U čemu grešimo u borbi sa glađu

U svetu koji baca više hrane nego ikad ranije, zašto jedna od devet osoba i dalje ide gladna u krevet svake noći? Društvena preduzetnica Džesmin Krou poziva na radikalnu transformaciju naše borbe za sprečavanje globalnog gladovanja, izazivajući nas da ponovo razmislimo o našm rutinskim pristupima ophođenja prema nemanju pristupa hrani; i deli sa nama kako možemo da koristimo tehnologiju da sakupimo nekorišćenu hranu i dostavimo je direktno ljudima kojima je potrebna.

U junu 2017. godine

volontirala sam u magacinima sa hranom

u južnom delu mog grada

u Atlanti, Gordžiji.

Bio je petak popodne,

dan kada oni daju hranu.

Kako sam uparkiravala,

videla sam kako ljudi počinju da pristižu,

mnogi su imali kolica na točkiće,

pripremljeni da prime
zalihu hrane za celu nedelju.

Kako sam ulazila na vrata,
bilo je oko 40 ljudi

koji su napolju čekali u redu.

Bila sam tako uzbuđena,

jer ima malo stvari
u kojima uživam više nego u darovanju.

Ali onda, kad sam ušala u prostoriju
gde je započinjao sastanak volontera,

odmah sam shvatila:

mi nećemo dati ovim ljudima
nijedan pravi obrok.

Mi smo im prosto samo davali hranu.

Zauzela sam mesto na pokretnoj traci,
gde sam, pazite sad,

bila zadužena da tortice Stražara Težine

budu u torbi svake porodice.

Kako su torbe nadolazile,

mislim se u sebi:

„Šta za ime sveta radimo ovde?”

Svaka torba je sadržala
dva dijetalna soka od po 500 ml,

galon roštilj sosa,

kesicu čipsa,

kutiju sa nudlama koja je
u obliku superheroja i sa ukusom povrća,

kutiju keksića za doručak,

konzervu prečišćenog pasulja,

konzervu slatkog graška,

malu konzervu kukuruza,

ne mogu da zaboravim na one torte

i prženi mladi luk,

znate, ona vrsta koja ide na vrh boranije.

I to je bilo to.

Spremili smo tog dana
više od 100 takvih kesa,

a ljudi su zaista stajali
u redu da dobiju jednu.

Međutim, obuzeo me je osećaj;

osećala sam se loše i pomalo ljuto.

Kako da se osećam dobro
povodom posla koji radim

kad znam zasigurno da jedan obrok
ne može da se sastavi

od hrane koju smo upravo dali
više od stotini porodica?

Mislim, ko hoće da ima obrok
sa roštilj sosom i tortom?

(Smeh)

A stvarnost je,

ja sam deo ovog procesa ceo svoj život.

Učestvovala sam u skupljanjima hrane,

skupljala sam konzerve
od kad sam bila dete,

donirala sam u marketima
više puta nego što mogu da nabrojim,

volontirala sam u skloništima,
radila sam u magacinima sa hranom,

i sigurna sam, kao što sam i ja,
tako je i mnogo vas.

U 2013. godini čak sam i osnovala
prenosiv restoran,

koji se zove Nedeljna duša.

Iznajmila sam stolove, stolice i čaršave,

odštampala sam menije,

i ovaj doživljaj sam prenela u uske ulice,

ispod mostova i u parkove

da omogućim ljudima koji su beskućnici

da jedu sa dostojanstvom.

Uložila sam u ovu borbu dosta vremena.

U skoro svakom glavnom američkom gradu,

na banku hrane gledaju
kao na voljenu instituciju zajednice.

Korporacije šalju volontere sedmično

da odvoje artikle sa hranom
i spreme kutije sa hranom siromašnima.

I prikupljanje konzervi -

greju srca škola i poslovnih zgrada
koje su uključene

i pune police bankama sa hranom
i magacine duž nacije.

Ovo radimo kako bismo zaustavili glad.

A ono što sam shvatila je

da se mi pogrešno borimo protiv gladi.

Radimo iste stvari

opet, opet i opet,

a očekujemo drugačiji rezultat.

Stvorili smo ciklus

koji čini ljude zavisnim od banki
i magacina sa hranom na mesečnom nivou,

a ta hrana često nije lepo izbalansirana

i koja im sigurno
ne obezbeđuje zdravi obrok.

U Americi, naš pristup dobrog rada,

ili šta mi zovemo „milostinja”,

nas je zapravo omeo
u stvarnom napredovanju.

Obrazujemo svet o tome
kako puno ljudi nema pristup hrani.

Postoje televizijske reklame,

bilbordi,

masovne donacije,

angažmani najvećih
poznatih ličnosti u ovoj borbi.

Ali uvek prisutna stvarnost je ta,

čak i sa svim ovim radom,

milioni ljudi su i dalje gladni.

A možemo da uradimo i više.

Globalno, 821 milion ljudi je gladno.

To je jedna osoba od devet na planeti.

Ovde u Americi,

skoro 40 miliona ljudi doživi
glad svake godine,

uključujući više od 11 miliona dece

koja idu gladna u krevet svake noći.

A ipak, traćimo više hrane
nego ikad ranije.

Više od 40 milijardi kila godišnje,

da budem precizna.

Agencija za ZŽS je procenila
da se bačena hrana više nego udvostručila

između 1970. i 2017. godine,

i sada broji 27 procenata
svega u našim deponijama.

Kako ova hrana stoji, vremenom truli

i proizvodi štetan metan gas,

glavni saradnik
globalnim klimatskim promenama.

Imamo otpad od same hrane,

protraćen novac kojim se proizvela
ova sad pokvarena hrana

i protraćen rad na svim gore spomenutim.

Postoji i socijalna nepravda

između ljudi kojima zaista treba hrana
i koji ne mogu da je nabave

i onih ljudi koji imaju puno
i prosto je bacaju u đubre.

Sve ovo me je nateralo da shvatim
da gladovanje nije pitanje oskudice,

nego stvar logistike.

U 2017. godini, krenula sam da zaustavim
glad koristeći tehnologiju.

Uostalom, aplikacije za dostavu hrane
su krenule da niču na sceni,

pomislila sam da možemo
da promenimo ovu tehnologiju

i da dobijamo hranu
od firmi, restorana i radnji

i da je stavljamo u ruke ljudima
kojima je potrebna.

Verujem da tehnologija i inovacije

imaju moć da reše prave probleme,

naročito glad.

Godine 2017. osmislila sam aplikaciju

koja će voditi evidenciju
o svemu što jedna firma prodaje

i koja im olakšava doniranje
viškova hrane,

koja bi se inače bacila na kraju dana.

Korisnik samo treba da klikne na artikal,

i da nam kaže koliko ima da donira,

a platforma izračunava
težinu i poresku vrednost

tih artikala u trenutku donacije.

Onda se povezujemo s lokalnim
vozačima u deljenoj ekonomiji

da idu i pokupe, a onda
i direktno dostave do vrata

neprofitnih organizacija
i ljudima kojima je potrebna.

Obezbedila sam podatke i analitiku

da pomognem preduzećima
da smanje bacanje hrane u korenu

tako što ću im staviti do znanja
koje artikle bacaju iznova

redovno,

čak su i sačuvali milione dolara.

Naša misija je bila jednostavna,

više nahranite, manje bacite.

Godine 2018, naši klijenti su uključili
najposećeniji aerodrom na svetu,

Hartsfild-Džekson u Atlanti,

radili smo sa brendovima i korporacijama

kao što su Hormel,
Čik-fil-a i Papa Džouns.

Čak smo imali i priliku da radimo
sa NFL-om za 53. Superboul.

Protekle dve godine sarađivali smo
sa više od 200 preduzeća

kako bismo preusmerili više od milion
kila jestive hrane sa deponija

u ruke ljudi kojima je najviše potrebna.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Ovo je obuhvatilo oko 1,7 miliona obroka

i omogućilo nam da počnemo da širimo
naš trud i u drugim gradovima,

kao što su Vašington DC, Čikago,
Majami, Filadelfija i drugi.

To je samo jedan pristup
koji se zapravo bavi problemom.

Drugi je bio pokretanje
naših mobilnih prodavnica.

Uzimamo viškove hrane od preduzeća

i postavljamo otvorene prodavnice tačno
u delove gde nema prodavnica sa hranom.

Dovodimo kuvara,

i na licu mesta isprobavamo ukuse,
pa porodice mogu da uzmu recepte.

Dajemo porodicama torbe
za višekratnu upotrebu

i omogućujemo im da prosto kupuju
bez da gledanja cena.

Želeli smo da damo ljudima
pristup obrocima,

ne samo hrani.

Želeli smo promeniti način na koji mislimo
i radimo kako bismo se rešili gladi,

navemo ljude da misle
da se možemo rešiti gladi,

ne kao neprofitna organizacija,

ne kao banka hrane,

već kao društveno preduzeće,

sa ciljem da smanjimo bacanje hrane
i zaustavimo glad.

Ali nije bilo tako lako
kao što sam mislila,

da promenim priču i misaoni proces

o tome kako mislimo
da se glad može rešiti.

Godine 2016. Francuska
je postala prva zemlja

koja je zabranila supermarketima
da bacaju nekorišćenu hranu.

Umesto toga, moraju da je doniraju,

i novčano su kažnjeni ako to ne urade.

Da.

(Aplauz)

Godine 2017. Italija je pratila taj uzor,

i postala je druga evropska nacija

koja je donela zabranu bacanja hrane.

Tako su prosto formulisali
dok je prolazilo kroz zakonodavstvo.

„Imamo milione kilograma
dobre hrane koja će propasti,

a imamo siromašne ljude koji gladuju”.

Toliko prosto.

Danska sada ima prodavnicu odbačene hrane.

Ime joj je "Wefood".

Uzimaju viškove hrane
iz lokalnih prodavnica

i prodaju je i po 50 posto popusta.

Onda koriste sav prinos
i doniraju ga programima hitne pomoći

i programima socijalne zaštite.

Pozdravljani su kao „Dobrota namirnica”.

A prošle godine, svet je dobio svoju prvu
radnju u kojoj plaćate koliko možete,

kada se "Feed It Forward"
otvorio u Torontu.

Njihove police ostaju pune
tako što uzimaju viškove hrane

iz velikih supermarketa

i omogućuju porodicama
da prosto kupe koliko mogu

u njihovoj prodavnici.

Ovo je izvanredno.

Treba nam više ovakvih inovacija.

Svako može da promeni svoj stav

o tome kako rešavamo glad.

Kad pomislimo koliko smo dozvolili
inovacijama i tehnologiji

da promene naše živote,

od toga kako komuniciramo,

do toga kako gledamo našu zabavu,

do toga kako stičemo hranu,

neverovatno je da se i dalje
nismo rešili gladi.

Bukvalno imamo automobile
koji mogu sami da se voze

i milione ljudi
koji ne mogu da se prehrane.

Sa milionima dolara koji se doniraju
kako bi hrana bila dostupnija,

trebalo je da zaustavimo glad
pre mnogo godina.

Zapitala sam se,

(Aplauz)

Zapitala sam se: „Zašto ne možemo
da pobegnemo od tog okrutnog ciklusa?”

Zašto nismo rešili ovaj problem?

Sećam se sastanaka sa investitorima
i kako predlažem ideju,

pokušavajući da skupim
sredstava za moj posao,

jedan mi je rekao, skroz ozbiljan,

„glad se već rešava”,

kao da milioni ljudi neće otići
gladno u krevet te iste noći,

kao da ništa više ne može da se uradi.

A stvarnost je,

neko bi pomislio da se rešavamo gladi,

ali istina je da se na njoj radi.

Ako stvarno želimo da rešimo glad,

onda moramo da promenimo način
na koji smo to radili.

Isti postupci će donosti iste rezultate.

Postoje stotine društvenih
preduzetnika svuda u svetu.

Oni se fokusiraju na rešavanje
velikih problema, kao što je glad,

ali nikad neće dobiti istu podršku

koju dajemo organizacijama
i bankama hrane koje se bore protiv gladi.

Međutim, ako se ukaže prilika,

imaju sposobnost da uvide

i možda ako dobro razmisle unapred

mogu da reše ovaj problem.

Zato ja putujem svetom,

i zaista pričam o tome
kako izgleda glad u Americi,

i objašnjavam razliku između
davanja ljudima pristup hrani

i pristup obrocima.

Sastajala sam se
sa gradskim članovima saveta

i gradskim organizatorima
duž cele Amerike,

govoreći im da tehnologija zaista ima moć

da poveže kompanije sa viškom hrane

sa ljudima kojima je potrebna,

i objašnjavajući im šta obrok
zapravo može da znači jednoj porodici.

Sastajala sam se sa školskim
odborima i školskim okruzima

da pričamo o tome
kako hranimo gladnu decu,

i sa organizacijama zdravstvene zaštite,

deleći poruku da je hrana zdravlje,

i da je hrana život,

i da rešavanjem gladi, možemo rešiti
tako puno drugih problema.

Ako želimo da znamo

da ne živimo u naciji

gde se sasvim dobra hrana baca

kad naše komšije nemaju da jedu,

onda treba da promenimo zakone.

Treba da predstavimo nove politike,

i, najvažnije, treba da promenimo
naša ramišljanja i naša dela.

Humanitarna pomoć je u redu.

Banke hrane imaju veliku ulogu.

I da, nekad se i meni sviđaju tortice.

Ali stvarnot je takva
da humanitarna pomoć ne rešava glad.

A ako smo pametni da spoijmo tačkice

koje su ispred naših noseva,

možemo uraditi mnogo više
nego da damo porodici

kutiju nudli sa povrćem
u obliku superheroja

i bure roštilj sosa

da se prehrane.

Umesto toga, možemo
im vratiti dostojanstvo.

Možda možemo da povećamo
prisutnost u školama.

Možemo da poboljšamo
zdravstvene ishode milionima ljudi.

I, najvažnije, možemo da smanjimo
bacanje hrane na otpadima,

stvarajući bolje okruženje za sve nas.

Ono što volim najviše je to
što se možemo osetiti dobro povodom toga.

Ako se rešimo gladi,

nemamo ništa da izgubimo,
a možemo sve da dobijemo.

Tako da, hajde da to i uradimo.

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam.