Нисте остављени на милост и немилост својих емоција; ваш мозак их ствара

Да ли можете да погледате у нечије лице и сазнате шта осећају? Да ли сви осећају срећу, тугу и нервозу на исти начин? Шта су уопште емоције? Протеклих 25 година је професор психологије, Лиза Фелдман Барет, мапирала изразе лица, скенирала мозгове и анализирала стотине психолошких студија да би разумела шта су заиста емоције. Она дели са нама резултате детаљног истраживања и објашњава како можда имамо више контроле над емоцијама него што мислимо.

Моја истраживачка лабораторија се налази
на око километар и по од места

на ком је експлодирало неколико бомби

током Бостонског маратона 2013. године.

Бомбаш који је преживео,
Џохар Царнајев из Чеченије,

одведен је на суд, проглашен кривим
и осуђен на смрт.

Када порота мора да одлучи

између доживотног затвора и смртне казне

она махом заснива своју одлуку
на томе да ли се окривљени

каје због својих дела.

Царнајев је изјавио да му је жао,

али када су му поротници погледали у лице,

видели су само окамењен поглед.

Царнајев је крив; у то нема сумње.

Убио је и осакатио невине људе,

а ја нисам овде да расправљам о томе.

Саосећам са свима који су пропатили.

Али, као научница, морам да вам кажем

да поротници не примећују
и не могу никада да открију кајање

или било коју другу емоцију на некоме.

Не можемо то ни ја ни ви,

а то је због тога што емоције
нису оно за шта их сматрамо.

Не постоји универзално исказивање
емоција или њихово препознавање.

Оне нису урођене реакције мозга

које су ван контроле.

Погрешно смо разумели природу емоција

јако дуго,

а разумевање шта су заправо емоције
има значајне последице по све нас.

Проучавала сам емоције као научник
протеклих 25 година,

а у мојој лабораторији
смо испитивали људска лица

помоћу мерења електричних сигнала

који узрокују грчење ваших мишића на лицу
ради стварања израза лица.

Детаљно смо испитивали људско тело
под дејством емоције.

Анализирали смо стотине
физиолошких студија

које укључују хиљаде испитаника.

Скенирали смо стотине мозгова

и испитали сваку студију о емоцијама
која укључује снимке мозга

објављену у протеклих 20 година.

А резултати свих ових истраживања
су невероватно доследни.

Може вам се чинити
да су ваше емоције урођене,

да се само покрећу и дешавају,

али није тако.

Може бити да верујете да вам је мозак
предодређен на реаговање

због емоционалних образаца,

да сте рођени са тим обрасцима, али нисте.

Заправо, нико од нас у овој просторији
нема емоционалне обрасце у свом мозгу.

Заправо, ниједан мозак на овој планети
не садржи емоционалне обрасце.

Па, шта су емоције заиста?

Па, вежите се јер...

емоције су нагађања.

Оне су нагађања која ваш мозак
ствара у тренутку

када милијарде можданих ћелија
ради удружено,

а имате више контроле над овим нагађањима

него што можете замислити.

Ако вам то звучи бесмислено
или, знате, лудо,

слажем се са вама јер, искрено,
да нисам рођеним очима видела доказе,

доказе прикупљане деценијама,

прилично сам сигурна
да ни ја не бих веровала у то.

Али, суштина је да емоције
нису уграђене у ваш мозак на рођењу.

Само се изграђују.

Да бисте видели шта подразумевам
под тим погледајте ово.

Управо сада ваш мозак ради као луд.

Ваши неурони раде као помахнитали
покушавајући да нађу смисао у овоме

да бисте видели нешто друго
уместо црних и белих мрља.

Ваш мозак детаљно претражује
ваше животно искуство,

док истовремено ствара
хиљаде претпоставки,

одмеравајући вероватноће да се нешто деси,

покушавајући да нађе одговор на питање:

„На шта ово највише личи?“

Не: „Шта је ово?“,

већ: „На шта из мог претходног искуства
ово највише личи?“

А све се ово дешава у делићу секунде.

Ако се ваш мозак још увек мучи
да пронађе одговарајући еквивалент,

а и даље видите црне и беле мрље,

онда се налазите у стању
које се назива „експриментално слепило“,

а ја ћу вас излечити од тог слепила.

Ово је мој омиљени део.
Да ли сте спремни за излечење?

(Узвици)

У реду. Идемо.

(Уздаси)

Добро.

Сада многи међу вама виде змију,

а због чега је то тако?

Пошто ваш мозак детаљно претражује
ваше претходно искуство,

јавља се ново сазнање,

сазнање које је проистекло из фотографије.

А оно што је интересантно

је да сазнање до којег сте дошли
само пре неколико тренутака

управо мења ваш доживљај ових мрља.

Дакле, ваш мозак конструише слику змије

тамо где је нема,

а ова врста халуцинације

је нешто што неуронаучници као што сам ја
називају „предвиђања“.

Предвиђања су заправо начин
на који ваш мозак ради.

То је веома уобичајена радња за ваш мозак.

Предвиђања су основа
сваког вашег доживљаја.

Она су основа сваке акције
коју предузмете.

Заправо, предвиђања вам омогућавају
да разумете речи које изговарам

док излазе из мојих --

Публика: Уста.
Лиза Фелдман Барет: Уста. Тачно тако.

Предвиђања су исконска ствар.

Помажу нам да брзо и ефикасно
пронађемо смисао у свету.

Дакле, ваш мозак не реагује на свет.

Уз коришћење претходног искуства,

ваш мозак предвиђа и конструише

ваш доживљај света.

Начин на који опажамо емоције у другима
је дубоко укорењен у предвиђањима.

Тако нам се чини да можемо
само да погледамо у нечије лице

и да само ишчитамо емоцију
која је у њиховом изразу лица

онако како бисмо прочитали
речи на некој страници.

Али, заправо, када загребете
испод површине, ваш мозак предвиђа.

Користи претходно искуство
засновано на сличним ситуацијама

да покуша да открије смисао.

Овога пута не покушавате
да уобличите мрље у смислену целину

већ дешифрујете покрете лица

као што су померање усне
или подизање обрве.

А онај окамењени поглед?

То би могао бити убица
који не осећа кајање,

али би окамењени поглед могао да значи

и да неко стоички прихвата пораз,

што је заправо оно што чеченска
култура прописује некоме

ко се нађе у ситуацији
у којој се нашао Џохар Царнајев.

Тако је поука из овога

да емоције које вам се чини
да примећујете у другим људима

заправо делимично потичу
из онога што вам се налази у глави.

А ово важи за судницу,

али и за учионицу,

спаваћу собу

и просторију за састанке.

Ево и онога што мене брине -

технолошке компаније
које ће остати анонимне...

па, можда и не.

Знате, Гугл, Фејсбук --

(Смех)

троше милионе долаза за истраживања

да би направили системе
који детектују емоције,

а у основи постављају погрешно питање,

јер покушавају да открију
емоције на лицу и телу,

али емоције нису на вашем лицу и телу.

Физички покрети немају
унутрашње емоционално значење.

Ми морамо да их учинимо смисленим.

Људско биће или нешто друго
мора да их повеже са контекстом,

а то их чини смисленима.

Тако знамо да осмех може да значи тугу,

плач може да значи срећу,

а стоичко, непомично лице може да значи

да љутито смишљате смрт свог непријатеља.

Ако већ нисам превише ризиковала са овим,

волела бих да одем
и мало даље и да вам кажем

да је начин на који доживљавате
сопствене емоције

потпуно исти процес.

Ваш мозак у суштини ствара
предвиђања, претпоставке

које конструише у тренутку

уз помоћ милијарди неурона
који удружено раде на томе.

Ваш мозак је заиста предодређен
на то да створи неке осећаје,

једноставне осећаје који проистичу
из физиологије вашег тела.

Дакле, када се родите,

можете да осетите ствари
попут смирености и узнемирености,

узбуђења, пријатности, непријатности,

али ови једноставни осећаји нису емоције.

Заправо су са вама у сваком тренутку
вашег свесног живота.

То су једноставни прегледи
онога што вам се дешава у телу,

налик барометру.

Али оне садрже
врло мало детаљних података,

а вама су они потребни да бисте знали
шта следеће да урадите.

Шта радите када се ови осећаји јаве?

И како вам мозак даје тај детаљ?

Па, то су предвиђања.

Предвиђања повезују осете у вашем телу

који покрећу у вама ове основне осећаје

са оним што се дешава у свету

да бисте знали шта да радите.

А понекад,

ове конструкције су емоције.

Тако, на пример, ако уђете у пекару,

ваш мозак ће можда
предвидети да ћете наићи

на опојну арому недавно направљених
колачића са чоколадним мрвицама.

Знам да би мој мозак предвидео

опојну арому недавно направљених
колачића са чоколадним мрвицама.

А наш мозак може покренути
мало комешање у стомаку

да нас припреми да те колаче поједемо.

Ако смо у праву,

ако су неки колачи заправо
тек изашли из рерне,

онда ће наш мозак конструисати глад,

а ми ћемо бити спремни
да смажемо те колаче

и да их пробавимо на веома ефикасан начин,

што значи да можемо појести пуно колача,

што би била заиста добра ствар.

Ви се, народе, не смејете довољно.
Потпуно сам озбиљна.

(Смех)

Али, ево о чему се ради.

Ускомешани стомак,

ако се јави у другачијој ситуацији,

може имати потпуно другачије значење.

Тако, ако би ваш мозак предвидео
узбуркани стомак

у, рецимо, болничкој соби
док очекујете резултате теста,

онда би ваш мозак конструисао страх,

бригу или нервозу,

а узроковао би можда

и да нервозно стишћете песнице,

дубоко уздахнете или чак заплачете.

Зар не?

Исти физички осећај,
исти узбуркани стомак,

различито искуство.

Тако је лекција из овога

да емоције које делују
као да вам се дешавају

заправо сами стварате.

Нисте остављени на милост и немилост
митских емотивних образаца

скривених дубоко у неком
древном делу вашег мозга.

Имате више контроле над емоцијама

него што мислите.

Не мислим да само можете
да пуцнете прстима

и промените своја осећања
као што мењате одећу,

али ваш мозак има предиспозиције,

па ако промените састојке
које ваш мозак користи да створи емоцију,

онда можете и да промените
ваш емоционални живот.

Дакле, ако промените те састојке данас,

у суштини подучавате мозак
како да сутра другачије предвиђа,

а то је нешто што зовем
„бити архитекта свог искуства“.

Ево примера.

Сви смо нервозни пре теста, зар не?

Али неки људи осећају
паралишућу нервозу пре теста.

Имају трему пред тест.

На основу претходних искустава
са полагањем тестова,

њихов мозак може да предвиди
снажно лупање срца,

влажне дланове,

дотле да чак не могу да полажу тест.

Не ураде га добро,

а понекад не само да падну испите
већ заправо могу и да напусте факултет.

Али, видите -

снажно лупање срца не мора да значи
да је нервоза у питању.

Може бити и да вам се тело спрема за битку

и да „прегази“ тест...

или, знате, да одржите говор

пред стотинама људи на бини
на којој вас снимају.

(Смех)

Озбиљна сам.

(Смех)

А истраживања показују да,
када студенти уче

да створе ову врсту енергичне одлучности

уместо нервозе,

боље ураде тестове.

А та одлучност ствара
основу у њиховом мозгу

да другачије предвиђају у будућности

да им лептири у стомаку лете
у организованој скупини.

А ако то чине довољно често,

не само да могу да положе тест,

већ ће им бити лакше да положе и испите

и чак можда заврше факултет,

што утиче у огромној мери на њихов
будући потенцијал зарађивања новца.

Ово називам емоционалном
интелигенцијом на делу.

Можете сами да негујете
ову емоционалну интелигенцију

и да је користите
у свом свакодневном животу.

Тако само, знате, замислите
да сте се пробудили ујутру.

Сигурна сам да сте ово искусили.
Знам да ја јесам.

Пробудили сте се и док се освешћујете

осећате грозни страх,

знате, прави јад и беда,

а ваш мозак се истог тренутка захуктава.

Почињете да размишљате о свим срањима
која треба да радите на послу,

а имате планину од мејлова

из које се никада нећете искобељати,

позиве на које морате да одговорите,

важан састанак на другој страни града,

а мораћете да се пробијате кроз саобраћај,

па ћете закаснити да покупите децу,

ваш пас је болестан,
а и шта ћете направити за вечеру?

О, боже.

Шта није у реду са вашим животом?

Шта није у реду са мојим животом?

(Смех)

То захуктавање мозга је предвиђање.

Ваш мозак трага за објашњењима

ових осећаја у вашем телу
које доживљавате као јад и беду,

као што сте радили и са сликом од мрља.

Дакле, ваш мозак покушава да објасни
узроке ових осећаја

да бисте знали шта вам је са њима чинити.

Али ови осећаји

можда нису показатељи
да нешто није у реду са вашим животом.

Можда их узрокују само физички фактори.

Можда сте уморни.

Можда нисте довољно спавали.

Можда сте гладни.

Можда сте дехидрирали.

Следећи пут када осетите
снажну узнемиреност

запитајте се:

„Да ли ово може да има само физички узрок?

Да ли је могуће да можете променити

емоционалну патњу
у једноставну физичку непријатност?“

Не говорим вам

да само можете да изведете
пар менталних трикова Џедаја

и да се одговорите од осећаја депресије,

нервозе или неког облика озбиљног стања,

али вам говорим

да имате више контроле над емоцијама
него што можете да замислите

и да имате способност

да умањите емоционалне патње

и њене последице по ваш живот

тако што ћете научити да другачије
конструишете своје доживљаје.

Сви ми можемо да урадимо то,

а уз мало вежбања
можемо постати стварно добри у томе,

као са вожњом.

Испрве је потребно пуно труда,

али на крају постане прилично аутоматска.

Не знам за вас,

али мени је ово заиста оснажујућа
и мотивишућа порука,

а чињеница да је подржавају
деценије истраживања

чини ме, такође, срећном као научника.

Али, морам и да вас упозорим
да постоје и зачкољице,

јер боље контролисање значи
и више одговорности.

Ако нисте остављени на милост и немилост
митских емоционалним обрасцима

који су закопани
негде дубоко у вашем мозгу

и који се аутоматски покрећу,

ко је онда одговоран,

ко је одговоран за ваше лоше понашање?

Ви сте одговорни.

Не зато што сте криви због ваших емоција,

већ зато што радње и доживљаји
које стварате данас

постају будућа предвиђања вашег мозга.

Понекад смо одговорни за нешто

не зато што треба да нас окриве

већ зато што смо једини
који то могу да промене.

Одговорност је тешка реч.

Толико је, заправо, тешка

да људи понекад осећају потребу
да се опиру научним доказима

да се емоције изграђују, а нису уграђене.

Идеју да смо одговорни
за сопствене емоције

изгледа је тешко прогутати.

Али, говорим вам да се не морамо
загрцнути том идејом.

Само дубоко удахните,

узмите можда чашу воде
ако вам је потребна

и пригрлите је.

Пригрлите ту одговорност,

јер је то пут ка здравијем телу,

ка праведнијем и информисанијем
правном систему

и ка флексибилнијем и снажнијем
емоционалном животу.

Хвала вам.

(Аплауз)