Био сам у заточеништву 317 дана. Ево о чему сам размишљао...

Винсент Кошетел држан је у заточеништву 317 дана 1998. године, док је радио за Високи комесаријат за избеглице у Чеченији. По први пут, присећа се свог искуства - од тога како је живети у мрачној, подземној одаји, бити привезан ланцима за кревет, до неочекиваног разговора који је водио са својим тамничарима. Поетично и моћно објашњава зашто наставља са својим послом до данашњег дана. Од 2000. године, напади на хуманитарне раднике су се утростручили и он се пита шта тај пораст може сигнализирати свету.

Не могу да их заборавим.

Звали су се Аслан, Алик, Андреј,

Фернанда, Фред, Галина, Гунилд,

Ханс, Ингеборг, Мати, Наталија,

Нанси, Шерил, Усман, Зарема,

а листа је још дужа.

За многе су се њихово постојање,
њихова хуманост

свели на статистику,

хладно забележени
као „безбедносни инциденти”.

За мене, они су били колеге

које су припадале
заједници хуманитарних радника

која је покушавала да утеши

жртве рата у Чеченији деведесетих година.

Припадали су медицинским сестрама,
логистичарима, стручњацима за склоништа,

правницима, преводиоцима,

а због те своје службе су убијени,

њихове породице су разорене,

а њихове приче махом заборављене.

Нико никада није осуђен за ове злочине.

Не могу да их заборавим.

Некако живе у мени,

а успомене на њих
дају ми сврху сваког дана.

Међутим, они запоседају
и мрачну улицу мога ума.

Као хуманитарни радници,

одабрали су да буду на страни жртве,

да обезбеђују помоћ, утеху, заштиту,

али када је њима требала заштита,

није је било.

Када видите наслове
у својим новинама ових дана

са ратом у Ираку или у Сирији -

киднапован хуманитарни радник,
талац погубљен -

ко су они били?

Зашто су били тамо?

Шта их је мотивисало?

Како смо постали тако равнодушни
према овим злочинима?

Због овога сам данас овде са вама.

Треба да нађемо боље начине
да их запамтимо.

Треба и да објаснимо кључне вредности
којима су посветили свој живот.

Треба и да захтевамо правду.

Када сам ’96. године послат

од стране високог комесара за избеглице
Уједињених Нација на северни Кавказ,

знао сам за неке од ризика.

Петоро колега је убијено,

троје је било озбиљно рањено,

седморо је већ киднаповано.

Тако, били смо опрезни.

Користили смо оклопна возила,
возила мамце,

мењали обрасце путовања,
мењали боравишта –

све врсте безбедносних мера.

Ипак, једне хладне зимске вечери
јануара '98. године, дошао је мој ред.

Када сам ушао у свој стан
у Владикавказу са чуваром,

опколили су нас наоружани људи.

Напали су чувара, бацили га на под,

испребијали су га испред мене,

везали га, одвукли.

Мени су ставили лисице, повез,
и натерали ме да клечим,

док је пригушивач пиштоља
био на мом врату.

Када вам се тако нешто деси,

нема времена за размишљање,
нема времена за молитву.

Мој мозак је радио аутоматски,

брзо премотавајући
живот који сам оставио иза себе.

Требало ми је
неколико дугих минута да схватим

да ти маскирани људи
нису ту да би ме убили,

већ да је неко, негде,
издао наређење за моју отмицу.

Онда је процес дехуманизације
започео тог дана.

Нисам био ништа више од обичне робе.

Обично не причам о овоме,

али желим да мало поделим са вама
неке од ових 317 дана заробљеништва.

Држали су ме у подземној ћелији,

у потпуној тами,

током 23 часа и 45 минута свакодневно,

а затим су чувари долазили,
обично двојица.

Доносили су парче хлеба,

тањир супе и свећу.

Та свећа би горела 15 минута,

15 минута драгоценог светла,

а затим би је однели,
а ја бих се вратио тами.

Био сам везан металним каблом за кревет.

Могао сам да начиним
само четири мала корака.

Стално сам сањао о петом.

Није било ТВ-а, радија, новина,
никога са ким бих причао.

Нисам имао пешкир, сапун, тоалет папир;

само две металне кофе, отворене -
једну за воду, другу за отпад.

Можете ли да замислите
да имитација погубљења

може да буде разбибрига за чуваре

када су садистички расположени,

или им је једноставно досадно
или су пијани?

Сламају ме веома полако.

Изолација и тама
посебно су тешке за описивање.

Како описујете ништа?

Не постоје речи за дубине
усамљености до које сам стигао

на тој танкој граничној линији
између разума и лудила.

У тами, понекад бих играо
замишљену игру дама.

Започео бих црном фигуром,

играо белом,

натраг на црну, покушавајући
да преварим другу страну.

Не играм више игру дама.

Мучиле су ме мисли
о породици и колеги, чувару Едику.

Нисам знао шта се десило са њим.

Покушавао сам да не размишљам.

Покушавао сам да испуним време

бављењем физичким вежбама
на лицу места.

Покушавао сам да се молим,
покушавао сам различите игре памћења.

Међутим, тама ствара слике и мисли
које нису нормалне.

Један део мозга жели да се одупрете,
да вичете, да плачете,

а други део мозга наређује вам да ућутите

и једноставно прођете кроз то.

То је стална унутрашња расправа;
нема никога да пресуди.

Једном је чувар дошао до мене,
веома агресивно, и рекао ми:

„Данас ћеш клечати
и молити за своју храну.”

Нисам био расположен, па сам га увредио.

Опсовао сам му мајку, претке.

Последица је била блага -
бацио је храну у мој отпад.

Сутрадан се вратио са истим захтевом.

Добио је исти одговор,

који је имао исто за последицу.

Четири дана касније, тело је пуно бола.

Нисам знао да глад може болети толико
када имате тако мало.

Тако, када су чувари сишли,

клекнуо сам.

Молио сам за храну.

Предаја је била мој једини начин
да преживим до следеће свеће.

После моје отмице,

пребачен сам
из северне Осетије у Чеченију,

три дана спорог путовања
у пртљажницима различитих аутомобила,

а по доласку, испитивао ме је

током 11 дана момак под именом Руслан.

Рутина је увек била иста.

Нешто више светла; 45 минута.

Сишао би у подрум,

затражио од чувара да ме вежу за столицу,

а затим би пустио гласно музику.

Затим би почео да извикује питања.

Вриштао би. Тукао би ме.

Поштедећу вас детаља.

Било је пуно питања која нисам разумео,

али било је и оних
која нисам желео да разумем.

Дужина испитивања била је једнака
дужини трајања касете -

15 песама, 45 минута.

Увек бих чезнуо за последњом песмом.

Једнога дана, једне ноћи у подруму,
не знам шта је то било,

чуо сам да дете плаче изнад моје главе,

дечак, стар можда две или три године.

Кораци, забуна, људи трче.

Када је Руслан дошао дан после тога,

пре него што ми је поставио прво питање,

питао сам га: „Како ти је син данас?
Да ли се осећа боље?”

Руслан је био изненађен.

Био је бесан што су чувари допустили
да се начују неки детаљи

о његовом приватном животу.

Наставио сам да причам о НВО-има
који набављају лекове за локалне клинике

које могу помоћи његовом сину
да се боље осећа.

Причали смо о образовању,
причали смо о породицама.

Причао ми је о својој деци.

Причао сам му о својим ћеркама.

Затим је причао о оружју, колима, женама,

и морао сам да причам
о оружју, колима, женама.

Причали смо до последње песме на касети.

Руслан је био најбруталнији човек
ког сам икада упознао.

Није ме више дотакао.

Није ми више постављао никаква питања.

Нисам више био роба.

После два дана,
пребачен сам на друго место.

Тамо ми је пришао чувар -
веома близу - прилично неуобичајено -

и веома благим гласом рекао:

„Хтео бих да ти се захвалим

за помоћ коју је твоја организација
обезбедила за моју породицу

када смо пребегли близу Дагестана.”

Шта сам уопште могао да одговорим?

Било ми је толико болно.
Као нож заривен у стомак.

Требале су ми недеље размишљања
да разумем

добре разлоге које смо имали
да помогнемо тој породици

и плаћенику који је постао.

Био је млад, стидљив.

Никада му нисам видео лице.

Вероватно није мислио ништа лоше,

али у ових 15 секунди

натерао ме је да доведем у питање
све што смо радили,

све жртве.

Натерао ме је размишљам
и о томе како нас виде.

До тада сам претпостављао
да су знали зашто смо овде

и шта радимо.

Ово се не може претпостављати.

Па, објашњење зашто ово радимо није лако,

чак и када објашњавамо најближим рођацима.

Нисмо савршени, нисмо супериорни,

нисмо најбоља светска ватрогасна служба,

нисмо суперхероји,

не заустављамо ратове,

знамо да хуманитарна акција
није замена за политичка решења.

Ипак, радимо ово
зато што је сваки живот важан.

Некада је то једина ствар коју промените –

појединац, једна породица,
мала група појединаца -

и то нешто значи.

Када се деси цунами, земљотрес или тајфун,

видите тимове за спашавање
који долазе са различитих страна света,

тражећи преживеле недељама.

Зашто? Нико то не преиспитује.

Сваки живот је важан

или сваки живот би требало да је важан.

Ово је исто за нас
када помажемо избеглицама,

интерно расељеним лицима због сукоба,
или особама без држављанства.

Знам многе људе који се,

када се сусретну са превеликом патњом,

осете беспомоћно и стану код тога.

То је штета зато што постоји
толико много начина за пружање помоћи.

Ми не стајемо код тог осећаја.

Покушавамо да урадимо било шта
да бисмо обезбедили неку помоћ,

заштиту, утеху.

Морамо.

Не можемо другачије.

То је оно што нас чини,
не знам, једноставно људима.

Ово је моја слика на дан мог ослобађања.

Месецима након ослобађања,

срео сам се
са тадашњим француским премијером.

Друга ствар коју ми је рекао је:

„Твој одлазак на северни Кавказ
био је потпуно неодговорно понашање.

Не знаш колико си нам проблема створио.”

Био је то кратак састанак.

(Смех)

Мислим да је помагање људима
који су у опасности одговорно понашање.

У том рату, који нико озбиљно
није желео да заустави,

а постоји много таквих данас,

пружање неке помоћи
угроженим људима и нешто заштите

није био само хумани чин;

заиста је значило људима.

Зашто то није могао да разуме?

Имамо одговорност да покушамо.

Чули сте за тај концепт –
одговорност да заштитите.

Резултати могу зависити
од различитих параметара.

Можемо чак и да не успемо,
али постоји и нешто горе од неуспеха -

да не покушамо иако можемо.

Па, ако се нађете у томе,
ако се пријавите за овакву врсту посла,

ваш живот ће бити пун радости и туге

зато што постоји много људи
којима не можемо помоћи,

које не можемо заштитити,
које нисмо спасили.

Зовем их својим духовима,

а кроз блиско сведочење о њиховој патњи,

преузимате делић те патње на себе.

Многи млади хуманитарни радници

пролазе кроз своје прво искуство
са пуно горчине.

Бачени су у ситуацију у којој су сведоци,

али су немоћни
да донесу било какву промену.

Морају да науче да је прихвате

и постепено претворе ово
у позитивну енергију.

То је тешко.

Многи не успеју у томе,

али за оне којима ово успе, не постоји
ниједан други посао сличан овоме.

Можете да видите разлику
коју доносите свакодневно.

Хуманитарни радници знају
за ризик који преузимају

на подручјима сукоба
или постконфликтним подручјима,

а ипак, наш живот, посао
постаје повећана животна претња,

а наши животи као светиња бледе.

Знате ли да се од почетка миленијума

утростручио број напада
на хуманитарне раднике?

Постигнут је нови рекорд 2013. године:

155 колега је убијено,

171 озбиљно повређено,

134 отето.

Толико много разорених живота.

До почетка грађанског рата
у Сомалији касних осамдесетих,

хуманитарни радници су понекада били жртве

онога што називамо колатералном штетом,

али у већини случајева
нису били мета ових напада.

Ово се променило.

Погледајте ову слику.

Багдад, августа 2003. године:

24 колега је убијено.

Прошли су дани када би нас
плава застава УН-а или Црвеног крста

аутоматски заштитиле.

Криминалне групе и неке политичке групе

надоградиле су се са свих страна
у протеклих 20 година,

и створиле су овакве хибриде

са којима немамо начин
остваривања комуникације.

Хуманитарни принципи су тестирани,
довођени у питање и често игнорисани,

али оно што је можда још важније –
напустили смо потрагу за правдом.

Чини се да не постоје никакве последице

за нападе на хуманитарне раднике.

После мог ослобађања, речено ми је
да не тражим никакав облик правде.

Никакво добро то неће донети;
тако ми је речено.

Уз то, довешћеш у опасност
животе својих колега.

Требало је да прођу године да бих видео

да је троје људи повезаних
са мојом отмицом осуђено,

али је ово био изузетак.

Није било правде
за било ког хуманитарног радника

убијеног или отетог у Чеченији
између '95. и '99. године,

а исто се дешава широм света.

Ово је неприхватљиво.

Не постоји изговор за то.

Напади на хуманитарне раднике
су ратни злочини у интернационалном праву.

Ови злочини не смеју проћи некажњено.

Морамо да станемо на крај
овом циклусу некажњавања.

Морамо да сматрамо
да су напади на хуманитарне раднике

напади на само човечанство.

То ме чини ужасно бесним.

Знам да имам много среће у поређењу
са избеглицама у чијем интересу радим.

Не знам како је видети
да је читав мој град уништен.

Не знам како је видети
да су моји рођаци убијени испред мене.

Не знам како је изгубити
заштиту сопствене земље.

Знам и да имам пуно среће
у поређењу са другим таоцима.

Четири дана пре мог коначног ослобађања,
четворо талаца је обезглављено

на неколико километара удаљености
од места где сам држан у заробљеништву.

Зашто баш они?

Зашто сам ја овде данас?

Нема једноставног одговора.

Примљен сам уз пуно подршке
коју сам добио од својих рођака,

колега, пријатеља, људи које нисам знао.

Помогли су ми током година
да изађем из таме.

Не уживају сви исту пажњу.

Колико је мојих колега
после трауматичног инцидента

одузело сопствени живот?

Могу да избројим девет
које сам лично познавао.

Колико је мојих колега
прошло кроз тежак развод

после трауматичног искуства

јер нису ништа више могли
да објасне свом супружнику?

То сам престао да бројим.

Постоји цена за ову врсту живота.

У Русији, сви ратни споменици
имају овај дивни натпис на врху.

Он каже (на руском):

„Нико није заборављен,
ништа није заборављено.”

Не заборављам своје изгубљене колеге.

Ништа не могу да заборавим.

Позивам вас да запамтите
њихову посвећеност

и захтевате да хуманитарни радници
широм света буду боље заштићени.

Не треба да пустимо да се светло наде
које су донели угаси.

После мог тешког искуства,
много ме је колега питало:

„Зашто настављаш?
Зашто радиш овај посао?

Зашто мораш да му се вратиш?”

Мој одговор је био врло једноставан:

„Да сам одустао,

то би значило
да су моји киднапери победили.

Узели би ми душу

и хуманост.”

Хвала вам.

(Аплауз)