Cena srama

Te 1998, kaže Monika Levinski: "Bila sam nulti pacijent u gubljenju ličnog ugleda na svetskom nivou, skoro momentalno". Danas je posramljivanje na internetu, slično onom kroz koje je prošla, postalo konstanta. Svojim hrabrim govorom, osvrće se na našu "kulturu ponižavanja", u kojoj sramota na internetu donosi novac - i zahteva drugačiji način.

Gledate u ženu koja se deceniju
nije javno obraćala.

Očigledno, to se promenilo,

ali tek nedavno.

Pre nekoliko meseci

sam održala svoj prvi
značajniji javni govor

na samitu Forbsovih 30, mlađih od 30:

1500 briljantnih ljudi,
svi ispod 30 godina.

Što će reći da su 1998,

najstariji iz grupe, imali tek 14 godina,

a najmlađi tek četiri.

Šalila sam se s njima
da su možda neki od njih čuli za mene

iz rep pesama.

Da, ja sam u rep pesmama.

U skoro 40 rep pesama. (Smeh)

Ali te noći, kad sam držala govor,
nešto zanimljivo se desilo.

U 41. godini, udvarao mi se
dvadesetsedmogodišnjak.

Znam, je l' da?

Bio je šarmantan i laskalo mi je

i odbila sam ga.

Znate kojom me je
neuspešnom žvakom odbio?

Zbog njega bih mogla da se osećam
kao da su mi ponovo 22 godine.

(Smeh) (Aplauz)

Shvatila sam kasnije iste noći, da sam
verovatno jedina osoba starija od 40

koja ne želi da ima 22 godine ponovo.

(Smeh)

(Aplauz)

S 22 godine sam se zaljubila u svog šefa,

a sa 24 godine

sam spoznala poražavajuće posledice toga.

Možete li da podignete ruke,
bilo ko od vas

ko nije grešio ili uradio nešto
s 22 godine zbog čega se kaje?

Da. Tako sam i mislila.

Poput mene, s 22 godine, neki od vas
su verovatno krenuli pogrešnim putem

i zaljubili se u pogrešnu osobu,

možda čak u svog šefa.

Za razliku od mog, pak, vaš šef

verovatno nije bio predsednik SAD-a.

Naravno, život je pun iznenađenja.

Ne prođe dan, a da me
ne podsete na moju grešku

i ja se iskreno kajem zbog te greške.

Godine 1998, nakon što sam
upala u vrtlog nemoguće romanse,

potom sam upala u samo srce
političkog, pravnog i medijskog vrtloga

kakav nikad ranije nismo videli.

Ne zaboravite,
samo nekoliko godina ranije,

vesti ste dobijali na samo tri mesta:

čitajući novine i časopise,

slušajući radio

ili gledajući televiziju.

To je bilo to.

No to meni nije bilo suđeno.

Umesto toga, ovaj skandal
vam je obezbedila

digitalna revolucija.

To je značilo da smo imali pristup
svim informacijama koje smo želeli,

kada smo ih želeli, bilo kad, bilo gde,

i kada je priča obelodanjena
u januaru 1998,

obelodanjena je preko interneta.

Prvi put se desilo da tradicionalne vesti

ustupe mesto internetu
zbog velike priče,

klik koji je odjeknuo svetom.

To je za mene lično značilo

da sam preko noći prešla put
od potpuno nepoznate osobe

do one javno ponižavane širom sveta.

Ja sam bila nulti pacijent
u gubljenju ličnog ugleda

na globalnom nivou, skoro momentalno.

Tehnologija je omogućila
da ishitrene osude

dovedu do kamenovanja
od strane virtuelne rulje.

Jasno, bilo je to pre društvenih mreža,

ali ljudi su i dalje mogli
da ostavljaju komentare,

prosleđuju mejlovima priče
i, naravno, okrutne viceve.

Medijski izvori su lepili moje slike svuda

kako bi prodavali novine,
oglasne banere na sajtovima

i da bi zadržali gledaoce ispred ekrana.

Da li se naročito sećate
neke moje slike,

recimo s beretkom?

E sad, priznajem, grešila sam,

naročito zbog toga
što sam nosila tu beretku.

Ali pažnja i osude
koje sam dobila ja, ne sama priča,

već one koje su bile upućene lično meni,
bile su bez premca.

Žigosali su me kao laku ženu,

bludnicu, drolju, kurvu, lujku

i naravno kao "onu ženu".

Znali su za mene mnogi,

poznavali su me samo retki.

I razumem, bilo je lako zaboraviti

da se radi o kompleksnoj ličnosti,

koja ima dušu
i nije oduvek bila slomljena.

Kada mi se to desilo, pre 17 godina,
nije postojao naziv za to.

Danas to zovemo sajber maltretiranje
i uznemiravanje na internetu.

Danas želim da podelim sa vama
neka svoja iskustva,

da govorim o tome kako je to iskustvo
oblikovalo moja kulturološka zapažanja

i nadam se da će moje iskustvo
dovesti do promene

koja će rezultirati
manjom patnjom kod drugih.

Godine 1998. sam izgubila
ugled i dostojanstvo.

Izgubila sam gotovo sve,

umalo čak i život.

Dozvolite da vam opišem situaciju.

Septembar je 1998.

Sedim u kancelariji bez prozora,

unutar Kancelarije
za nezavisno savetovanje,

ispod treperavih fluorescentnih svetala.

Slušam zvuk svog glasa,

svog glasa na krišom snimljenim
telefonskim pozivima

koje je moj, navodno, prijatelj
snimio prethodne godine.

Tu sam jer je zakonski od mene traženo

da lično utvrdim verodostojnost
svih 20 sati snimljenog razgovora.

U prethodnih osam meseci,
misteriozni sadržaj tih snimaka

visio mi je nad glavom,
poput Damoklovog mača.

Mislim, ko bi se setio
šta je sve rekao pre godinu dana?

Uplašena na smrt, slušala sam,

slušala sam kako brbljam
o svakidašnjim tricama i kučinama,

slušala sam kako priznajem
svoju ljubav prema predsedniku,

i naravno o svom slomljenom srcu;

slušala sam sebe, čas malicioznu,
čas nevaspitanu, čas luckastu,

kako postajem okrutna,
zlopamtilo, neotesana;

slušala sam duboko, duboko posramljena,

najgoru verziju sebe,

sebe koju čak ni ne prepoznajem.

Nekoliko dana kasnije, izveštaj Star
je objavljen u kongresu,

i svi ti snimci i transkripti,
te ukradene reči, bili su deo njega.

To da ljudi mogu da čitaju transkripte
je bilo dovoljno strašno,

ali nekoliko sedmica kasnije,

audio snimci su emitovani na TV-u,

a značajan deo je bio
dostupan na internetu.

Javno poniženje je bolelo.

Život skoro da je bio nepodnošljiv.

Ovo se nije često dešavalo te 1998,

pod ovim, mislim na
krađu privatnih reči, dela,

razgovora ili fotografija

i na njihovo objavljivanje -

objavljivanje bez dozvole,

objavljivanje mimo konteksta

i objavljivanje bez saosećanja.

Preskočićemo 12 godina do 2010.

i sada imamo društvene mreže.

Pejzaž je sada, nažalost, ispunjen
slučajevima poput mog,

bez obzira na to da li je neko
zapravo zgrešio

i sada su tu i javna i privatna lica.

Za neke su posledice
bile kobne, uistinu kobne.

Razgovarala sam preko telefona sa mamom,

septembra 2010,

pričali smo o vesti

o mladom brucošu
s univerziteta Ratgers

koji se zvao Tajler Klementi.

Slatkog, nežnog, kreativnog Tajlera

je tajno snimao njegov cimer

u momentu intimnosti s drugim muškarcem.

Kada je svet interneta
saznao za ovaj incident,

ismevanje i sajber maltretiranje
je eksplodiralo.

Nekoliko dana kasnije,

Tajler je skočio
s mosta Džordža Vašingtona

u smrt.

Imao je 18 godina.

Moja majka je bila izbezumljena
zbog Tajlera i njegove porodice,

bol ju je razdirao

onako kako nisam mogla
u potpunosti da shvatim,

a onda sam konačno shvatila,

proživljavala je 1998,

proživljavala je vreme kada je sedela
pored mog kreveta svake noći,

proživljavala je vreme kada me je terala
da se tuširam s otvorenim vratima

i proživljavala je vreme
kada su se oba moja roditelja plašila

da će me na smrt poniziti,

bukvalno.

Danas, isuviše roditelja

nije imalo šansu da interveniše
i spasi svoje voljene.

Isuviše njih je saznalo
za dečje patnje i poniženja

kada je već bilo kasno.

Tajlerova tragična, brutalna smrt
je bila prekretnica za mene.

Poslužila mi je da stavim
svoja iskustva u novi kontekst

i onda sam počela da zapažam
svet ponižavanja i maltretiranja oko sebe

i da vidim nešto drugo.

Te 1998. nismo mogli da znamo

kuda će nas ova vrla nova tehnologija,
zvana internet, odvesti.

Od tada je povezala ljude
na nezamislive načine,

spajajući izgubljenu braću i sestre,

spašavajući živote, pokrećući revolucije,

no mrak, sajber maltretiranje
i opsceno vređanje, koje sam ja iskusila

se namnožilo.

Svakoga dana na internetu, ljude,
naročito mlade ljude

koji nemaju dovoljno iskustva
da se izbore s tim,

toliko zlostavljaju i ponižavaju

da oni ne mogu ni da zamisle
da će doživeti sutra

i neki, tragično, i ne dožive,

i ništa tu nije virtuelno.

ChildLine, Britanska neprofitna
organizacija, koja pomaže mladima

objavila je prošle godine
zapanjujuću statistiku:

Od 2012. do 2013.

došlo je do porasta od 87%

u pozivima i mejlovima
zbog sajber maltretiranja.

Metaanaliza urađena u Holandiji

prvi put je pokazala

da sajber maltretiranje
dovodi do začetka ideje o samoubistvu,

znatno češće nego
maltretiranje van interneta.

I znate šta me je zapanjilo,
iako ne bi trebalo,

jedno drugo prošlogodišnje istraživanje
koje je utvrdilo da je poniženje

emocija jačeg intenziteta

i od sreće, pa čak i od besa.

Okrutnost prema drugima nije novina,

ali na internetu, tehnološki potpomognuto
posramljivanje je naglašenije,

neobuzdano i trajno dostupno.

Eho sramote se nekad prostirao
samo do vaše porodice, sela,

škole ili zajednice,

ali danas je tu i internet zajednica.

Milioni ljudi, često anonimno,

mogu da vas povrede svojim rečima,
a to je mnogo bolno,

i ne postoje parametri koliko ljudi

može javno da vas promatra

i da vas smesti u javni tor.

Prilično je lična cena

javnog poniženja,

a rast interneta ju je uvećao.

Već skoro dve decenije,

mi polako sejemo seme
srama i javnog poniženja

u naše kulturno tlo,
kako van interneta, tako i na njemu.

Tračerski sajtovi, paparaci,
rijalitiji, politika,

sadržaj vesti, a ponekad i hakeri,
svi trguju sramotom.

To je dovelo do bezosećajnosti
i popustljivosti u internet okruženju

koje sebi dopušta trolovanja, narušavanje
privatnosti i sajber maltretiranje.

Ovaj preokret je stvorio,
ono što profesor Nikolas Mils zove

kulturom ponižavanja.

Razmotrite nekoliko reprezentativnih
uzoraka samo u proteklih šest meseci.

Snepčat, servis koji koriste
uglavnom mlađe generacije

i koji tvrdi da njihove poruke
imaju rok trajanja

svega nekoliko sekundi.

Možete da zamislite opseg
sadržaja koji tu stiže.

Spoljna aplikacija koju korisnici Snepčata
koriste da sačuvaju poruke

je hakovana

i 100.000 ličnih prepiski,
fotografija i snimaka je procurelo

i time dobilo neograničen rok trajanja.

Hakovani su iCloud nalozi
Dženifer Lorens i nekih drugih glumaca,

te su privatne, intimne, golišave slike
polepljene svuda po internetu

bez njihove dozvole.

Jedna tračerska internet stranica
je imala preko pet miliona pregleda

samo za ovu priču.

Šta je sa hakovanjem Soni pikčersa?

Dokumenta koja su dobila najviše pažnje

bili su privatni mejlovi čija se bruka
najviše cenila u javnosti.

Ali u ovoj kulturi posramljivanja,

postoji i druga cena
koja ide uz javno posramljivanje.

Cena koja se ne meri
time koliko je žrtva platila,

koju su Tajler i mnogi drugi,

naročito žene, pripadnici manjina,

i pripadnici LGBTK zajednice platili,

već cena koja meri profit
onima koji su se okoristili njima.

Ovaj upad u tuđe živote je sirovina

efikasno i nemilosrdno iskopana,
upakovana i prodata zbog zarade.

Pojavilo se tržište
na kome je javno poniženje roba

a sramota je industrija.

Kako se novac zarađuje?

Klikovima.

Što više srama, to više klikova.

Što više klikova, više novca od reklama.

U opasnom smo krugu.

Što više klikćemo na ovakve tračeve,

sve smo bezosećajniji
prema ljudskim životima iza njih,

a što smo bezosećajniji, to više klikćemo.

Sve vreme, neko zarađuje novac

na grbači tuđe patnje.

Svakim klikom pravimo izbor.

Što više zasitimo našu kulturu
javnim posramljivanjem,

to nam je ono prihvatljivije,

i sve češće ćemo da gledamo ponašanja,
poput sajber maltretiranja,

trolovanja, nekih oblika hakovanja

i uznemiravanja na internetu.

Zašto? Jer je u srži svega toga poniženje.

Ovo ponašanje je posledica
kulture koju smo stvorili.

Razmislite malo o tome.

Promena ponašanja nastaje
razvojem stavova.

Videli smo da je tako
u slučaju rasizma, homofobije

i kod drugih predrasuda,
prošlih i sadašnjih.

Kako smo menjali stavove
o istopolnim brakovima,

jednaka sloboda izbora
je ponuđena sve većem broju ljudi.

Kada smo počeli da cenimo održivost,

sve više ljudi je počelo da reciklira.

Što se tiče naše kulture posramljivanja,

potrebna nam je kulturna revolucija.

Javno posramljivanje
kao krvavi sport, mora da prestane.

Vreme je za posredovanje,
na internetu i u našoj kulturi.

Preokret počinje nečim jednostavnim,
ali nije to lako.

Moramo se vratiti starim vrednostima,
saosećanju i empatiji.

Na internetu imamo deficit u saosećanju,

krizu empatije.

Naučnica Brene Braun je rekla, citiram:

"Sram ne može da preživi empatiju."

Sram ne može da preživi empatiju.

Imala sam prilično mračne
periode u mom životu,

a saosećanje i empatija
moje porodice, prijatelja, profesionalaca,

a ponekad čak i stranaca su me spasili.

Čak i empatija jedne osobe
može mnogo da znači.

Teorija uticaja manjine,

koju je predložio socio-psiholog
Serž Moskovici,

tvrdi da čak i izražena u malom broju,

ukoliko postoji istrajnost tokom vremena,

promena je moguća.

U internet svetu,
možemo da gajimo uticaj manjine

i postanemo pravdoljubivi.

Postati pravdoljubiv znači
odbaciti apatiju posmatrača,

možemo da postavimo pozitivan komentar
o nekome i da prijavimo maltretiranje.

Verujte mi, saosećajni komentari
pomažu umanjenju negativnosti.

Možemo se takođe suprotstaviti kulturi,
podržavajući organizacije

koje se bave ovim pitanjima,

poput fondacije Tajlera Klementija
u SAD-u,

u Britaniji imamo organizaciju
Anti-Bulling Pro,

a u Australiji imamo projekat Rockit.

Govorimo mnogo o našem pravu
na slobodu izražavanja,

ali moramo da govorimo više

o odgovornosti zbog slobode izražavanja.

Svi želimo da nas čuju,

ali hajde da prepoznamo razliku
između isticanja s razlogom

i isticanja radi pažnje.

Internet je super auto-put ida,

ali pokazivanje empatije
za druge na internetu

koristi svima nama i pomaže nam
da stvorimo sigurniji i bolji svet.

Moramo da komuniciramo
na internetu sa saosećanjem,

da prihvatamo vesti sa saosećanjem

i da klikćemo saosećajno.

Samo se zamislite na kratko
u tuđem naslovu.

Volela bih da završim u ličnom tonu.

U proteklih devet meseci,

pitanje koje mi
često postavljaju je: zašto.

Zašto sada? Zašto virim iza naslona?

Možete da čitate
između redova ova pitanja,

a odgovor nema nikakve veze s politikom.

Glavni odgovor je bio,
i jeste, zato što je vreme:

vreme je da prestanem
da se šunjam po prošlosti;

vreme da prestanem da živim u beščašću;

i vreme je da preuzmem svoj narativ.

Takođe se ne radi samo o mom spasenju.

Svi koji proživljavate sram
i javno ponižavanje

morate jedno da znate:

možete preživeti.

Znam da je teško.

Možda nije bezbolno, brzo, ni lako,

ali možete da zahtevate
drugačiji kraj svoje priče.

Imajte samilosti prema sebi.

Svi zaslužujemo samilost,

kao i da živimo, i na internetu
i van njega, u saosećajnijem svetu.

Hvala na pažnji.

(Aplauz)