Moje ljubavno pismo kospleju

Adam Sevidž pravi stvari, gradi eksperimente i koristi kostime da bi dodao humor, boju i jasnoću pričama koje priča. Tragom svoje životne ljubavi prema kostimima, od kacige koju je u detinjstvu napravio od kace za sladoled do kostima Bez-lica koji je nosio na Komik Konu, Sevidž istražuje svet kospleja i značenje koje on stvara za svoju zajednicu. „Povezujemo se sa nečim važnim u nama“, kaže on. „Kostimi su način na koji se razotkrivamo jedni pred drugima.“

Postoji jedan podatak koji mi se dopada
koji sam negde jednom pročitao,

da je jedna od stvari koja je doprinela
uspehu homo sapiensa kao vrste

naš nedostatak dlaka na telu -

da nam naš nedostatak dlaka, naša nagost,

zajedno sa našim otkrićem odevanja,

daje sposobnost da podešavamo
našu telesnu temperaturu

i samim tim omogućava da preživimo
u bilo kojoj klimi da odaberemo.

Sada smo se razvili do te tačke
da ne možemo preživeti bez odeće.

Ona je više od korisnog predmeta;

danas predstavlja komunikaciju.

Sve što odaberemo da obučemo je narativ,

priča o tome gde smo bili,

šta radimo,

ko želimo da budemo.

Ja sam bio usamljeno dete.

Nisam tako lako nalazio
prijatelje sa kojima bih se igrao,

pa sam na kraju sam smišljao svoje igre.

Napravio sam mnogo svojih igračaka.

Otpočelo je sladoledom.

U mom gradu je postojala
prodavnica Baskin-Robins

i služili su sladoled iza pulta

iz ogromnih kartonskih kaca
od oko 20 litara.

Neko mi je rekao, a imao sam osam godina,

da kada završe sa tim kacama,

operu ih i drže ih pozadi,

a ako zatražiš, daju ti jednu.

Trebalo mi je par nedelja
da skupim hrabrost,

ali pitao sam i dali su mi.

Dali su mi jednu - otišao sam kući
sa tom prelepom kartonskom kacom.

Pokušavao sam da smislim šta mogu
da radim sa tim egzotičnim materijalom -

metalni prsten na vrhu i dnu.

Počeo sam da je okrećem u glavi
i shvatio sam: „Čekaj malo -

moja glava zapravo staje unutra.“

(Smeh)

Da, isekao sam rupu,

stavio sam malo acetata

i napravio svemirsku kacigu.

(Smeh)

Trebalo mi je mesto
na kome bih nosio svemirsku kacigu,

pa sam tako pronašao
kutiju od frižidera par ulica od kuće.

Odgurao sam je kući

i u ormaru gostinske sobe mojih roditelja

sam je pretvorio u svemirski brod.

Počeo sam kontrolnom tablom od kartona.

Isekao sam rupu za ekran radara

i ispod stavio baterijsku lampu
da ga osvetli.

Postavio sam glavni ekran uspravno,
koji sam stavio naspram zadnjeg zida -

tu sam mislio da sam baš pametan -

bez dozvole sam ofarbao
pozadinu ormana u crno

i stavio zvezdano polje,

koje sam uključio pomoću božićnih svetala
koje sam pronašao na tavanu

i krenuo sam na svemirske misije.

Par godina kasnije,

izašao je film „Ajkula“.

Bio sam isuviše mlad da bih ga gledao,
ali me je uhvatila groznica „Ajkule“,

kao i svakog drugog u to vreme u Americi.

Postojala je radnja u mom gradu
koja je u izlogu imala kostime iz „Ajkule“

i moja mama mora da je načula
kako pričam nekome

kako mislim da su ti kostimi sjajni,

jer me je par dana pre Noći veštica

oduševila poklonivši mi
kostim iz „Ajkule“.

Priznajem da je pomalo trop

da se ljudi određenih godina žale

kako deca ovih dana nemaju pojma
koliko im je dobro,

ali dozvolite da vam pokažem
nasumične uzorke običnih dečjih kostima

koje danas možete kupiti
preko interneta...

a ovo je kostim iz „Ajkule“
koji mi je mama kupila.

(Smeh)

To je lice ajkule tanko kao papir

i vinilska portikla sa posterom „Ajkule“.

(Smeh)

Obožavao sam je.

Par godina kasnije,

tata me je odveo
na film zvani „Ekskalibur“.

Zapravo sam ga ubedio da me vodi dva puta,
što nije mala stvar, jer je to težak film,

zabranjen deci ispod 17 godina
bez pratnje roditelja.

Međutim, krv, utrobe i grudi

nisu ono što me je nateralo
da ga opet vidim.

To jeste pomoglo -

(Smeh)

U pitanju je bio oklop.

Oklop u „Ekskaliburu“
je za mene bio opojno lep.

Tu su bukvalno bili vitezovi
u sjajnim oklopima,

uglačanim kao ogledala.

Štaviše, vitezovi u „Ekskaliburu“
nose svoj oklop svuda.

Sve vreme - nose ga na večeri,
nose ga u krevetu.

(Smeh)

Bio sam u fazonu: „Zar mi čitaju misli?

Ja hoću stalno da nosim oklop!“

(Smeh)

Tako sam se vratio
svom omiljenom materijalu,

prelaznoj drogi za izradu,

rebrastom kartonu,

i napravio sam oklop za sebe,

pun štitnika za vrat, i belog konja.

Sad kad sam ga precenio,

evo slike oklopa koji sam napravio.

(Smeh)

(Aplauz)

Ovo je samo prvi oklop koji sam napravio

inspirisan „Ekskaliburom“.

Par godina kasnije,

ubedio sam tatu da se upusti
u pravljenje odgovarajućeg oklopa za mene.

Tokom otprilike mesec dana,

unapredio me je od kartona
do krovnog aluminijuma zvanog opšivka

i do još uvek meni omiljenog materijala
svih vremena za pripajanje, pop nitni.

Pažljivo smo tokom tog meseca

konstruisali zglavkasti
aluminijumski oklop

sa složenim krivinama.

Izbušili smo rupe u šlemu
tako da mogu da dišem

i završili smo taman na vreme
za Noć veštica i da ga nosim u školu.

Ovo je jedino u ovom govoru

za šta nemam slajd da vam pokažem,

jer ne postoji nijedna slika tog oklopa.

Jesam ga nosio u školi

i fotograf za godišnji izveštaj
je patrolirao hodnicima,

ali me nikada nije pronašao, iz razloga
koji će uskoro postati jasni.

Neke stvari nisam očekivao

u vezi sa nošenjem
aluminijumskog oklopa u školi.

Na trećem času matematike,
stajao sam u pozadini razreda,

a stajao sam pozadi

jer mi oklop nije dozvoljavao da sednem.

(Smeh)

To je prva stvar koju nisam očekivao.

Zatim me nastavnica pogleda
nekako zabrinuto

negde na polovini časa i kaže:
„Da li ti je dobro?“

A ja mislim: „Šališ se? Da li mi je dobro?

Nosim oklop! Provodim se kao ni-“

Upravo hoću da joj kažem
koliko se sjajno osećam,

kada učionica kreće da naginje na levo

i nestaje niz dugačak tunel,

a zatim se budim u ordinaciji
kod medicinske sestre.

Onesvestio sam se od toplotnog udara

noseći oklop.

Kada sam se probudio,

nije me bilo sramota
što sam se onesvestio pred razredom,

već sam se pitao: „Ko mi je uzeo oklop?
Gde je moj oklop?“

U redu, premotajmo unapred gomilu godina,

neke kolege i mene angažuju
da napravimo emisiju za kanal Diskaveri

pod imenom „Razbijači mitova“.

Više od 14 godina

učim na tom poslu kako da izgradim
eksperimentalnu metodologiju

i kako da ispričam priču
o tome za televiziju.

Takođe rano saznajem

da kostimi mogu igrati ključnu ulogu
u tom pripovedanju.

Koristim kostime
da dodam humor, komediju, boju

i jasnoću naracije pričama koje pričamo.

Zatim napravimo epizodu
zvanu „Ronjenje u kontejneru“

i saznajem malo više

o dubljim implikacijama
toga šta za mene znače kostimi.

U epizodi „Ronjenje u kontejneru“

pokušavamo da odgovorimo na pitanje

da li je uskakanje u kontejner
tako bezbedno

kako vas filmovi navode da poverujete?

(Smeh)

Epizoda je trebalo da ima
dva različita dela.

U jednom delu nas kaskader obučava
da skačemo sa zgrada

na vazdušni jastuk.

Drugi deo je nadograđivanje eksperimenta -

ispunili bismo kontejner materijalom
i uskočili u njega.

Hteo sam da vizuelno razdvojim
ta dva elementa

i pomislio sam:

„Pa, u prvom delu smo na obuci,
pa bi trebalo da nosimo trenerke -

Da! Hajde da stavimo 'kaskader pripravnik'
na poleđinu trenerki.

To je za obuku.“

Međutim, za drugi deo, hteo sam
nešto zaista vizuelno upečatljivo -

„Znam! Obući ću se kao Neo iz 'Matriksa'.“

(Smeh)

Tako sam otišao u ulicu Hajt

i kupio sam prelepe čizme sa kopčom
dužine do kolena.

Pronašao sam dugačak,
graciozan kaput na Ibeju.

Uzeo sam naočare za sunce,
zbog koji sam morao da nosim sočiva.

Stigao je dan eksperimenta

i ja izlazim iz automobila u tom kostimu,

a moja ekipa me pogleda

i počne da prigušuje kikotanje.

Bili su ovakvi: „(Zvuk smejanja)“.

Osetio sam dve zasebne stvari
u ovom trenutku.

Osetio sam potpunu posramljenost

zbog činjenice da je mojoj ekipi
tako otvoreno jasno

da se skroz ložim na nošenje kostima.

(Smeh)

Međutim, producent u mom umu me podseća

da će na brzoj slici usporenog snimka

taj graciozni kaput
izgledati prelepo iza mene.

(Smeh)

Pet godina od prikazivanja
„Razbijača mitova“,

pozvani smo da se pojavimo
na Komik Konu u San Dijegu.

Godinama sam znao za Komik Kon
i nikad nisam imao vremena da odem.

Ovo je bila velika liga -
svetinja za kostime.

Ljudi doleću iz svih krajeva sveta

da bi pokazali svoje neverovatne kreacije
u dvorani San Dijega.

I ja sam hteo da učestvujem.

Rešio sam da ću sastaviti složeni kostim

koji me skroz pokriva

i da ću anonimno hodati
u dvorani Komik Kona u San Dijegu.

Koji sam kostim odabrao?

Helboj.

To nije moj kostim,

to je stvarno Helboj.

(Smeh)

Proveo sam mesece

sklapajući što sam mogao
sličniji kostim onom sa ekrana,

od čizama, kaiša i pantalona

do desne ruke usuda.

Pronašao sam momka koji je napravio
prostetičku glavu i grudi Helboja

i stavio sam ih na sebe.

Čak su mi napravili i sočiva
po mojoj dioptriji.

Nosio sam ga u dvorani Komik Kona

i ne mogu da vam objasnim
koliko je bilo pakleno u tom kostimu.

(Smeh)

Preznojavanje!
Trebalo je da se setim toga.

Prolivam kofe znoja
i od sočiva me bole oči,

ali ništa od toga nije bitno
jer sam opijen ljubavlju.

(Smeh)

Ne samo prema procesu oblačenja kostima
i hodanju u dvorani,

već i prema zajednici
drugih ljudi u kostimima.

To se na Komik Konu ne zove kostimiranje,

već „kosplej“.

Naizgled, kosplej označava
ljude koji se preoblače

u svoje omiljene likove
sa filma i televizije,

a pogotovo anime likove,

ali mnogo je više od toga.

To nisu samo ljudi
koji nađu kostim i obuku ga;

oni ih kombinuju.

Potčinjavaju ih svojoj volji.

Menjaju ih tako da budu likovi
kakvi oni žele da budu u toj produkciji.

Izuzetno su pametni i genijalni.

Puste da im se vijori
zastava ludila i prelepo je.

(Smeh)

I više od toga,

oni isprobavaju svoje kostime.

Na Komik Konu ili bilo kom drugom Konu,

nećete samo slikati ljude
kako šetaju unaokolo.

Prići ćete i reći:

„Hej, sviđa mi se tvoj kostim,
mogu li da te slikam?“

Onda im date vremena
da nameste svoju pozu.

Dosta su radili na svojoj pozi

tako da postignu da im kostim
izgleda sjajno za vašu kameru.

Tako je lepo to gledati.

Uzimam ovo k srcu.

Na kasnijim Konovima,

naučio sam Hit Ledžerov klimatavi hod
kao Džoker iz „Mračnog viteza“.

Naučio sam da budem strašna Utvara prstena
iz „Gospodara prstenova“

i zapravo sam prestravio neku decu.

Naučio sam ono „hr hr hr“ -

to smejanje celom glavom, što radi Čubaka.

A onda sam se obukao
kao Bez-lica iz „Začaranog grada“.

Ako ne znate za „Začarani grad“
i njegovog reditelja Hajaoa Mijazakija,

kao prvo, nema na čemu.

(Smeh)

To je remek-delo i jedan od mojih
omiljenih filmova svih vremena.

Radi se o devojci po imenu Čihiro
koja se izgubi u svetu duhova

u napuštenom japanskom tematskom parku.

Ona nalazi put nazad

pomoću par prijatelja koje stiče -

uhvaćenog zmaja zvanog Haku

i usamljenog demona zvanog Bez-lica.

Bez-lica je usamljen
i hoće da stekne prijatelje,

a misli da je način da to uradi
tako što će ih namamiti sebi

i stvoriti zlato u svojoj ruci.

Međutim, to ne prolazi baš dobro,

pa tako on počne sa nekakvom razjarenošću

dok ga Čihiro ne spasi,

izbavi ga.

Tako sam sklopio kostim Bez-lica

i nosio ga u dvorani Komik Kona.

Vrlo pažljivo sam vežbao pokrete Bez-lica.

Rešio sam da u ovom kostimu
uopšte neću govoriti.

Kada bi ljudi zatražili da me slikaju,

klimnuo bih glavom

i stidljivo stao do njih.

Napravili bi sliku,

a zatim bih tajno izvukao
pozadi iz ogrtača

čokoladni zlatnik.

Na kraju procesa fotografisanja,
učinio bih da se pojavi za njih.

A, a, a! - tako.

Ljudi bi se izbezumili.

„Čoveče! Zlato od Bez-lica!
O bože, ovo je tako kul!“

A ja to osećam i hodam dvoranom
i fantastično je.

Nekih 15 minuta kasnije se nešto desi.

Neko mi grabi ruku

i vraća novčić u nju.

Pomislih da mi možda daju novčić
da bi uzvratili poklon,

ali ne, to je jedan od novčića
koje sam poklonio.

Ne znam zašto.

Nastavljam dalje, još se slikam.

Zatim se to ponovi.

Razumete, ne mogu ništa da vidim
unutar ovog kostima.

Mogu da vidim kroz usta -

mogu da vidim obuću ljudi.

Mogu da čujem šta govore
i mogu da im vidim stopala.

Treći put kada mi neko vraća novčić,

hoću da znam šta se dešava.

Zato nekako iskosim glavu unazad
da imam bolji pogled,

a ono što vidim je neko
ko odlazi od mene ovako.

Tada mi je sinulo.

Baksuz je uzeti zlato od Bez-lica.

U filmu „Začarani grad“,

nesreća zadesi one
koji uzmu zlato od Bez-lica.

Ovo nije odnos izvođača i publike;
ovo je kosplej.

Svi se mi u toj dvorani

ubacujemo u priču koja nam nešto znači

i pretvaramo je u svoju.

Povezujemo se sa nečim važnim unutar nas.

Kostimi su način na koji se razotkrivamo

jedni pred drugima.

Hvala.

(Aplauz)