Kako štitimo jedno od poslednjih mesta u divljini na planeti

Uz zaobilaženje teritorijalnih nilskih konja i aktivnih minskih polja, TED Fellow Stiv Bojs i tim naučnika putovali su kroz deltu reke Okavango, najveću preostalu močvarnu oblast divljine Afrike, da bi istražili i zaštitili ovo gotovo netaknuto stanište od sve veće pretnje razvoja. U ovom inspirišućem govoru prošaranom slikama, on deli svoj rad na detaljnim naučnim istraživanjima u nadi da će zaštititi ovu ogromnu, krhku divljinu.

Vidljiva iz svemira,

delta reke Okavango

je najveće netaknuto prirodno
močvarno područje u Africi.

Impresivna delta u kopnom okruženoj
Bocvani je dragulj pustinje Kalahari,

vredniji od dijamanata najvećem
proizvođaču ovog dragog kamena

i proglašen za hiljadito mesto
Svetske baštine

UNESCO-a 2014. godine.

Ovde vidimo dve velike pritoke,

Kuito i Kubango,

koje nestaju na severu u malo poznate
predele angolske visoravni.

Ovo je najveći nerazvijeni rečni
basen na planeti

koji obuhvata površinu veću
od Kalifornije.

Ovo prostrano rečno područje Angole
je zastalo u vremenu

tokom 27 godina dugog civilnog rata.

Zapravo, najveća afrička tenkovska bitka
od Drugog svetskog rata

vođena je zbog mosta na reci Kuito.

Tamo desno,

nestaje u nepoznato,

u „Terra do fim do mundo” -

odnosno, zemlju na rubu sveta,

prema prvim portugalskim istraživačima.

Godine 2001. kada sam imao 22,

zaposlio sam se kao menadžer održavanja
objekata u kampu Vundumtiki

u delti reke Okavango...

predeo prošaran kanalima,
plavnim područjima, lagunama

i hiljadama ostrva za istražiti.

Stanište najveće preostale populacije
slonova na planeti.

Nosorozi su transportovani avionom da bi
pronašli svoje mesto pod suncem ovde.

Lav,

leopard,

hijena,

divlji pas,

gepard,

drevna stabla baobaba
koja stoje poput katedrala

pod nebeskim svodom.

Ovde sam otkrio nešto očigledno:

divljina je i naše prirodno stanište.

Potrebna su nam ova preostala mesta
u divljini da se povežemo sa sobom.

Mi,

svih sedam milijardi ljudi,

ne smemo zaboraviti da smo živa bića

koja zauvek pripadaju ovom živom svetu.

Poput talasa koji su deo okeana,

ne možemo da živimo odvojeno -

neprekidan tok atoma i energije
između pojedinaca i vrsta

širom sveta u jednom danu

i dalje ka kosmosu.

Naše sudbine su zauvek spojene
sa milionima vrsta

na koje se direktno i indirektno
oslanjamo svakog dana.

Pre četiri godine

je objavljeno da je 50% biljnog
i životinjskog sveta

nestalo za samo 40 godina.

To je masovan gubitak 15 hiljada gnuova

kom sam prisustvovao u rezervatu
Masai Mara pre dve godine.

Ovo je definitivno naša greška.

Procenjuje se da će do 2020. godine
populacija biljaka i životinja opasti

za neverovatne dve trećine.

Nalazimo se u sred holocenskog izumiranja

jer nismo ostavili nimalo bezbednog
prostora za milione vrsta

koje bi koegzistirale sa nama.

Od 2010. godine osam puta sam plovio
preko delte reke Okavango

da bih sproveo detaljna
naučna istraživanja

za koja mi je trebalo 18 dana
duž 320 kilometara toka.

Zašto to radim?

Zašto rizikujem život svake godine?

Radim to jer nam je potrebna
ova informacija

da procenimo ovu gotovo netaknutu divljinu

pre nego što započne razvoj uzvodno.

Ovo su Bušmani reke Vajeji,
narod delte reke Okavango.

Oni su me naučili svemu što znam
o majci Okavango -

o postojanju u divljini.

Naše zajedničko putešestvije kroz
deltu reke Okavango svake godine

u našim mokoroima i drvenim kanuima -

podseća na hiljade godina
života u divljini.

Pre deset hiljada godina

čitava naša planeta bila je divljina.

Danas je ta divljina ono što je ostalo
od tog sveta, kog više nema.

Pre deset hiljada godina ljudi su bili
poput ljudi danas:

moderno, inteligentno čovečanstvo
koje sanja i ni nalik nečemu oko njega.

Život u divljini nas je naučio
da govorimo,

da tragamo za tehnologijama
poput vatre i kamena, strele i luka,

leka i otrova,

da pripitomimo biljke i životinje

i oslanjamo se jedni na druge
i sva živa bića oko nas.

Mi smo taj poslednji izdanak divljine -

svako od nas.

Više od 80% kopnene površine naše planete

oseća uticaj ljudi:

uništavanje staništa

i nezakonita trgovina divljim životinjama
desetkuju populaciju živog sveta.

Neophodno je da stvorimo bezbedan prostor
za ove divlje životinje.

Stoga smo krajem 2014. godine

pokrenuli ambiciozan projekat
upravo u tom cilju:

istraži i zaštiti.

Do polovine maja 2015.

prokrčili smo put kroz
aktivna minska polja

do ranije nezabeleženog
izvorišta reke Kuito -

ovog nestvarnog mesta;

prastare, netaknute divljine.

Do 21. maja

lansirali smo megatransekt
reke Okavango...

u sedam drvenih kanua;

oko 2500 km i 121 dan kasnije,

sva plovidba, veslanje
i intenzivno istraživanje

doveli su nas preko čitavog rečnog basena
do jezera Kau u pustinji Kalahari,

480 km pored delte reke Okavango.

Čitav moj svet postao je voda:

svaki val, vrtlog, lokvanj i struja...

bilo koji znak opasnosti,

svaki znak života.

Sada zamislite milione znojnih pčela
koje guše vazduh oko vas,

bakterije koje jedu meso,

konstantnu opasnost od eksplozije
nagaznih mina

ili nilskog konja koji vam može
prevrnuti kanu.

Ovo je upravo scena nastala nekoliko
trenutaka nakon toga,

kada je nilski konj
zario kljove u trup mog broda.

Možete videti dve rupe -

„ubodne rane” na brodu -

krajnje zastrašujuće

i nastalo apsolutno mojom krivicom.

(Smeh)

Mnogo, mnogo plovidbe,

prepreka na putu i prevrtanja
u stenovitim brzacima.

Živite na pirinču i pasulju,

kupate se u kofi hladne vode,

i veslate pravi maraton
šest do osam sati svakog dana.

Nakon 121 ovakvog dana

zaboravio sam sve lozinke
bankovnih računa

i naloga za društvene medije,

potpuni restart.

Ako me pitate da li mi to nedostaje,

reći ću vam da sam i dalje tamo.

Zašto moramo spasiti mesta
na koja idemo tako retko?

Zašto moramo da spasimo mesta

na kojima rizikujemo život?

Nisam religiozan
ili preterano spiritualan,

ali ovde u divljini,

verujem da sam iskusio rođenje religije.

Dok sam stajao ispred jednog slona
daleko od svega,

osetio sam se najbliže bogu.

Mojsije, Buda, Muhamed, Isus,

učitelji Hindua, proroci i mistici,

sve je postalo divljina -

gore u planinama, do pustinja,

da sedim u tišini i osluškujem te tajne

koje su vodile njihova društva
hiljadu godina unazad.

Išao sam Okavangom u svom kanuu.

Morate da mi se pridružite jednog dana.

Više od 50% preostale divljine
je nezaštićeno.

Velika prilika -

šansa za sve nas.

Moramo nešto hitno
da radimo po tom pitanju.

Od megatransekta 2015. godine

istražili smo sve veće reke
basena reke Okavango,

i obuhvatili oko 6,5 km detaljnog
istraživačkog transekta koji život menja

u našim drvenim kanuima

i biciklima za planinu.

Sada 57 najboljih naučnika

ponovo otkriva ono što nazivamo
vodenim tornjem Okavango-Zambezi -

ovu ogromnu, posleratnu divljinu
sa do sada nezabeleženim izvorištima,

nepoznatim vodopadima na mestu
gde je najveća afrička šuma Miombo.

Otkrili smo 24 nove vrste živog sveta

i na stotine vrsta koje su do sada
bile nepoznate.

Ove godine započinjemo proces
sa angolskom vladom

za uspostavljanje jednog od najvećih
sistema zaštićenih oblasti na svetu

u cilju očuvanja vodenog tornja
Okavango-Zambezi

koji istražujemo.

Nizvodno, ovo predstavlja
izvor vode za milione ljudi

i više od polovine ukupne populacije
slonova na planeti.

Nema sumnje da je ovo najveća prilika
za očuvanje prirode u Africi

u poslednjih nekoliko decenija.

U narednih 10 do 15 godina

moramo da investiramo

u očuvanje divljine širom sveta.

Za mene je

očuvanje divljine mnogo više
od pukog očuvanja ekosistema

koji čiste vodu koju pijemo
i stvaraju vazduh koji dišemo.

Očuvanje divljine štiti naše osnovno
ljudsko pravo da budemo divlji -

naše osnovno ljudsko pravo da istražujemo.

Hvala.

(Aplauz)