Како студентски зајмови експлоатишу студенте због профита

„Некада давно у Америци“, каже професор Сеџеј Семјуел, „уписивање факултета није значило и дипломирање са дугом.“ Данас је високо образовање постало потрошачки производ; цене су отишле у небеса, оптерећујући студенте укупним дугом од преко једног билиона долара, док универзитети и компаније које дају зајмове остварују огромну зараду. Семјуел предлаже радикално решење - повезивање школарине са очекиваном зарадом од дипломе, да би обавештени студенти могли да донесу одлуку о својој будућности, поврате љубав према учењу и допринесу свету на смисаони начин.

Данас је 40 милиона Американаца задужено
због прелаза у нову економију.

Пресиромашни да плате
свој пут кроз факултет,

тренутно дугују зајмодавцима
више од једног билиона америчких долара.

Пронађу било који посао
који год могу да добију

да би исплатили дуг ком су сами гарант.

У Америци,

чак и коцкар који је банкротирао
добија другу шансу.

Међутим, скоро је немогуће

да се Американац отараси
својих студентских кредитних дугова.

Некада давно у Америци

одлазак на факултет није значио
дипломирање са дугом.

Отац мог пријатеља Пола је дипломирао
на државном универзитету у Колораду

уз стипендију за ратне ветеране.

За његову генерацију,

високо образовање било је бесплатно
или скоро бесплатно,

јер се сматрало јавним добром.

Не више.

Када је и Пол дипломирао
на државном универзитету у Колораду,

своју диплому енглеског
отплатио је радећи хонорарни посао.

Пре 30 година,

школарина за високо образовање
била је приступачна, разумна,

а какав год да се дуг накупио,
исплатили бисте га до дана дипломирања.

Не више.

Полова ћерка је пошла његовим путем,

али уз једну разлику -

када је дипломирала пре пет година,

било је то уз огроман дуг.

Студенти као што је Кејт
морају да узму зајам

јер су трошкови високог образовања
постали неприступачни

за многе, ако не и за већину
америчких породица.

Па, какве везе има?

Задуживање да би се купило
скупо образовање

није потпуно лоше
ако можете да исплатите дуг

са повећаном зарадом
коју ћете добити од њега.

Међутим, ту прича постаје компликована.

Факултетски дипломци
су чак зарађивали 10% више 2001. године

него што је она зарађивала 2013. године.

Дакле...

цене школарина иду навише,

јавно финансирање наниже,

смањене породичне зараде,

слаби лични приходи.

Да ли је заиста чудно што више
од четвртине оних који морају

не могу да плате
своја студентска кредитна дуговања?

Најгора времена могу постати најбоља

јер одређене истине могу засијати
тако да их не можете игнорисати.

Данас желим да причам о три такве истине.

Дуг од 1,2 билиона долара због диплома

чини да је више него очигледно

да је високо образовање
потрошачки производ који можете купити.

Сви ми причамо о образовању
баш као што и економисти раде,

као о улагању зарад побољшања
људских резерви

кроз њихово обучавање за рад,

као о улагању зарад тога
да сортирате и класификујете људе

да би их послодавци лакше запослили.

„Америчке вести и светски извештај“
рангира факултете

као што потрошачки извештај
рангира машине за прање.

Тај језик је препун варваризама.

Предавачи се називају „даваоци услуга“,

а студенти „потрошачи“.

Социологија, Шекспир, фудбал и наука,

све то је „садржај“.

Студентски дуг је профитабилан,

само не и за вас.

Ваш дуг увећава зараду
индустрије кредита за студенте.

Два снажна конкурента,

„Сали Меј“ и „Невијент“,

укњижили су комбиновану зараду
од 1,2 милијарде долара прошле године.

Баш као и хипотеке,

студентски кредити могу да се узму
у пакету, пакују, сецкају и деле,

као и да се продају на Вол Стриту.

Факултети и универзитети

који улажу у ове осигуране кредите

зарађују дупло,

једном од ваше школарине,

а онда опет од камате на дуг.

Са свим тим новцем који треба зарадити,

да ли нас изненађује што су неки
у послу високог школства

почели да користе лажне рекламе

и лажна намамљивања,

експлоатишући управо оно незнање
које се претварају да умањују едукацијом?

Као треће,

дипломе су бренд.

Пре много година, мој професор је написао:

„Када се студенти третирају као потрошачи,

од њих се стварају таоци
зависности и зависти.“

Као што се потрошачима могу продати
више пута побољшане верзије Ајфона,

тако се и људима може продати
све више образовања.

Факултет је нова средња школа;

то већ говоримо.

Ипак, зашто ту стати?

Људима се изнова могу продати
сертификати и додатни сертификати,

мастер и докторске дипломе.

Високо образовање се, такође,
рекламира као статусно обележје.

Купите диплому,

као што купујете Лексус
или торбу Луja Витона,

да бисте се разликовали од других.

На тај начин вам други могу завидети.

Дипломе су бренд.

Међутим, ове истине се често скривају
иза веома бучног продајног наговарања.

Не прође нити један дан без тога

да нам неки тип на телевизији
који одређује правила не каже:

„Факултетска диплома је крајње важна

да бисте ушли у лифт
који води ка животу средње класе.“

Уобичајени понуђени доказ су повластице
за људе са факултетском дипломом,

факултетски дипломац који у просеку
зарађује 56% више од средњошколског.

Хајде да преиспитамо тај број подробније,

јер изгледа да се иза њега скрива

прича коју сви слушамо

о факултетским дипломцима
који раде као кафе-кувари и касири.

Од 100 људи који наставе
са неким образовањем након средње школе,

45 га не заврши на време

због многобројних разлога,
укључујући и финансијске.

Од 55 који дипломирају,

двоје ће остати незапослено,

a 18 је недовољно плаћено.

Факултетски дипломци зарађују више
од средњошколских дипломаца,

али да ли то исплаћује превисоке школарине

и изгубљене дневнице
док су били на факултету?

Сада чак и економисти признају

да се студирање исплати
само за оне који га заврше.

То је тако, међутим, јер су плате
за средњу стручну спрему потпуно срезане,

сада већ деценијама.

Деценијама је радницима
са средњошколском дипломом

ускраћиван поштен део
нога что су зарадили.

Да су га примали
као што је требало да буде,

онда би одлазак на факултет
за многе био лоша инвестиција.

Олакшице за студентски дуг?

Мислим да су то трошкови
за средњу школу са попустом.

Двоје од троје људи који се упишу
неће наћи адекватан посао,

а будућност за њих
баш и не делује као да обећава;

заправо је потпуно суморна.

Они су ти који ће испаштати

због најтежих облика студентског дуга.

Они су ти,

што је чудно и тужно,

који се најбучније рекламирају
када су у питању студентске олакшице.

То није само цинично рекламирање;

то је сурово.

Па, шта да радимо?

Шта ако би студенти и родитељи третирали
високо образовање као потрошачки производ?

Чини се да сви остали то раде.

Затим, као и код сваког другог
потрошачког производа,

захтевали бисте да знате за шта плаћате.

Када купујете лекове,

добијете листу нежељених ефеката.

Када купујете производ високог образовања,

треба да постоји налепница са упозорењем

која дозвољава потрошачима да бирају,

да бирају на основу обавештености.

Када купујете кола,

кажу вам колико километара по литру
можете очекивати.

Ко зна шта се може очекивати

од дипломе, рецимо, из канадских студија.

Иначе, тако нешто постоји.

Шта ако би постојала апликација за то?

Апликација која би повезала цене
предмета студија са очекиваном зарадом.

Назовимо то „школарина
заснована на приходу“ или ШЗП.

Неко од вас нека је направи.

(Смех)

Откријте своју стварност.

(Смех)

Постоји три предности,

три користи од „школарине
засноване на приходу“.

Сваки корисник може да израчуна

колико ће новца зарадити
од неког факултета или предмета студија.

Није вероватно да ће такви
информисани корисници

постати жртве продајних тактика,

рекламних превара.

Такође, међутим, и да би мудро бирали.

Зашто би неко платио за факултет

више од, рецимо, 15 посто
од додатног прихода који зарађују?

Постоји још једна корист
од „школарине заснованe на приходу“.

Повезивањем трошкова за приход,

факултетска управа ће бити приморана
да боље уреди цене,

да нађе иновативне начине да то учини.

На пример,

сви ви студенти овде плаћате отприлике
исту цену за сваки главни предмет.

То очигледно није поштено
и треба да се промени.

Студент инжењерства користи више ресурса,

просторијa, лабораторијa и особља

од студента филозофије.

Међутим, студент филозофије, као резултат,

финансира студента инжењерства,

који, иначе, настави даље
и заради више новца.

Зашто би двоје људи купило исти производ,

платили исто,

али једна особа добија
половину или трећину услуге?

Заправо, факултетски дипломци,
неки предмети студија,

плаћају 25 посто од свог прихода
због студентског дуга,

док неки плаћају пет посто.

Та неједнакост би се окончала

када би се на прави начин
одредиле цене за студијске програме.

Наравно, сви ови подаци...

а неко од вас ће то учинити, зар не?

Сви ови подаци се морају лепо осмислити,

можда проћи ревизију
јавних књиговодствених фирми

да би се избегле статистичке лажи.

Знамо за статистику, зар не?

Међутим, нека је то тако,

трећа и највећа корист
од „школарине засноване на приходу“

јесте ослобађање Американаца од страха
и од чињенице финансијске пропасти

јер су купили робу са грешком.

Можда ће, временом,

млади и стари Американци поново открити,

као што је господин рекао раније,

своју радозналост, љубав за учењем,

почети да студирају оно што воле,

волети оно што студирају,

пратити своју страст,

постати стимулисани
сопственом интелигенцијом,

пратити пут истраживања
који заиста желе да прате.

На крају крајева, баш су Ерик и Кевин

пре две године,

управо овакви млади људи,

они који су ме покренули и радили са мном,

а још увек то чине,

на проучавању
задужених студената у Америци.

Хвала вам на пажњи.

(Аплауз)