Kako drveće priča međusobno

"Šuma je mnogo više od onoga što vidite", kaže ekološkinja Suzan Simard. Trideset godina njenog istraživanja u kanadskim šumama dovelo je do neverovatnog otkrića - drveće priča, često i preko velikih udaljenosti. Saznajte više o harmoničnim, ali komplikovanim životima drveća i pripremite se da vidite prirodni svet novim očima.

Zamislite da hodate kroz šumu.

Pretpostavljam da mislite
na skupinu drveća,

ono što mi šumari nazivamo grupom,

sa njihovim robusnim stablima
i predivnim krošnjama.

Da, drveće je osnova šume,

ali šuma je mnogo više
od onoga što vidite,

i danas želim da promenim način
na koji razmišljate o šumama.

Vidite, pod zemljom je ovaj drugi svet,

svet beskonačnih bioloških puteva

koji povezuju drveće
i dozvoljavaju im da komuniciraju

i dozvoljavaju šumama da se ponašaju
kao da su jedan organizam.

Možda će vas podsetiti
na neku vrstu inteligencije.

Kako znam ovo?

Evo moje priče.

Odrasla sam u šumama
Britanske Kolumbije.

Ležala bih na tlu šume
i zurila nagore u krošnje.

Bile su ogromne.

I moj deda je bio ogroman.

On je bio drvoseča

i birao bi posebna debla kedra
i sekao ih u unutrašnjosti prašume.

Deda me je naučio tihim
i kohezivnim običajima šume

i tome da je moja porodica
utkana u šumu.

Nastavila sam dedinim koracima.

On i ja smo se zanimali za šume

i moj prvi veliki "aha" trenutak

bio je pored poljskog toaleta
blizu našeg jezera.

Naš jadni pas Džigs se okliznuo
i upao u jamu.

Deda je dotrčao sa ašovom
da spasi jadnog psa.

Bio je tamo dole i plivao u prljavštini.

Ali dok je deda kopao po šumskom tlu,

fasciniralo me je korenje

i ono ispod njega, za šta sam
kasnije saznala da je beli micelijum

i ispod toga,
crveni i žuti mineralni horizonti.

Na kraju smo deda i ja spasili jadnog psa,

ali tog trenutka sam shvatila

da je paleta korenja i zemljišta

zapravo osnova šume.

I želela sam da znam više.

Pa sam studirala šumarstvo.

Ali uskoro sam se zatekla kako radim
pored moćnih ljudi

zaduženih za komercijalnu seču.

Razmere krčenja šuma

bile su uznemirujuće

i uskoro sam se zatekla
u konfliktnoj poziciji.

Ne samo to, nego prskanje i orezivanje
jasika i breza,

kako bi se prokrčio put za isplativije
sadnice borova i jela

bilo je zapanjujuće.

Činilo se da ništa ne može da zaustavi
upornu industrijsku mašinu.

Tako sam se vratila na školovanje

i izučavala sam svoj drugi svet.

Vidite, naučnici su tek otkrili
u laboratoriji in vitro

da jedan koren sadnice bora

može da prenosi ugljenik
na drugi koren sadnice bora.

Ali ovo je bilo u laboratoriji,

i zapitala sam se, može li ovo da se desi
u pravim šumama?

Mislila sam da može.

Drveće u stvarnim šumama
može da deli informacije pod zemljom.

Ali ovo je bilo zaista kontroverzno

i neki ljudi su mislili da sam luda

i bilo mi je veoma teško da dobijem
sredstva za istraživanje.

Ali bila sam istrajna

i na kraju sam sprovela
neke eksperimente duboko u šumi,

pre 25 godina.

Uzgajila sam po 80 primeraka tri vrste:

papiraste breze, Daglasove jele
i zapadnog crvenog kedra.

Pretpostavila sam da će breza i jela
biti povezane mrežom pod zemljom,

ali ne i kedar.

On je bio u sopstvenom svetu.

Skupila sam aparaturu

i nisam imala novca, tako da sam morala
to da uradim na jeftin način.

Otišla sam u prodavnicu
opreme za majstore -

(Smeh)

i kupila sam plastične kese
i selotejp i tkaninu za prekrivanje,

tajmer, papirno odelo i respirator.

Onda sam pozajmila neke moderne stvari
sa svog univerziteta:

Gajgerov brojač, scintilacioni brojač,
maseni spektrometar, mikroskope.

Onda sam uzela neke zaista opasne stvari:

špriceve pune radioaktivnog gasa
ugljenik-14 ugljenik dioksid

i boce pod visokim pritiskom

pune stabilnog izotopa
gasa ugljenik-13 ugljenik dioksid.

Ali sve je bilo legalno.

(Smeh)

Da, ponešto sam zaboravila,

bitne stvari: sprej protiv insekata,

sprej protiv medveda,
filter za respirator.

Šta sad.

Prvog dana eksperimenta,
otišli smo do svog parčeta zemlje

i oterali su nas grizli medvedica
i njeno mladunče.

A ja nisam imala sprej protiv medveda.

Ali znate, tako to ide
sa istraživanjem u šumi u Kanadi.

(Smeh)

Vratila sam se narednog dana

i mama grizli i mladunče su nestali.

Ovaj put smo se stvarno zaleteli

i obukla sam belo papirno odelo,

stavila respirator

i onda

sam stavila plastične kese
preko svog drveća.

Uzela sam ogromne špriceve

i u kese ubrizgala

gasove ugljen dioksida
u vidu izotopa za praćenje,

prvo u brezu.

Ubrizgala sam radioaktivni gas,
ugljenik-14

u kesu sa brezom.

A za jelu,

ubrizgala sam stabilni izotop
gasa ugljenik-13 ugljenik dioksid.

Koristila sam dva izotopa

zato što sam se pitala

da li je postojala dvosmerna komunikacija
između ove dve vrste.

Došla sam do poslednje kese,

do osamdesetog primerka

i odjednom se opet pojavila mama grizli.

I počela je da me juri

i špricevi su mi bili nad glavom

i ubijala sam komarce
i uskočila sam u kamionet

i pomislila sam:

"Zato ljudi rade
istraživanja u laboratoriji."

(Smeh)

Čekala sam sat vremena.

Pretpostavila sam da će ovoliko trebati

da drveće upije ugljen-dioksid
putem fotosinteze,

pretvori ga u šećere,
pošalje ga dole do korenja

i možda, pretpostavljala sam,

prebaci taj ugljenik pod zemljom
do svojih suseda.

Nakon što je prošao sat,

spustila sam prozor,

i proverila da li je grizli tu.

Super, eto je tamo i jede svoje borovnice.

Izlazim iz kamioneta i vraćam se poslu.

Otišla sam do prve kese sa brezom,
skinula sam kesu,

prošla sam Gajgerovim brojačem
preko njenog lišća.

Khhh!

Savršeno.

Breza je upila radioaktivni gas.

Trenutak istine.

Otišla sam do drveta jele.

Skinula sam kesu.

Prevukla sam Gajgerov brojač preko iglica

i čula sam predivan zvuk.

Khhh!

To je bio zvuk razgovora breze i jele

i breza je govorila:
"Hej, mogu li da ti pomognem?"

A jela je govorila: "Da,
možeš li mi poslati nešto ugljenika?

Pošto je neko prebacio
tkaninu preko mene."

Došla sam do kedra i prešla sam
Gajgerovim brojačem preko lišća

i kao što sam i sumnjala,

tišina.

Kedar je bio u svom svetu.

Nije bio povezan u mrežu
koja je spajala brezu i jelu.

Bila sam tako uzbuđena,

trčala sam od zasada do zasada
i proverila sam svih 80 komada.

Dokazi su bili jasni.

C-13 i C-14 su mi pokazivali

da papirasta breza i Daglasova jela
vode živahan dvostrani razgovor.

Ispostavlja se da u to doba godine,

tokom leta,

ta breza šalje više ugljenika jeli
nego što je jela vraćala brezi,

naročito kad je jela bila u senci.

U kasnijim eksperimentima
otkrili smo suprotno,

da je jela slala više ugljenika brezi
nego što je breza jeli,

a to je zato što je jela još rasla
dok breza nije imala listova.

Ispostavlja se da su dve vrste
zavisne jedna od druge,

poput jina i janga.

U tom trenutku, sve mi se razbistrilo.

Znala sam da sam otkrila nešto veliko,

nešto što bi promenilo način na koji
gledamo interakciju drveća u šumama,

ne kao suparnike

već kao članove tima.

Takođe sam otkrila jake dokaze

za ovu ogromnu podzemnu
mrežu za komunikacije,

za drugi svet.

Zaista sam se nadala i verovala

da će moje otkriće izmeniti
to kako se bavimo šumarstvom,

od krčenja i prskanja herbicidima

do drugih metoda
koji su više holistički i održivi,

metoda koje su jeftinije i praktičnije.

Gde mi je bila pamet?

Vratiću se na to.

Kako da se bavimo naukom
u kompleksnim sistemima poput šuma.

Kao naučnici za šume,
moramo da istražujemo u šumama

a to je zaista teško,
kao što sam vam pokazala.

I moramo da budemo sjajni
u bežanju od medveda.

Ali pre svega moramo biti istrajni,

uprkos svim stvarima koje su protiv nas.

I moramo da pratimo svoju intuiciju
i svoja iskustva

i postavljamo zaista dobra pitanja.

Onda moramo da skupimo podatke
i potvrdimo ih.

Za mene, sprovela sam i objavila
stotine eksperimenata u šumi.

Neke od mojih najstarijih eksperimentalnih
plantaža sada imaju preko 30 godina.

Možete ih pogledati.

Tako radi nauka o šumi.

Sada želim da pričam o nauci.

Kako su komunicirale papirasta breza
i Daglasova jela?

Ispostavlja se da su pričale
ne samo jezikom ugljenika

već i azota i fosfora

i vode i odbrambenih signala
i hemikalija alela i hormona -

informacije.

Znate, moram da vam kažem,
pre mene, naučnici su mislili

da su ovde uključene
zajedničke podzemne simbioze

zvane mikorize.

Mikoriza bukvalno znači "koren gljive".

Vidite njihove reproduktivne organe
kada hodate kroz šumu.

To su gljive.

Ipak, gljive su samo vrh ledenog brega,

jer iz tih stabljika rastu
vlakna gljiva koja stvaraju micelijum

i taj micelijum zarazi i koloniše korenje

sveg drveća i biljaka.

Tu gde dolazi do interakcije
ćelija gljiva i korenja,

trampi se ugljenik za hranljive materije

i ta gljiva dobija te hranljive materije
tako što raste kroz tlo

i prekriva svaku česticu tla.

Mreža je toliko gusta da može postojati
stotine kilometara micelijuma

pod jednim otiskom stopala.

Ne samo to, taj micelijum povezuje
različite jedinke u šumi,

ne samo jedinke iste vrste
nego između vrsta, poput breze i jele

i to funkcioniše poput interneta.

Vidite, poput svih mreža,

mreža mikoriza ima čvorove i veze.

Ovu mapu smo napravili
ispitujući kratke delove DNK

svakog drveta i svake jedinke gljive
u delu šume Daglasove jele.

Na ovoj slici krugovi predstavljaju
Daglasove jele, tj. čvorove,

a linije predstavljaju povezane
puteve gljiva, tj. veze.

Najveći, najtamniji čvorovi
su i najprometniji.

Njih zovemo centralnim drvećem,

ili prisnije, drvećem-majkama,

jer se ispostavlja da to centralno drveće
pazi na svoj podmladak,

na one koji rastu pod njima.

Ako možete da vidite
te žute tačke,

to su mlade sadnice
koje su se utvrdile unutar mreže

starog drveća-majki.

U jednoj šumi, drvo-majka može biti
povezano sa stotinama drugog drveća.

Koristeći praćenje putem izotopa,

otkrili smo da drveće-majke

šalje višak ugljenika kroz mrežu mikoriza

do sadnica ispod njih,

a ovo smo povezali sa porastom
u preživljavanju sadnica

povećanim za četiri puta.

Svi znamo da više volimo sopstvenu decu

i zapitala sam se, može li Daglasova jela
da prepozna sopstvenu vrstu,

poput mame grizli i njenog mladunčeta?

Započeli smo eksperiment

i zasadili smo drveće-majke
sa njihovim i tuđim sadnicama.

Ispostavlja se da zaista
prepoznaju svoj rod.

Drveće-majke kolonizuje svoj rod
uz pomoć veće mreže mikoriza.

Šalje im više ugljenika pod zemljom.

Čak i smanjuje konkurenciju
u smislu sopstvenog korenja

kako bi napravilo više prostora
za svoju decu.

Kada je drveće-majke povređeno ili umire,

takođe šalje mudre poruke
narednoj generaciji sadnica.

Koristili smo praćenje izotopom

da bismo pratili kretanje ugljenika
od povređenog drveta majke

kroz njeno deblo do mreže mikoriza

i do susednih sadnica,

ne samo ugljenik već i odbrambeni signali.

Ova dva sastojka

povećala su otpornost tih sadnica
na buduće stresove.

Tako da drveće priča.

(Aplauz)

Hvala vam.

Kroz razgovor,

ono povećava otpornost čitave zajednice.

To vas verovatno podseća
na naše društvene zajednice

i naše porodice,

pa, makar na neke porodice.

(Smeh)

Vratimo se na početak.

Šume nisu samo skupine drveća,

one su složeni sistemi centara i mreža,

koje se preklapaju i povezuju drveće
i omogućavaju im komunikaciju

i pružaju im mesta
za povratne informacije i adaptaciju

i ovo šumu čini otpornom.

To je zato što postoji
mnogo centralnog drveća

i mreža koje se preklapaju.

Ali takođe su i osetljive,

ne samo na prirodne poremećaje,

poput buba potkornjaka
koje više vole veće, starije drveće

već i na preveliku seču drveća,
poput krčenja šuma.

Vidite, možete skloniti
dva ili tri centralna drveta

ali postoji određena granica,

pošto je centralno drveće
nešto nalik zakivcima na avionu.

Možete da izvadite jedan ili dva
i avion će još leteti,

ali ako izvadite previše njih

ili onaj koji pridržava krila,

ceo sistem će propasti.

Da li sada drugačije razmišljate o šumama?

(Publika) Da.

Kul.

Drago mi je.

Sećate se da sam ranije rekla
da sam se nadala da će moje istraživanje,

da će moja otkrića izmeniti
način na koji se bavimo šumarstvom.

Želela sam da proverim to
30 godina kasnije ovde u Zapadnoj Kanadi.

Ovo je oko 100 kilometara
zapadno od nas,

tik uz granicu Nacionalnog parka Banf.

To je dosta krčenja.

Nije baš sjajno.

Godine 2014, Svetski institut za resurse
izjavio je da je Kanada protekle decenije

imala najveću stopu remećenja šuma
od svih zemalja širom sveta,

a kladim se da ste mislili
da je to Brazil.

U Kanadi, to je 3,6 procenata godišnje.

Po mojoj proceni, to je oko četiri puta
više od stope koja je održiva.

Masivno remećenje na ovom nivou
zna da utiče na vodene cikluse,

da smanji prisustvo životinjskog sveta

i da emituje gasove staklene bašte
nazad u atmosferu

što prouzrokuje još remećenja
i još uginulog drveća.

Ne samo to, nastavljamo
da sadimo jednu ili dve vrste

i istrebljujemo jasike i breze.

Ovim pojednostavljenim šumama
nedostaje kompleksnost

i veoma su ranjive
na infekcije i parazite.

A kako se menja klima,

ovo stvara savršenu situaciju

za ekstremne događaje, poput pojave
velikog broja planinskih potkornjaka

koji su u preplavili Severnu Ameriku

ili onaj ogromni požar
pre nekoliko meseci u Alberti.

Želim da se vratim
na svoje poslednje pitanje:

umesto da oslabljujemo svoje šume,

kako da ih ojačamo i pomognemo im
da se nose sa klimatskim promenama?

Znate, sjajna stvar kod šuma
kao kompleksnih sistema

je da imaju ogroman kapacitet
da se same leče.

U našim skorašnjim eksperimentima,

otkrili smo da uz mestimičnu seču
i održavanje centralnog drveća

i regeneracije s ciljem raznolikosti
vrsta i gena i genotipa,

ove mreže mikoriza se vraćaju u život
prilično brzo.

S ovim na umu, ostaviću vas
sa četiri jednostavna rešenja.

Ne možemo se zavaravati
da su previše komplikovana za delanje.

Pre svega, moramo izaći u šumu.

Moramo da ponovo uspostavimo
lokalni udeo u sopstvenim šumama.

Vidite, u većini sadašnjih šuma

upravlja se jednim istim pristupom,

ali dobro vođenje šuma zahteva
poznavanje lokalnih uslova.

Drugo, moramo da sačuvamo
naše starije šume.

To su skladišta gena i drveća-majki
i mreža mikoriza.

To znači manje sečenja.

Ne mislim na ukidanje sečenja,
već manje sečenja.

Treće, kada sečemo,

moramo da sačuvamo nasledstva,

drveće-majke i mreže

i drvo, gene,

tako da mogu da proslede svoju mudrost
na narednu generaciju drveća,

kako bi ona mogla da izdrži
buduće pritiske koji nailaze.

Moramo da čuvamo prirodu.

Konačno, četvrto i poslednje,

moramo da regenerišemo svoje šume
sa varijetetom vrsta

i genotipa i struktura

tako što ćem saditi i dozvoliti
prirodnu regeneraciju.

Moramo da Majci Prirodi damo
alatke koje su joj neophodne

da koristi svoju inteligenciju
da se leči sama.

I moramo da zapamtimo
da šume nisu samo gomile drveća

koje se takmiči među sobom,

one sarađuju međusobno.

Vraćamo se Džigsu.

Džigsov pad u poljski toalet
pokazao mi je ovaj drugi svet

i promenio moj pogled na šume.

Nadam se da ste danas promenili
način na koji posmatrate šume.

Hvala vam.

(Aplauz)