Kako definišete sebe? | Lizi Velaskez (Lizzie Velasquez) TEDxAustinWomen

U vreme kad lepotu definišu manekenke, uspeh, bogatstvo, slava i broj pratilaca na drušvenim mrežama, Lizi Velaskez postavlja pitanje: kako definišete sebe?
Lizi deli sa nama ono čemu ju je redak medicinski sindrom naučio o ljubavi prema porodici i prema sebi; govori o hrabrosti u susretu sa okrutnošću, i o tome kako smo arhitekte sopstvenih života.

Ovaj govor je održan na lokalnom TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na https://www.ted.com/tedx.

Stvarno sam uzbuđena što sam ovde.

Nekako želim da vam kažem malo više o -

ne želim da kažem osnove -

jer stvarno ne znamo
ništa o mom sindromu.

Rođena sam sa ovim retkim sindromom,

kojeg ima samo dvoje ljudi na svetu,
uključujući mene, koliko je poznato.

Suštinski ovaj sindrom
dovodi do toga da ne mogu da se ugojim.

Da, zvuči dobro, što i jeste.

(Smeh)

Mogla bih da pojedem apsolutno
bilo šta što poželim, kad kod poželim,

i neću se uopšte ugojiti.

Napuniću 25 godina u martu,

i nikad nisam imala više od 29 kilograma
u čitavom svom životu.

Kad sam bila na fakultetu, krila sam -

dobro, nisam krila,
svi su znali da je tamo -

bila je to ogromna kutija kolačića,
krofni, čipsa, bombonica,

a moja cimerka bi govorila:
„Čula sam te posle ponoći

kako posežeš rukom ispod kreveta
da uzmeš hranu.“

A ja sam u fazonu: „Znaš šta?
U redu je, mogu da radim ove stvari!"

Jer postoje prednosti ovog sindroma.

Postoje prednosti
u nemogućnosti da se ugojite.

Postoje prednosti u vezi sa tim
da imate oštećenje vida.

Postoje prednosti
kada ste nekako baš mali.

Mnogo ljudi misli:

„Lizi, kako za ime sveta
govoriš da postoje prednosti

kad možeš da vidiš samo na jedno oko?“

E, pa, dozvolite mi
da vam kažem šta su prednosti,

jer su genijalne.

Nosim sočiva - sočivo.

Polovinu sočiva.

(Smeh)

Kad nosim naočare za čitanje,
polovina ima dioptriju.

Ako mi neko dosađuje, ili je bezobrazan,

stanite na moju desnu stranu.

(Smeh)

Kao da uopšte niste ovde.
Čak i ne znam da stojite tamo.

Sada, ako stanem ovako, nemam predstavu

da postoji ovaj čitav deo prostorije.

Takođe, zbog toga što sam mala,
voljna sam da se prijavim

da odem u emisiju Weight Watchers

ili neku teretanu, i da kažem:

„Ćao, ja sam Lizi,
biću vaše zaštitno lice.

(Smeh)

Stavite moje lice
na šta god hoćete, i ja ću reći:

'Ćao! Koristila sam ovaj program.
Pogledajte koliko dobro je delovao.'“

(Smeh)

Iako postoje sjajne stvari
koje su proistekle iz ovog sindroma,

takođe postoje stvari koje su bile veoma,
veoma teške, kao što možete da zamislite.

Odrastajući, odgajana sam 150% normalno.

Bila sam prvo dete svojih roditelja.

I kad sam se rodila,
doktori su rekli mojoj mami:

„Vaša ćerka nema
amniotske tečnosti oko sebe.

Uopšte.“

Dakle, kad sam rođena,
bilo je čudo što sam izašla vrištajući.

Doktori su rekli mojim roditeljima:

„Samo želimo da vas upozorimo,
očekujte da vaše dete ne bude sposobno

da priča, šeta, puzi, misli
ili radi bilo šta samo.“

Kao novopečeni roditelji, pomislili biste
da bi moji roditelji rekli:

„O, ne. Zašto?

Zašto dobijamo prvo dete
sa svim ovim nepoznatim problemima?“

Ali to nije ono što su uradili.

Prva stvar koju su rekli doktoru je bila:

„Želimo da je vidimo, odvešćemo je kući

da je volimo i odgajamo
najbolje što možemo.“

To su i uradili.

Pripisujem poprilično sve
što sam uradila u životu roditeljima.

Moj tata je ovde sa mnom danas,
a moja mama gleda kod kuće.

Ćao, mama!

(Smeh)

Oporavlja se od operacije.

Ona je održala porodicu na okupu,

i dala mi je snage da vidim
da ona prolazi kroz toliko toga,

ali ima taj borilački duh
koji je usadila u meni,

tako da mogu sa ponosom
da stanem ispred ljudi i kažem:

„Znate šta? Imala sam zaista težak život.

Ali to je u redu.“

U redu je. Stvari su bile strašne,
stvari su bile teške.

Među najvećim stvarima

sa kojima sam se morala suočiti
tokom odrastanja je bilo nešto

za šta sam sigurna da se svako
od nas u ovoj prostoriji suočio.

Možete li da pogodite šta je to?

Počinje sa 'M'.
Možete li da pogodite?

Publika: Momci!
Lizi: Momci?

(Smeh)

Maltretiranje!

(Smeh)

Znam na šta svi vi mislite.

(Smeh)

Zašto ne mogu da sedim ovde sa njima?

(Smeh)

Morala sam da se suočavam sa puno nasilja,
kao što sam rekla, normalno sam vaspitana,

tako da, kad sam krenula u vrtić,

apsolutno nisam imala pojma
da izgledam drugačije.

Ni predstavu nisam imala.

Nisam mogla videti
da izgledam drugačije od druge dece.

Mislim na to kao veliki udarac realnosti
za dete od pet godina,

jer sam otišla prvi dan u školu,
od glave do pete u kostimu Pokahontas.

Bila sam spremna!

(Smeh)

Ušla sam sa mojim rancem,

koji je izgledao kao kornjačin oklop
jer je bio veći od mene,

došetala sam do jedne devojčice
i nasmešila sam joj se,

a ona me je pogledala
kao da sam čudovište,

kao da sam bila najstrašnija stvar
koju je ikad videla u životu.

Moja prva reakcija je bila:

„Ona je zaista bezobrazna.

(Smeh)

Zabavno sam dete,
a ona je ta koja propušta.

Tako da ću samo da odem tamo
i da se igram sa kockama. Ili dečacima."

(Smeh)

Mislila sam da će se dan
poboljšati, a nažalost, nije.

Dan je postajao gori i gori.

Mnogo ljudi nije htelo
apsolutno ništa da radi sa mnom,

a nisam mogla da razumem zašto.

Zašto? Šta sam uradila?
Nisam im ništa uradila!

U glavi sam bila još uvek kul dete.

Morala sam da odem kući,
i pitam roditelje:

„Šta nije u redu sa mnom?

Šta sam uradila? Zašto me oni ne vole?“

Sela sam i oni su mi rekli:

„Lizi, jedina stvar
koja te razlikuje od ostalih

je to što si manja od druge dece.

Imaš taj sindrom, ali on
neće definisati to ko si ti."

Rekli su: „Idi u školu,
podigni glavu, nasmej se,

nastavi da budeš to što jesi,

i ljudi će videti da si ista kao i oni."

Tako da sam to i uradila.

Želim da se zamislite,
i zapitate u svojoj glavi, upravo sada.

Šta vas definiše?

Ko ste vi?

Je li to odakle ste? Je li to poreklo?
Jesu li to vaši prijatelji? Šta je to?

Šta definiše to ko ste kao osoba?

Bilo mi je potrebno puno vremena
da shvatim šta mene definiše.

Dugo sam mislila da me definiše
moj spoljašnji izgled.

Mislila sam da su moje sićušne noge,

moje male ruke, i moje malo lice ružni.

Mislila sam da sam odvratna.

Mrzela sam kada bih se probudila ujutru,
dok sam išla u školu,

i gledala bih u ogledalo
dok se spremam, i mislila:

„Mogu li samo da uklonim ovaj sindrom?

Učinilo bi moj život toliko lakšim
kad bih samo mogla da ga uklonim.

Mogla bih da izgledam kao druga deca,

ne bih morala da kupujem odeću
koja ima 'istraživačicu Doru' na sebi.

Ne bih morala da kupujem stvari
koje su bile šljašteće,

dok sam pokušavala
da budem kao kul deca."

Želela bih, molila se, nadala
i radila šta god mogu

kako bih se probudila
ujutru i bila drugačija,

i kako ne bih morala
da se suočavam sa ovim poteškoćama.

To sam želela svakog dana,

i svakog dana sam bila razočarana.

Imam neverovatnu podšku oko sebe,

ljude koji me nikad nisu sažaljevali,
koji su tu da me podignu kad sam tužna,

koji su tu da se smeju sa mnom
tokom dobrih vremena,

a oni su me naučili da,
iako imam ovaj sindrom,

iako su stvari teške,
ne mogu da dopustim da me to definiše.

Moj život je stavljen u moje ruke,
kao što su vaši životi stavljeni u vaše.

Vi ste osoba na mestu vozača.

Vi odlučujete da li vaš auto
ide lošim ili dobrim putem.

Vi odlučujete šta vas definiše.

A da vam kažem, može biti zaista teško
da shvatite šta vas definiše,

jer bilo je trenutaka kad bih postala
iznervirana i frustrirana:

„Ne zanima me šta me definiše!"

Kad sam bila u srednjoj školi,
našla sam video,

nažalost, koji je neko postavio o meni,

u kome me je označio
kao najružniju ženu na svetu.

Bilo je preko 4 miliona pregleda
ovog videa, trajao je osam sekundi,

bio je bez zvuka, sa hiljadama komentara,

ljudi koji govore: „Lizi, molim te,
molim te, učini svetu uslugu,

stavi pištolj na glavu i ubij se.“

Mislite o tome, da su vam ljudi to rekli,

da su vam neznanci to govorili.

Plakala sam kao kiša, naravno,
bila sam spremna da uzvratim udarac,

i kao da mi je nešto kliknulo u glavi,

pa sam pomislila: „Samo ću da batalim to."

Počela sam da shvatam
da je život u mojim rukama.

Mogla sam da izaberem
ili da učinim ovo zaista dobrim,

ili sam mogla da izaberem
da učinim ovo zaista lošim.

Mogla bih da budem zahvalna,
da otvorim oči

shvatim koje stvari imam,

i načinim te stvari onim koje me definišu.

Ne mogu da vidim na jedno oko,
ali mogu da vidim na drugo.

Možda se često razboljevam,
ali imam zaista lepu kosu.

(Smeh)

(Publika) Imaš, imaš!

Hvala.

Vi ovde ste najbolji odeljak.

(Smeh)

Prekinuli ste mi tok misli!

(Smeh)

Okej... gde sam stala?

(Publika) Tvoja kosa!

Kosa! Kosa. Okej, okej, hvala vam.
Hvala, hvala, hvala.

Mogla bih da odaberem
ili da budem srećna,

ili da izaberem da budem
uznemirena sa tim što imam,

i da se i dalje žalim na to,

ali onda sam počela da shvatam.

Da li ću dopustiti da me definišu ljudi
koji su me zvali čudovištem?

Da li ću dopustiti ljudima koji su rekli:
„Ubijte je vatrom!" da me definišu?

Ne. Dopustiću mojim ciljevima,
mom uspehu i mojim dostignućima

da budu stvari koje me definišu -
ne moj spoljašnji izgled,

ne činjenica da sam osoba
sa oštećenim vidom,

ne činjenica da imam ovaj sindrom
za koji niko ne zna šta je.

Rekla sam sebi da ću raditi naporno,

i uraditi šta god mogu da se poboljšam,

jer u mojoj glavi, najbolji način
da se osvetim tim ljudima

koji su me ismevali, zadirkivali,

koji su me nazivali ružnom,
koji su me nazivali čudovištem,

je bio da se poboljšam, i da im pokažem.

Znate šta?

Recite mi te negativne stvari,

preokrenuću ih

i koristiću ih kao merdevine

kako bih se popela do svojih ciljeva.

To sam uradila.

Rekla sam sebi da želim
da budem motivacioni govornik,

da želim da napišem knjigu,

završim fakultet, da imam porodicu
i da imam sopstvenu karijeru.

Osam godina kasnije, stojim ispred vas,

još uvek držim motivacione govore.

Prva stvar, postigla sam to.

Želela sam da napišem knjigu.

Za par nedelja ću predati rukopis
za svoju treću knjigu.

(Aplauz)

Želela sam da završim fakultet,
i upravo sam ga završila.

(Ovacije i aplauz)

Dobiću diplomu studija komunikacija

sa Teksaškog državnog univerziteta
u San Markosu,

a druga oblast mi je bila engleski jezik.

Ja sam zaista, ali zaista pokušala
da koristim stvarna iskustva

dok sam sticala diplomu,
a moji profesori to nisu prihvatali.

Htela sam da imam, naposletku,
sopstvenu porodicu i karijeru.

Deo sa porodicom je nekako
u budućnosti, a deo sa karijerom,

osećam se kao da mi karijera dobro ide,
imajući u vidu činjenicu da sam,

kad sam odlučila da želim da budem
motivacioni govornik, otišla kući,

sela za svoj laptop,
otišla na Gugl i ukucala

„kako postati motivacioni govornik“.

(Smeh)

Čak se i ne šalim.

Radila sam naporno.

Koristila sam ljude koji su mi govorili
da ovo ne mogu da radim

kao svoju motivaciju.

Koristila sam njihovu negativnost
da probudim vatru u sebi i da nastavim.

Koristite to. Koristite to.

Koristite tu negativnost koju imate
u životu da poboljšate sebe,

jer vam garantujem -

garantujem vam -

pobedićete.

Sada želim da završim,
pitajući vas ponovo.

Želim da odete odavde
i zapitate se šta vas definiše.

Ali zapamtite,

hrabrost počinje ovde.

Hvala vam.

(Aplauz)