U potrazi za "aha" trenucima

1988. godine, Met Goldman je koosnovao grupu "Blue Man", vanbrodvejsku produkciju koja je postala senzacija poznata po svom humoru, plavoj farbi za telo i divljim trikovima. Šou se zasniva na premisi da izvesni uslovi čine "aha" trenutke - trenutke iznenađenja, učenja i izobilja - učestalim i namernim umesto slučajnim i sporadičnim. Goldman sada radi na primeni lekcija koje je naučio u grupi "Blue Man" na obrazovanje, stvaranjem Plave Škole, škole koja balansira akademskim veštinama, kreativnim razmišljanjem, samospoznajom i društvenom inteligencijom. "Treba da negujemo bezbedne i pogodne uslove kako bi se nove i inovativne ideje razvijale i uspevale," kaže Goldman.

1969. godina, Njujork,

treći razred, čas muzičkog,

učitelj nas dovodi u prostoriju
u kojoj se nalaze samo klavir i stolice.

Proziva nas jednog po jednog,

i traži nam da otpevamo ton C1
koji je odsvirao.

(Peva)

Nakon čega nas raspoređuje
ili u desni deo prostorije,

ili u levi deo prostorije.

(Smeh)

Kada je ispitao svih 35 učenika,

učenicima u levom delu prostorije,
delu u kojem sam i ja bio,

rekao je da ustanu
i vrate se u svoju učionicu.

(Smeh)

I nikada više niko od nas nije bio
ni na jednom času muzičkog

tokom osnovne škole.

I tako je uspostavljen klub onih
koji su in i onih koji su out,

a ja čak nisam ni znao
šta se od mene tada očekivalo.

Nekoliko godina kasnije,
čas engleskog jezika...

(Smeh)

prvi pismeni u novom polugodištu,

dobijem pismeni nazad,

ocena je 3+,

uz komentar: "Dobro
koliko se može očekivati."

(Smeh)

Sad, iskreno, nije meni smetala ocena 3+.

Ja sam bio srećan što nije bila 3- ili 2.

Ali komentar "Dobro
koliko se može očekivati"...

čak i toliko mlad,
znao sam da nije u redu.

Delovao je nekako ograničavajuće.

Sada, koliko je prisutnih ovde
imalo iskustvo slično mom,

bilo u školi ili na radnom mestu?

Nismo usamljeni.

Tako da čini mi se ironično

da me je moj životni put doveo do karijere

komponovanja muzike i pisanja
za grupu "Blue Man"

(Smeh)

i osnivanja vlastite škole.

(Smeh)

Ali školovanje mi je bilo uistinu mučno.

Kao neko ko nije imao urođenu
sklonost ka akademskom radu,

i kako nisam nailazio
na razumevanje učitelja,

nisam se baš snalazio u školama

a škole nisu znale šta da rade sa mnom.

Stoga sam se zapitao, još tada,

ako takva okruženja ne znaju šta da rade

sa onima koji se ne uklapaju
u standardni kalup,

zašto onda ne preoblikovati ta okruženja

tako da koriste ljudske sposobnosti?

Počeo sam da verujem

da moramo da negujemo
bezbedne i pogodne uslove

kako bi se nove i inovativne ideje
razvijale i uspevale.

Znamo da su ljudi prirodno inovativni,

jer da nismo,

svi bismo koristili iste strele
koje smo koristili pre 10.000 godina.

Jedna od stvari koja me je intrigirala je,

postoji li način da olakšamo
proces inovacije

i kako da se događa češće?

Postoji li način da se ti "aha" trenuci,

ta otkrića koja se događaju
naizgled slučajno i povremeno,

počnu događati planirano i često?

Kada smo 1988. osnovali grupu "Blue Man",

nismo imali iskustva
u kreiranju vanbrodvejske predstave.

U stvari, nismo se baš bavili teatrom.

Ali znali smo za čim žudimo,

a to je čitav niz stvari koje
nikad pre nismo videli na pozornici,

stvari poput umetnosti i pop kulture,
i tehnologije i sociologije

i antropologije, i udaraljki i komedije
i ostalog što nas ispunjava.

Postavili smo pravilo

da na pozornici ne izvodimo nešto
što smo već videli,

i želeli smo da podstaknemo
kreativnost i povezanost

kod nas samih i kod naše publike;

želeli smo da učinimo
nešto za opšte društveno dobro,

i da se pritom dobro zabavimo.

U našoj kancelariji,

hteli smo da stvorimo okruženje
u kojem su međuljudski odnosi

barem malo bolji,

sa malo više poštovanja i uvažavanja

nego što su u spoljnom svetu.

Tako smo nastavili da vežbamo,
sarađujemo i pronalazimo načine

da stvaramo nešto još neviđeno.

Vremenom sam uspeo da
spoznam da optimalne uslove

za takvu vrstu kreativnih
i inovativnih okruženja

čine jasna namera, svrha i strast.

To je rad na nečemu
većem od nas samih.

Lični integritet:

radimo ono što smo rekli da ćemo uraditi.

To je način da budemo ono što jesmo
u svim našim interakcijama.

Direktna komunikacija i jasna očekivanja,

čak i onda kada se to čini teško.

Upornost i istrajnost:

vežbanje, vežbanje, vežbanje.

Uspostaviti timove za saradnju.

Uliti poverenje i međusobno poštovanje.

Svi u našem timu su uključeni.

Niko nije isključen iz kluba.

Uzdižemo se kao tim i padamo kao tim,

a odluke su odluke
sve dok se ne dokaže suprotno.

Prihvatamo različite perspektive.

To znači da je svaki glas bitan,
svaka emocija važna.

Otvoreno raspravljamo o neslaganjima.

Svako treba da oseća
da je njegov glas bitan.

Rizikujemo i cenimo greške.

Posvećenost činjenici
da smo organizacija koja uči,

uvek stremeći razvoju uzlaznom putanjom
inovacije i krive učenja.

I govorimo jednoglasno.

To je verovatno spojnica
koja drži sve ove uslove zajedno.

Pravilo da govorimo na potpuno isti način

o nekome ko nije prisutan u prostoriji

kao da jeste.

Ovo deluje prosto,
ali je praksa kojoj težimo

koja nam pomaže da uljudno
prebrodimo teške situacije.

Uvođenje ovakve prakse može imati
ozbiljan efekat na podizanje standarda,

na uzajamno poštovanje, poverenje,

slabljenje ogovaranja i politike
u kancelariji i u učionici,

te tako i smanjenje buke
koja ometa proces inovacije.

U grupi "Blue Man", vežbanje je bila
suština našeg kreativnog procesa.

Pisali smo komad

kojim smo pokušavali da predstavimo
ciklus potrošnje i otpada

na komičan i kreativan način,
a ujedno iznenađujući za našu publiku.

Sad, ako ste ikada razmišljali
da se bavite istim projektom,

odmah ću vam uštedeti dosta vremena.

Definitivno vam mogu reći

da ovsena kaša, želatin, kaša od griza,

dečiji ljigavac, puding, glina, tapioka
i koncentrovani paradajz u tubi

ne prolaze kroz cevčicu
namotanu ispod vašeg kostima

namenjenu da se kroz otvor na grudima

naprska publika.

Neće se dogoditi.

(Smeh)

Nakon meseci proba,
konačno smo nabasali na banane.

(Smeh)

Ko bi ga znao da banane imaju
baš prava svojstva

da ostanu čvrste čak i kada ih izgurate
kroz cevčicu pod vazdušnim pritiskom,

a ipak dovoljno klizave za taj
dramatičan efekat curenja

koji nam je bio potreban.

(Smeh)

Ovaj komad je postao glavno obeležje
"Blue Man" predstave.

Ali nismo izbacili baš sva pravila teatra.

Imali smo dizajn za setove.
Imali smo dizajn za rasvetu.

Imali smo reditelja
koji uređuje predstavu.

Ali sam prilično siguran
da smo bili jedni od prvih

koji su ostvarivali vezu sa publikom
sa puno poštovanja,

tako što bismo ih okačili naopačke

(Smeh)

umočili u farbu,

i otresali ih o platno,

(Smeh)

umakali im glave u 30kg želatina,

a onda od njih pravili
glavne junake predstave.

(Smeh)

Osim toga, nismo izumeli
ništa što nije trebalo izumeti.

(Smeh)

Par godina kasnije, sve što smo naučili
prelili smo u osnivanje škole -

škole za svoju decu
u koju bismo i mi poželeli da smo išli,

škole u kojoj je jednako važno

šta se dešava u hodnicima između časova

kao i šta se dešava u toku časova;

mesto u kojem imaš časove muzičkog
iako ne možeš da otpevaš ton C1.

U Plavoj Školi, predavači,
roditelji i učenici

su ravnopravni saradnici za istim stolom,

gde se namerno stvara bezbedna sredina

za razvoj doživotne ljubavi prema učenju.

Ponovo, nismo izmišljali toplu vodu
tamo gde nije bilo potrebe.

Nismo bežali od tradicionalnih metoda

poput direktnog predavanja,
onda kada je to najbolji uvod u lekciju.

Ali ga balansiramo interisanim
učenjem u svim predmetima,

a balans je ključan.

Plava škola se zapravo i zasniva

na balansu između akademskih veština,
kreativnog razmišljanja,

samospoznaje i društvene inteligencije.

Jasno mi je da ovo možda zvuči
kao zdrav razum,

ali, u izvesnim krugovima,
ovo je radikalno.

(Smeh)

Ti kvaliteti su privukli
dosta pažnje Plavoj školi

kao istinski inovativnoj.

Skoro 10 godina od osnivanja,

najavili smo proširenje srednje škole.

Naša uprava škole je pitala
učenike šestih razreda

da učestvuju u razvijanju
vrednosti srednje škole.

Njihov proces je započeo pitanjem:

šta treba da vam pružimo da biste
bili srećni i produktivni u školi?

Učenici su radili 6 sedmica
individualno i grupno,

prerađivali i međusobno pregovarali,

a lista koju su sastavili
je zaista izuzetna.

Uključite se i budite prisutni
jedni za druge.

Poštujte i pomozite
jedni drugima u procesu učenja.

Prihvatite da smo različiti -

u izgledu, razmišljanju i delu.

Negujte praksu samosvesti
i svesti o drugima.

Poštujte zabavu i veselje
i nađite vremena za njih.

Posvetite se ličnom izazovu,

praktikujte da se osećate dobro,

pravite greške,

i pomozite jedni drugima da ih ispravite.

Setite se, ovo su
jedanaestogodišnjaci osmislili.

Oni su artikulisali sve ono za šta je
nama trebalo 20 godina da identifikujemo.

Jedna od divnih nuspojava
stvaranja ovako uzbudljivih zajednica

jeste da privlačimo ljude
kojima su ove iste vrednosti prioritet.

One su im prioritetnije od drugih stvari
poput novca, prestiža ili tradicije.

Svi možemo zajedno ići ovim putem,

vi u skladu sa vašim vrednostima
u vašim kompanijama,

u vašim zajednicama i porodicama.

Za nas, za mene, radi se
o davanju prioriteta dečijim glasovima

da im pružimo oruđe da pomognu u izgradnji
harmoničnog i održivog sveta.

Sve vas pozivam da krenemo
na ovo uzbudljivo,

strastveno, veselo putovanje zajedno.

I zajedno, dobro koliko se može očekivati

nema granica kada očekujemo

da preoblikovanjem naših sredina,

možemo da promenimo svet.

Hvala.

(Aplauz)