Odrastanje pod kineskom politikom jednog deteta

„Politika jednog deteta bila je ukinuta u Kini 2015. godine, ali mi tek sad počinjemo da razumemo kako je zapravo bilo živeti pod takvom politikom,“ govori Nanfu Vang, član programa TED Fellows i režiser dokumentarnih filmova. Snimcima iz njenog filma „Zemlja jedinaca" (One Child Nation) ona deli sa nama nikada pre ispričane priče koje otkrivaju složene posledice ove politike, kao i jezivu moć propagande.

Zovem se Nanfu.

Na kineskom, „nan“ znači „muško“.

A „fu“ znači „stub“.

Moja porodica se nadala muškom detetu,

koji bi kasnije postao stub porodice.

Uprkos tome što sam ispala žensko,

svakako su me nazvali Nanfu.

(Smeh)

Rođena sam 1985,

šest godina pre nego što je Kina
objavila politiku jednog deteta.

Odmah nakon mog rođenja,

došli su predstavnici lokalnih organa

i naredili mojoj mami da se steriliše.

Moj deda im se suprotstavio,

jer je želeo da ima unuka
koji će da nasledi prezime.

Na kraju, mojim roditeljima
je dozvoljeno da imaju drugo dete,

ali morali su da sačekaju pet godina

i da plate poveliku kaznu.

Dok smo odrastali, moj brat i ja

bili smo okruženi jedincima.

Sećam se da sam osećala sramotu

zato što sam imala mlađeg brata.

Mislila sam da je moja porodica
nešto zgrešila jer je imala dvoje dece.

Tada se nisam pitala

odakle dolaze ti osećaji srama i krivice.

Pre godinu i po dana,
rodila sam svoje prvo dete.

To je bila najlepša stvar
koja mi se desila u životu.

Kada sam postala majka,

iz potpuno nove perspektive
sam gledala na svoje detinjstvo,

i to me je podsetilo
na moj raniji život u Kini.

U prošle tri decenije,

svako u mojoj porodici
morao je da traži dozvolu od vlade

kako bi imao dete.

I pitala sam se

kako li je bilo ljudima koji su živeli
pod politikom jednog deteta.

Tako sam odlučila
da napravim dokumentarac o tome.

Jedna od osoba koje sam intervjuisala

bila je babica koja je dočekala
sve bebe u mom selu,

uključujući i mene.

Imala je 84 godine
kada sam je intervjuisala.

Pitala sam je:

„Da li se sećaš koliko beba si dočekala
tokom celog svog rada?“

Za to nije mogla da mi kaže broj.

Rekla je da je uradila

60 000 prinudnih abortusa i sterilizacija.

Ponekad, rekla je,

stariji fetus preživeo bi abortus,

i ona bi ubila bebu nakon porođaja.

Sećala se kako su joj se ruke tresle

dok je obavljala posao.

Njena priča me je šokirala.

Kada sam odlučila da napravim film,

očekivala sam de će to biti
jednostavna priča o izvršiocima i žrtvama.

O ljudima koji su sprovodili politiku

i ljudima koji žive sa posledicama.

Ali to nije bilo ono što sam videla.

Kada sam završavala intervju sa babicom,

primetila sam deo njene kuće

koji je bio ukrašen detaljnim,
ručno rađenim zastavama.

I svaka zastava ima sliku bebe na sebi.

To su bile zastave
koje su poslale porodice

kojima je pomogla
oko problema neplodnosti.

Objasnila je da joj je bilo dosta

abortusa i sterilizacija,

pa je sada jedini njen posao
da pomogne porodicama da dobiju bebe.

Rekla je da je bila puna krivice

zato što je sprovodila
politiku jednog deteta,

i nadala se da će pomaganjem
porodicama da dobiju bebe

moći da se iskupi
za ono što je uradila u prošlosti.

Postalo mi je jasno
da je i ona bila žrtva te politike.

Sve u njoj joj je govorilo

da su njeni postupci ispravni
i neophodni za opstanak Kine.

Radila je ono što je mislila
da je dobro za njenu zemlju.

Znam koliko je bila snažna ta poruka.

Bila je svuda oko mene dok sam odrastala.

Štampana je na šibicama,

kartama za igru,

udžbenicima, posterima.

Propaganda koja hvali
politiku jednog deteta

bila je svuda oko nas.

[Svako ko odbije sterilizaciju
biće uhapšen]

A bile su tu i pretnje
u slučaju neposlušnosti.

Poruke su nam toliko bile usađene u glave

da sam odrastala sramoteći se

toga što imam mlađeg brata.

Snimajući ljude,

videla sam kako propaganda može da utiče
na njihove umove i na njihova srca,

i kako se njihova spremnost na žrtvovanje
za nešto veće i bitnije

izvrće u nešto vrlo mračno i tragično.

Kina nije jedino mesto
u kome se ovo dešava.

Ne postoji ni jedna jedina zemlja na svetu
u kojoj nije prisutna propaganda.

A u društvima koja bi trebalo da budu
otvorenija i slobodnija nego u Kini,

može da bude još teže
da se propaganda prepozna.

Sakriva se na otvorenom, u vestima,

reklamama, političkim kampanjama

i društvenim mrežama.

Bez našeg primećivanja nam menja misli.

Svako društvo podložno je
prihvatanju propagande kao istine,

a nijedno društvo gde propaganda
zamenjuje istinu

ne može biti istinski slobodno.

Hvala vam.

(Aplauz)