Learning from a barefoot movement

Желим да вас поведем у други свет.

Желим да с вама поделим

45 година стару причу о љубави

према сиромашнима

који живе на мање од једног долара дневно.

Имао сам елитистичко, снобовско

и скупо образовање у Индији

и то ме је скоро уништило.

Био сам спреман да будем

диломата, учитељ, лекар -

све је било преда мном.

Не изгледам тако, али три године сам био

индијски национални сквош шампион.

(смех)

Цео свет је био преда мном.

Све ми је било на дохват руке.

Нисам могао да погрешим.

Онда сам из радозналости

пожелео да живим и радим

на селу и видим како је то.

Тако сам 1965. отишао

у Бихар, где је владала највећа глад у Индији

и први пут видео изгладњивање,

смрт, људе који умиру од глади.

То ми је променило живот.

Вратио сам се кући,

рекао мајци:

"Желео бих да живим и радим на селу."

Она је пала у кому.

(смех)

"Шта? Цео свет

и најбољи послови су пред тобом,

а ти желиш да радиш на селу?

Шта није у реду с тобом?"

Рекао сам: "Добио сам најбоље образовање.

То ме је навело на размишљање.

Желим да се на свој начин

одужим."

"Шта хоћеш да радиш на селу?

Нема посла, нема новца,

сигурности, напретка."

Рекао сам: "Желим да 5 година

живим и копам бунаре."

"Копаш бунаре пет година?

Похађао си најскупље школе у Индији

и желиш да 5 година копаш бунаре?"

Дуго није разговарала са мном

јер је мислила да сам изневерио породицу.

Али онда сам видео

најнеобичнија знања и вештине

које имају веома сиромашни људи,

а које јавност никада не види -

нису идентификоване, поштоване,

примењене у већој мери.

Помислио сам да оснујем Факултет босоногих -

који је само за сиромашне.

Ту ће се учити оно

што сиромашни сматрају важним.

Отишао сам у једно село први пут.

Старци су пришли и питали ме:

"Да ли бежиш од полиције?"

Рекао сам: "Не."

(смех)

"Пао си на испиту?"

"Не."

"Ниси добио посао у влади?" "Не", одговорио сам.

"Шта ћеш овде?

Зашто си овде?

Образовање које имаш

води те у Париз, Њу Делхи, Цирих;

шта радиш у овом селу?

Нешто с тобом не ваља, а ниси нам рекао?"

Рекох: "Не, ја желим да оснујем факултет

само за сиромашне.

Ту би се учило оно што они мисле да је важно."

Тада су ми старци дали чврст и мудар савет.

Рекли су: "Молимо те,

немој доводити никог са дипломом

у твој факултет."

То је једини факултет у Индији где сте

дисквалификовани ако имате

докторат или мастер.

Морате да будете неуспешни или пропали

да бисте дошли на наш факултет.

Морате да радите рукама.

Морате бити физички радник.

Морате да покажете да имате вештину коју можете понудити друштву

и обезбедити неку услугу заједници.

Основали смо Колеџ босоногих

и редефинисали смо професионализам.

Ко је професионалац?

То је неко ко поседује

комбинацију способности,

самопоуздања и вере.

Рашљар је професионалац.

Традиционална бабица

је профеcионалац.

Традиционални костоломац је професионалац.

Они су широм света професионалци.

Наћи ћете их у сваком недоступном селу на свету.

Мислили смо да ти људи треба да буду мејнстрим

и покажу да су знање и вештине

које поседују универзални.

Треба користити, примењивати

показивати остатку света -

да су та знања и вештине

чак и данас релевантна.

Колеџ ради поштујући

животни и радни стил Махатме Гандија.

На поду се једе, спава и ради.

Не постоје писани уговори.

Останите двадесет година или идите сутра.

И нико не зарађује више од 100 долара месечно.

Ако тражите новац, не долазите на Факултет босоногих.

Ако тражите посао и изазов,

дођите на Факултет босоногих.

Ту желимо да испробавате луде идеје.

Какву год да имате идеју, дођите и пробајте је.

Није битно ако не успете.

Угрувани, изгребани, почните поново.

То је једини факултет где је учитељ ученик

и ученик је учитељ.

И једини факултет где не добијате сертификат.

Сертификује вас заједница којој служите.

Није вам потребно да на зид обесите папир

који доказује да сте инжењер.

Када сам то рекао,

питали су: "Покажи шта је могуће. Шта ти радиш?

То је све будалаштина, ако не можеш да покажеш."

Први Факултет босоногих

изградили смо 1986.

Изградило га је 12 неписмених

архитекти са Факултета босоногих

за 1,50$ за мање од квадратног метра.

Тамо је живело и радило 150 људи.

Добили су Ага Кан награду за архитектуру 2002. године.

Али онда су посумњали да се иза свега налази неки архитекта.

Рекао сам: "Да, он је направио планове,

али су Босоноге архитекте саградиле факултет."

Ми смо једини који су вратили награду од 50.000$

јер нам нису веровали,

и мислили смо да блате

Босоноге архитекте из Тилоније.

Питао сам једног шумара -

који је моћан стручњак, има дилому -

"Шта можеш да направиш на овом месту?"

Бацио је један поглед на тлe и рекао: "Заборави.

Нема шансе. Није вредно труда.

Нема воде, каменито тле."

Нашао сам се у незгодној ситуацији.

Рекао сам: "Океј, отићи ћу до старца у селу

и питаћу: "Шта да посадим овде?""

Тихо ме је погледао и рекао:

"Изгради ово и оно и успеће."

Овако то изгледа данас.

Отишао сам на кров,

а жене су рекле: "Склони се.

Нека се мушкарци склоне јер не желимо да им откријемо технологију.

Ово је изолација крова."

(смех)

Мало палминог шећера

и нешто других непознатих ствари.

Али заиста не пропушта воду.

Није пропустио од 1986.

Жене неће да поделе ову технологију са мушкарцима.

(смех)

То је једини факултет који се

у потпуности напаја соларном енергијом.

Струја долази од сунца.

На крову су панели од 45 киловата.

Све ради на сунчеву енергију следећих 25 година.

Све док сунце сија

нећемо имати проблема са струјом.

Али лепота је у томе

што је то инсталирао

један Хинду свештеник,

који има само основну школу -

никада није учио више, ишао на факултет.

Он сигурно зна више

о соларној енергији него било ко кога знам.

На Факултету босоногих,

храна се кува на соларну енергију.

Али та кувала на соларну енергију

су саставиле жене,

неписмене жене,

које праве најсофистициранија

кувала на соларну енергију.

То су параболичне Шефлер соларне кухиње.

Нажалост, скоро су полу-Немице,

толико су прецизне.

(смех)

Нећете видети да су Индијке тако прецизне.

Оне праве та кувала

до последњег центиметра.

Имамо 60 оброка 2 пута дневно

скуваних на соларну енергију.

Имамо и зубарку -

она је неписмена бака, зубарка.

Она води рачуна о зубима

7000 деце.

Технологија босоногих:

ово је било 1986. - то није смислио инжењер или архитекта -

сакупљамо кишницу са кровова.

Веома мало воде се баца.

Сви кровови су повезани са подземном

цистерном од 400 кубика

и вода се не баца.

Кад би 4 године било суше, ми бисмо и даље имали

воде јер сакупљамо кишницу.

60 процената деце не иде у школу

јер морају да чувају животиње -

овце, козе -

обављају домаће послове.

Сетили смо се да оснујемо

ноћну школу за децу.

Кроз ноћне школе у Тилонији

прошло је преко 75 000 деце.

Јер оне одговарају деци;

нису ту због наставника.

А шта предајемо у овим школама?

Демократију, грађанско васпитање,

како треба да се мери земља,

шта радити ако вас ухапсе,

шта радити ако вам се животиња разболи.

То су предмети у ноћној школи.

Али све школе су соларно осветљене.

На сваких пет година

имамо изборе.

Деца између 6 и 14 година

учествују у демократском процесу

и бирају премијера.

Премијерка има 12 година.

Ујутру води рачуна о 20 коза

али је увече премијерка.

Има кабинет, министра образовања,

министре енергетике и здравља.

Они надзиру и воде

150 школа за 7000 деце.

Пре пет година је добила Светску награду за децу

и отишла је у Шведску.

По први пут је изашла из села.

Никада није видела Шведску.

Уопште није била збуњена дешавањима.

А краљица Шведске ме је питала:

"Одакле овом детету самопоуздање?

Има само 12 година

и ништа је не збуњује."

Девојчица, с њене леве стране,

окренула се и погледала краљицу право у очи,

рекавши ми: "Молим те реци јој да сам ја премијерка."

(смех)

(аплауз)

Када имамо висок степен неписмености,

користимо лутке.

То је начин на који комуницирамо.

Имамо Јоакима Кашу

који има 300 година.

Он је мој психоаналитичар и учитељ.

Мој лекар и адвокат.

Мој донатор.

Он сакупља новац

и решава моје спорове.

Решава моје проблеме у селу.

Ако у селу постоји тензија,

ако присуство у школи опадне,

ако постоје варнице између наставника и родитеља,

лутка позива учитеља и родитеља пред цело село

и каже: "Рукујте се.

Присуство на часовима не сме да опада."

Лутке су направљене од

рециклираних извештаја Светске банке.

(смех)

(аплауз)

Применили смо овај децентрализовани,

демистификовани приступ соларног

осветљења широм Индије,

од Ладака до Бутана -

соларна напајања у селима

поставили су обучени њуди.

Отишли смо у Ладак

и питали ову жену -

на минус 40 морате да изађете кроз кров,

не може другачије јер све је било завејано -

питали смо је:

"Какву сте корист имали

од соларне енергије?"

Размислила је за тренутак и рекла:

"По први пут зими видим лице свог мужа."

(смех)

Отишли смо у Авганистан.

Научили смо једну лекцију у Индији,

а то је да се мушкарци не могу обучити.

(смех)

Они су необуздани,

амбициозни,

компулсивно су у покрету

и сви желе сертификат.

(смех)

Широм света имате појаву

да мушкарци желе сертификат.

Зашто? Јер желе да напусте село

и оду у град да траже посао.

Смислили смо одлично решење:

обучићемо баке.

Који је данас најбољи начин

комуникације у свету?

Телевизија? Не.

Телеграф? Не.

Телефон? Не.

Рећи жени.

(смех)

(аплауз)

По први пут смо отишли у Авганистан

и изабрали три жене и рекли:

"Желимо да их поведемо у Индију."

Рекли су нам: "Немогуће. Оне не излазе ни из соба,

а ви желите да их водите у Индију."

Рекао сам: "Направићу компромис. Повешћу и мужеве."

Тако сам повео и њих.

Наравно, жене су биле много интелигентније од мушкараца.

Како смо обучили

ове жене за шест месеци?

Знаковни језик.

Не користите писану реч.

Не користите изговорену реч.

Користите знаковни језик.

И за шест месеци,

оне могу да постану соларни инжењери.

Врате се и уведу соларну енергију у своје село.

Ова жена се вратила и прва

увела соларну енергију у село,

основала радионицу -

ове три жене су прве увеле соларну енергију

у село у Авганистану.

Ова жена је

изузетна бака.

Има 55 година и увела је соларну енергију у 200 кућа у Авганистану.

И нису се поквариле.

Била је у министарству енергетике Авганистана

и министру је обајснила разлику

између једносмерне и наизменичне струје.

Он није знао.

Те три жене су обучиле још 27 жена

и увеле соларну енергију у 100 села у Авганистану.

Ишли смо у Африку

и урадили исту ствар.

Све те жене из осам, девет земаља, седе

за истим столом, ћаскају, не разумеју ни реч

јер све говоре различитим језицима.

Али њихов говор тела је сјајан.

Разговарају и постају

соларни инжењери.

Ишао сам у Сијера Леоне,

тамошњи министар се вози усред ноћи,

наиђе на село.

Уђе у село и пита: "Шта се дешава?"

Кажу му: "Ове две баке..."

"Баке?" Министар није могао да верује шта се дешава.

"Где су биле?" "У Индији."

Отишао је право код председника.

"Да ли знаш да имамо село са соларном енергијом?"

Рекао је: "Не." Пола кабинета је отишло да види те баке.

"О чему се ради."

Позвао ме је и питао да ли могу да обучим 150 бака.

Рекао сам, "Господине председниче, не могу.

Али баке ће то учинити."

Изградили су ми први Центар за обуку босоногих у Сијера Леонеу.

Тамо је обучено 150 бака.

Гамбија:

отишли смо да одаберемо баку.

Отишли смо у ово село.

Знао сам коју жену желим да поведем.

Заједница се окупила и предложила две жене.

Рекао сам: "Не, желим ову жену."

"Зашто? Она не зна језик, не познајеш је."

Рекох: "Свиђа ми се њен говор тела."

"Има незгодног мужа, није могуће."

Позвали смо мужа, дошао је арогантно,

политичар са мобилним у руци: "Не може."

"Зашто?" "Види како је лепа жена."

Рекао сам: "Да, веома лепа."

"Шта ако побегне са Индијцем?"

Тога се највише плашио.

Рекао сам: "Биће срећна. Позваће те на мобилни."

Отишла је као бака,

вратила се као тигрица.

Изашла је из авиона и разговарала

са новинарима као да је ветеран.

Причала је са националним медијима

и била је звезда.

Када сам отишао после 6 месеци, питао сам где јој је муж.

"О, негде. Није важно."

(смех)

Прича о успеху.

(смех)

(аплауз)

Завршићу мишљу

да не морате тражити решења напољу.

Тражите решења око себе.

Послушајте људе који имају решења пред вама.

Они су свуда у свету.

Не брините.

Не слушајте Светску банку, слушајте људе на терену.

Они имају сва могућа решења.

Завршићу цитатом Махатме Гандија:

"Прво вас игноришу,

потом вам се смеју,

онда се боре против вас,

а онда ви победите."

Хвала вам.

(аплауз)