Tema i varijacija u prirodi i kulturi | Piter Rendal-Pejdž (Peter Randall-Page) | TEDxExeter

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, nezavisno od TED konferencija.

Tema i varijacija se najčešće vezuju za muziku. Takođe su sveprisutne u prirodi, ali jedva primetne.

Hvala najlepše na najavi.
Dobar dan svima.

Nazvao sam svoj govor "Tema i varijacija",

a to je termin koji se
očigledno najčešće vezuje za muziku.

Ali danas želim da govorim

o temi i varijaciji
u vezi sa prirodnim pojavama

i o načinu na koji je proučavanje

tih prirodnih pojava,
teme i varijacije,

uticalo na moj umetnički rad.

Donekle, stvar o kojoj želim da govorim je
toliko sveprisutna da je jedva primećujemo

a opet je pokretač
univerzuma u kojem živimo.

Na platnu vidite fotografiju mene
sa šest godina

kako gledam fosile koje mi je poslao
Prirodnjački muzej.

Teško je zamisliti
da se to dogodi danas,

ali bio sam strastveni kolekcionar fosila

i pisao sam, uz pomoć roditelja,

Prirodnjačkom muzeju, i tražio savet
gde mogu da pronađem fosile.

Na sveopšte oduševljenje,
nekoliko nedelja kasnije,

pojavila se ova neverovatna kutija
sa fosilima.

Bio sam veoma disleksičan kao mali,

zato mi je bila potrebna pomoć oko pisma,

toliko da uopšte nisam mogao da čitam
pre dvanaeste godine,

što je značilo da je moje
razumevanje sveta

mnogo više imalo veze
sa direktnim posmatranjem.

Nisam imao pristup informacijama
kroz čitanje.

Ovo je jedan od fosila
koje sam gledao na toj fotografiji.

Prirodno nas privlače šabloni,
simetrije, uređene stvari.

Privlači nas cveće i leptiri
i spiralni oblici.

Brzo primetite da se slične šare nađu

u naizgled veoma, veoma
različitim kontekstima

često nastale
u dijametralno suprotnim procesima.

Pretpostavljam, druga stvar koju primetite

je to da gotovo da postoji
neka vrsta kataloga sa oblicima.

Ograničen,
iznenađujuće ograničen katalog sa oblicima

na kom se zasnivaju
sve varijacije koje vidimo oko sebe.

Imamo intuitivan osećaj ravnoteže

između teme i varijacije,
između reda i nasumičnosti,

i to nam pričinjava zadovoljstvo.

U neku ruku, može se reći
da ovaj ograničeni katalog

pokreće sam proces evolucije.

Ako kažemo da je
spontana formacija šablona

ublažena nasumičnim varijacijama,

bez njih se proces evolucije, zapravo,
ne bi ni dogodio.

Postojala bi samo stagnacija.
Sve bi ostalo isto.

Ako zamislimo varijaciju, nasumičnost,
bez principa uređenosti,

pa, gotovo je nemoguće zamisliti
na šta bi to ličilo.

Bio bi to nerazlučivi haos
na mnogo načina.

Ovde vidite primere
granajućih šablona stabla,

koji su u vezi sa sokovima
koje povlači isparavanje,

i rekom koja teče u suprotnom smeru.

Ove, kako ih ja nazivam, provlačeće teme,

ili principi uređenosti,

najbolje se razumevaju geometrijom.

Matematika je nauka o šablonima,

a geometrija je način na koji

najbolje možemo razumeti ove stvari.

Ovo je Prolaz divova,

nastao skupljanjem užarene magme,
od čega je nastao ovaj šestougaoni oblik.

Još jedan primer heksagonalnog pakovanja

ali nastao potpuno drugačijim procesima:

ovo je fotografija dela gnezda stršljena,
sa mog tavana, zapravo,

i vidimo isto heksagonalno pakovanje.

Ali još jedna stvar koju brzo primetite
je da, naravno,

ni pakovanje Prolaza divova
ni pakovanje gnezda stršljena

nije zapravo geometrijski savršeno.

Moglo bi se reći da čista geometrija
zapravo zaista postoji samo u našoj mašti.

Izvlačimo vrednosti iz mnogo primera
da nađemo arhetip geometrijske forme.

Klasičan primer teme i varijacije
su snežne pahulje

jer je tako očigledno i tako zadivljujuće

da, kada pogledamo gomilu snega,

znamo da su sve heksagonalne
a opet ne postoje dve identične.

Instinktivno razumemo ovu vezu

i ona nam pruža zadovoljstvo

i na emotivnom i na intelektualnom nivou.

Pruža vam zadovoljstvo taj drhtaj

između opasne nepredvidivosti varijacije

i smirujuće teme

kao što možete videti u ovim zrnima polena
koja imaju vrlo očiglednu geometriju,

ali istovremeno, mogu se videti

veoma jake varijacije i razlike
između svakog primera ponaosob.

Naravno, varijacija, po definiciji,
ne može postojati pojedinačno.

Čitava poenta varijacije je
da morate imati veći broj stvari

ne biste li ih poredili.

U umetnosti, varijacija implicira
razigranost i izražavanje.

Iz tog razloga, veliki deo mojih dela
je građen u sekvencama.

I tako poređenjem različitih primera,

za koje se vidi da su svi povezani
- svi prepoznajemo jezgro oraha -

ali su veoma, veoma međusobno različiti,

i praveći sekvence crteža

gde dozvolim sebi da zapravo idem
tamo gde su mi predložili,

- jer što više gledate u jezgra oraha

više vas podsećaju na druge stvari -

na neki način gradite
niz različitih osobina izražavanja

tim procesom poređenja,

poređenjem sa njihovim rođacima,
da se tako izrazim.

Druga stvar koja mi je, mislim,
veoma moćna

kod nečeg poput ovih jezgra oraha

je to što izgleda da veoma jako reagujemo
na bilateralnu simetriju

poput čuvenog Roršahovog testa
sa mrljama mastila iz 1921. godine,

psihološki test sa mrljama mastila.

Mislim da postoji
jednostavan razlog za to.

Milsim da smo, pošto smo
i sami manje više bilateralno simetrični,

toliko naviknuti na učitavanje

izraza i značenja u bilateralnu simetriju.

Ovo je još jedna vrsta šablona u prirodi.

Ovo je fascinantan šablon

koji se veoma često sreće
u botaničkoj formi, u rastu biljaka.

Ova šišarka bora je dobar primer toga

ali isto srećemo i kod šišarki jela,
kod ananasa,

u rasporedu lišća na biljkama.

To ima veze sa efikasnošću.
Sa efikasnim pakovanjem.

To je pojava u svetu botaničkih oblika

koji zapravo koristi geometriju
tokom miliona godina evolucije

ne bi li postigao to pakovanje.

Matematički je veoma zanimljivo i složeno,

u vezi je i sa Fibonačijevim nizom
i zlatnim presekom,

a takođe je i vizuelno veoma očaravajuće,

odmah primetimo, jer tražimo šablone,

primetimo ove suprotstavljene spirale

i matematički je ekstremno specifično.

Kada su me pitali
da radim na projektu Eden

na novoj zgradi za obrazovanje,

želeo sam da napravim nešto

što nema veze sa varijacijom,
već više sa nečim arhetipskim.

Mislio sam da će
ova svojevrsna geometrijska pojava,

koja se zove spiralna filotaksa,

- jer je toliko prisutna u biljkama -

biti dobar motiv.

Zapravo, dizajnirali smo krovnu strukturu
na ovom principu,

i napravio sam veoma veliku granitnu
skulpturu koja je u srcu građevine

i možete je videti ovde.

Zanimljivo, u naučnom eksperimentu

gde se čestice ulja
pod električnim naponom sipane

u okruglu Petrijevu posudu
u pravilnim razmacima,

međusobno odbijaju

i vremenom prirodno proizvode

ovu izuzetno složenu
i veoma jedinstvenu šaru.

Ovo je još jedna vrsta hemijskog šablona.

Ovo je visoko uveličana slika
dve supstance koje ne mogu da se pomešaju.

Počelo je veoma da me fascinira
da gledam ovakve slike

i mnogo sam ih pogledao,

i počeo da pokušavam da analiziram
koji su to provlačeći principi

od kojih zavisi ova šara.

Zapravo, svodi se na dva veoma,
veoma jednostavna pravila.

Možete nastaviti da razvijate tu šaru
i da izmišljate kroz igru

- a ideja igranja
je meni kao umetniku veoma važna -

a da se ne ponavljate
već da i dalje koristite ista pravila.

Za mene je ova vrsta šablona
i rad sa njima

dosta imala veze

sa nekom vrstom vizuelnog prizivanja
improvizacije u muzici.

Pretpostavljam da sam mislio
na džez ili baroknu muziku,

i na sve varijacije i permutacije.

Rešio sam da napravim ogromno delo
slikajući na platnu

koje možete videti ovde.

Druga neverovatna stvar u vezi
sa ovom neorganskom hemijskom pojavom

je to da većina štraftastih životinja
i riba koje vidimo u prirodi:

zebre, tigrovi i tako dalje,

ova hemijska pojava proizvodi te šare.

Kada je biće
u vrlo ranom embrionom stadijumu,

ove dve hemikalije
se izluče na njegovu površinu,

i one postave hemijski šablon

koji se kasnije pigmentacijom aktivira

i proizvede vrstu kamuflažnih šara
koje vidimo na skuši

koju vidite na platnu iza mene.

Zato sam hteo da se poigram sa tom idejom,

i muzičkom idejom,
improvizacijskom, razigranom idejom,

i ekspresivnom prirodom šablona,

ali i da napravim aluziju
na ideju kamuflaže

jer se te šare kod životinja
veoma često koriste za kamuflažu.

Delo koje vidite ovde na platnu

je rezultat toga.

Zove se "Kamenje u mom krevetu"

po predivnoj bluz numeri Djuka Elingtona.

U prvom planu, na platnu,
je prirodno erodirano kamenje

naslikano tom istom tehnikom,
istim sistemom

pa kao da se utapa u pozadinu.

Radio sam na još jedan način
sa konceptom teme i varijacije

pokušavajući da prigrlim
ideju slučajnosti.

Varijacija implicira element slučajnosti.

Neka vrsta "a kako bi drugačije bilo"
radoznalosti.

Zato sam često birao načine rada

gde izaberem nasumičan element
i strukturalni princip

i spojim ta dva na takav način

da između njih imam prostora
za igru i inovaciju.

Prirodno erodirano kamenje
ne može biti bliže

nasumičnoj trodimenzionalnoj formi.

Nastaju nizom nebrojenih slučajnosti

tokom geološke vremenske linije
koja seže do početaka Zemlje,

tako da zaista nemaju nikakve veze
sa čovečanstvom.

U ovom slučaju možete videti
da preko toga oblažem geodetsku strukturu

koja je kompletna mreža,
preko čitave površine.

Ono što mi je zanimljivo

je način na koji, ono što je bilo
samo prilično amorfan oblik,

kada se na ovaj način struktuira,

ukaže se oblik
koji se mnogo intenzivnije primeti.

Uspori vam pogled.

Dodaci formi omogućavaju
da vidite gde su izbočine;

pojedinačni heksagoni i pentagoni
se nadimaju i povećavaju,

gde je relativno jednako i ravno,
počnu ravnomerno da se raspoređuju,

a gde je konkavno, svi se zguraju.

Ova slika može delovati
malo nespojivo u sred svega ovoga,

ali, naravno, potpuno identičan princip
važi i kod mrežastih čarapa.

One pojačavaju naše poimanje forme.

Zbog njih jasnije vidimo formu.

Daju nam osećaj gde ona izbija,
gde se smanjuje i tako dalje.

I naravno, baš zato mrežaste čarape

mogu da povećaju naše divljenje nozi.

Ovo je grupa kamenja
- plašim se da smo se vratili na kamenje -

ovo je skup dela koji koriste taj princip.

Naravno, što se ovoga tiče,
začudo sam, kao skulptor,

napustio odgovornost prema opštem obliku.

To je počelo da se podrazumeva.

Ali me veoma zanima šta se dešava
dok je moj mozak zauzet zagonetkom

kako da pomiri
ovu nasumičnu odbačenu stvar,

koja nema nikakve veze
sa bilo čime ljudskim,

i moj strukturalni princip.

U stvari, ima iznenađujućeg mesta
za nesvesnu igru i otkrivanje.

A za mene je stvaranje umetnosti
kada su vam misli u prostoru

gde nesvesno možete da se igrate.

Tako da ja zapravo nisam
u osnovi zainteresovan

za kamenje, glinu, ni ugalj,

zainteresovan sam za ono što nas pokreće.

I svi načini rada koje razvijam
imaju veze sa traženjem načina

na koji to mogu nesvesno da iznesem,

a ne da ilustrujem ideje.

Ovde je pravilo samo neprekidna linija,

što bi Pol Kle rekao: "Prošetati liniju".

Dakle to je neprekidna linija,
moja lična, samonametnuta disciplina.

Ali naravno,
postoji beskonačno mnogo načina

na koje možete preći linijom preko oblika.

Dakle, dok pokušavam da pomirim ta dva,
istovremeno se igram.

Na ovim delima sam, u stvari,
primenio dijametralno suprotan pristup.

Kod ovih dela, sami oblici
su veoma uređeni i pravilni.

Oni su poput zaobljenih verzija
pet Platonovih tela

koja su pet osnovnih pravilnih poliedara.

Ali je materijal potpuno haotičan.

Materijal je poput gasa
ili tečnosti u pokretu.

I naravno, kada je materijal
stvoren duboko u zemlji,

bio je mešavina rastopljenih materijala

koja se zatim doslovno okamenila

a ja sam nekako racionalizovao
tu haotičnu stvar

u nešto što je potpuno uređeno.

Vrste oblika koje vidite
u atomskim i molekularnim strukturama,

i strukturama kristala, i svemu sličnom,

jer je to u suštini
način na koji se stvari uklapaju.

To su zakoni fizike i način na koji se
stvari uklapaju u našem univerzumu.

Nazad na spirale.

Nadam se da ćete sada steći utisak
koliko je raširena

tema i varijacija na svim nivoima.

I tema i varijacija su, na neki način,
dve strane iste medalje.

Tema bez varijacije bi bila
samo monotonija, beskrajna monotonija.

Varijacija bez teme bila bi
haotična i gotovo nezamisliva.

Ali ukombinovano, veza među njima

stvara kreativnost
i u svetu prirode i u svetu umetnosti.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)