Sukob neznanja | Šafik Virani | TEDxUTSC

Uz šokantne dokaze, smešne anegdote, potresne lične priče i briljantno shvatanje svetskih događaja, Dr Šafik Virani nas tera da se suočimo sa „sukobom neznanja“ između Zapada i muslimanskog sveta, menjajući zidove dezinformacija za mostove razumevanja. Apelujući na ono što je najbolje u ljudskoj prirodi, Dr Virani prikazuje vizionarski put napred i inspiriše nadu u bolju budućnost.

D. Šafik Virani (PhD, Harvard Univerzitet) je profesor islamskih studija Univerziteta u Torontu, osnivač i direktor Centra za južnoazijske civilizacije, bivši predsednik Odeljenja za studije istorije, nagrađivani pisac i internacionalno priznat govornik koji je nastupao u preko 50 zemalja i pred publikama od preko 15 000 osoba. Smatra se da je njegova knjiga „Ismailije u srednjem veku: Istorija opstanka, potraga za spasenjem“ prvo akademsko štampano izdanje koje je imalo svoj spot. Opisujući ga kao „vizionara“, Ujedinjene nacije su ga priznale zbog njegovog uloženog rada „prema proširivanju granica znanja i ljudskog blagostanja“.

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx dogadaju, organizovanom nezavisno od TED konferencija.

Doleteo sam za ovu TED konferenciju

i dok sam čekao na aerodromu,

desilo se da sam sreo porodičnog druga

koga dugo nisam video.

Mi ga zovemo ujak Anvar

i on je pljunuti Babar
iz popularne kanadske komedije

„Mala džamija u preriji“.

(Smeh)

On voli da nosi svoju
tradicionalnu kurta tuniku,

ima bradu i najslađi pakistanski akcenat.

Znači, on dotrči do mene, zagrli me
i pita: „Kako si? Šta radiš ovih dana?“

I ja mu kažem da sam postao
profesor islamskih studija

i da sam dosta zauzet
time što letim okolo i držim predavanja

da bih pomogao ljudima
da razumeju malo više o islamu,

pogotovo posle napada 11. septembra.

Pogledao me je pravo u oči i rekao:
„Ne pominji mi 11. septembar!

Gde god da odem, svako me gleda
kao da sam ja kriv za 11. septembar!

Ja, kriv za 11.9?

Možda za prodavnicu „Sedam-jedanaest“,
ali ne za 11. septembar!”

(Smeh) (Aplauz)

Kao što sam rekao ujaku Anvaru,

išao sam okolo i držao mnogo govora,

a jedan od njih je bio
u Nacionalnom novinarskom klubu.

U to vreme se dosta pričalo
o supstanci DHM.

Zapravo, u Ajdahu je 86% osoba
koje su bile anketirane

htele da zabrane ovu supstancu.

Hteo bih da vam navedem
više važnih činjenica o ovoj supstanci

i da vam zatim zatražim mišljenje.

Sve ove činjenice koje ću vam ispričati

su objavljene
u stručno pregledanoj literaturi

koja je proverena
od strane najboljih naučnika

sa Harvarda, MIT-a,
Univerziteta u Torontu i Oksforda.

DHM je bez boje, mirisa i ukusa.

Produženi kontakt
sa DHM-om u čvrstom obliku

dovodi do ozbiljnih oštećenja
ljudskog tkiva.

U simptome unošenja DHM-a u organizam
spadaju: prekomerno znojenje, mokrenje,

a moguć je i osećaj nadimanja,
mučnine, povraćanja

i neuravnoteženost elektrolita u telu.

DHM je pronađen u odstranjenim tumorima

iz pacijenata obolelih
od terminalnog raka.

Slučajno udisanje DHM-a

je treći glavni uzrok
slučajne smrti na celom svetu,

sa skoro 400 000 žrtava godišnje,

prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji.

Za one koji postanu zavisni,

prekid uzimanja DHM-a
podrazumeva neizbežnu smrt.

Posle ove informacije,

koliko vas bi dozvolilo
slobodan pristup DHM-u?

Skoro niko.

U potpunosti se slažete sa ljudima

kojima sam razgovarao
u Nacionalnom novinarskom klubu.

Dozvolite mi da vam ispričam
malo više o ovoj supstanci.

DHM je dihidrogen monoksid.

Takođe je poznat kao hidrogen hidroksid.

Ali većina nas ga zna
po njegovom najpoznatijem imenu,

a to je voda.

[Voda]

Svaku činjenicu koju sam vam upravo rekao

dokazali su najboljii naučnici na svetu.

A ipak, skoro svi u ovoj publici

su bili spremni
da nam ograniče pristup vodi.

Kada nam su predstavljene
ograničene informacije,

podložni smo da donosimo
loše procene i pogrešne odluke.

Priča o DHM-u otkriva mnogo o temi
o kojoj bih hteo da razgovaram,

o jednoj drugoj vrsti DHM-a
koja je mnogo zlokobnija nego prva.

Prvi DHM je dihidrogen monoksid,

ali drugi je dehumanizovanje muslimana.

Medija Tenor,

jedna od glavnih organizacija na svetu
za stratešku inteligenciju medija,

pregledala je skoro milion članaka
o muslimanima

u američkim i evropskim medijima.

Devedeset osam posto ovih priča
je bilo o militantnim muslimanima.

Samo dva posto je bilo
o 1,5 milijardi običnih muslimana,

o četvrtini svetske populacije,
sa kojima delimo našu planetu.

Ova situacija je potpuno paralelna

situaciji sa informacijama
koje sam vam dao o DHM-u.

Kada su sve informacije koje imamo
o jednom vrlo netipičnom delu celine,

ne samo da ne uspevamo
da se bavimo tim podskupom,

već sasvim pogrešno razumemo problem.

Mi smo poistovetili postupke

beskonačno malog dela svih muslimana

sa 1,5 milijardi ljudi širom sveta.

To je slično kao kada bismo uzeli
postupke Kju Kluks Klana,

paljenje krsta i rekli:

„Ovo je karakteristično
za celo hrišćanstvo.“

Nažalost, ova vrsta poistovećivanja
je postala sve više uobičajena,

kao što vidimo na braniku
ovog kamiona na kome piše:

„Sve što sam ikada hteo da znam o islamu
sam naučio 11. septembra.“

Ja se veoma dobro sećam 11. septembra.

Taman sam dobio
posao predavača na Harvardu

i spremao sam svoje prvo predavanje.

Sećam se tog predavanja.

Studenti i ja smo se borili da razumemo
taj strašni zločin čiji smo svedoci bili.

Ono što me je veoma ohrabrilo
je da su svi oni bili vrlo otvoreni

i voljni da nauče i da razumeju.

Shvatili su da kroz sve godine školovanja

skoro uopšte nisu imali iskustvo
sa muslimanskim svetom

i zato su hteli da ga razumeju;

hteli su da vide svet
u celoj svojoj realnosti.

Kontrast između poruke na braniku
ovog kamiona i ovih studenata

me podseća na jednu rečenicu
koju sam pronašao u knjizi

koju trenutno prevodim
od čuvenog pisca Nasirudina Tusija,

jednog od najpoznatijih
muslimanskih naučnika

i filozofa srednjeg veka.

Ta rečenica ide ovako:

„Onaj ko ne zna

i ne zna da ne zna je budala.

Izbegavajte ga.

Onaj ko ne zna

i zna da ne zna je tragalac.

Učite ga.

Onaj ko zna

i ne zna da zna, spava.

Probudite ga.

A onaj ko zna

i zna da zna je mudar.

Pratite ga.“

Drugi razlog zašto je 11 . septembar
urezan u moje sećanje,

možda mnogo više nego drugim ljudima,

može se objašniti kroz ovu sliku.

Ovo je moj ujak, Salman Danani.

On je bio aktivan volonter
u svojoj zajednici u Njujorku;

pravi humanitarac koji je uvek pomagao
pri aktivnostima u zemljama u razvoju.

Bio je zamenik predsednika kompanije
po imenu Aon osiguranje,

koja je imala kancelarije na 99. spratu

južnog tornja Svetskog trgovinskog centra.

Tog kobnog dana, kad su se avioni
sudarili sa tim zgradama,

on je bio odgovoran
za evakuaciju svojih kolega.

Spasio je život 80 svojih kolega.

Oni su pobegli,

ali dok su svi oni izašli,
za njega je bilo isuviše kasno.

Ostao je zarobljen

i danas leži pod ruinama

koje su nekada bile
Svetski trgovinski centar.

Imao je 63 godina.

Ova slika je uslikana nekoliko dana
pre nego što je umro,

kad su članovi moje porodice,

moj ujak Nizar, moja ujna Mumtaz
i moja sestra Fatima otišli da ga posete.

Uslikali su ovu sliku
pred zgradom Ujedinjenih nacija.

Ovo su ti obični muslimani
o kojima nikada ništa ne čujemo.

Nedostatak našeg znanja

o četvrtini ljudske populacije
muslimanskog sveta

mislim da odlično otkrivaju
rezultati jedne ankete

koju je obavila prošlog meseca
jedna od najuglednijih agencija

za analizu javnog mnjenja u Americi,
„Ankete za javnu politiku“.

Oni su intervjuisali hiljadu Amerikanaca,
demokrata i republikanaca,

i, obećavam, rezultati su bili takvi

da nisam mogao da ih izmislim
i da sam pokušao.

Jedna četvrtina Amerikanaca
je za bombardovanje Agraba.

(Smeh)

Za vas koji ne znate,

Agraba je mitsko carstvo
iz Diznijevog filma Aladin.

(Smeh) (Aplauz)

Zapanjuje me da jedna četvrtina ljudi
želi da bombarduje izmišljeno carstvo

izgleda samo zbog toga što je možda
negde na Bliskom istoku.

Ali mislim da to poručuje nešto, zar ne?

Pošto slika koju imamo

o običnim ljudima
koji žive u tom delu sveta

je prilično umišljena, zar ne?

Mislim da je to nešto što se formiralo
kroz više generacija.

U stvari, kao da je bilo predodređeno

da se ovde radi
o zamišljenom carstvu iz Aladina,

jer je to bio jedan
od mojih omiljenih filmova iz detinjstva.

Vrlo dobro se sećam
prve pesme koju nam pripovedač peva.

Ide ovako: „O, ja dolazim iz zemlje,
Iz dalekoga mesta,

Gde lutaju karavanske kamile,

Gde ti odseku uvo
ako im se ne sviđa tvoje lice,

To je varvarsko, ali ej, domaće je.“

Od ranog uzrasta, mala deca uče

da su ljudi iz muslimanskih zemalja

varvarski, nasilni ljudi.

Niko nije ovo više istraživao
nego profesor Džek Šahin.

On je pregledao
skoro hiljadu holivudskih filmova

snimljenih tokom sto godina

i našao samo dvanaest

koji pozitivno prikazuju
muslimane ili Arape.

Zapravo, on je zaključio da,

ako u nekom filmu postoji
muslimanski ili arapski muški lik,

verovatnoća je 95% da će biti prikazan
kao nasilan, pohlepan, ili nepošten -

95%!

Ljudi kao Semjuel Hantington
opisuju našu trenutnu situaciju u svetu

kao „sukob civilizacija“.

Suptilniji mislioci koji bolje shvataju
i razumeju druge delove sveta

shvataju da zapravo doživljavamo
„sukob neznanja“.

Kako da se suočimo sa sukobom neznanja?

Pa, evo ideje koju mislim
da vredi podeliti.

Ja sam član upravnog odbora

programa medrese za rano retinjstvo
u u Istočnoj Africi

koji pruža pomoć
najsiromašnijim oblastima ovog područja,

deci koja nemaju pristup školovanju.

Pre trideset godina,

vođe iz priobalnih
muslimanskih zajednica u ovoj regiji

su se obratili
Njegovom veličanstvu Aga Kanu,

čiji deda je uspostavio
prvu rasno mešovitu školu

u celom tom regionu,

da bi ga pitali za pomoć
u školovanju najmlađe dece

iz ovih siromašnih područja.

U međuvremenu su razvili
inovativan nastavni plan,

prikazan na Si-En-Enu i Bi-Bi-Siju,
koji obuhvata sve očekivane predmete,

ali pored toga, osnovni deo
nastavnog plana po kome moja deca,

koju vidite na ovoj slici,
uče od ranog uzrasta,

je da moraju biti izloženi
pluralizmu sveta.

Moraju da uče o lingvističkim grupama,

etničkim grupama,
raznovrsnim plemenima i religijama

koje dele njihova sela,
gradovi, zemlja i naš svet.

Drugim rečima, ova deca porastu
sa „kosmopolitskom etikom“.

Kao što se mnogi među vama sećaju,

Kenija je bila suočena sa jezivim nasiljem
početkom 2008. godine.

Nasilje je izbilo
širom zemlje posle izbora.

Nastalo je jezivo krvoproliće

dok su se pristalice
predsednika Muai Kibakija

sukobljavale sa pristalicama
njegovog protivnika.

Pripadnici plemena Kikuja, Lua i Kalenđina
međusobno su se ubijali.

Hiljade ljudi je nastradalo,

stotine hiljada je izmešteno
iz svojih kuća.

Svih 75 naših škola u Keniji
su bile zatvorene.

Bili smo izbezumljeni.

Naše škole su se nalazile
u najsiromašnijim delovima zemlje,

delovima najpogodnijim za to nasilje.

Kada je naš odbor imao sledeći sastanak,

odmah sam molio da se sastavi izveštaj

koji bi nas obavestio
o situaciji naše dece.

Šta se desilo sa našim učiteljima?

Da li su roditelji koji volontiraju
u tim školama u redu?

Da li su opštine u redu?

Koliko ljudi je nastradalo?

Kad smo dobili taj izveštaj,
bili smo zapanjeni.

Nijedna škola u našim opštinama

nije bila pogođena nasiljem.

Nijedna.

I ja sam ubeđen da je razlog tome
to što su proteklih 30 godina

ta deca porasla
učeći o svojim komšijama,

učeći o plemenima, jezicima, pesmama

i igrama svih ljudi u svojoj okolini

i u celom svetu oko njih.

Vakcinisani su protiv virusa
mržnje i dehumanizacije

koji demagozi često pokušavaju da šire.

Da li biste mogli da zamislite
šta bi bilo da se deca u čitavom svetu

obrazuju kao ova deca?

Da li bismo videli sektaško nasilje
koje sad vidimo u Iraku i Siriji?

Da li bi problemi sa rasom u Americi
bili takvi kakvi su sad?

Da li bi islamofobija na Zapadu postojala,
onakva kakvom je doživljavamo?

Naša definicija obrazovane osobe na Zapadu

je neko ko bi mogao
da nam kaže nešto o Isaku Njutnu,

o Mocartu, o Napoleonu.

Ali bi nam bilo vrlo teško

da nađemo mnogo njih
među najobrazovanijim osobama na Zapadu

koji znaju za ekvivalentne ličnosti
u muslimanskom svetu.

To je uprkos činjenici

da same reči „algebra“ i „algoritam“
imaju arapske korene,

da neki od najprepoznatljivijih
primeraka arhitekture na svetu,

kao što je Tadž Mahal,
potiču iz muslimanskih kultura,

i da je Ibn Sinin „Kanon medicine“

bio standardni udžbenik medicine
u Evropi tokom više vekova.

Svetska vizija mora da bude deo
našeg nastavnog plana

od ranog uzrasta,

tako da deca odrastaju
sa razumevanjem o svetu u kome živimo

i o ljudima koji su deo naše zajednice.

Na ulazu u zgradu Ujedinjenih nacija
zapisana je jedna persijska pesma

Saadija Širazija, muslimanskog pesnika
iz trinaestog veka koji je napisao:

„Deca Adama su kao grane s istog drveta

Jer su stvorena od iste duše.

Kad vetar vremena nanese bol jednoj grani,

Kako mogu druge da ostanu mirne?

Ti koji ne osetiš bol drugih

Kako možeš sebe nazvati detetom Adama?

Kako možeš sebe nazvati ljudskim bićem?“

Taj osećaj da smo svi deo
jedne ljudske porodice je doveo

do nekih od najinspirativnih priča
o hrabrosti u skorijij istoriji.

Proteklih nekoliko meseci,
kao posledica terorističkih napada,

neki ekstremistički elementi na Zapadu

su se pobunili protiv muslimana
u svojoj sredini

koji nisu imali nikakve veze
sa tim napadima.

Svedoci smo guranja žena ispred autobusa,

paljenja džamija

i bacanja svinjske glave u dečju školu.

Ali kad se sve ovo događalo

i muslimani su bili previše uplašeni
da izađu napolje u svojim zajednicama,

u roku od četiri sata se pojavilo
150 000 tvitova u Australiji

sa heštegom „Uz vas sam“.

„Uz vas sam.“

Podržavamo vas. Vi ste deo naše zajednice.

Nemate čega da se plašite.

Pre samo nekoliko nedelja,

militanti Al Šababa su napali autobus
na granici Somalije i Kenije

koji je bio na putu do Mandere.

Probali su da otmu hrišćane iz autobusa
i da ih hladnokrvno ubiju,

ali muslimani u tom autobusu
nisu dozvolili

da njihova hrišćanska braća i sestre
budu masakrirani.

Rekli su teroristima:
„Nećete oteti ove hrišćane.

Ako hoćete da ih ubijete,
ubićete sve nas.“

Teroristi su se toliko uplašili
da su pobegli.

Ako se naoružamo
znanjem o svojim komšijama,

o ljudima od kojih je naš svet sastavljen,

imaćemo sredstva da ustanemo protiv svih

koje žele da dehumanizuju
druge ljude, da nas razjedine,

jer, rečima Saadija Širazija,

mi smo svi Adamova deca

i svi smo jedna ljudska porodica.

Hvala.

(Ovacije) (Aplauz)