Zašto dijete uglavnom ne uspevaju

U SAD, 80% devojčica bile su na dijeti do svoje desete godine života. U ovom iskrenom, hladnom govoru, neurolog Sandra Amod koristi svoju ličnu priču kao osnovu za važnu lekciju o tome kako naš mozak upravlja telom. Ona istražuje nauku iza toga zašto dijete ne samo da ne funkcionišu nego imaju više šanse da naprave više štete nego dobra. Ona predlaže ideje za to kako da na intuitivan način živimo život manje opsednut dijetama.

Pre tri ipo godine

napravila sam jednu od najboljih
odluka u životu.

Za Novu godinu odlučila sam

da odustanem od dijete, prestanem
da brinem o svojoj težini

i naučim da jedem pažljivo.

Sada jedem kad god sam gladna

i smršala sam 5 kg.

Ovo sam ja sa 13 godina

kada sam počela svoju prvu dijetu.

Sada kad pogledam
tu sliku pomislim:

"Nije ti trebala dijeta,

trebao ti je stilista".

(Smeh)

Ali mislila sam da treba da smršam

i kada sam kilograme vratila,

naravno, krivila sam sebe.

I tokom sledeće tri decenije,

bila sam na raznim dijetama.

Bez obzira šta sam pokušala,

kilogrami koje bih izgubila,
uvek su se vraćali.

Sigurna sam da je mnogima
od vas poznat taj osećaj.

Kao neurolog,

zapitala sam se,
zašto je to tako teško?

Očigledno, vaša kilaža zavisi od toga

koliko jedete i koliko energije trošite.

Ono što većina ljudi ne shvata

je da su glad i potrošnja energije

pod kontrolom mozga,

uglavnom bez vaše svesti.

Vaš mozak radi mnogo stvari u pozadini,

što je dobra stvar,

jer vaša svest -

kako ovo da kažem na lep način?

Lako se omete.

Dobro je što ne morate
da pamtite da dišete

kada se zagledate u film.

Ne zaboravite da hodate

jer razmišljate šta
da jedete za večeru.

Vaš mozak takođe ima svoj osećaj

o tome koliko biste
trebali da budete teški,

bez obzira na to u šta vi svesno verujete.

Ovo se naziva vašom
"tačkom podešavanja"

ali to je varljiv naziv

jer se u stvari radi o opsegu

od otprilike 5-7 kilograma.

Možete izabrati različite stilove života
da menjate svoju težinu

u okviru tog opsega

ali je mnogo, mnogo teže
ostati izvan njega.

Hipotalamus, deo mozga

koji reguliše vašu telesnu težinu,

postoje desetine hemijskih signala

u mozgu koji govore
vašem telu da poveća težinu,

više od desetine koji govore
vašem telu da je smanji

i sistem radi kao termostat,

reagujući na signale iz tela

prilagođavajući glad,
aktivnosti i metabolizam,

da održi vašu težinu stabilnom,
kako se uslovi menjaju.

To je ono što termostat radi, zar ne?

Održava istu temperaturu u vašoj kući

kako se vremenske prilike
napolju menjaju.

Možete pokušati
da promenite temperaturu

u vašoj kući otvaranjem
prozora tokom zime,

ali to neće promeniti
podešavanje na termostatu

koji će odgovoriti pojačavanjem peći

da ponovo zagreje mesto.

Vaš mozak radi na potpuno isti način,

odgovarajući na gubitak težine
koristeći moćne alate

da vrati vaše telo

na ono što smatra normalnim.

Ako izgubite mnogo kilograma,

vaš mozak reaguje kao da gladujete,

i bilo da ste počeli debeli ili mršavi,

vaš mozak će reagovati na isti način.

Voleli bismo da mislimo
da vaš mozak može da kaže

da li treba ili ne treba
da smršate,

ali ne može.

Ukoliko izgubite mnogo kilograma,

postajete gladni,

i vaši mišići sagorevaju manje energije.

Dr Rudi Lajbel sa Univerziteta Kolumbija

je pronašao da ljudi koji su izgubili

10 procenata svoje telesne mase

sagorevaju 250 do 400 kalorija manje

jer je njihov metabolizam usporen.

To je mnogo hrane.

Ovo znači da osoba
koja uspešno drži dijetu

zauvek mora jesti ovoliko manje

od nekoga iste težine

ko je oduvek bio mršav.

Iz perspektive evolucije,

otpor vašeg tela gubitku kilograma
ima smisla.

Kada je hrana bila oskudna,
opstanak naših predaka

zavisio je od čuvanja energije,

i vraćanje kilaže kada je
hrana bila dostupna

zaštitilo bi ih od sledeće nestašice.

Tokom ljudske istorije,

gladovanje je bilo mnogo veći problem

od prejedanja.

Ovo može da objasni
veoma tužnu činjenicu:

"tačka podešavanja"
može se povećati,

ali retko se može smanjiti.

Ako vam je majka ikad spomenula

da život nije fer,

o ovakvim stvarima je pričala.

(Smeh)

Uspešno držanje dijete
ne smanjuje vašu "tačku podešavanja".

Čak i ako ste uspeli da održite težinu

celih sedam godina,

vaš mozak nastavlja
da pokušava da je povrati.

Ukoliko bi taj gubitak kilaže
bio izazvan dugom gladi

ovo bi bio razuman odgovor.

U našem modernom svetu hamburgerija

ovo baš i ne odgovara mnogima od nas.

Razlika između naše nasleđene prošlosti

i naše obilne sadašnjice

je razlog što Dr Joni Fridhof

sa Univerziteta u Otavi

želi da vrati neke
od svojih pacijenata u vreme

kada je hrana bila manje dostupna

i takođe je razlog

što će menjanje
okruženja sa hranom

zaista biti najefikasnije rešenje

protiv gojaznosti.

Nažalost, privremeno povećanje kilaže

može postati trajno.

Ako ostanete pri povišenoj kilaži predugo,

verovatno je to pitanje godina
za većinu nas,

vaš mozak može odlučiti
da je to novo stanje normalno.

Psiholozi dele "ljude koji jedu"
u dve grupe,

one koji se oslanjaju na svoju glad

i one koji pokušavaju
da kontrolišu svoje jedenje

kroz snagu volje, kao većina
onih koji drže dijete.

Nazovimo ih "intuitivci" i "kontrolisani".

Zanimljiva stvar je što intuitivci

ređe imaju problema sa kilažom,

i provode manje vremena
razmišljajući o hrani.

"Kontrolisani" su ranjiviji

po pitanju prejedanja
kao odgovora na reklame,

mega-obroka i "koliko god možete
da pojedete" švedskih stolova.

I samo malo popuštanje,

kao što je jedenje
jedne kugle sladoleda,

ima velike šanse da odvede
do preterivanja sa hranom

kod "kontrolisanih".

Deca su posebno ranjiva

na ovaj ciklus dijeta i prejedanja.

Nekoliko dugoročnih studija je pokazalo

da devojčice koje drže dijete
u svom ranom tinejdžerskom dobu

imaju tri puta veće šanse
da postanu gojazne

pet godina kasnije,

čak i ako su počele
sa normalnom težinom,

i sve ove studije su pronašle

da isti faktori

koji su predvideli povećanje kilaže

su takođe predvideli razvoj
poremećaja u ishrani.

Drugi faktor, uzgred

vama koji ste roditelji,

je zadirkivanje od strane
članova porodice

po pitanju težine.

Tako da, nemojte to raditi.

(Smeh)

Ostavila sam skoro sve
grafikone kod kuće,

ali nisam mogla da odolim
ubacivanju ovog jednog,

jer sam štreber i tako ja to radim.

(Smeh)

Ovo je studija koja je
posmatrala rizik od smrti

tokom 14-godišnjeg perioda

na osnovu 4 zdrave navike:

jedenje dovoljno voća i povrća,

vežbanje tri puta nedeljno,

nepušenje

i umereno pijenje.

Pođimo od posmatranja
ljudi sa normalnom težinom

u okviru studije.

Visina stubića je rizik smrti,

a ovi 0, 1, 2, 3, 4 brojevi

na horizontalnoj x osi

su brojevi onih zdravih navika

koje data osoba ima.

I kao što biste i očekivali,
zdraviji stil života,

vodio je do manje verovatnoće
od umiranja tokom studije.

Sada, da pogledamo
šta se dešava

kod ljudi sa viškom kilograma.

Oni koji nemaju zdravih navika

imali su veći rizik od smrti.

Dodavanje samo jedne navike

povlači gojazne ljude u normalni rang.

Za gojazne ljude bez zdravih navika,

rizik je veoma visok,
sedam puta viši

od najzdravije grupe u studiji.

Ali zdrav način života pomaže
gojaznim ljudima, takođe.

U stvari, ako pogledate samo grupu

sa sve četiri zdrave navike,

videćete da težina
ne pravi veliku razliku.

Možete preuzeti kontrolu
nad svojim zdravljem

preuzimanjem kontrole
nad svojim stilom života,

čak i ako ne možete
da izgubite kilograme

i ne vratite ih.

Dijete nisu baš pouzdane.

Pet godina nakon dijete,

većina ljudi povrati svoju težinu.

40 posto njih vrati čak i više.

Ako razmislite o ovome,

tipičan ishod dijete

je da ćete verovatnije dobiti na kilaži

gledano na duže staze,
nego što ćete izgubiti.

Ako sam vas ubedila da držanje dijete

može biti problem,

sledeće pitanje je,
šta da uradite povodom toga?

I moj odgovor, u jednoj reči
je sabranost.

Ne kažem da treba
da naučite da meditirate

ili da se bavite jogom.

Pričam o pažljivom jedenju:

učenju da razumete
signale svog tela

tako da jedete kada ste gladni

i prestanete kada ste siti,

jer se dosta gojaznosti svodi

na jedenje kada niste gladni.

Kako to da uradite?

Dajte sebi dozvolu da jedete

koliko želite, a onda poradite
na otkrivanju toga

šta prija vašem telu.

Posvetite se redovnim obrocima,
bez ometanja.

Razmislite kako se vaše telo oseća

kada počnete da jedete
i kada prestanete,

i pustite da vaša glad odluči

kada je dosta.

Meni je trebalo oko godinu dana
da ovo naučim,

ali je zaista vredelo.

Mnogo sam opuštenija
po pitanju hrane

nego što sam bila ikada pre u životu.

Često ne razmišljam o tome.

Zaboravim da imamo čokoladu u kući.

Kao da su vanzemaljci
zaposeli moj mozak.

Jednostavno je potpuno drugačije.

Treba da kažem

da ovaj pristup ishrani verovatno
neće dovesti do gubitka kilograma

osim ako jedete često
kada niste gladni,

ali doktori ne znaju
ni za jedan pristup

koji je značajno doprineo
gubitku kilograma kod mnogo ljudi,

i to je razlog zašto se
mnogo ljudi sada fokusira

na sprečavanje gojaznosti

umesto na promovisanje mršavljenja.

Priznajmo:

da dijete funkcionišu,
svi bismo do sad bili mršavi.

(Smeh)

Zašto uporno radimo istu stvar

i očekujemo drugačije rezultate?

Dijete možda deluju bezopasno,

ali one u stvari prouzrokuju
mnogo kolateralne štete.

U najgorem slučaju, uništavaju živote:

opsednutost težinom
vodi do poremećaja u ishrani,

posebno kod mlađe dece.

U SAD, imamo 80 procenata
desetogodišnjih devojčica

koje kažu da su bile na dijeti.

Naše ćerke naučile su
da mere svoju vrednost

po pogrešnoj skali.

Čak i u najboljem slučaju,

držanje dijete je
gubljenje vremena i energije.

Za to je potrebna snaga volje
koju biste mogli koristiti

da pomognete svojoj deci
sa domaćim zadatkom

ili da završite taj važan
projekat za posao,

i zato što je snaga volje ograničena,

bilo koja strategija koja se
oslanja na njenu konstantnu primenu

će vas prilično sigurno

izneveriti

kada se vaša pažnja
preusmeri na nešto drugo.

Dozvolite da završim
jednom poslednjom mišlju.

Šta ako bismo rekli svim tim
devojčicama koje drže dijete

da je u redu jesti kad si gladan?

Šta ako bismo im rekli da rade
u skladu sa svojim apetitom

umesto što ga se plaše?

Mislim da bi većina njih
bila srećnija i zdravija,

i kao odrasle,

mnoge od njih bi verovatno bile mršavije.

Volela bih da mi je neko to rekao

kada sam ja imala 13 godina.

Hvala.

(Aplauz)