Gde obučavati svetske lekare? Na Kubi

Veliki problemi traže velika rešenja, iznedrena velikim idejama, maštom i odvažnošću. U ovom govoru, novinarka Gejl Rid profiliše jedno veliko rešenje vredno pažnje: Latinoamerički medicinski fakultet u Havani, u kojem se obučavaju lekari iz celog sveta kako bi služili u lokalnim zajednicama kojima su najpotrebniji.

Želim da vam ispričam

kako je 20.000 izuzetnih mladih ljudi,

iz više od 100 zemalja

završilo na Kubi.

I kako menjaju zdravstvo
u svojim zajednicama.

Devedest procenata od njih ne bi nikada

ni otišlo od kuće,

da nije bilo školarina za
studije medicine na Kubi

i obavezanosti da se vrate u mesta

poput onih iz kojih su došli:

udaljenih poljoprivrednih područja,
planina, getoa.

Kako bi postali lekari ljudima poput sebe,

kako bi prešli sa reči na delo.

Latinoamerički medicinski
fakultet u Havani

je najveći medicinski fakultet na svetu,

na kome je diplomiralo 23.000
mladih doktora

od njegovog osnivanja 2005. godine,

sa još gotovo 10.000 studenata u sistemu.

Njegova misija, da obrazuje lekare

za one kojima su najpotrebniji:

za preko milijardu ljudi

koji nikada nisu videli lekara.

Za ljude koji žive i umiru

u najgorem mogućem siromaštvu.

Njegovi studenti poriču sve norme.

Oni su najveći rizik ove škole

ali i najbolje rešenje.

Njih je iz najsiromašnijih,

najuništenijih delova sveta

regrutovala škola koja veruje

da oni mogu postati

ne samo dobri, već odlični lekari

koji su očajnički potrebni
svojim zajednicama.

Da će oni lečiti tamo gde većina
lekara ne leči,

u mestima koja su ne samo siromašna

već često i opasna.

Da će nositi protivotrove u rancima

ili se kretati u kvartovima

razrivenim drogom, bandama i mecima,

njihovom domaćem terenu.

Postoji nada da će oni pomoći

da se promeni dostupnost lečenju,

zdravstvena situacija
u osiromašenih krajevima,

pa čak i način na koji se sama medicina

uči i praktikuje,

i da će oni postati pioniri
našeg globalnog dosega

ka univerzalnoj
zdravstvenoj pokrivenosti,

sigurno težak zadatak.

Dve velike oluje i ova ideja
"sa reči na delo"

podstakla je osnivanje
ELAM-a 1998. godine.

Uragani Džordž i Mič

besneli su kroz Karibe

i Centralnu Ameriku,

ostavivši iza sebe 30.000 mrtvih

i dva i po miliona ljudi bez doma.

Stotine kubanskih lekara se dobrovoljno
uključilo u odgovor na katastrofu,

ali kada su tamo stigli,

zatekli su još veću katastrofu:

čitave zajednice bez zdravstvene nege,

katance na vratima seoskih bolnica

zbog nedostatka medicinskog osoblja,

i jako puno beba koje umiru

pre svog prvog rođendana.

Šta će se dogoditi kada
ovi kubanski lekari odu?

Bili su potrebni novi lekari
koji će održavati medicinsku negu,

ali odakle bi oni mogli da dođu?

Gde bi se obučavali?

U Havani, kampus bivše
mornaričke akademije

bio je predat kubanskom
Ministarstvu zdravlja

kako bi postao
Latinoamerički medicinski fakultet,

ELAM.

Školovanje, smeštaj, ishrana
i mala stipendija

bile su ponuđene stotinama studenata

iz zemalja najgore pogođenih olujama.

Kao novinar u Havani,

gledala sam kako je stiglo
prvih 97 Nikaragvanaca

u martu 1999,

kako su se uselili u jedva
obnovljene spavaonice

i kako su pomagali svojim profesorima
ne samo da počiste učionice

već i da unesu stolove,
stolice i mikroskope.

Tokom nekoliko narednih godina,

vlade širom Amerike

zahtevale su stipendije za svoje studente,

i Kongresni odbor Crnaca

je tražio i dobio stotine stipendija

za mlade ljude iz SAD-a.

Danas se među 23.000

nalaze diplomci iz 83 zemlje

iz Amerike, Afrike i Azije,

a upis se proširio na 123 nacije.

Više od polovine studenata su mlade žene.

One dolaze iz 100 etničkih grupa,

govore 50 različitih jezika.

Direktorka Svetske zdravstvene
organizacije Margaret Čen je rekla:

"Po prvi put,
ukoliko ste siromašni, žensko,

ili iz urođeničke populacije,

imate jasnu prednost,

princip koji ovaj medicinski fakultet
čini jedinstvenim."

Luter Kastiljo je
iz San Pedro de Tokamačo,

sa atlantske obale Hondurasa.

Tamo nema tekuće vode,

niti struje,

a da bi se došlo do sela,
neophodno je hodati satima

ili iskušavati sreću u kamionu kao ja

izbegavajući talase Atlantika.

Luter je bio jedno od 40 Tokamačo dece

koja su krenula u školu,

sinova i kćeri crnih urođenika

poznatih kao Garifuna,

koji čine 20 procenata
populacije Hondurasa.

Najbliža zdravsotvena nega je bila
udaljena smrtonosnim kilometrima.

Luter je svakodnevno morao
da pešači tri sata

kako bi išao u više
razrede osnovne škole,

Samo njih 17 se prihvatilo tog puta.

Samo petoro je išlo u srednju školu,

i samo jedan na univerzitet:

Luter, na ELAM,

i bio je među prvim Garifuna diplomcima.

Njemu su prethodila samo
dva Garifuna lekara

u čitavoj istoriji Hondurasa.

Sada ih je 69, zahvaljujući ELAM-u.

Veliki problemi traže velika rešenja,

iznedrena velikim idejama,
maštom i odvažnošću,

ali i rešenja koja daju rezultate.

ELAM-ovi profesori nisu imali
pogodnu bazu činjenica

kojom bi se vodili, tako
da su učili na teži način,

predavajući i usput
ispravljajući tečajeve.

Čak i najsjajniji studenti

iz ovih siromašnih krajeva

nisu bili akademski pripremljeni

za šest godina učenja medicine,

tako da je ustanovljen
prelazni kurs iz nauke.

Onda su na red došli jezici:

to su bili Mapuča, Kečua,
Guarani, Garifuna,

urođenički narodi

koji su španski učili kao drugi jezik,

ili Haićani koji su govorili kreolski.

Tako da je španski postao deo

pred-pripreme za studije medicine.

Pa čak i tako, na Kubi,

muzika, hrana, mirisi,

gotovo sve je bilo drugačije,

tako da je fakultetski kadar
postao porodica, ELAM kuća.

Religije su se kretale od
urođeničkih verovanja

do jorube, muslimana i
hrišćanskih evangelista.

Prihvatanje različitosti
je postao način života.

Zašto je tako mnogo zemalja

zatražilo ove školarine?

Kao prvo, oni prosto nemaju
dovoljno lekara,

a tamo gde ih imaju, raspoređeni su

neravnomerno, na štetu siromašnih,

jer je naša globalna zdravstvena kriza

posledica krize u ljudskim resursima.

Nedostaje nam između četiri i sedam
miliona zdravstvenih radnika

samo da bi se zadovoljile osnovne potrebe,

a problemi su svuda.

Doktori su grupisani u gradovima,

u kojima živi samo polovina
svetske populacije,

a unutar gradova,

ne u divljim naseljima ili
južnom Los Anđelesu.

Ovde u SAD-u,

gde imamo reformu zdravstva,

nemamo onoliko profesionalaca
koliko nam je potrebno.

Do 2020, nedostajaće nam

45.000 lekara
primarne zdravstvene zaštite.

A mi smo i deo problema.

SAD je najveći uvoznik

lekara iz zemalja u razvoju.

Drugi razlog iz kojeg se studenti
skupljaju na Kubi

je stanje zdravstvene nege u ovoj zemlji,

koja se zasniva na snažnoj
primarnoj zaštiti.

Komisija iz Lanseta

rangira Kubu među one
sa najboljim rezultatima

u zdravstvu od zemalja
sa srednjim dohotkom.

"Spasimo decu" navodi Kubu

kao najbolju zemlju
u Južnoj Americi za majke.

Kuba ima sličan očekivan životni vek

i nižu stopu mortaliteta odojčadi
od Sjedinjenih Država,

sa malo razlika,

a trošeći po osobi

jednu dvadesetinu onoga
što mi trošimo na zdravstvo

ovde u SAD-u.

Akademski, ELAM je zahtevan,

ali 80% njegovih studenata diplomira.

Predmeti su poznati:

osnovne i kliničke nauke,

ali postoje velike razlike.

Kao prvo, obuka je preseljena
iz izolovanosti fakultetskih učionica

na klinike i u susedstvo,

na mesta slična onima u kojima će
ovi dimplomci raditi.

Oni naravno slušaju predavanja
i stažiraju u bolnicama,

ali učenje u okviru zajednice
počinje prvog dana.

Kao drugo, studenti
posmatraju celokupnog pacijenta,

duh i telo,

u kontekstu njihovih
porodica, zajednica

i kulture.

Treće, oni uče zdravstvenu zaštitu:

da procene kvalitet pijaće vode, smeštaj,

socijalne i ekonomske uslove.

Četvrto, uče ih da

dobar razgovor sa pacijentom

i detaljan klinički pregled

daju dovoljno osnova
za postavljanje dijagnoze,

i tako štede na skupim tehnologijama
za njeno potvrđivanje.

I konačno, uče ih iznova i iznova

značaju prevencije,

naročito s obzirom da hronične bolesti

parališu zdravstvene sisteme širom sveta.

Takvo učenje u službi zajednice

je praćeno i timskim radom,

u podjednakoj meri uče
kako raditi u timovima i

kako ih voditi,

sa dozom poniznosti.

Nakon što diplomiraju, ovi lekari dele

svoje znanje sa pomoćnicima
medicinskih sestara, babicama,

zdravstvenim radnicima u zajednici,

kako bi im pomogli da
postanu bolji u svom poslu,

a ne da ih zamene,

da rade sa šamanima i
narodnim isceliteljima.

ELAM-ovi diplomci.

Da li oni opravdavaju
ovaj odvažni eksperiment?

Desetine projekata nagoveštavaju

šta su oni sposobni da urade.

Uzmimo Garifuna diplomce.

Oni ne samo da su se vratili
kući da rade,

već su organizovali
svoje zajednice da izgrade

prvu urođeničku bolnicu u Hondurasu.

Uz pomoć arhitekte,

stanovnici su je doslovno
podigli od temelja do krova.

Prvi pacijenti su se u njoj lečili

u decembru 2007,

a od tada je bolnica primila

skoro milion poseta pacijenata.

Vlada o njoj vodi računa,

i podržava bolnicu kao model

ruralnog zdravstva za Honduras.

ELAM-ovi diplomci su pametni,

jaki i takođe posvećeni.

Haiti, januar 2010.

Bol.

Ljudi zatrpani ispod 30 miliona
tona krhotina.

Poražavajuće.

340 kubanskih lekara

su već bili na terenu na duže vreme.

Još ih je stizalo.
Mnogo ih je više bilo potrebno.

Na ELAM-u, studenti su radili neprekidno

kako bi kontaktirali 2000 diplomaca.

Kao rezultat ovih napora,
stotine ih je stiglo na Haiti,

iz 27 zemalja, od Malija u Sahari

do Sv. Lucije, Bolivije, Čilea i SAD-a.

Oni su međusobno lako
komunicirali na španskom

i slušali pacijente na kreolskom

zahvaljujući studentima
medicine sa Haitija

koji su doleteli iz ELAM-a iz Kube.

Mnogi su ostali mesecima,

čak i tokom epidemije kolere.

Stotine diplomaca sa Haitija

je moralo da ponovo dovede stvari u red,

prevaziđu sopstvenu tugu,

a onda preuzmu teret

izgradnje novog zdravstvenog
sistema Haitija.

Danas, uz pomoć organizacija i vlada

od Norveške do Kube i Brazila,

grade se desetine novih
zdravstvenih centara,

u kojima rade, a u 35 slučajeva
kojima i upravljaju

diplomci sa ELAM-a.

Ipak, priča sa Haitija

takođe ilustruje neke od većih problema

sa kojima se suočavaju mnoge zemlje.

Pogledajte:

748 diplomaca sa Haitija
do 2012, kada je izbila kolera,

gotovo polovina je radila u
javnom zdravstvenom sistemu

ali jedna četvrtina je bila nezaposlena,

a 110 ih je potpuno napustilo Haiti.

Tako da u najboljem slučaju,

ovi diplomci rade

i tako jačaju javne zdravstvene sisteme,

tamo gde su često jedini lekari.

U najgorim slučajevima,
prosto nema dovoljno radnih mesta

u javnom zdravstvenom sistemu,

u kojem se leči većina
siromašnog stanovništva,

nema dovoljno političke spremnosti,
ni dovoljno sredstava,

ničega nema dovoljno -

samo previše pacijenata bez nege.

Diplomci se suočavaju i sa
pritiskom od strane svojih porodica,

očajnih da sastave kraj sa krajem,

tako da kada nema posla u javnom sektoru,

ovi novi lekari prelaze u privatnu praksu,

ili se sele u inostranstvo
kako bi mogli da kući šalju novac.

A što je najgore, u nekim zemljama,

medicinska udruženja utiču
na organe koji izdaju dozvole

da ne priznaju diplome sa ELAM-a,

u strahu da će ovi diplomci
da im preuzmu posao

ili im smanje broj pacijenata i prihod.

To nije pitanje kompetentnosti.

Ovde, u SAD-u,
Medicinski odbor Kalifornije

je nakon rigorozne inspekcije
akreditovao ovu školu

i novi lekari su uspešni

zahvaljujući velikom riziku Kube,

prolaze odbore i prihvataju ih

na visoko cenjene specijalizacije

od Njujorka do Čikaga i Novog Meksika.

Njih više od dve stotine se vraća

u SAD puni entuzijazma,

ali i nezadovoljni.

Kao što je rekao jedan od diplomaca:

"Na Kubi nas uče da
pružimo kvalitetnu negu

uz minimalna sredstva,

tako da kada vidim sredstva
kojima ovde raspolažemo,

i kada mi se kaže da to
nije moguće,

znam da to nije tačno.

Ne samo da sam video da je moguće,
sam sam to radio".

ELAM-ovi diplomci,

neki baš odavde,
iz Vašingtona i Baltimora,

potiču iz daleko najsiromašnijih krajeva

kako bi pružili zdravlje, obrazovanje

i glas svojim zajednicama.

Oni su obavili težak deo posla.

Sada mi moramo da uradimo naš deo

i podržimo tih 23.000 i više.

Svi mi:

fondacije, odgovorni za
dodelu specijalizacija, štampa,

preduzetnici, zakonodavci, narod,

moramo da istupimo.

Moramo da globalno učinimo mnogo više

kako bismo ovim novim
lekarima pružili mogućnost

da dokažu svoje sposobnosti.

Mora im biti omogućeno

da polažu ispite za licencu
u svojim zemljama.

Potrebni su im poslovi u
javnom zdravstvenom sektoru

ili u neprofitnim zdravstvenim centrima

kako bi uposlili
svoje obrazovanje i predanost.

Potrebna im je šansa da budu

lekari koji su potrebni
njihovim pacijentima.

Kako bismo išli napred,

možda treba da nađemo put nazad

do onog pedijatra koji bi

pokucao na naša vrata

na južnoj strani Čikaga,
kada sam bila dete,

koji bi dolazio u kućne posete,

koji je bio javni službenik.

Ovo nisu tako nove ideje

o tome kakva bi trebalo da bude medicina.

Ono što je novo je povećanje razmere

i lica samih lekara:

verovatnije je da će
ELAM-ov diplomac biti ženskog

nego muškog roda;

U Amazoniji, Peruu ili Gvatemali,

urođenički lekar,

u SAD, obojeni lekar

koji tečno govori španski.

Ona je dobro obrazovana, pouzdana,

i deli uverenja i
kulturu svojih pacijenata,

i ona zasigurno zaslužuje našu podršku,

jer da li metroom, na mazgi ili u kanuu,

ona nas uči da pređemo sa reči na delo.

Hvala vam. (Aplauz)