dobijete sinesteziju.

Sad se prisetite - zašto se to događa?

Zašto bi kod nekih ljudi došlo do prespajanja žica?

Sećate se da sam rekao da se nasleđuje u porodici?

To vam je nagoveštaj.

A to je da postoji abnormalan gen,

mutacija gena koja izaziva abnormalno prespajanje.

U svima nama, kako se ispostavilo,

svi smo rođeni sa svime povezanim sa svime ostalim.

Svaka regija mozga je povezana sa svakom drugom

i one su doterane tako da stvaraju

tu karakterističnu modularnu arhitekturu odraslog mozga.

Tako da, ako postoji gen koji izaziva to doterivanje,

i ako taj gen mutira,

onda imate manjak doteranosti između susednih oblasti mozga,

a ako je to između brojeva i boje, dobijete broj-boja sinesteziju.

Ako je između tona i boja, dobijate ton-boja sinesteziju.

Za sada je sve jasno.

Ali, šta ako se taj gen eksprimira svuda u mozgu,

tako da je sve međusobno povezano?

Pa, razmislite o tome šta umetnici, pisci i pesnici imaju zajedničko,

sposobnost da se upuste u metaforično mišljenje,

povezujući naizgled nepovezane ideje,

kao što su, "to je Istok, i Džuliet je Sunce."

E, ne kaže se da je Džuliet sunce -

je l' to znači da je ona sjajna kugla vatre?

Mislim, šizofreničari to rade, ali to je druga priča, je l' tako?

Normalni ljudi kažu da je topla poput sunca,

da je sjajna kao sunce, da je blagorodna kao sunce.

Odmah ste našli veze.

Sad, ako pretpostavite da je ovo veće prespajanje

zajedno s konceptima takođe u različitim delovima mozga,

onda će to stvoriti veću naklonjenost

ka metaforičkom razmišljanju i kreativnosti

u ljudima koji imaju sinesteziju.

I odatle osam puta češće pojavljivanje sinestezije

među pesnicima, umetnicima i piscima.

OK - to je izuzetno frenološki pogled na sinesteziju.

Poslednja demonstracija - mogu li da dobijem minut?

(Aplauz)

OK. Pokazaću vam da ste svi sinestete, ali da to poričete.

Evo nečega što ja zovem marsovska abeceda, baš kao vaša abeceda,

A je A, B je B, C je C,

različiti oblici, različite foneme, je l' tako?

Evo marsovske abecede.

Jedno je Kiki, drugo je Buba.

Koje je Kiki a koje Buba?

Koliko vas misli da je ovo Kiki a ovo Buba? Podignite ruke.

Pa, jedan ili dvoje mutanata.

(Smeh)

Koliko vas misli da je ovo Buba, a ovo Kiki? Podignite ruke.

99 posto.

E sad, niko od vas nije Marsovac, kako ste to uradili?

Zato što ste svi izveli poprečno modeliranje - sinestezijsko apstrahovanje -

što znači da mislite da je ova oštra infleksija, Kiki,

u vašem zvučnom korteksu, trepljaste ćelije vam se ježe, Kiki,

podražavajući vizuelnu infleksiju - iznenadnu infleksiju - tog iskrzanog oblika.

E, ovo je vrlo važno, jer to vam govori

da se vaš mozak prepustio primitivnoj -

to je prosto - izgleda kao blesava iluzija,

ali ti fotoni u vašim očima obrađuju taj oblik

i trepljaste ćelije u ušima aktiviraju zvučni obrazac

ali mozak je u stanju da izvuče zajedničkog sadržaoca.

To je primitivan oblik apstrahovanja,

i sada znamo da se on odvija u fusiform gyrusu u mozgu

zato što, kada je on oštećen,

ovi ljudi gube sposobnost da izvedu Buba Kiki,

ali takođe gube sposobnost za metaforu.

Ako upitate tog čoveka, šta znači "Nije zlato sve što sija,

šta to znači?"

Pacijent na to kaže, "Pa, ako je metalno i svetlucavo, ne znači da je zlato.

Morate da mu izmerite specifičnu težinu, OK?"

Tako da im metaforičko značenje potpuno izmiče.

Ta oblast je oko osam puta veća kod viših -

naročito kod ljudi, nego kod nižih primata.

Nešto veoma interesantno se događa ovde u angularnom gyrusu

pošto se tu nalazi raskršće između sluha, vida i dodira,

i on je postao ogroman kod ljudi - i nešto vrlo interesantno se događa.

I ja mislim da je to osnova mnogih jedinstveno ljudskih sposobnosti

kao što su apstrakcija, metafora i kreativnost.

Sva ova pitanja koja su filozofi proučavali milenijumima,

mi naučnici možemo da započnemo da istražujemo slikanjem mozga

i kroz proučavanje pacijenata i postavljanje pravih pitanja.

Hvala vam.

(Aplauz)

Izvinite.

(Smeh)